Архимандрит Гаврило (Вучковић) на форуму Живе Речи Утехе

[o.Gavrilo]

                                              KAKO DA NAĐEM ZA SEBE DUHOVNOG OCA

                                                                                           

PITANJE: Moje pitanje jeste: “Kako da nađem za sebe duhovnog oca? Ko može da bude duhovni otac? “..

..da li duhovnik može da odbije nečiju molbu da ga duhovno rukovodi?

ODGOVOR:

Iskreno rečeno, strepio sam od ovakvog pitanja. Tačnije, od prvog njegovog dela: “Kako da nađem za sebe duhovnog oca?”. Takvo pitanje, u raznim varijantama, postavljali su mi mnogi i ranije, doduše usmeno, na koje mi je uvek bilo teško da odgovorim. Sada “prozvan” i pismeno postavljenim pitanjem, pokušaću da odgovorim, koliko mi je to moguće.

Pre svega, neka mi bude dopušteno da najpre kažem reč-dve o samom pojmu duhovnog oca ili duhovnika. Jer, nažalost, srbski narod je odavno zaboravio šta znači duhovnik, šta znači duhovni život. U najboljem slučaju kod nas se zadržao pojam “ispovednika”, pod kojim se najčešće podrazumeva nadležni paroh - sveštenik, kojima pojedinci povremeno odlaze radi ispovedanja svojih grehova, najčešće, pred sveto pričešće. U mnogim krajevima, nažalost, čak ni toga nema. Međutim, pojam duhovnika je daleko širi od pojma ispovednika. Ispovednik može biti svako svešteno lice koje sasluša grehe na ispovesti i pročita razrešnu molitvu. I tu se njegova delatnost završava. Duhovnik je, pak, nešto sasvim drugo. On, često u porođajnim mukama rađa svoju duhovnu decu, (Vidi: Gal. 4,19), neguje ih i vaspitava, vodi i rukovodi, dok u njima ne uobliči lik Hristov.

U pravoslavnoj duhovnoj literaturi to je reč koja se veoma često susreće, istina pod raznim sinonimima: “Geronda” (grčki), “Starec” (ruski), “Avva” (staroarapski), “Duhovnik”, “Duhovni otac” i td. Međutim, svi ti izrazi označavaju manje-više samu suštinu reči duhovnik. A duhovnik je upravo ona ličnost, uglavnom u monaškom činu (najčešće svešteno-monah), koja je duhovno veoma jaka, koja je utemeljena na Gospodu Isusu Hristu, na svetim Ocima i u tradiciji pravoslavne duhovnosti, te je kao takva sposobna da druge ljude, druge ličnosti duhovno preporađa, ili rađa. Zato on i jeste “duhovni otac”, a svi oni koje on rukovodi na putu spasenja jesu njegova duhovna deca. Duhovnik, dakle, ne samo da rađa svoju duhovni decu nego ih i neprekidno rukovodi na putu duhovnog života i uzrastanja.

Duhovnik ne bira svoju duhovnu decu, nije onaj od koga inicijativa potiče, nego koji svojom ličnošću, svojom duhovnom snagom zrači jednu svetlost duhovnu, kojom privlači k sebi duše žedne i željne Boga i uzvišenog duhovnog života. Isto onako kao što sijalica, svetleći u noćnom mraku, privlači k sebi razne insekte koji se oko nje viju. Duhovnik, iako uglavnom živi na jednom mestu, često u pustinji, kao što je bio sveti Antonije Veliki ili kao što su mnogi svetogorski duhovnici i danas, živi u svojoj isposnici i podvigu, u molitvi i postu, u duhovnom sozercanju i sagledavanju dubina božanskih, ipak on ne može ostati sakriven od očiju sveta, kao onaj grad “koji na gori stoji”, o kome govori Sveto Pismo.

Duhovnik, dakle, i kad bi hteo, ne može se sakriti. Njega nalaze svi oni koji žele napredak u duhovnom životu i koji teže da postignu i ostvare cilj i naznačenje svoga postojanja. Prema tome, duhovnik se ne nameće nikome. On je kao bistri planinski izvor. On se svima nudi, on je svima otvoren i ko god želi može da mu pristupi da se napije i da utoli svoju duhovnu žeđ.

Duhovnik je, pre svega, čovek molitve i pun rasuđivanja. Zato on nikada ne nastoji da nasilno prodre u našu dušu. On strpljivo čeka da se duša njegovog duhovnog čeda otvori njemu u iskrenosti, u ispovesti i poverenju, jer samo tada on može da deluje i da pomogne. Tačno onako kao što je često učio, i u praksi postupao, naš savremeni veliki duhovnik, prepodobni otac Justin Ćelijski, koji je izuzetno cenio i poštovao svaku ličnost, svakog čoveka, te je govorio “da svakoj duši ljudskoj treba prilaziti nežno, kao na golubijim nogama”, da se ne povredi, da nasilno ne pokušava da pomogne, nego samo onoliko koliko duša od njega traži. Duhovnik, dakle, ne juri po svetu i po narodu da “traži” i “sabira” sebi duhovnu decu, da “spasava svet”, kao što su mnogi danas skloni da tako nešto zahtevaju od duhovnih ljudi. On živi svojim duhovnim životom i čeka da ga nađu oni kojima je neophodan, i koje Bog na njega uputi. Takvima on i postaje duhovni otac, a oni postaju njegova duhovna deca.

A sada, suštinsko pitanje: “Kako i gde naći za sebe takvog duhovnog oca”?

Tajna spasenja je nadumna tajna. Zato na gornje pitanje nije moguće racionalno odgovoriti i prstom ukazati na takvog duhovnika. Bog je taj koji poznaje ne samo svaku dušu nego i svaku pomisao duše, i tajne želje srca, čak i one najdublje. Ako dakle u nama postoji iskrena želja i potreba da sebe predamo iskusnom vođi na putu našeg spasenja, ako se iskreno budemo za to molili Bogu, sigurno je da nas Bog neće ostaviti bez svoje utehe. On, kao jedini srceznalac, uputiće nas na duhovnika koji odgovara potrebama i sklonostima naše duše.

Ipak, to ne znači da treba sedeti skrštenih ruku i očekivati čudo Božije. Treba se potruditi, po reči Hristovoj: “Tražite i naćićete” (Mt. 7, 7). Počnimo od svoga sveštenika. Udarimo početak duhovnom životu kroz iskreno pokajanje i ispovest svojih grehova. Neka se ljubav prema Bogu i duhovnom životu raspali u srcu našem, pa će se Bog dalje pobrinuti za naše stvarne potrebe.

Kao čovek kad se razboli. Krene od lekara opšte prakse. Dalje sam razvoj i vrsta bolesti tera ga da traži “specijaliste” koji mu mogu pomoći. Raspituje se kod prijatelja i poznanika, sluša i savet lekara opšte prakse koji mu preporučuje toga i toga specijalistu. I ne prestaje da se interesuje i da traga za najboljim lekarima, čak i u inostranstvu, samo da bi našao leka svojoj bolesti i sačuvao svoj ovozemaljski život.

Pa ako se čovek toliko trudi, ne žaleći ni vremena ni novaca, da bi olakšao prolaznom i propadljivom telu i produžio mu život na neko vreme, zar ćemo mi, koji želimo da dobijemo večni život u Carstvu nebeskome, pokazati manje revnosti, truda i spremnosti na svaku žrtvu da bi dušu svoju iscelili od svake bolesti grehovne i time joj omogućili ona blaga “koja oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, a koja ugotovi Bog onima koji ga ljube”? (I Kor. 2, 9).

Poznato je da mnogi pravoslavni Grci, koji imaju duboki osećaj značaja dobrog duhovnika, imaju svoje duhovnike čak u Svetoj Gori, sa kojima su u čestom kontaktu, i koje posećuju bar dva puta godišnje, ne toliko radi ispovedanja grehova (to mogu da obave kod svakog sveštenika), nego radi duhovnih saveta i pouka. Ti duhovnici obično rukovode duhovnim životom čitave porodice, iako ih često viđa i posećuje samo otac, glava porodice. Takvi duhovnici ne retko i izlaze iz svojih pustinja, posećuju svoju duhovnu decu i pomažu im u razrešenju mnogih duhovnih, pa često i životnih problema.

Iz do sada rečenoga, samo po sebi je razumljivo da pravi duhovnik niti ima razloga, niti želi da odbije bilo koga ko mu sa punim poverenjem, iskrenošću i poslušnošću pristupi i zamoli od njega pomoć, savet ili rukovođenje na putu spasenja. Istina, duhovnik može biti često veoma zauzet (ako ima veliki broj duhovne dece), pa da nije u stanju da prihvati svakoga ko mu se obrati. Ali svakako će i hteti i moći da nam dade dobar savet i da nas uputi na onoga koji će nam moći pomoći, pogotovu ako su u pitanju početnici. Ne mora profesor univerziteta da se bavi predavanjem deci azbuke i osnovnih pojmova obrazovanja. Za to postoje učitelji, na koje nas on može uvek uputiti. Najvažnije je hteti da se spasemo i raditi na tome sa punim poverenjem na Boga, jer On “hoće da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine” (I Tim. 2,4).

Mir Ti i spasenje od Gospoda.

[мирођија]

                                             

Poznato je da mnogi pravoslavni Grci, koji imaju duboki osećaj značaja dobrog duhovnika, imaju svoje duhovnike čak u Svetoj Gori, sa kojima su u čestom kontaktu, i koje posećuju bar dva puta godišnje, ne toliko radi ispovedanja grehova (to mogu da obave kod svakog sveštenika), nego radi duhovnih saveta i pouka. Ti duhovnici obično rukovode duhovnim životom čitave porodice, iako ih često viđa i posećuje samo otac, glava porodice. Takvi duhovnici ne retko i izlaze iz svojih pustinja, posećuju svoju duhovnu decu i pomažu im u razrešenju mnogih duhovnih, pa često i životnih problema.

Iz do sada rečenoga, samo po sebi je razumljivo da pravi duhovnik niti ima razloga, niti želi da odbije bilo koga ko mu sa punim poverenjem, iskrenošću i poslušnošću pristupi i zamoli od njega pomoć, savet ili rukovođenje na putu spasenja. Istina, duhovnik može biti često veoma zauzet (ako ima veliki broj duhovne dece), pa da nije u stanju da prihvati svakoga ko mu se obrati. Ali svakako će i hteti i moći da nam dade dobar savet i da nas uputi na onoga koji će nam moći pomoći, pogotovu ako su u pitanju početnici. Ne mora profesor univerziteta da se bavi predavanjem deci azbuke i osnovnih pojmova obrazovanja. Za to postoje učitelji, na koje nas on može uvek uputiti. Najvažnije je hteti da se spasemo i raditi na tome sa punim poverenjem na Boga, jer On “hoće da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine” (I Tim. 2,4).

