Архимандрит Гаврило (Вучковић) на форуму Живе Речи Утехе

[stamenko]

SVETOGORCI

Oni su se vratili sa Svete Gore u teškom momentu za Rusiju

U prethodnom broju smo objavili odlomak, koji je posvećen arhimandritu Ipolitu (Halinu). Tekst je napisan na osnovu knjige Evgenija Muravljeva i Dimitrija Fomičeva “Jutarnja zvezda”, koja će uskoro izaći iz štampe. Ja kao urednik te knjige sada želim da vas upoznam sa njenim drugim delom, gde se ne govori samo o ocu Ipolitu, već i o njegovom prijatelju, takodje svetogorskom monahu, koji se vratio u Rusiju, danas dobrodržećem arhimnadritu Avelju (Markedonovu). On je jedno vreme bio nastojatelj našeg Sveto-Pantelejmonovog manastira na Svetoj Gori, a danas duhovno rukovodi Jovano-Bogoslovski manastir u Rjazanskoj oblasti.
V.Grigorjan

Put na Svetu Goru

24 juna 1963 godine, posle mnogo godina mučnog i laganog gašenja Sveto-Pantelejmonovog manastira, zajedno s kojim bi nestao i svaki trag ruskog monaštva na Svetoj Gori, desio se začudjujući dogadjaj. Vaseljenski Patrijarh Atinagor je u prisustvu predstavnika Pomesnih Pravoslavnih Crkava, pa tako i mitropolita Nikodima (Rotova) dao izjavu koja je za većinu onih koji su se okupili bila neočekivana i protivurečna kursu grčke države u elinizaciji Svete Gore. “Sve Pravoslavne Crkve, - izjavio je Svajtijejši Atinagor, - mogu da pošalju na Svetu Goru samo toliko monaha, koliko smatraju da je potrebno. Ja kao duhovno lice ću sam proveriti one koji budu poslani. U prvom redu imala se u vidu naravno Ruska Crkva. Gospod nije dozvolio da ona izgubi neotudjivu stazu, jer nije bilo dana da se taj put nije omivao suzama i molitvama. Uskoro posle revolucije je u potpunosti prekinuta ta velika reka pomoći, koja je u Sveto-Pantelejmonovski manastir priticala iz Rusije. Poslednji brod sa darovima nije ni dospeo do Svete Gore, jer je doživeo katastrofu na moru. I tada je iguman manastira naredio da se podeli milostinja poslednji put – monasi su već i sami počeli da osećaju veliku potrebu. To poslednje deljenje milostinje je zabeležio ruski fotograf-emigrant. Kada je razvio film, video je da je na čelu onih koji su bili u potrebi išla … Presveta Bogorodica. Iguman je tada zaplakao i rekao: “Dok sam živ, delićemo i poslednju koricu hleba sa gladnima, poslednju odeću sa nagima, poslednju radost sa ubogima …”

Otac Ipolit Halin
U oktobru te iste 1943-e godine, Patrijarhu Konstantinopolja iz Moskve je bio predat spisak od 18 lica, koja čekaju odluku za naseljavanje u Pantelejmonovom manastiru. Njihove “lične stvari” su takodje predstavljene u ministarstvu inostranih poslova Grčke. U julu 1964 godine, iz Atine je stigla odluka da samo petorica monaha mogu da dodju na Svetu Goru, što je u mnogim ruskim emigrantskim SMI-a bilo prokomentarisano kao “veliko čudo”. I tek u julu 1966 godine, njih četvorica, medju kojima je bio i otac Ipolit (Halin), su došli na Svetu Goru. Dolazak Rusa iz SSSR-a je bio iznenadjujući čak i za grčkog guvernera Svete Gore.

Otac Avelj nije bio medju pridošlicama. On će doći na Svetu Goru nekoliko godina kasnije. Pogledajmo šta se desilo pre toga. U mladosti je otac Avelj bio ipodjakon u Rjazani kod starca-arhiepiskopa Dimitrija (Gradusova, u velikoj shimi – Lazara). Odlazio je kod njega pešačeći četiri kilometra.
“Moji roditelji su umrli 1943 godine. Meni je tada bilo 16 godina, - priča otac Avelj. –A vladika Dimitrije me je nekako posinio … Bio je rat. Okolo same nesreće. Jednog su ubili, drugi je nestao bez traga. Smrt je kucala na vrata svake kuće, i ja nikoga nisam opterećivao svojim problemom. A ostala su mi dva mladja brata i dve sestre, najmladjem je bilo svega tri godine. Sećam se kada me je u crkvi vladika uhvatio za podbradak i rekao: «Ti, andjele moj, ne govoriš da je Gospod uzeo tvoga oca?». Suze su mi se slivale niz lice. A on će na to: «Ne plači, raduj se. Kome Gospod uzima bližnje, Sam ih zamenjuje. Sada ti je Bog i otac i majka. Ti si najsrećniji čovek». To me je utešilo.