Mir Ti i spasenje od Gospoda.

                                            0110_hahaha 0102_laugh :bla:

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 19.10.2010 na Radio Blagovesti bilo je 146 priključenih kompjutera, i to iz Srbije 54, Bosne 44, Makedonije 9, Austrije 9, Nemačke 6, Hrvatske 6, Nepozanto 5, Slovenije 3, Crne Gore 2, Italije 2, Švajcarske 2, Rusije 1, Rumunjske 1, Amerike 1, Norveške 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18 U mesecu Septembru bilo je 2.439.475 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila , otac Gavrilo čita - Shiiguman Avraam (Rejdman) "KAKO MI GLUMIMO SMIRENJE", objavljeno je u časopisu PRAVOSLAVNI PUT broj 48/2010 godine, blagoslov Oca Gavrila!!!

RADIO SNIMAK 19.10.2010.>>> http://manastir-lepavina.org/cms/upload/2010_10_19_22_00_08.mp3

[Guest]

Оче , ова светоотачка поука што сам слушао о Смирењу је  0110_hahaha

[o.Gavrilo]

  Ono što se može posebno kao pohvalno izdvojiti  u tekstu je činjenica da Episkop zahumsko-hercegovački, Vladika Grigorije pokazuje u ovom razgovoru smirenje i jasno rasuđivanje. To se posebno odnosi na njegov samokritički pristup problemu verskog rada sa omladinom  gde potvrđuje  koliko nam je potrebno preispitivanje i  intenzivniji rad s mladim generacijama i da zaista čujemo njihov  glas i da se zapitamo o njihovoj budućnosti i koliko zaista radimo da im utvrdimo put koji će im garantovati perspektivu .  Naveo je Beograd kao mesto koje je ključno u tom pogledu,  jer  je mesto posebne koncentracije našeg naroda, a  pre svega mladih danas kao i problem rastuće dijaspore  gde Crkva temeljno mora da osmisli svoj pristup i  s tim u vezi preispita svoje strukture i prilagodi ih činjeničnom stanju.

Primer Vladike Grigorija kada je nedavno čistio gradski trg u Trebinju govori o tome da se on oslobađa okova koje mu daje njegova vladičanska pozicija u smislu njene duhovno- administrativne funkcije i da kao relativno mlad i budan episkop oseća potrebu ne samo da ima duhovni  i administrativni pregled nad eparhijom, već i da se saživi sa stvarnošću  koja ljude okružuje. Taj njegov  simbolički akt  je za svaku pohvalu i dokaz je njegove zapitanosti da li je postojeće stanje u društvu zadovoljavajuće.

Crkvi je u svakom slučaju potreban mlad,  aktivan i duhovno kreativan kadar tog tipa,  jer nas inertnost vodi ka duhovnom raslabljivanju, a posledično i ka svim ostalim vidovima slabosti. 

Podestio je u tekstu i na još neka goruća pitanja, između ostalog na problem samovolje tj. poslušnosti u Crkvi, i podvukao ono što je svima dobro znano da je poslušnost  temelj opstanka Crkve. Takođe se osvrnuo na  problem  greha koji je za osudu ne osuđujući grešnika. Time je naznačio jasan princip kako hrišćanin u datoj situaciji se ophodi.

Mora se istaći da je ovaj  razgovor s Vladikom Grigorijem otvorio neka bolna pitanja u našoj javnosti, ali takođe  je jasno da nemamo druge opcije i da ne možemo da zatvaramo oči pred stvarnošću nego  moramo da se sučeljavamo sa izazovima koji su pred nama.

Arhimandrit Gavrilo Vučković,  manastir Lepavina  19.10.2010

[stamenko]

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (LXXVI)

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/4881_kiril.jpg&size=500

Patrijarh Kiril poziva sveštenstvo na odgovorno misionarenje među mladima

o.Gavrilo >>>  Patrijarh Moskovski i sve Rusije Kiril pozvao je sveštenstvo da odgovorno pristupaju misionarskom radu među mladima i pronađu zajednički jezik sa njima.

„Molim vas da ih ni u kom slučaju ne otuđujete, da ne pravite pritisak na njih, kao što ...to ponekad biva. Pojavljuje se mladić i njega, kao u vojsci, počinju da pritiskaju, pridikuju, a zatim on odjednom nestaje“,kazao je Patrijarh tokom susreta sa sveštenstvom Dnjepropetrovske eparhije.

Po njegovim riječima, mladi ljudi treba da „osjete ljubav koja ishodi iz Crkve“.

„Ako izgubimo ove generacije, izgubićemo budućnost“, kazao je Patrijarh, dodajuću da Crkva „nikada nije imala tako povoljne uslove za propovijedanje Jevanđelja, kao sada, između ostalog i među mladima“.
On je mlade ljude današnjice uporedio sa „otvorenim prostorom“, koji je izložen „opasnim hladnim vjetrovima i svim vrstama infekcija i zaraza“. Negativne informacije su dostupne mladima preko raznih masovnih medija, masovne kulture i interneta, gdje mnogi mladi ljudi „traže bilo šta što će zadovoljiti njihove plotske potrebe“.

Pri tom, Njegova Svetost smatra da su u ovim slučajevima kategorične zabrane besmislene.

„Reći mladom čovjeku “zatvori“ je nemoguće, to je protiv njegove prirode. To bi značilo vaspitavati defektnu ličnost“, kazao je Patrijarh.

Po njegovim riječima, neophodno je da „poziv Crkve ostavi snažniji utisak na mladu osobu, nego sve što čuje na ulici“.

o.Gavrilo INTERFAKS.ROSSIЯ / Religiя/26 iюlя 2010 goda, 10:49
Patriarh Kirill prosit svящennikov "ne pressovatь" molodežь, a nahoditь s neй obщiй яzыk

Dnepropetrovsk. 26 iюlя. INTERFAKS - Patriarh Moskovskiй i vseя Rusi Kirill prizval duhovenstvo otvetstvenno podhoditь k missionerskoй rabote sredi molodeži i nahoditь obщiй яzыk so svoeй molodoй pastvoй.

"Я prošu vas ni v koem slučae ne ottalkivatь ih (molodыh lюdeй - "IF"), ne pressovatь, kak эto inogda bыvaet. Poяvlяetsя molodoй čelovek, i ego, kak v armii, načinaюt pressovatь, vospitыvatь, a potom on vdrug isčezaet", - skazal patriarh Kirill v subbotu v Dnepropetrovske na vstreče s duhovenstvom mestnoй eparhii.

Po ego slovam, molodыe lюdi dolžnы "čuvstvovatь lюbovь, kotoraя ishodit ot Cerkvi".

"Neobhodimo nahoditь osobый яzыk v razgovore s molodыmi lюdьmi, osobenno s temi, kto vospitыvalsя v nepravoslavnыh semьяh. Nado govoritь tak, čtobы propovedь ostavlяla bы яrkiй i silьnый sled v ih duše", - prizval patriarh Kirill.

Po ego slovam, "esli mы poterяem эto pokolenie, mы poterяem buduщee". Pri эtom patriarh sčitaet, čto u Cerkvi "nikogda ne bыlo stolь blagopriяtnыh usloviй dlя propovedi Evangeliя, v tom čisle i sredi molodeži, kak seйčas".

On sravnil sovremennыh molodыh lюdeй s "otkrыtыm prostranstvom", kotoroe podverženo vliяniю "opasnыh holodnыh vetrov, vsяkih infekciй i zarazы". Negativnaя informaciя stanovitsя dostupnoй molodeži čerez različnыe SMI, massovuю kulьturu i Internet, gde mnogie molodыe lюdi "iщut to, čto v tom čisle otvečaet potrebnostяm ih ploti".

Pri эtom patriarh sčitaet, čto kategoričeskie zapretы v dannom slučae neumestnы.
"Govoritь molodomu čeloveku "zakroйsя" nevozmožno, эto protiv ego prirodы. Эto značit vospitatь nepolnocennuю ličnostь", - sčitaet predstoяtelь.
Po ego slovam, neobhodimo, "čtobы slovo Cerkvi ostavlяlo bы bolee silьnoe vpečatlenie u molodogo čeloveka, čem vse to, čto on slыšit s ulicы".

Bojana Hrlec Ja mislim da su reci Patrijarha Kirila odlicne i jako znacajne i da u ovom trenutku zaista crkva svojom ljubavlju treba da privuce danasnju omladinu koja je zalutala i izgubila se u ovom svetu!Da se polako uticaj medija zameni uticajem prav...og zivota u Isusu Hristu u koji mi stupamo kroz crkvu!Kao sto kaze vladika Nikolaj Velimirovic svi ljudi su dobri i hriscani po pririodi ali zbog zla svuda oko nas i priroda ljudska se izmenila!Zato mislim da je sada odlucujuci trenutak da se covek vrati svojoj pravoj prirodi Bogu i dobroti inace ce ovaj svet poceti da se surva u propast!Ipak za to je potrebna i dobra volja ljudi,ali mislim ako se da dobar primer u crkvi mislim da ce se ljudi zaista odazvati tom pozivu!Moje misljenje samo nadam se da ce stvarno tako i biti i da ce ljudi se vratiti svom pravon tvorcu i Bogu,Gospodu nasem Isusu Hristu!

Aleksandra Saška Gordić U potpunosti se slažem sa riječima Patrijarha Kirila. Mlade ljude ako sad crkva ne privuče izgubiće budućnost. Veliki problem je bar po meni u svemu što smo stalno pod nekom stegom i sve je zabranjeno, što i sam Patrijarh Kiril kaže. Mladima je potrebno objasniti da reči ne zlu je lako uz Boga i ne stavljti lance oko njih, tako što m sve zabraniš. Imam osječaj da se bar do skora djeca plašila popom i crkvom, sad toj istoj djeci treba objasniti da je crkva nešto ,što se voli ko porodica, treba da prestane ta odbojnost i da se mladi i svi ljudi okrenu Bogu i crkvi. I danas kad neko posti post, dosta ljudi ga ismijava i naziva velikim grešnikom, što nije tačno. Svi smo mi ljudi grešnici. Govore kako grijeh ne ulazi na usta već izlazi iz njih. Živimo u sredini u kojoj je jeko teško naći mir sa saobom i Bogom,previše je iskušenja i još pogrešan pristup prema crkvi i ljudi padaju u kandže nečastivog. Taj problem se mora riješiti i konačno izgraditi čvrs most između crkve i naroda.

Jelena Petranovic Treba naci "carski put" da se ne pritiska i opterecuje mnogobrojnim zabranama i pravilima, ali i da se zna red, i da ne moze sve da se tolerise, cemu se izgleda stremi u danasnjem drustvu; da, jako je vazno da se privuku mladi, da sami iskuse lepotu pravoslavlja; po meni, sto vise da imaju dodira sa bogosluzenjem i monastvom; i uvek imati u vidu da "nece svi veru", ali i da bez obzira na sve se istraje u svedocenju (u vreme i nevreme, u svako vreme, uvek, znaci uporno i naravno, u ljubavi),da nas Bog umudri molitvama svih nasih svetih kako jer svako od nas pravoslavnih je prizvan na svedocenje i moze doprineti

Zvezdan Milinovic Herceg Oprostite molim vas,sta znaci u ovom tekstu,iznad,rec-misa-,jer mi je malo neobicna u pravoslavlju?

Nada Narancic Erceg Padose mi na pamet reci jednog svestenika:
"Neko se moli da polozi ispit, a ne uci; treba uciti i pomoliti se Bogu da se ispit polozi; jer ako ucis sanse su da polozis, a i da ne polozis; ali ako se pomolis Bogu, On ce ti uslisiti molbe kako bi ti polozio."

Mislim da je tako i sa svestenicima, nije dovoljno to sto nedeljom odrze liturgiju i da se mole za mlade, ne nikako, nego kao i iz predhodne price, da misionare i da se mole, i tada ce Bog uslisiti molbe.

o.Gavrilo evo jedan primer kako se može misionarisati i da se glas misonara može pomoću ove savremene tehnologije kao što je internet da stigne na svim krajevima zemaljske kugle ali sve zavisi i od poruke sadržaj poruke i od koga je poruka treba biti... jednostavna ne previše visokoumna da je malo ko razume ako se slabo razume ona prolazi u dosadu treba prilagoditi uzrastu i obrazovanju ko je sluša.

Primer:
Bosko Rajic- oče Gavrilo, pomaže Bog. Možda bi bilo dobro pomenuti i kompjuter priključen u Iraku, putem kojeg ja prisustvujem molitvama emitovanim preko radio Blagovesti . Dakle, i u Aziji ste (smo) prisutni. Hvala Bogu
o.Gavrilo- Bog blagoslovio, brate Boško. Raduje me da se glas iz manastira Lepavine čuje sve do Iraka. Iako ste tako daleko, u molitvi ste zajedno sa nama. Želim Vam svako dobro od Gospoda.

Bosko Rajic- ne znam čime sam zaslužio kod Boga da me udostojite lične poruke, ali sam siguran da ovako iznenadnu sreću kojom ste obasjali moju dušu ću nositi sa sobom do kraja života, kao svjetlost koja će me zaštititi od svake tame. Hvala Oče Gavrilo, bolji dar, a tako iznenadan, NIKAD I OD NIKOG nisam mogao dobiti . I vama i svim vjerujućim svako dobro od Spasioca našega .

Zvezdan Milinovic Herceg Skoro cesto,cujem oko sebe,kad ljudi izgovaraju onu cuvenu narodnu izreku;
NA MLADJIMA SVET OSTAJE, govore to mnogi i nemisleci o tome kakav svet na mladjima ostaje. Ubedjen sam da na mladjima svet ostaje samo onakav kakav im mi stariji budemo predali.Prema tome mislim da su najpre stariji najodgovorniji pred Bogom i pred svojim precima i pred buducim pokolenjima,za to; kakav ce svet na mladima ostati,dali iskrivljen ili ispravljen,svetao ili taman,bezboznicki ili sa verom u Boga. I za to ce roditelji morati da odgovore Gospodu na strasnome sudu,kako su vaspitavali svoju decu.
Gospode Isuse Hriste pomiluj nas gresne.AMIN.

Nada Narancic Erceg Prelepo receno: "Ako izgubimo ove generacije, izgubicemo buducnost."
Kamo srece da svestenici ovo prihvate i da pocnu da misionare, ima ih jos koji su pravi sledbenici Gospoda Isusa Hrista; ali isto tako bi trebao i pobozni narod da doprinese sirenju vere, kao nekad Bogomoljci sto su radili. Obicno znam reci, ako covek ne spasava drugog coveka, ne moze ni sebe spasiti; ali koliko sam ljudi upoznala, a da redovno idu u crkvu i sve postove poste, uglavnom se ponasaju kao vernica iz sledece price

NAPOLJU SAM
Bila jednom jedna veoma religiozna žena koja je mnogo voljela Boga. Svakog jutra išla je u crkvu dok su joj duž puta prilazili prosjaci, djeca joj pružala ruku, prijatelji je dozivali, ali ona je bila tako opsesivno obuzeta svojim Bogomoljstvom da nikog od njih nije uopšte ni primjećivala. Jednog dana prešla je uobičajeni put od kuće do crkve da bi stigla na liturgiju. Gurnula je vrata od crkve, ali se ona nisu otvorila.
Pokušala je još jednom, i na svoje zaprepaštenje shvatila, da su zaključana. Očajna i na samu pomisao da će prvi put za sve te godine propustiti liturgiju, ne znajući šta da učini, pogledala je uvis.
Na vratima je visila zakačena cedulja na kojoj je pisalo: - NAPOLJU SAM -

o.Gavrilo Poučna i dušekorisna priča. Ne zaboravimo da danas mnoge zahvadio virus "lenjivtis" pa je lakše ići prositi nego nešto raditi, puste zemlje neobrađene i u korov zarašćene.

Zvezdan Milinovic Herceg Hvala vam drage sestre na pojasnjenju za rec -misa-.Pa tako recite,pa onda je to sveto Bogosluzenje ili Liturgija.Sa dosta nasih svestenika, dok sam prisustvovao u kojekakvim razgovorima,neki od prisutne brace i sestara,u nekim trenucima razgovora...

Aleksandra Saška Gordić Takođe sam zaboravila reći da radio Blagovesti sluša moje dijete, to mi je velika sreća. Moja ćerka Ivana zna i sam da upali radio u deset i da ga sluša. To je veliki napredak u Pravoslavnoj Crkvi, jer putem interneta naša djeca mogu da čuju glas crkve i da ne misle da je Bauk ići u crkvu i moliti se. Jer našoj djeci , svidjelo se to nama ili ne, sve što je na internetu to je njima IN!!! Tako oni danas postavljaju vrijednosti. Zato mislim i slažem se sa Patrijarhom Kirilom da se crkva sve više približi narodu i mladima i da se nađe neki kompromis između njih!

o.Gavrilo> Beograd - Ukoliko devojke i mladići žive u stilu stiha „mi menjamo dan za noć”, mogu da imaju problema sa promenom metabolizma, hormonima, pritiskom...
– Hormon rasta se najviše luči do ponoći, pa je neophodno u krevet otići ranije

„Mama, idem sa drugaricama na neki rođendan, pa na žurku na jedan splav. Nemoj da me čekaš, neću doći pre pet sati.” Ovakve i slične poruke često zatiču roditelji tinejdžera i onih nešto starijih mladića i devojaka, koji imaju naviku da izlaze u provod tek posle 22 sata i da se zabavljaju do sitnih jutarnjih časova. Mnogi od njih u potpunosti zamene noć za dan, posebno za vreme raspusta, pa tako spavaju do kasnih podnevnih sati, a posle buđenja i „doručka” sledi priprema za novo zabavno veče. Stručnjaci upozoravaju da „blejanje” od sumraka do svitanja može i te kako da ostavi posledice po zdravlje. Remećenje ritma spavanja i budnosti na račun skraćenja vremena sna i spavanje izvan biološkog sata predstavlja pravi atak na organizam što u kombinaciji sa stresom, od kojeg „pati” 30,5 odsto mladih, i konzumiranjem brze hrane utiče i na to da mladi sve češće imaju problema sa poremećajem metabolizma, ali i hipertenzijom, odnosno povišenim krvnim pritiskom.
D. Davidov-Kesar - objavljeno: 19/07/2010 Izvor: http://www.politika.rs/

o.Gavrilo Za ovo stanje kod mladih morali bi se pitati: Društvo, Crkva iroditelji kako se brinu za mlade danas i za buduće generacije nije sve krivica na mlade oni su više prepušteni samima sebi u ime slobode i demokratije kada bilo vreme patrijarhlnostosti kada bilo više morala onda je bilo više zdravlje i zdrave pameti.

Zorica Kandic poziv Crkve i treba da ostavi snažniji utisak od bilo čega što se mladima servira, zato je velika odgovornost na sveštenstvu.
Ali primer Oca Gavrila i njegov nesebični rad pokazuje da je to moguće

Dragica Mamić Svi mi u ovom Patrijarhovom poređenju omladine sa "otvorenim prostorom koji je izložen opasnim i hladnim vjetrovima i svim vrstama infekcija i zaraza" prepoznajemo i našu djecu ali i sami sebe.Ako mi stariji budemo našli u sebi dovoljno snage da shvatimo vrijeme u kojem smo živjeli,ako se iskreno pokajemo za bezvjerje koje je prisutno u nama, ako mi priđemo našoj Svetoj Crkvi ,koja nam je uvijek bila otvorena i pružala ljubav i utjehu,približićemo Vjeru i našoj djeci.Ne možemo očekivati od Crkve da ona "privuče"omladinu već se svi moramo truditi da Crkvu istinski predstavimo onakvom kakva jeste, da našoj djeci ličnim primjerom u porodici pokažemo promjenu u nama.Nerealno je očekivati da Crkva "privuče omladinu,a ta ista omladina u porodici koja je Crkva u malom i svetinja za sve nas,ne nađe oslonac . Učinimo sve da hladnim i otvorenim prostorom duvaju topliji vjetrovi i da taj prostor obasjaju zraci Vjere naše Pravoslavne.Dozvolimo sveštenicima našim da u našim srcima probude ljubav ,vjeru i nadu i približe nas putu spasenja putu istine i ljubavi.Samo tako možemo pobijediti sva zla ovog svijeta,a dužni smo da ga pobjeđujemo radi djece naše.Neka nam Gospod bude milostiv i oprosti nam sva sagrešenja naša.

o.Gavrilo Bog blagoslovio sestra Dragice.
Imate li vi dece ,ako imate da li vas slušaju?

Radomirdrugi Vucic U pozivu Njegove Svetosti dva bitna aspekta su naznačena: odgovornost prema mladima i iznalaženje zajedničkog jezika.
ODGOVORNOST podrazumijeva odgovorno i moralno konzistenstno ponašanje. Mlad čovjek je najviše osjetljiv na pitanje morala.... Sveštenstvo tj. sveštenik i misionar koji ne svjedoči ono što propovijeda ne može predstavljati moralni autoritet mladom čovjeku, jer mlad čovjek veoma brzo primjeti da su priča i realnost u raskolu. Odsustvo jasnog etičkog stava i praktičnog življenja po hrišćanskim vrlinama kao i indiferentnost prema nepravdi svake vrste, može konačno da odbije mladog čovjeka od Crkve i da ga gurne u svijet nekih drugih učenja. Moralna ravnodušnost i odsustvo izoštrenosti moralnog čula mogu da budu pogubni po ovom pitanju.