Kada je mladić napunio 18 godina, vladika ga je postrigao u monaštvo i rukopoložio u čin. Veoma je voleo oca Avelja.

- Ali nije se samo prema meni tako dobro odnosio, - nastavlja starac priču. – Njegov sekretar je postao moj prijatelj jeromonah Nikodim (Rotov), Rjazanac kao i ja, a ja sam već tada služio na parohiji … I jednom nam je vladika Dimitrije otkrio nešto posebno: “Nemojte da mislite da ste se vas dvojica slučajno upoznali. Vas je Carica Nebeska izabrala i spojila, i meni vas preporučila”. Tako smo rasli pod njegovim okriljem. Tražio sam od njega dozvolu da idem u Kijev, a vladika mi je odgovorio: “Andjele moj, sedi kući, sedi kuće, biće i Kijev, biće i Sveta Gora…”. On je sve predskazao što se potom i dogodilo. Ocu Nikodimu je vladika dao blagoslov da uči u Duhovnoj akademiji, a meni je direktno zapretio, što sam ja veoma želeo: “Vladiko, tako želim da više saznam o Bogu…” – “Ti nemaš Božiji blagoslov, ni moju dozvolu za to”. I dodao: “Andjele moj, doćiće vreme kada će kod tebe dolaziti akademici po savet i Gospod će te tako uzdignuti, da će ti zavideti…Znaš šta, - i okrenuo se prema ocu Nikodimu, - on će imati tako teško i odgovorno poslušanje, da neće imati kada da se pomoli za sebe. A ti se moli za njega kao za samog sebe, i više nego za sebe! A ti, - gledao je oca Nikodima, - ti čuvaj Avelja kao zenicu oka! Jer je u njemu – sva tvoja snaga!”

Bogoborci su bukvalno osećali da to nije običan monah. Još 1950 godine, kada nije bilo posebnih progona Crkve, ocu Avelju je bilo naredjeno da napusti Rjazanj u toku 24 časa. Potom su ga za vreme Hruščova isterali i iz Jaroslavske eparhije, jer je u lokalnim novinama objavio na sva vrata članak: “Šarlatan XX veka”. Krivili su ga da je bezbožnik, amoralan tip. A usmeno su ga savetovali da se odrekne Boga, i zaposli. Ali otac Avelj je odgovorio da neće izdati Onoga, Koga je voleo i voli.

Arhimandrit Avelj (Markedonov)

Neki, posebno beli monasi, osetljivi zbog svojih porodica, su veoma teško preživljavali te nesreće. Monahu je mnogo lakše, ali samo ukoliko nije vezan ničim ovozemaljskim, i ukoliko nema nikakv strah pred svetom. “Uvek sam bio srećan čovek i nikome nisam zavideo”, - kaže arhimandrit Avelj. Jaroslavski vladika, teško bolestan episkop Isaija (Kovalev), je veoma teško primio ciničnu klevetu na jednog od svojih najboljih sveštenika, ali je iznenada čuo od njega samog: “Vladika, a zašto vi plačete? – “Pretpostavi”. – “Šta, smrtna kazna? Ja se ne bojim. Vi im se samo radi Boga ne suprotstavljajte. Vi ste bolestan čovek, izbaciće vas na ulicu, i gde ćete onda? A mene otpustite s Bogom kući, u Rjazanj”. – “Ali tebi posle toga nigde neće dati da služiš. Oni imaju savesti, svako od njih će mi svakodnevno davati po koricu hleba i za doručak, i za ručak i za večeru, i preživeću. A četrvrtu koricu uvek mogu da dam nekome siromašnom kao i ja”.

U to vreme je njegov prijatelj o.Nikodim (Rotov) već postao vladika.

“Mi smo se konačno sreli, - seća se sa snažnim utiscima arhimandrit Avelj, - i naravno obradovali smo se jedan drugome. Setili smo se, kako smo još kao dečaci maštali da nadjemo nekog duhonosnog starca, koji će nas postrizati u monahe; zamišljali smo kako ćemo iskopati pećinu u zemlji – dalje od sujete – i živeti u njoj da niko ne zna. Gospod nam je dao sve što smo želeli!”