ZAJEDNIČKI JEZIK podrazumijeva pronicanje u svijet i žargon mladih jezikom Jevanđelja. To nije lako, jer znači da bi pravoslavni misionar trebao oba jezika da poznaje dobro i da u svakom trenu nalazi pravu riječ ili pravi most ka mladom čovjeku. Znati jezik Jevanđelja pretpostavlja visok stepen crkvene kulture, znanje modernog jezika ovog svijeta podrazumijeva ili da je misionar u svom životnom iskustvu izvojevao duhovne borbe i borio se sa iskušenjima koja iz tog svijeta dolaze i da je tako naučio taj jezik, ili da je na mističan način umnožen njegov jezički talenat. I jedno i drugo je besplodno ako onaj prvi aspekt nije u temelju svega, a to je ODGOVORNOST tj. čist moralni stav.

Zašto danas iako imamo šansu, osjetimo izvjesnu misionarsku malaksalost u odnosu na mlade generacije? Jedan od razloga možda je u površnom zaživljavanju pravoslavne kulture i morala u narodu i društvu, pa tako nismo u zadovoljavajućem pogledu u stanju da kao pravoslavna zajednica damo adekvatan i moćan odgovor u hrićanskom duhu na nove izazove koje su pred mladim generacijama.

Ivan Zelić Oče Gavrilo, kad djeca (mladi) idu krivim putem, njihov najčešći odgovor roditeljima je: "Tako svi čine!" Što učiniti da se to ne događa našoj djeci? Meni se čini da se (ozbiljne) kršćanske obitelji trebaju međusobno družiti, pa će se i njih...ova djeca međusobno družiti. A to će onda druženje povoljno i poticajno djelovati i na djecu i na roditelje.

Nada Narancic Erceg > Dragici Mamic - sestro u Hristu izuzetno lepo napisano, tacno je da se svi moramo truditi da zivimo hriscanskim zivotom, i da svojim primerom usmerimo decu ka putu spasenja, putu Gospoda Isusa Hrista. Kao i to da u kuci zivimo hriscanskim zivotom, kao sto je molitva prije rucka kada je porodica na okupu, paljenjem kandila, postom sredom i petkom kao i za cetri velika posta u godini...
Svako dobro od Gospoda.

Dragica Mamić Pomaže Bog Oče!
Presretna sam što se meni obraćate i zahvalna dragom Bogu i Vama Oče što pitate za moju djecu! Bogu hv ala Oče imam sina(24g) i kćerku(21g).Studiraju i zdravi su hva la Bogu.Da li slušaju?Ne baš uvijek ,ali kada se to desi onda tražimo zajedno razlog i uzrok.Ja malo smanjim autoritet ,a oni povećaju odgovornost i idemo dalje....Hvala Oče još jednom.Blagosovite!

Mirjana Veljancic Djecu rodimo po svojoj želji i blagoslovu Božijem, kao čista i nevina stvorenja , kao neispisan list hartije. Sve što oni kasnije budu je produkt našeg vaspitanja, uticaja okoline Ako li ih prepustimo ono što prevagne u njihovom životu ostaviće jači pečat na njihov život i dušu i oblikovati ih .Svojim primjerom moramo im pokazati da su naše riječi koje im govorimo pravi i istiniti put. Ako mi ne idemo u Crkvu neće ni oni, ako se mi ne molimo u kući, neće ni oni i sl. Joša kao malu djecu moramo im stvoriti naviku koja prerasta u privrženost protkanu ljubavlju a kad drvo uzraste i razgrana krošnju , ljubavi, vjere sve će samo po sebi postati normalno kao disanje bez koga se ne može živjeti. Ništa što trpi preveliki pritisak ne izdrži zato ljubav, trpljenje , smirenje, blagost treba da su osnova našeg odnosa sa djecom i mladima... Preispitivanje sopstvene mladosti i djetinjstava korisno je da odgovornost koju rođenjem djeteta primamo na sebe ne bi vremenom usahnula!!! naučimo i h da je Bog taj koji je u svemu sa nama i sa njima i vremenom kako se njihovo tjelo razvija tako i Um i razum prihvata i shvata sve tajne vjere i života, i sve će da im bude savršeno jasno , a da im ne moramo ništa više ni govoriti...

Mirjana Jovicic Sestro Nado, ono što zoveš "ispravljenom greškicom" ja nisam ni opazila. Osetila sam tvoj ispravan stav prema vaspitanju mladih, tvoju ljubav prema Gospodu i to mi je bilo dovoljno - zato ponudih svoje prijateljstvo, pa hva la što si ga prihvatila.
Nećemo se valjda ponašati kao muve - da u predivnoj bašti, punoj cveća tražimo baš crve...

Nenad Badovinac Smatram da zajednički jezik sa mladima, crkva treba da traži kroz dva tipa projekta. Prvi projekt bi trebao biti "Pravoslavni Internet rečnik", upravo ovo što je svojim idejama predstavio o.Gavrilo koji je čak definisao pravila i osmislio kompletne procedure misionarenja Internetom. Postao je sinonim u današnjem svetu misionarenja Internetom. Crkva ne mora ništa novo da izmišlja ili kreira, već je dovoljno da u tome kopira ideje o.Gavrila. Drugi tip projekta bi trebao biti "Odgovorno ponašanje prema mladima kroz kontakt sa roditeljima", koji moraju prvenstveno uticati na svoju decu. Tako da crkva posredstvom roditelja utiče na decu. Roditelji samo povremeno dolaze u crkvu, i to iz razloga što imaju problema sa decom. Crkva bi se zato trebala odmah prisnije vezati uz roditelje, a ne se površno odnositi prema ljudima koj ipovremeno dođu u crkvu. Siguran sam da bi ovakav plan sa ova dva tipa projekta u misionarenju bio mnogo svrsihodniji za pružanje ruke mladima. No danas najviše ruku približavanja mladima crkvi pružaju projekti poput filma "Digitalni andjeo", koji unose potpunu zbrku u glavama mladima, koji, iako su uspeli nekako doći do crkve, ovakvim projektima vide samo zbrku u crkvi i ostaju zbunjeni neznajući gde se nalaze.

Zorica Kandic Treba stalno pricati deci ne nasilno i pažljivo slušati njihove zahteve.
Ja sam sa mojom ćerkom gledala film "Ostrvo" još pre dve godine, ona ga je razumela shodno njenim godinama(tadašnjih 15) a ide na Exit i sluša tu vrstu muzike. Znači može se uticati,ali nikako nametanjem.

Suzana Arbutina Blagoslovite Oce Gavrilo. Hvala Vam na objavljenom tekstu o pozivu Patrijarha Kirila za odgovornost pri misionarskom radu svestensvtva.

"Ljubav je iznad svega. Ono što treba da zaokuplja našu pažnju, deco moja, jeste ljubav prema drugom čoveku, jeste njegova duša. Što god da činimo, - molitva, savet, opomena, - sve činimo sa ljubavlju. Bez ljubavi od molitve nema koristi, savet vređa, opomena škodi i upropašćuje drugog, koji oseća da li ga volimo ili ne volimo i reaguje na odgovarajući način. Ljubav, ljubav, ljubav! Ljubav prema bratu našem priprema nas da više zavolimo Hrista."- Starac Porfirije

Slavica Pejovic Patrijarh je upozorio na pravi problem i uputio nam pouku. Imam vec odraslu decu i unucice i hva la Bogu dobri su domacini i radnici ali trebalo je mnogo brige, truda, kontrole i velika ljubav da se greske izbegnu ili isprave, razvije duh ljubavi i u njima ne samo za sebe, jer mladi su cesto i sebicni, misle samo na sebe, vec i za druge. Ono sto su naucili u svojoj porodici sada oni prenose u svoju.Ljubav i vera u Boga, pre svega majke.

Bojana Srbljak Misionarenje putem interneta je trenutno najefikasniji, najbrži način širenja 'reči Božije". Taj vid misionarenja čini mi se da je tek u 'povojima' medju pravoslavnim crkvama i sveštenstvom. Ono što primećujem jeste da se ona najmladja generacija - deca, nekako možda nesvesno zaboravljaju. Za njih nema adekvatnog internet sajta, koji bi možda kroz priču i igru približio deci naše sveto pravoslavlje. Možda bi neko od sveštenstva mogao malo više da se zainteresuje za to, pa da na nekom sajtu organizuje veronauku za decu, na primer: Biblija u pričama, nacrtaj Sv.Savu i objavi na konkursu za najlepsi crtez, virtuelno posetimo neki mnanastir kroz sliku i reč, imati administratore koji će sa decom (10-20 u grupi) pojedinačno raditi i komunicirati, organizovati projekte tipa pomozimo bliznjem u nevolji, nahranimo gladnog, odenimo golog i podelimo pričom to iskustvo...pa bi to možda odvuklo pažnju sa video igrica, a i decu bi na vreme usmerili ka našoj Pravoslavnoj veri i pravim životnim vrednostima. Što kasnije - to je teže da se neke pogrešno stečene navike i znanja iskorene...
No sve je ovo lakše reći no sprovesti...bilo bi lepo jednog dana...
Naravno ovo sve gore rečeno bila bi samo dopuna na ono čemu roditelji uče decu svojim primerom.

Bojana Srbljak Naravno ovo sve gore rečeno bila bi samo dopuna na ono čemu roditelji uče decu svojim primerom.

Saša Lazić ETO,TU SVE POČINJE,UZEVŠI U OBZIR DA NEĆE IVER DALJE OD KLADE,KAKO ĆE DJECA IĆI PRAVIM PUTEM KAD IH RODITELJI CIGARAMA NUDE,PSOVANJU UČE, JER JE TO KAO SMJEŠNO KAD DJECA RADE...JOŠ SE I PONOSE!! PATRIJARH KIRIL I OTAC GAVRILO UISTINU PREPOZNAJU BIT PROBLEMA I GDJE AŽDAHU TREBA NAJJAČE UDARIT...HVALA OPET NAŠIM PASTIRIMA,DRAGOM BOGU,BOGORODICI I SVETIMA...!!

Vladimir Srbljak Ruska Pravoslavna Crkva je prva među Pravoslavnim Svetom uvidela mogućnost misionarenja među mladima i svim ljudima uopšte preko interneta. U našoj Crkvi je prvi to uradio naš otac Gavrilo. Fakti su da trenutno u svetu postoji samo malo stado Pravoslavnih u odnosu na populaciju cele zemlje. Internet omogućava brzo širenje informacija pogotovo među mladima jer oni mnogo češće koriste internet nego odrasli. Verujem da će se i ostale Pravoslavni Crkve ugledati na Rusku Crkvu i da će Pravoslavna veronauka preko interneta zaživeti i postati nerazdvojivi deo misionarskog rada na spasenju mnogih duša.