Slatko se ispričavši, otišli smo na počinak. Bližila se ponoć. “Starče, starče”, - pozvao je oca Avelja njegov prijatelj (vladika Dimitrije ga je često nazivao starcem). “Šta ti je?” – “Znaš li da samo što sam došao sa Svete Gore”. – “U snu, jel’da?” – “Ne, na javi. Nedavno sam se vratio”. I ispričao je kako je putovao iz Jerusalima u SSSR preko Grčke, kako se na svetogorskom pristaništu Dafni susreo sa blagodatnim starcem, igumanom Ruskog manastira Ilijanom, kako je od njega saznao da Sveto-Pantelejmonov manastir zamire, da “najmladji” njegov žitelj ima sedamedest godina, a drugi imaju i sto, i leže nepokretni .. A Grci čekaju da svi Rusi poumiru, da bi preuzeli manastir u svoje ruke.

I naravno, vladika Nikodim je predložio svom prijatelju da ode na Svetu Goru. Našli su se ljudi, koji su počeli da oca Avelja odgovaraju od toga, ali im je on odgovorio sledeće: “Da raja nema, ja možda i ne bih otišao sa ovog utvrdjenog mesta, ali znam da raj postoji, i ne možeš da ga kupiš, niti naslediš. Raj mi daje Majka Božija. Kako da Je odbijem, kad me priziva: “Idi kod Mene i potrudi se u Mom vrtu”. Da odgovorim: “Ne želim, meni je dobro i kod kuće…”

To se desilo 1960-e godine.

Pukovnici-pukovnicima, a monasi - monasima

On je deset godina čekao na vizu! Čekisti su proveravali “pouzdanost”, kako monah na Svetoj Gori ne bi rekao nešto suvišno o “slobodi Crkve u Sovjetskom Savezu”. Grci su se bojali da će im poslati komuniste. “Zato su i ispitivali sa dve strane”, - seća se otac Avelj. Dok se sve nije završilo, otac je uspeo da služi u katedralnoj crkvi u Rjazani, a potom je postao njen nastojatelj. Na kraju je dobio vizu. More se sa zelenim talasima prelivalo pred njegovim očima. Iz njega je u zavisnosti od kretanja brodića izrastala Sveta Gora. Otac priča: “Odmah smo celivali glavu sveštenomučenika Pantelejmona. Dočekao nas je iguman manastira otac Ilijan, jedan od glinskih monaha, prozorljiv starac. Podvizavao se na Svetoj Gori od 1904 godine. Iguman mi je dao poslušanje da služim u Pokrovskoj crkvi na crkvenoslovenskom jeziku. A otac Ipolit je tada služio u donjoj, Pantelejmonovoj crkvi za Grke, na grčkom. Njegova kelija je bila u igumanskoj zgradi. Ja nisam prešao da živim u tu zgradu i ostao sam u keliji koju mi je predložio otac Ilijan, taj sveti starac …
On mi je posle prve ispovesti, na dan dolaska, rekao: “Ja vam oče ne dajem blagoslov kao iguman, već vas molim da danas odslužite Liturgiju”. Ja onako s puta, naravno i jeli smo i pili, iako posno, ali iskreno govoreći nisam bio spreman da služim. Ali sam odgovorio: blagoslovite oče Ilijane. Radi poslušanja. Već sam bio u arhimandritskom činu, možda je on to znao, a možda je prosto želeo da vidi da li umem da služim “sovjetski” ili ne? Ali…ne-ne, on je to sve potpuno video. I rekao je: “Danas ćemo se svi pričestiti”. Ostalo je malo staraca, koji su mogli da se kreću.