Alex Djerich Sto se tice omladine tako je kako je. Kakvi pastiri takvo stado, nemoze ni stado daleko od pastira.Dok su Patrijarsi i Episkopi umirali za Hrista tada se i narod borio za veru i otacanstvo, kada vecina njih presta tada se i narod pokvari

Snezana Bosnjakovic Mladi su veoma zbunjeni u ovo danasnje smutno vreme . Gde god se okrenu mogu da vide samo lose ,nazalost prvo u svojoj porodici koja bi trebala da im bude kamen temeljac i snaga , pa posle i citavo drustvo skola ,televizija i da ne nabrajam.Tema je vrlo ozbiljna . Treba mlade roditelje vaspitati u hriscanskom duhu da bi oni znali vaspitati svoju decu .Omladina ne prihvata nista sto im izgleda nasilno ,treba naci put. Crkva moze i treba mnogo da pomogne .Ali mislim da je porodica srz svega i da svaki roditelj moze pokazati svom detetu kako treba da zivi.
Na primer otac svojom smirenoscu ,doslednoscu , pravicnoscu ,domacinskim ponasanjem da nauci svoje sinove kakav treba da bude covek ... Majka svojom majcinskom ljubavlju ,dobrotom ,trpljenjem ,krotkoscu ,plemenitoscu ,poslunoscu i smirenjem da vaspita svoje kceri i sinove .
A od svega ljubav je naj vaznija .Jer , ako u kuci ne nadju ljubav onda mladi beze i traze utehu spolja gde vlada bezakonje ... Znaci ljubav braco i sestre poklonite svojoj deci i ako ne odmah oni ce je se setiti kad im bude bilo potrebno u zivotu .Slava Bogu .

Igor Gvero Blagoslovite Oce Gavrilo Vi i Patrijarh Kiril radite na istom poslu a to je misionarenje uspijeh nece izostati.

Dunja Neda Pomaže Bog,oče Gavrilo!Vidim da svi zajedno pozdravljamo Patrijarha Moskovskog i cele Rusije Kirila i NJEGOVE reči,kao i VAŠE Oče,vezane uz POVRATAK MLADIH iz zadimljenih kafića u HRAMOVE SVETE osveštane mirisom tamjana i bosiljka.Sveta nam... je dužnost da slušamo naše DUHOVNE PROSVETITELJE.Verujem da će nam ,uz čvrstu želju svih nas,DUH SVETI OSVETLITI PUT ZALUTALIMA. LEPE REČI,IKONE SVETITELJA,AKATISTI,MOLITVE - svs je to ONO BLAGO na koje će naići i MLADI i njihovi RODITELJI ploveći po internetu.ZASTAT će...PROČITAT će:Kako se moliti za Carstvo Božije?Za spasenje duše?Kako osetiti ljubav Božiju ? Kako prestati trčati iz greha u greh ? MOLITVOM,POKAJANJEM i OPRAŠTANJEM stižemo do LJUBAVI BOŽIJE.

Danijel Zecevic ja sam vidio da u nasoj zemlji ima puno cak i vecina ljudi koji vjeruju u Boga ali ostalo o toj vjeri malo znaju niti idu u crkvu nedjeljom, niti poste jer ne znaju tako da mislim da trebaju da izadju monasi i prote iz manstira i da propovj...edaju narodu izvan u kucama na skupovima , da ljudi sto vise pricaju o Bogu i onda ce narod doci u Crkve . Ja mislim da je dobro da narod uci po uzoru pa ce komsija kada vidi da komsija ide na jutrenje i on sam poceti da ide redevno na jutrenje ... kada vidi kako komsija prasta i on sam poceti da prasta .
Moj gornji komentar se inderektno odnosio na reci patrijarha Kirila tj. na misionarstvo u nasim zemljama posle vremena ateisticke diktature i najezde opasne zapadne kulture na nasu omladinu . Postoje mnogi koji su pobozni ali nista ostalo ne znaju

[stamenko]

ISPOVEST MLADIĆA KOJI JE POKUŠAO SAMOUBISTVO

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/4970_10140_samoubica-PROSIRENO-shutterstock_1336506-copy_if.jpg&size=500

Svi mi prolazimo kroz momente kada mislimo da život nema smisla, ali je, prema zvaničnim statistikama, u Srbiji previše onih koji u trenutku bezizlaza, očaja i usamljenosti izvrše samoubistvo. Danas, na Svetski dan prevencije samoubistva, hteli smo da vas podsetimo na to da ljude koji imaju problem treba videti, čuti i saslušati. Mnogo je takvih u našoj blizini, ali je malo onih koji bi javno priznali da su razmišljali ili čak pokušali da oduzmu sebi život. Poznajemo jednog od njih.


Strah od smrti je prevagnuo nad strahom od života. Miloš rešenje problema više nikada ne želi da potraži u samoubistvu

Kada mi je jedne večeri, pre skoro godinu dana, zazvonio telefon i na displeju se prikazalo ime Miloša Krstića, osmehnula sam se kao i obično. Miloš je jedan od onih ljudi sa kojima vam nikad nije dosadno − britak, kreativni um i duhovitost koji obećavaju uvek dobru zabavu − požurila sam da se javim.

− Zdravo Miloše − rekoh kao i uvek.

− Zdravo Olivera − otpozdravio je uz osmeh.

I kako to obično biva kad se ne čujemo mesec-dva, upitah ga šta ima novo kod njega.

− Idem na terapiju − rekao je. Pomislih − opet neka šala, trudeći se da je shvatim. Pojašnjenje mi je zaustavilo dah.

− Pokušao sam da se ubijem − rekao je kratko i jednostavno.

Tišina.

− Postoje dve vrste depresivaca − jednom prilikom mi je govorio Miloš tokom nekog razgovora. − Jedni stalno kukaju, a drugi se kriju iza maske najzabavnijih u društvu.

Miloš je, izgleda, od ovih drugih. Nikada to ne bih pomislila o njemu.

Ovo je priča o Milošu Krstiću, mom prijatelju koji se ne stidi da kaže da je pokušao da prekine život.

HTEO SAM SAMO DA SE SVE ZAVRŠI

Titravi zvuk bolničkih aparata, koje je čuo kao u daljini, prvo je čega se seća nakon buđenja na VMA.

− Nisam znao da li sam živ ili mrtav − kaže Miloš (30). − Čuo sam nepoznate glasove i baš sam se uplašio. Nisam znao gde sam i šta se dešava. Lekar je prišao, pitao me jesam li dobro, mogu li da ustanem. Uspeo sam da odem do toaleta. Kad sam se pogledao u ogledalu, zaprepašćen, pomislio sam „od ovog nema goreg“.

Mesecima pre toga Miloš je osećao nezadovoljstvo, bespomoćnost, bezizlaznost… Gomilalo se godinama − posao, novac, emotivni problemi… Svađa sa sestrom, ton njihove rasprave i osećaj da on nju uopšte ne zanima, bili su okidač. Tog jutra, kada je sestra posle svađe izašla iz kuće, bes ga je potpuno obuzeo, kako kaže. Polomio je sve u svojoj sobi.

− Želeo sam samo da se sve već jednom završi − seća se.

− Uzeo sam gomilu tableta koje sam pronašao u kući, popio ih i zaspao.

Na sreću, sestra se vratila kući brzo. Stigla je na vreme da ga spasi.

Miloš je, kako kaže, i ranije razmišljao o samoubistvu, a sa 16 godina mu je bio najbliže. Tada ga je takođe spasila srećna okolnost, stric je ušao u sobu dok je iz fioke vadio pištolj. Kada je ponovo čvrsto bio odlučio da prekine taj besmisleni život, želeo je da „pokaže svima“, pokušao je svoje najbliže da kazni.

Otac mu je umro nekoliko godina pre toga, a sa majkom i sestrom kao da je odnos bio potpuno razrušen. Razočaranja, nepoverenje, nemogućnost normalnog razgovora − trajalo je to godinama i kao da više niko tu nikoga nije želeo da sasluša, čuje, razume.

− Posle nekoliko dana došle su, zajedno sa mojom najboljom prijateljicom, da me izvedu iz bolnice. Do tada nisam lekare ni pitao za njih. Krivio sam ih za ono što mi se desilo, jednim delom. Sećam se da su bile zabrinute − izgledale su isprepadano. Nisam se obradovao što ih vidim. Hteo sam samo da odem odatle, da jedem, spavam, spavam, spavam… − kaže Miloš.

Sa majkom i sestrom je odmah otišao na psihijatrijsku kliniku „Dr Laza Lazarević“.

− Sedim u čekaonici sa raznim ludacima. Neki deda viče, sav krvav, sa lisicama na rukama. Muka mi je od svega − dokle sam došao − mislim u sebi. Tad mi je palo na pamet da bi bolje bilo da se nisam ni probudio − ne krije Miloš. − Za razliku od psihijatra na VMA, koji mi je reda radi postavio nekoliko opštih pitanja: posao, roditelji, devojka, posle čega je samo zaključio „fino“, lekar koji me je tu primio bio je zainteresovan. Međutim, nije mi ulivao poverenje i zato nisam želeo da ostanem kod njih u bolnici. Dobio sam uput za zavod u Palmotićevoj ulici.

UPLAŠIO SAM SE SMRTI

Kod kuće majka i sestra se na sve moguće načine trude da mu udovolje, obigravaju oko njega po ceo dan. Miloš se oseća nemoćno, a njihova pažnja kao da još više podvlači to. Pitale bi ga one „što si to uradio?“, ali znaju da ne bi znao šta da odgovori. Želi samo da ga svi ostave na miru.

− Nisam razmišljao o tome da želim ponovo da pokušam sebi da oduzmem život jer sam se stvarno uplašio. Strah od smrti je prevagnuo nad strahom od života. Osećao sam se kao pušten niz padinu, prihvatao sam sve što je posle mog izlaska iz bolnice usledilo. Prijemni lekar u Palmotićevoj me je prvi saslušao. Čak je spremno odgovorio i na moje šale. Osetio sam da ga zaista interesujem i da mi možda ima pomoći. Tada sam prelomio, odlučio sam da krenem na terapiju − objašnjava.

Miloš, kako navodi, nikada nije osećao da negde zaista pripada. Od njega se uvek očekivalo da može više i bolje od drugih i sam je to znao. U nekom trenutku je prestao da se trudi, nije radio dovoljno na sebi. Od odličnog učenika krenuo je da popušta u školi, fakultet nije upisao. Iako briljira u mnogim oblastima
− svemu onom što ga je zanimalo da nauči, Miloš smatra da je to za njega nedovoljno. Međutim, kao da nema snage da bilo šta popravi.

− Ne shvatam kako sam posle toliko nerada u očima drugih inteligentan, zabavan, prijemčiv… Tako su me prihvatili čak i pacijenti sa kojima sam bio na grupnoj terapiji u Palmotićevoj. Prvo sam mislio „šta tražim ja ovde“, ali već posle dva dana slušanja njihovih priča i problema, prvi put sam osetio da negde pripadam. Priče su nam bile iste − kaže Miloš.

Terapija mu izuzetno prija, počinje da se trudi − najaktivniji je u grupi. Prestaje da izlazi uveče do kasno da bi bio odmoran za terapiju. Radi na svom izlečenju, tako što pokušava da razume sebe i druge. Izuzetan talenat za muziku, konačno uspeva da kanališe na pravi način. Okuplja bend i počinje da obilazi klubove. Prvi angažman, drugi… kao da su se sve kockice konačno sklopile.

− Kad se posle četiri meseca završila terapija, osećao sam se kao natčovek. Ja sad idem da pokorim svet, da sviram najbolju muziku na svetu, da budem sa najboljim ženama na svetu… Imao sam rešenje za sve probleme. Bio sam kao ispaljen iz topa − svestan je svoje tadašnje euforije Miloš. − Vratio sam se kući i svi smo osetili promenu. Zbližio sam se sa majkom i sestrom, radio sam ono što volim i još dobijao novac za to. Međutim, posle nekoliko meseci ponovo sam osetio nezadovoljstvo, bes… − shvatio sam da ipak nisam natčovek. Grupa u Palmotićevoj je jedno, a život drugo. Ono što sam naučio trebalo je primeniti u realnom okruženju.

Bila mu je potrebna obaveza, pravi posao, a ne samo svirke. Počeo je da radi kao konobar, što je u tom trenutku bio pravi izbor. Uspevao je da se snađe na radnom mestu i izbori sa tim da uvek postoji neki šef koji je iznad njega.

Ima i sada momenata i situacija koje nisu lake − nedeljama već ponovo pokušava da pronađe posao. Ali, gura dalje.

Misli li nekad o samoubistvu? Razmišlja kratko, pre nego što odgovori.

− Ne bih to više nikad pokušao. Sada bih na drugi način tražio pomoć. Napravio sam neki krug ljudi oko sebe sa kojima mogu da razgovaram. Nekoliko prijatelja, majka i sestra. Osećam njihovu podršku. Ljudi su bitni − zaključuje Miloš Krstić.

Crna statistika

U Srbiji se godišnje izvrši oko 1.400 samoubistava, po čemu smo u svetu na visokom 13. mestu, među zemljama koje prolaze kroz tranziciju, kako kaže Branka Kordić, klinički psiholog. Ona je početkom ove godine pokrenula projekat telefonskog savetovalištva za ljude u suicidnoj krizi. Prema rečima psihologa, u poslednjih desetak godina broj samoubistava se se povećao za 60 odsto, na svetskom nivou.

− Ne čudi podatak o velikom broju samoubistava kod nas jer je Srbija traumatizovano društvo u tranziciji. Prošli smo kroz ratove, bombardovanja, krize, a niko se ovde nije ozbiljno bavio tim problemom − kaže Kordićeva, koja je osnivač Centra za životne veštine, u okviru kog je i napravljen projekat telefonskog savetovališta.

Psiholog iznosi još neke značajne podatke na osnovu istraživanja koje se odnosi na Srbiju:

− Broj samoubistava kod nas je veći od broja ubistava.

− Iza kategorije „nesrećnih slučajeva“ krije se veliki broj samoubistava.

− Osobe između 55 i 74 godine starosti su u najrizičnijoj kategoriji, kada je reč o samoubistvima.

− Samoubistva su češća među muškarcima − 70%, dok ih je kod žena zabeleženo 30%.

− U uzrastu 15-24 godine, samoubistva su najčešća kod muškaraca. Pokušaji su impulsivni i fatalni. Devojke u tim godinama gotovo da i ne pokušavaju samoubistva, ali 2-3 puta češće pate od depresije.

− U uzrastu ispod 15 godina samoubistva su veoma retka, ali je 2000. godine zabeleženo 9 slučajeva.

Za sve one koji ne znajući kako da reše životne probleme razmišljaju o tome da oduzmu sebi život, svake noći između 20 sati i 06 ujutru otvoren je broj telefonskog savetovališta 0800-201-200.

Olivera Vučetić, Foto: SHUTTERSTOCK,

10. septembra 2010 godine

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 20.10.2010 na Radio Blagovesti bilo je 165 priključenih kompjutera, i to iz Srbije 57, Bosne 50, Nemačke 11, Hrvatske 8, Makedonije 8, Austrije 7, Slovenije 5, Nepoznato 5, Italije 4, Crne Gore 3, Švajcarske 2, Engleske 1, Holandije 1, Amerike 1, Kanade 1, Norveške 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18 U mesecu Septembru bilo je 2.439.475 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine

[Guest]

Оче , чујем спомињете у отпустној молитви СВЕТОГ КОДРАТА ЛЕПАВИНСКОГ , можете нешто о њему да нам кажете - пошто је мени свети Кодрат није познат?

Унапред , велико вам ХВАЛА!

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila , otac Gavrilo čita - "O UMNOJ MOLITVI-Beseda matuške Domnike", blagoslov Oca Gavrila!!!

RADIO SNIMAK 20.10.2010.>>> http://manastir-lepavina.org/cms/upload/2010_10_20_22_00_18.mp3

[stamenko]

RUSIJA KROZ 20 GODINA,PRAVOSLAVNA ILI MUSLIMANSKA?

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5035_Patrijarh-Kiril-foto-FONET.jpg&size=500
Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril
Foto Fonet

Teško da će Rusi zadržati Moskvu, pošto izumiru kao mamuti, samo polako. Mamuti su brzo izumrli, kaže protojerej Dimitrij Smirnov


Moskva – Prema prognozama patrijarha Kirila, kroz 20 godina će u Rusiji broj redovnih parohijana u pravoslavnim crkvama dostići 40 miliona. U isto vreme, predstavnici muslimanske zajednice predviđaju znatan porast sledbenika islama u zemlji.

Kako će izgledati rusko društvo za nekoliko decenija, hoće li se naći ideja sposobna da ujedini sve? „Prema nekim statističkim prognozama, ako se stvari i dalje budu ovako razvijale, za dvadeset godina bi u našoj zemlji trebalo da bude 40 miliona redovnih parohijana, to jest ljudi koji pripadaju crkvi”, izjavio je patrijarh Moskve i cele Rusije Kiril na konferenciji za štampu održanoj u hramu Hrista Spasitelja u Moskvi, u okviru međunarodnog festivala pravoslavnih medija „Vera i reč”.

U proteklih 20 godina se slika religioznog života u Rusiji suštinski izmenila. Ako su krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina činjenica krštenja i povremeno učešće u obredu „paljenja sveće” bili dovoljan uslov da se neko smatra pravoslavcem, danas sve više ljudi shvata da je nemoguće živeti kao pravi hrišćanin bez parohijske zajednice i redovnog učešća u crkvenim obredima.

Bez obzira na to što postoje i pravoslavni televizijski kanali i radio-stanice, najčešći i najpouzdaniji kanal kojim ljudi dolaze u crkvu bio je i ostao lični kontakt.

Gotovo svaki vernik mogao bi da ispriča da ga je u crkvu dovela „poznanica sa posla”, „prodavac mobilnih telefona”, „saputnik iz voza”, ili „mama iz našeg dvorišta s kojom smo se šetali gurajući kolica”.

Po mišljenju nekih poznatih duhovnika, u crkvu bi uopšte trebalo dolaziti preko poznanstva ili, kako se govorilo u sovjetsko doba, „preko veze”. Bolje je prvo se upoznati sa nekim od vernika – ako se pokaže da vam je čovek psihološki blizak i simpatičan, onda će vam se najverovatnije dopasti i zajednica kojoj pripada i sveštenik koji je vodi.

Međutim, ne raduju se svi pravoslavci prognozi patrijarha da će rasti broj ljudi koji pripadaju crkvi. Neki su navikli da dobijaju bonuse za svoje disidentstvo i pretrpljeno proganjanje, i ne žele da se rastanu od tog romantičnog oreola ugnjetavane manjine. Čak se mogu čuti ovakve priče: „Ah, kako bi bilo dobro kad bi u Rusiji pobedio islam! Tada bi svi oni neiskreni koji se samo pretvaraju da veruju otišli iz crkve i u njoj bi ostali samo istinski vernici.”

Snovi ostaju snovi, ali ima li islam realne šanse da kroz nekoliko decenija postane religija ruske većine? „U to nema nikakve sumnje”, rekao nam je Gejdar Džemal, lider Islamskog komiteta Rusije. Prema mišljenju poznatog politikologa, broj muslimana u Rusiji će rasti „geometrijskom progresijom”. „Pre svega, mnogo Rusa prelazi u islam. Drugo, natalitet je kod muslimana veći nego kod nemuslimana. Treće, mislim da će politička situacija, to jest pritisak Zapada na Rusiju, dovesti do povećanja broja muslimana u Rusiji”, rekao je on.

Glavni izvor novih sledbenika islama, kako kaže Džemal, postaće, „pre svega, migracija”. Drugo, na povećanje broja muslimana uticaće „visok nivo nataliteta na Kavkazu, u Povolžju i na širokom planu dijaspora u Rusiji”. „I tek na trećem mestu je prelazak Rusa u islam”, dodao je on.

Na pitanje da li će se za rusko društvo naći ideja sposobna da ujedini sve građane, nezavisno od njihove religije i nacionalnosti, Džemal je odgovorio: „Naravno da će se naći.” „To je suprotstavljanje svetskom liberalnom klubu i ucenjivanju Rusije od strane zapadnog društva”, smatra politikolog.

Prema mišljenju protojereja Dimitrija Smirnova, predsednika odeljenja Sinoda za saradnju sa oružanim snagama i organima reda i zakona, nije potrebno tražiti neke posebne ideje za konsolidaciju višenacionalnog i višereligijskog ruskog društva. „Imamo jednu ideju, opštu – država, Ustav, to je sasvim dovoljno”, smatra poznati sveštenik. „Ako ne bude spoljašnjeg uticaja na naše muslimane, sa nekakvih ostrva ili preko okeana, kod nas će sve biti u redu, kao što je i bilo 400 ili 500 godina. Tu nema problema”, rekao je on.