I mladi su naravno došli kao i mi iz SSSR-a – otac Ipolit, otac Dositej. Na dan mog dolaska se oko Svete Čaše okupio ceo manastir. Posle Pričešća nije bilo ni djakona, ni crkvenjaka – ja sam upotrebio Svete Darove, a on, iguman, je čitao u oltaru zahvalne molitve. Odjednom mi je rekao: “Hajdemo da ti pokažem tvoje mesto”. Izveo me je na solej, a tamo pored se nalazio igumanski tron, rezbaren, pod baldahinom, sa stepenicama. “To je moje mesto, - rekao je otac Ilijan. – A pored je stasidija – vaše mesto…” Stari monasi su mi objasnili da je pre revolucije to bio tron namesnika igumana. Iguman se bira doživotno, a namesnik je sve vreme sa njim i pomaže mu u svemu. “Bićeš nekada i u stasidiji, - dodao je otac iguman, a nekada u oltaru i za pevnicom…”
U Pokrovskoj crkvi sam morao da služim neprekidno, svaki Božiji dan, zajedno sa ocem Dositejem, koji je došao zajedno sa ocem Ipolitom iz Pskovskih Pečera (oni su bili prijatelji). Otac Dositej – Carstvo mu Nebesko! – je bio podvižnik i ispovednik. Zašto to kažem? Veoma sam se bojao da će se razboleti. Pored toga za pevnicom nije bilo nikoga. A samo da se ne održi makar jedna Liturgija, čak i u toku nekoliko godina, Grci bi tu odmah prekinuli bogosluženje na slovenskom. Tada se u Grčkoj dočepala vlasti grupa “crnih pukovnika”. Oni su svrgli zakonitog, Bogom danog kralja. Svetogorci ništa dobro od njih nisu očekivali. To se desilo još pre mog dolaska”.

Ali, uostalom, pukovnici – pukovnicima, a monasi – monasima. Dok je jaka veza sa Bogom – ništa nije strašno. Bogosluženja na Svetoj Gori su neprekidna mnogočasovna bdenija svake noći. Posle pola noći je – služba, a od jutra na poslušanje, i tako ceo život. Jednom je u razgovoru sa duhovnim čedima arhimandrit Ipolit ovako prokomentarisao to vreme: “Na Svetoj Gori smo mnogo radili na poslušanjima. Ponekad nismo imali snage da dodjemo do kelije. Sat-dva bismo spavali negde pod drvetom ... Probudiš se ujutru i pogledaš na nebo, a odatle Majka Božija šalje blagoslov. S radošću ustaješ sa zemlje i započinješ da radiš uz molitvu».

Još je i ovo pričao: “U teškim trenucima odeš na grob nekog podvižnika, odslužiš mu parastos, i snaga ti se povrati. Na Svetoj Gori ima puno svetih moštiju. I kada celivaš mošti, ne osećaš nikakav umor”.

Žreb

Nastupila je 1971 godina, uoči praznika Bogojavljenja. Iguman manastira starac Ilijan više nije služio. Uveče bi otac Avelj otišao kod njega sa svetom vodom, pokropio ga njome, i dao mu da pije bogojavljensku vodicu. Otac Ilijan bi mu odgovorio krotko i tiho: “Zahvaljujem …zahvaljujem…”. Počelo je svenoćno bdenije. I kada su zapevali “S nama je Bog”, ocu Avelju je rečeno da je otac iguman otišao Gospodu. Otac Avelj priča: “Da, Gospod ga je pozvao u raj … Zašili su ga u mantiju, stavili na nosiljku – na Svetoj Gori nema ko včega – i odneli u crkvu. On je na “Hvalite Ime Gospodnje” već stajao medju nama. To je bilo i dirljivo, i umilno, i predivno u isto vreme”.

Poslednji put su ispraćali čoveka, koji je bio živa veza manastira sa starom, već pola veka kao ispraćenoj u večnost Rusijom. Njegov naslednik je postao monah iz nove, poslerevolucionarne Rusije, koja je morala da prodje kroz “oganj, vodu i bakarne cevi”. Drugi svetski rat. On je po Božijoj volji uspeo da u veoma kratkom periodu od svega nekoliko godina, okupi u Sveto-Pantelejmonovom manastiru ne mali (s obzirom na teškoće) broj bratije. Arhimandrit Avelj je izabran za igumana (na Svetoj Gori tako zovu sve nastojatelje manastira) žrebom od tri kandidata. Cedulje sa njihovim imenima su stavljane u kutijicu sa svetim moštima, koja je potom stavljena na Presto. Ceo manastir se molio: “Majko Božija! Ukaži nam na Svoga izabranika! Kome ćeš poveriti manastir?”. Odsluženo je svenoćno bdenije i Liturgija. Stari shimnik je izvukao žreb …

Intrornizacija nije odmah održana. Prema svetogorskom ustavu trenutni iguman treba da živi na Svetoj Gori ne manje od tri godine. A arhimandrit Avelj je u trenutku izbora živeo kraće na Svetoj Gori. Ali izbori su održani, i duhovna uprava Svete Gore je smatrala nemogućim izmeniti njihove rezultate. Iz protivurečnosti tradicije i činjenica pronadjeno je blagosloveno rešenje. Uz “maloletnog” igumana, odredjen je i “dirigent”, otac Gavrilo…
Na intronizaciji oca Avelja 1972 godine okupilo se neobično mnogo predstavnika više svetogorske vlasti. Manastirski poslanik Iveron, koji je čuvao glavnu svetogorsku svetinju, je stavio episkopsku mantiju na ramena novog igumana, kao znak arhijerejske vlasti, date od Same Carice Nebeske. Monah iz Velike lavre prepodobnog Atanasija mu je uručio igumanski žezal. U intronizaciji je učestvovalo svih dvadeset manastira, kao jedna porodica. Tako je izvršena predaja vlasti. Praznik je prošao, a svakidašnjica je postajala sve napornija, i sve komplikovanija …

Pored Siluana

Pored drugih svetinja, u manastiru je posebno bila cenjena glava starca Siluana. Ona je bila postavljena radi poklonjenja u dragocenoj kutiji u manastirskoj Pokrovskoj crkvi. Ali pokazalo se da je tamo nije bilo … Posle objavljivanja knjige oca Sofronija (Saharova), koja je posvećena starcu Siluanu, ruski emigranti su tako zavoleli upokojenog starca da su poželeli da …ukradu njegovu glavu. Ali sa Svete Gore se ne može ništa izneti, sem crkvenih stvari, koje se prodaju u manastirskim knjižarama. Oni su naravno bili zadržani na svetogorskoj carini. Otac Avelj je naredio da se glava više ne nosi u grobnicu: “Neka bude u Pokrovskoj crkvi”.

Otac Avelj se seća: “Našao sam bogatu, somotom opšivenu kutiju (u njoj je ranije očigledno bila neka skupa mitra) i u nju sam stavio starčevu glavu…Mnogi poštovaoci starca Siluana, i Grci, i stranci, su mi direktno prilazili i govorili: “Želimo da vidimo glavu starca Siluana”. Ja sam im iznosio kutiju. Jedan monah-poklonik me je molio: “Ja bih, ovaj malo … Odneo bih sa sobom”. Bilo mi ga je tako žao da sam od ušne školjke, koja se sastoji od malih kostiju, malo otkinuo: “Starče Siluane, oprosti, ali on tako želi…” A ne može se opisati kako je glava mirisala!”

Shimonah Siluan je otišao Gospodu na Svetoj Gori skoro trideset godina pre nego što je tu došao jeromonah Ipolit i trideset četiri godine pre oca Avelja. Interesantno je da je otac Ipolit u manastiru Svetog Pantelejmona izvršavao isto poslušanje kao i Siluan Svetogorac: obojica su bili ekonomi u svojim manastirima. “Na Svetoj Gori mi je bilo veoma teško zbog vlažnog vazduha, - pričao je starac Ipolit, - ali koliko god da je tamo bilo teško, Siluan Svetogorac mi je pomagao”.

Čuda od moštiju prepodobnog Siluana ne samo da ne prestaju, već se i umnožavaju svake godine. Jedan od žitelja Sveto-Pantelejmonovog manastira, jeromonah, pričao nam je o tome kako su mirisale svetiteljeve časne mošti prilikom litije i to na teritoriji igumana grčkog manastira Simonopetra. I svi su bili duhovno radosni, i Grci i Rusi. Oni su jedino tako, u Bogu, molitvama svetih, očuvali jedinstvo.

Na tegu

Ali odstupanjem od nebeskog sve se raspadalo, rasplinjavalo. Grke nije napuštala nada da će im pripasti Sveto-Pantelejmonov manastir. Jednom je na razgovor kod oca Avelja došao sekretar svetskog guvernera Svete Gore: “Oče Avelje, vama je veoma teško, mi to znamo i saosećamo sa vama. Ali ako biste uzeli više Grka u manastir, imali biste na koga da se oslonite…”