Kako kaže otac Dimitrij, povećanje broja pravoslavaca koji redovno posećuju crkvu, kao i revnosnih muslimana, „ni za koga, ni za islamsku zajednicu, ni za pravoslavce, ne predstavlja pretnju”. „Opasnost će se pojaviti kad polovina slovenskog stanovništva izumre, a muslimansko stanovništvo poraste. Čim naši muslimani osete svoju snagu više neće istupati sa nekakvim deklaracijama. Prosto će uzeti i napraviti ovde ono što žele”, misli on.

„Zato će kroz nekoliko decenija situacija postati veoma ozbiljna i moraćemo da idemo iznad Moskve u ’Severnu Tebaidu’ – Vologdu, Arhangelsk.

Postojaće mala država u granicama severne Rusije, ne niže od Jaroslavlja. Teško da će Rusi zadržati Moskvu, pošto izumiru kao mamuti, samo polako. Mamuti su brzo izumrli”, kaže protojerej.

Olga Gumanova

[Vlatka]

Оче , чујем спомињете у отпустној молитви СВЕТОГ КОДРАТА ЛЕПАВИНСКОГ , можете нешто о њему да нам кажете - пошто је мени свети Кодрат није познат?

Унапред , велико вам ХВАЛА!

Pamatno brate Martirije,takođe sam se pitala ,ali nikada mi nije palo na pamet da postavim ovo pitanje. bendoff

Šta znači tvoje ime Martirije i odakle ti. Ovo je dva u jednom (pitanja). 1405_love

[o.Gavrilo]

                                                          OBRAĆANJE MISIONARA

    Može li misionar da uči od „neverujućih“? Protestantski pastor iz Amerike Maksim URBANOVIČ Svete Hriščanske Tajne spoznao je od preobraćenih muslimana. Postavši pravoslavni misionar, Maksim kaže da je njegov misionarski rad neizreciva radost, koju je lično pronašao u Pravoslavlju.

MAKSIM URBANOVIČ je rodjen 1963. godine u okolini Pitsburga, država Pensilvanija. Hrisćanski Regentski univerzitet završava 1990. godine u Virdžiniji i postaje propovednik organizacije „Hristos za sve narode“ u Africi. Propovedao je u 19 afričkih zemalja, kao i u Indiji, Pakistanu, Filipinima, Madagaskaru, Srednjoj Aziji i Rusiji. Rukopoložen je u djakona a zatim u pastora anglikanske (Episkopalne) crkve. Družeći se sa predstavnicima raznih hrišćanskih konfesija, Maksim se posveti izučavanju liturgijske crkvene tradicije kao i učenju o Svetim Hristovim Tajnama. Tako se upozna i sa učenjm Pravoslavne Crkve. Nakon nekoliko putovanja u Belorusiju u periodu od 2001-2004. godine Maksim odluči da predje u Pravoslavlje. Sada je parohijan crkve Svetog Nikolaja u Vašingtonu, student Sveto-Tihonovskog Pravoslavnog fakulteta u Pensilvaniji a sprema se za rukopoloženje u čin pravoslavnog sveštenika. Oženjen je i ima četvoro dece.

Kada ste bili protestantski propovednik, mnogo ste propovedali muslimanima. Kako je to izgledalo?

Muslimanski narod je veoma topao. Mnogi od njih nikada nisu slušali propoved Jevandjelja preko poimanja Časnog Krsta, pokajanja i Svetih Tajni. Vidimo primer Kirgizije. Tamo sam prvi put doputovao1995. godine u gradić Talas, a posle sam već išao nekoliko puta. Tada još nisam bio pravoslavac. Govorili su mi da tamo nema crkava. Ali kada sam došao, video sam da tamo postoji pravoslavna crkva, gde dolazi oko 50 ljudi. Ali oni tada nisu imali sveštenika. Mi smo tamo počeli da se okupljamo na jednom stadionu. Bio sam veoma uzbudjen. Na tu moju propoved decu su donosili na rukama, a stare bakice dovozili su na kolicima. Stadion je primao oko 4.000 ljudi. Uglavnom su to bili Kirgizi, ali bilo je i Rusa i Uzbekistanaca. Ja sam posle propovedi obavezno pozivao ljude na pokajanje, pozivao sam da se odupru svim drugim religijama i da podju za Isusom Hristom. Nakon nedelju dana lokalne vlasti su pokušale da zabrane naše sastanke. Mene su pozvali i odveli u miliciju gde su mi rekli da neki ljudi žele da me povrede i da su radikalni muslimani naši veliki protivnici.

Ja sam rekao: „Mi onda nećemo propovedati danju, skupljaćemo se na stadionu samo noću. Mi imamo odobrenje od direktora stadiona“. Oni su se složili: „Dobro, skupljajte se noću, ali danju neka ne bude nikakvih skupova“. Odložio sam skup predvidjen za sledeće jutro. Sećam se da sam ujutro uzeo da perem svoju odeću. Prao sam je u nekakvom lavoru, i sećam se da mi je bol prolazio kroz kosti na prstima. Nakon tri-četiri sata dodje nekoliko ljudi koji su služili u mesnom hramu. (Ja sam trenutno bio u lokalnom pravoslavnom hramu. Parohijani su molili da im nešto otpevam u crkvi. Njihov sveštenik im dolazi tek jedanput u dva meseca, a oni su želeli da dodju i prosto da slušaju molitvu.)

Eto, ta deca dotrčaše i rekoše: „Ljudi su Vas čekali dva sata. Vi niste došli. Mi smo rekli da je skup otkazan. A oni onda odoše u Upravu unutrašnjih poslova, a već ispred ulaza je stajalo oko 400 ljudi. Upravnik milicije izadje i reče: „Ništa ne mogu da vam pomognem, idite kod gradonačlenika“. Cela ta masa, oko 400 ljudi, okrenu se i podje kod gradonačelnika.

Gradonačelnik im otvori školsko dvorište i ljudi su me tu na vrelom suncu čekali oko 4 sata. Kada sam došao, oni su bili u svojim nacionalnim kirgiskim kapicama.  Stadoh ispred njih, a iz očiju mi potekoše suze. Zato što sam video muslimane koji su bili žedni Reči Božije, Crkve i vere, više nego u mnogim hrišćaskim zemljama. Nakon moje propovedi, koja je trajala oko pola sata, ustade jedna starija žena i reče: - „Ja sam ceo svoj život bila muslimanka, a sad sam već starica. Kaži mi, zašto toliko dugo nama niko nije dolazio sa rečima istine o Isusu Hristu?“ Ja nisam znao šta da joj odgovorim, zato što je u misionarskom poslu to pitanje nad pitanjima.

Ja sam kod njih video veliku duhovnu žedj koju nijedna druga vera ne može da utoli i spremnost da prime Blagu Vest, prosto zato što niko nikada pre sa njima nije razgovarao o mogućnosti da se pokaju i poveruju u Hrista.

A drugi aspekt, veoma kompleksan, kako ja sada vidim, jeste I s t i n a, i ja ne mogu to da poreknem. Isus Hristos kaže: - „Molite se za bolesne, propovedajte Jevandjelje. Džabe ste dobili, džabe i dajite“. Zato moja propoved nije samo poziv na pokajanje. Ako su ljudi bolesni, ako pate, ja se zajedno sa njima molim Bogu, moleći Ga za isceljenje. I eto vidite, baš medju muslimanima, ja ne mogu da objasnim zašto Bog projavljuje Svoju moć i milost u tolikoj meri, koju ne možeš da vidiš čak ni u onim zemljama, u kojima je hrišćanstvo tradicionalna veroispovest.

Znači, ljudi se isceljuju?

Da, dogadjaju se mnoga isceljenja. Kada su u Kirgiziji po mene došli milicioneri da bi me odveli na saslušanje, ja sam već bio obećao ljudima da ćemo se pomoliti za bolesne. Zato je milicija morala da sačeka. Ja ništa nisam činio što ih izaziva, prosto sam molio Hrisrta da te ljude isceli. Zatim sam rekao: “Spoznajte sebe. Mi smo se molili za bolesne, vi verujete u Isusa Hrista, možda se nešto promenilo i u vašim telima“. Jedna majka poče da plače. Njen šestogodišnji dečak, gluv od rodjenja na jedno uvo, objavio je da čuje. Svi su se obradovali, a milicioneri se skameniše.

Godine 1993. bio sam u Tambovu. U salu, u kojoj sam propovedao, dodje jedan satanista s nožem ispod pazuha. Hteo je da me ubije. Pokušao je da se popne kod mene na binu, ali nije mogao da prodje. Seo je i počeo da sluša. Ja sam propovedao Jevandjelje, ljubav, praštanje, spasenje, a zatim sam pozvao ljude na pokajanje. Rekao sam: „Ja želim da vidim neki znak pokajanja. Ustanite i napravite korak napred“. I taj mladić skoči i baci se napred. Ali sada ne da bi mene lišio života, nego da bi dobio oproštaj i novi život u Hristu.

U trenutku kada su se svi kajali za svoje grehe i čitali molitvu „Oče naš“, on pade na pod i poče da ispušta čudne krike. Kako je bio satanista, on je već bio posednut demonima. Demoni su tada izlazili iz njega, a kada ih se sasvim oslobodio, svi smo čuli njegovu ispovest. To je bilo veliko čudo! On je rekao: „Shvatio sam da je vaš Isus jači od satane. Ja želim da se krstim i da živim u Crkvi“.

A šta Vi zapravo pričate ljudima?

Ja pričam o najsuštinskijim stvarima hrišćanske vere. Jedan dan govorim o Časnom Krstu, drugi o Telu i Krvi Hristovoj i o oproštaju grehova, trećeg dana već mogu da kažem da smo sazdani po Liku i podobiju Božijem. Ja pričam ljudima o Tajnama, o njihovoj važnosti, posebno o krštenju, zato što je K r š t e n j e zapravo ulaz, odnosno vrata za stupanje u Crkvu.

Ja nikada ne propovedam protiv drugih religija. Ja jednostavno propovedam Hrista i bogoslovske istine, koje su deo naše vere. Sami ljudi su dovoljno pametni da bi to uporedili. Na primer, islam je religija Zakona. Tamo nema duhovnog života, nema blagodati Božije, nema mira, nema opraštanja greha, nema Svetoga Duha i, najvažnije, nema Ljubavi. Za muslimane je predstava o tome da je Bog ljubav savršeno nova. Njih uče da je Hristos samo jedan od proroka, da se on jednostavno na krstu onesvestio, a zatim došao k svesti. Ovaploćenje, smrt na Krstu i Vaskrsenje Gospoda – to su tri Istine koje im ja s ljubavlju i sa velikom toplinom u srcu propovedam.

Ali prelazak u hrišćanstvo je često uzrok gubljenja posla, porodice, osudjivanja od strane društva. Nisu svi spremni da to prihvate?