“Ali ja sam se napravio blesav, - osmehuje se otac, - i odgovorio: “Gospodine! Vidite kakva je stvar: da sam ja iskusan i mudar verovatno bih prihvatio vašu pomoć. Ali pošto nemam iskustva, i živim na Svetoj Gori samo nekoliko godina, i samo se … bavim “kozama”. A gde ćete vi da pustite svoje “ovce”? Ja ne umem s njima da komuniciram, navikao sam da napasam samo “koze”, takoreći “stado”. Dok sam živ, ja ću napasati “koze”. Svoje, to jest ruske”. Bog je pomogao i otac je uspeo da zadrži manastir … Noću su službe, danju domaćinstvo, prijemi. I tako dan za danom. Vrućina je tokom cele godine. I to kakva! Vlaga. Služiš pored Prestola, a na tebi je sve mokro, i znoj sliva se niz tebe. Vraćaš se sa službe u keliju, presvlačiš se i razmišljaš: možda danas neće biti nikoga pa mogu da operem …Samo što potopim stvari u vodu dolaze razni ljudi: od guvernera, iz ministarstva, te poslanici, te biznismeni, te još neko. Jedne ispraćaš, a drugi dolaze. A već zvono zvoni i treba ići na večernje, i ostale službe … Jedan od “novajlija”, iz Saveza me je pitao: “Ko vama pere odeću?”. Ja sam se samo osmehnuo i rekao: “Svi…”

Ali i sa svojima je bilo popriličnih teškoća. Otac Avelj i Ipolit su zajedno držali manastir bukvalno na tegu, tako je bilo teško. Sve nebesko se mora održavati sa takvim trudom, a pritom znajući da je zemaljsko bez njega predodredjeno na poginiju.

A nedaleko se za njih molio starac Ilija (Nozdrin) – sadašnji duhovnik Optinske pustinje. On je nosio poslušanje u poznatom skitu Sveto-Pantelejmonovog manastira, na Starom Rusiku u više nego usamljenom, skrivenom u planinskim tesnacima. Tamo se danas nalazi daskama zatvorena predivna crkva s velikom ikonom velikomučenika Pantelejmona sa zardjalom bravom na ulazu i nekoliko čvrsto zatvorenih gostinskih i monaških zgrada, koje su podsećale na prošlu veličanstvenost skita …

“On i dan-danas tuguje za Svetom Gorom, i do dan-danas starca Iliju čeka njegova svetogorska kelija, - priča duhovna ćerka shiigumana Ilije, monahinja Hristina, - ali otac sa smirenjem nosi svoje poslušanje, ovde, na Kalužskoj zemlji. Starčestvo je – težak krst…

Kada je posle Oktobarskog prevrata Optina rasformirana, prepodobni Nekarije Optinski je imao želju da se osami, da ode u zatvorništvo. Ali su mu se Sviše javili optinski starci i rekli: “Ako ostaviš svoj narod, nećeš biti zajedno sa nama”. Eto šta je rečeno za oca Iliju – nije mu bilo zamene. On je potreban Rusiji kao vetar “prefinjenog duha” sa Svete Gore, to je duh Božiji, koji je ljubav”.

To se može reći i za druge naše Svetogorce, koji su se vratili u Rusiju i stali do smrti na put ništavila spremnog da nas preplavi. Nekoliko ljudi su sastavili jedno od najistaknutijih poglavlja u istoriji Ruske Crkve. Čak i posle smrti oni i dalje, kao starac Ipolit, ne ostavljaju svoja duhovna čeda, što se može uporediti sa opisom Fridriha Velikog o ruskom vojniku: “Njega je malo ubiti, treba ga i oboriti”. A Hristova borba se nastavlja, i on će i ležeći u grobu, nastaviti da se bori.

“Ah, Ipolit-Ipolit…”

Bila je u toku 1978 godina. Na Svetu Goru je došao telegram iz SSSR-a o iznenadnoj smrti predsednika Odeljenja za spoljne crkvene odnose, mitropolita Lenjingradskog i Novgorodskog, Nikodima. Iguman Avelj je primio tužnu vest kao Božiji Promisao:

Jovano-Bogoslovski manastir u Rjazanjskoj oblasti gde trenutno služi o.Avelj

“Mislio sam da neću stići na prijateljevu sahranu. Kada sam želeo na vreme da odem u Rusiju, na crkvenu svečanost povodom 60-ogodišnjice osnivanja Patrijaršije, grčke vlasti su zakomplikovale izradu dokumenata, i nisam otišao jer sam kasnio. Te noći sam, kako se kasnije pokazalo, služio poslednju Liturgiju na Svetoj Gori, i počeo sam da služim parastos novoupokojenom vladiki Nikodimu. U crkvu je iznenada utrčao dežurni: “Oče Avelje, imate telefonski poziv”. Sovjetski konzulat u Tesalonikiju me je obavestio da su gotova moja dokumenta za putovanje. Pomislio sam: “Kakvo čudo! Za svečanost mi nisu dali, a za sahranu – nisam ni tražio …”

Osećao sam se loše i mislio sam da srce neće izdržati sahranu kada ugledam prijateljev grob. On mi je bio kao rodjeni brat. Na oproštaju sam okupio bratiju i rekao: “Odlazim, oci … Sve ono što želim je da budem ovde i umrem ovde, ali za sve postoji volja Božija i mi smo u Njegovim rukama. U zamenu vam ostavljam oca Jeremiju. On je dobar, ozbiljan arhimandrit. Vi ste moji poslušnici i povinujte se njemu kao i meni. A ostalo će Gospod upraviti”.
I otišao sam.

“Sećam se svih, i živih, i upokojenih, - pričao je, gledajući u daleka snegom prekrivena rjazanjska prostranstva, arhimandrit Avelj Evgeniju Muravljevu, autoru knjige o podvigu ruskih monaha u borbi sa nepostojanjem za Svetu Goru. – Znaš li da ima tek tri godine kako sam pronašao mir. Ranije sam se svaku noć budio sa suzama: sve kao da sam na Svetoj Gori, sve kao tražim svoju keliju, u kojoj mi je starac Ilijan blagoslovio da živim … Idem stazom, razgovaram sa starcem jeremijom, a s nama je I otac Ipolit … Posle više nisam išao na Svetu Goru. Ah, Ipolit-Ipolit, on je već u raju, a ja sam još ovde …puzim po zemlji”.

prevoda sa ruskog dr Radmila Maksimovic

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 16.10.2010 na Radio Blagovesti bilo je 108 priključenih kompjutera, i to iz Bosne 36, Srbije 31, Nemačke 7, Slovenije 6, Hrvatske 5, Makedonije 5, Crne Gore 4, Nepoznato 3, Švajcarske 3, Austrije 2, Italije 2, Grčke 1, Engleske 1, Kanade 1, Norveške 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18 U mesecu Septembru bilo je 2.439.475 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine

[o.Gavrilo]

Pomaže Bog oče Gavrilo, blagoslovite!

Moja porodica i ja slušamo radio "Blagovesti" svako veče, neizmjerno smo srećni što imamo priliku da se pomolimo Gospodu Isusu Hristu i Presvetoj Bogorodici zajedno sa Vama. Ovim putem želimo da Vam izrazimo veliko poštovanje i podršku. Divimo se Vašem trudu, ogromnoj volji i nesebičnoj ljubavi koju ulažete da biste nama običnim grešnicima pokazali put spasenja. Uz  Vas učimo kako da živimo kroz Hrista i u Hristu, i da prepoznajemo pravu sreću i svrhu života. Ovo nisu prazne priče, pišem vam najiskrenije iz dubine svoje duše.

Na praznik Sveti Duhovi, moja porodica i ja dolazili smo u Manastir Lepavina, svaki dan se zahvaljujemo Gospodu Isusu Hristu na Blagoslovu da se poklonimo ikoni Presvete Bogorodice Lepavinske, da posjetimo Vas, Bratiju  i osjetimo Blagosloveni mir i ljepotu Manastira Lepavina.

Molimo se za Vas oče Gavrilo, za Vaše zdravlje, da vas Gospod Isus Hrist poživi još mnogo godina, da nam budete duhovni pastir. Molimo se i za Bratiju Manastira Lepavina, da Vas Gospod Isus Hris čuva i Blagoslovi.

Jelena Savanović sa porodicom

17 juni 2009 godine ,Banja Luka, RS

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila , beseda Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita zagrebačko-ljubljanskog i cele Italije Gospodin Jovana u manastiru Lepavina u subotu, 16. oktobra 2010. godine, na dan sv. sveštenomučenika Dionisija Areopagita , o.Gavrilo peva duhovne pesme "PESMA ČASNOM KRSTU" ,otac Gavrilo čita iz knjige od Starca Pajsija Svetogorca, "SVETA GORA I SVETOGORCI"- starac Avakum Grk(umro 1875 godine), blagoslov Oca Gavrila!!!

RADIO SNIMAK 16.10.2010.>>> http://manastir-lepavina.org/cms/upload/2010_10_16_22_00_15.mp3

[stamenko]

LITIJA U LIPECKOJ OBLASTI U ČAST SVETOG MIHAILA ARHANGELA

U ovoj litiji je po blagoslovu nošen ko včežić sa moštima (svete mošti mučenika, svetitelja i apostola). Litiju bogomoljaca Lipecka, po blagoslovu mitropolita Voronješkog i Lipeckog Metodija i vladike Nikona, predvodili su i proveli borci Nacionalno-patriotskog fronta «Sećanje» na čelu sa J.N.Bernikovim, osnivačem pravoslavno-monarhističkog časopisa «Rusi dolaze». Litija se održavala u čast Arhistratiga Mihaila i sabora ostalih Svetih nebeskih sila i u čast Ikone Majke Božije «Brza Pomoćnica».