Upravo su me muslimani naučili pravom odnosu prema krštenju kada sam još bio protestant. Kod protestanata krštenje je akt poslušanja. Ti to radiš samo zato što je Isus rekao da tako treba činiti. Ali, mi, pravoslavni, verujemo u moć te Svete Tajne. Ja sam video kako se ponašaju muslimani koji počinju da veruju u Gospoda Isusa Hrista, i sa kakvim poštovanjem prihvataju Tajnu Krštenja.

Sećam se kako je u Džalal-Abadu bila jedna porodica koja je primila hrišćanstvo. Bilo u toj porodici petoro braće. Jednom je cela grupa ljudi, muskimana, njih oko hiljadu, došla ispred kuće te porodice i tražila da se odreknu hrišćanstva ili će ih pobiti. Ali, oni se nisu odrekli. Milicija je jedva spasila tu porodicu sklonivši ih na bezbedno mesto. Kada musliman primi hrišćanstvo on mora da živi sa svesnošću da sebe prinosi kao žrtvu. Kada sam ja primio pravoslavlje, morao sam da platim visoku cenu. Moj porodični život se iskomplikovao, odnos sa prijateljima, problem sa egzistencijom, misionarskim radom. Ali, šta da radiš? Prava Istina je Istina, ti je možeš odbiti ili prihvatiti, ali da je izmeniš, ne možeš!

Kako ste prešli u Pravoslavlje?

Kada sam propovedao u Srednjoj Aziji, vraćao sam se kući preko Moskve. U Moskvi na aerodromu susretnem pravoslavnog sveštenika, koji me pozva u Belorusiju. Služio je u katedralnoj sabornoj crkvi. Mene je pozvao kao anglikanskog sveštenika da u lokalnom bogoslovskom institutu ispričam o principima moje misije. Tamo sam držao predavanja jednu godinu, a kada sam sledeće godine doputovao, mitropolit Filaret me upita: „Da li ti poznaješ neke pravoslavce u Americi?“ Odgovorih:  „Ne“. On reče: „Poslaću te kod njih“. Napisao mi je preporuku i poslao Mitropolitu Germanu u Ameriku. Dan pre nego što je trebalo da se susretnem s rukovodstvom Crkve, Bog mi je jasno dao da shvatim da moja prošlost mora da se završi i da treba da predjem u Pravoslavnu veru.

Sveštenik Aleksandar Šimbaljev, klirik Minske katedralne Svjatoduhovske saborne crkve priča:

Susreo sam se sa Maksimom jula 2001. godine u avionu koji je leteo u pravcu Moskva-Vašington. Sedeli smo zajedno i on, zapazivši da sam sveštenik, poče da me pita ko sam i kuda letim. Čuvši da sam iz Belorusije on reče da je njegov drug s kojim organizuje misionarska putovanja po Srednjoj Aziji takodje rodom iz Belorusije i da se zove Petar Šimbaljev. To je bio moj rodjak. Iz razgovora sa Maksimom saznadoh da je anglikanski sveštenik, ali da je i u tu konfesiju prešao nedavno u potrazi za verom sa jačom tradicijom. U toj konfesiji Maksim je imao vrlo visok položaj, pošto je bio zet episkopa Rajnharda Bonke, poznatog misionara i propovednika. Mi smo se sprijateljili i Maksim je poželeo da poseti Belorusiju. Posetivši našu zemlju u nekoliko navrata i susrevši se sa Vladikom, on reši da predje u Pravoslavlje. Ta odluka je bila sasvim iskrena, čak toliko iskrena da je bio svestan svog neizbežnog stradanja zbog te svoje odluke. Primivši Pravoslavnu veru on se odreče ne samo novčanih sredstava, već i podrške porodice. Njegovo misionarsko preduzeće „Jevandjelje svim narodima“ finansirali su „pedesetničari“, a sa njegovim izlaskom iz te zajednice preduzeće je zatvoreno. U Americi se Maksim obrati Mitropolitu cele Amerike i Kanade Gospodinu Germanu, gde ga primiše u crkvenu zajednicu. Maksim je molio da ga hirotonišu, ali mu Mitropolit dade poslušanje da upiše Bogosloviju. Taj rok još nije istekao. Maksim sada vrši poslušanje crkvenjaka u katedralnoj sabornoj crkvi u Vašingtonu i misionari po Rusiji i Ukrajini. U pravoslavlje je prešla i cela njegova porodica, žena i deca.

Što se tiče isceljenja za vreme misionarskih predavanja, ona su se dogadjala samo imenom Isusa Hrista i njih potvrdjuju svedoci iz Maksimove grupe. Oni su mi takodje pričali da su krstili mnogo muslimana, ali su se suočavali sa velikim problemima, na primer pri kojoj zajednici novokršteni da ostanu, posle njihovog odlaska. Baptizam u azijatskim zemljama nije popularan, a pravoslavnih zajednica je malo. Razmišljajući o tome Maksim je bio skloniji mišljenju da je potrebno raditi sa mesnom Pravoslavnom Crkvom i na taj način u Aziji širiti Pravoslavlje.

Jasno je da su mnoge godine života kod harizmata ostavile odredjen trag na Maksimovo razmišljanje. Na primer, stil propovedi kao i bukvalno poimanje jevandjelskih reči, da svi moraju da isceljuju, da prorokuju i tako dalje. To je sve u prvo vreme bilo prisutno kod Maksima, ali postepeno je iščezavalo u odnosu na stepen njegove liturgijske prisutnosti. Ali, kod njega je očigledan neprekidni duhovni rad na sebi.

Vi ste Amerikanac a propovedate u drugim dalekim zemljama? Kako vam uspeva da nadjete zajednički jezik sa tako različitim audotorijumom?

Ako propovedam u Africi, biram primere koje mogu da razumeju ljudi na tim prostorima. U Rusiji koristim druge primere. Ali suština propovedi je univerzalna za sve kulture, tradicije, narode: greh, žrtva, ljubav, praštanje. Carstvo Božije i Crkva su iznad svih državnih i političkih sistema, nacionalnih ili kulturnih specifičnosti. „Dajte caru carevo, a Bogu Božije“. Pravoslavna Crkva pripada Hristu a ne Rusiji, Grčkoj, Siriji ili Americi! Sveti Krst pripada Onome Ko je raspet na njemu, Hristu, a ne nekom narodu, državi ili naciji.

Ljudi u Kirgiziji su mi govorili: „Hrišćanstvo je ruska vera, a mi smo Kirgizi!“ Šta da odgovorite na to? Znam da u Rusiji neki ljudi govore: „Da, biti Rus, znači biti hrišćanin i obrnuto“ A Kirgizi mogu da kažu: „A mi smo mislili da biti Rus znači biti komunista i ateista“. I ko je u pravu? Eto takva je realnost i kompleksnost misionarskog rada medju različitim narodima.

Zašto je tako teško propovedati svojim ljudima?

Sveto pismo kaže: „Proroke svuda poštuju, samo ih u postojbini njihovoj ne prihvataju i rodbina ih njihova ne sluša“. Kada me moji roditelji posmatraju prosto ne mogu da veruju: “Kako ovaj stidljivi sportista, koji je igrao fudbal, može da putuje u Rusiju ili Afriku i da govori pred hiljadama ljudi?“ Za njih je to neverovatno. Ali, to je dokaz Božije milosti i svemoguće Božije sile. Jer ja sam ništa. Sve što sam postigao bilo je od Duha Svetoga.

Na internetu, na blogovima, ljudi su komentarisali moj prelazak iz protestantizma u pravoslavlje i užasavali su se. Ali, ja na to ne obraćam pažnju. Trudim se da im objasnim kakva je to radost. Kada spoznaš Istinu, želiš da je podeliš sa ljudima zato što ih voliš i poželiš da se oni oslobode laži.

Propovedanje je moj poziv. To je dar koji mi je dao Gospod. Hoću da služim Crkvi, a ne da zakopam taj dar. Želim da pomognem i drugim sveštenicima kako bi i oni umnožili svoje darove, te da bi tako gradili Carstvo Božije i Crkvu Božiju.

A šta je sa Pravoslavnom misijom u Americi?

U ovom veku vidim velike mogućnosti za širenje Pravoslavlja u Americi. Zašto to kažem? Pravoslavlje je jedna od religija koju Amerikanci najmanje poznaju. Kada ljudi čuju da si pravoslavni vernik (Ortodoks) oni misle da si nekakav Jevrejin. Jer kad te vide, oni pomisle da si ti sigurno emigrant ili predstavnik neke etničke grupe. I tek kad saznaju suštinu vere tvoje Crkve, oni uzbudjeno shavataju da je to ta Crkva, koju su osnovali Apostoli. Kod nas u Bogosloviji ima mnogo ljudi koji su iz drugih religija prešli u Pravoslavlje. Oni već očekuju da dobiju čin sveštenika. Broj pravoslavnih raste, tako da za propovedanje Pravoslavlja u Americi ima mnogo mogućnosti.

Čitala sam jedan članak u kome autor (ne sećam se njegovog imena) tvrdi da će XX vek biti vek Pravoslavlja.

Eto, vi to kažete, a ja prosto zadrhtah, jer te reči odzvanjaju u mom srcu. Pa ovaj vek će biti poznat u istoriji kao vek P r a v o s l a v l j a, i zamišljam kako će se ono širiti po celom svetu. Ja mislim da je satana u prošlom veku na neki način znao da će se to desiti i pokušao je da to spreči, ali nije mogao, jer vrata pakla ne mogu odoleti Crkvi.

Africi je potrebno Pravoslavlje, Indiji je potrebno Pravoslavlje, Kini je potrebno Pravoslavlje. Oni imaju samo delić vere i potrebna im vera u svojoj punoći. I ja sam odabrao Pravoslavlje kada sam otkrio punoću vere. Ja neću da kritikujem druge hrišćanske zajednice, koje žive u ime Hristovo i spremni su i da umru za Njega. Ali ja želim da podelim Istinu, Svete Tajne i tradiciju sa onima koji to nikada nisu imali.

Isus kaže: „...Došao sam da spasem grešnike...“ I ako ih mi pronadjemo, On će ih spasiti. A ako ih ne tražimo, ne ispunjavamo ni svoj dug, niti zapovesti koje su nam date. Dve trećine sveta su ljudi neverujući. Može se reći da tek jedna trećina čovečanstva veruje u Hrista. Ja sam veoma srećan, jer vidim da Pravoslavna vera može da uzrasta i u savremenom svetu. U prošlom veku ona je prošla kroz veliku tamu, dolinu senke smrti. Izašla je iz nje i sada smo mi ti koji Pravoslavnu veru moramo da nosimo do samog kraja sveta.

Materijal je pripremljen zajedno sa internet portalom „Pravoslavlje i svet“ i časopisom „Radosna bašta“ ( „Neskučnij sad“)

Prevod:

Tankosava Damjanović

Nevena Damjanović

[ego]

eheeeej