Cilj litije je bio da se obidje i prodje peške po gradovima i selima naše Lipecke oblasti sa svetim moštima, koje su se nalazile u izrezbarenoj čempresovoj kutiji, pod staklom. Litija sa starim ikonama, barjacima, čitanjem Psaltira, akatista Svetima i molitava po prigraničnim oblastima radi odbrane od neprijateljskih napada, kleveta, kako bi pravoslavni ruski narod bio sačuvan od istrebljenja. Maršruta je bila sledeća: Lipeck – Sjolki – Plehanovo – Čapljigin – Dankov – Trojekurovo – Panikovec – Jelec – Černava – Zadonjsk – Konj – Kolodez – Vorobjevka – Grjazi – Lipeck. Duhovni značaj ove litije je ogroman. Ona je podigla duh gradskih i seoskih žitelja, budeći spasonosnu radost u srcima izmučenih ruskih ljudi, koji čvrsto «spavaju» pored svojih televizora. «Dok televizor radi, mi gledamo na njemu ubistva, mučenja, nasilje, učestvujući i nevoljno u njima, što je neoprostivi greh». Sveopšta grehovnost ruskog naroda je podstakla sveštenstvo i bogomoljce da organizuju takve litije po celoj Rusiji, kako bi sa lica ruske pravoslavne zemlje očistili globalnu nečistoću, i uputili ljude ne na pijanku i razvrat, već na zaštitu Božije tvorevine – naše duše, i prirode koju smo sami uništili. Zagadjujući zemlju, reke, obale, polja, svoje ulice, povrtnjake, mi narušavamo celovitost sveta koji je Bog stvorio. Mi sami pravimo ( i dozvoljavamo da se pravi) oko nas pakao, sramotu, bolesti. Okrenite se Rusi, i pogledajte šta ste sami napravili, ili je napravljeno po vašem dopuštenju! Šta? Carstvo antihristovo! Zbog čega se davite u strahotama propadanja? Zar više niste hrišćani? Radi našeg spasenja i očišćenja bogomoljci te pravoslavne litije iz Lipecka su napravili četiri Krsta zbog zaustavljanja u četiri mesta Lipecke oblasti: u selu Plehanovo (istok), gradu Dankovu (sever), u selu Černava Izmalkovog regiona (zapad), u selu Konj-Kolodez Hlevenskog regiona (jug). Trideset tri pravoslavna bogomoljca su napustili Lipeck velikim autobusom rano ujutru, u pola sedam.

Prvo mesto zaustavljanja je bilo selo Sjolki, pored Crkve Mihaila Arhangela. Bogomoljci su se uputili u Crkvu sa otvorenim moštima Božijih Ugodnika, sa barjacima, ikonama i pesmom «Care Nebeski Utešitelju». U Crkvi je već bila u toku Liturgija. Bio je prestoni praznik, ljudi su se ispovedali, prilazili Raspeću i ikonama, i pričešćivali se. Zatim su zajedno sa nastojateljem, ocem Stefanom, sa molitvama obišli Crkvu.

Potom su došli u selo Plehanovo, gde su se zaustavili, zakopavši u zemlju Krst na Istoku. U to vreme su učesnici litije pevali tropar «Krstu Tvojemu poklanjam se, Vladiko, i Sveto Tvoje Vaskrsenje slavim…», i druge molitve. Stanovnici svih sela po čijim ulicama je prolazila litija su celivali mošti, plakali.

U Čapljiginu je litija došla na izvor Tihvinske ikone Majke Božije, na teritoriju takozvane Petropavlovske Ranenburške pustinje. Ovde su ljudi, koji su došli na izvor, sa strahopoštovanjem celivali mošti, molili se, i bili pokropljeni svetom vodom.

Prilazeći Dankovu bogomoljci su izašli u polje, u ravnicu, gde su sa molitvama postavili pravoslavni Krst na Sever. Dalje je autobus krenuo ka selo Trojekurovo. U susret lipeckoj litiji je išla trojekurovska litija na čelu sa protojerejem ocem Olegom. Dve litije su se objedinile u svetloj duhovnoj radosti i prošle zajedno dva kilometra po selu, i uz zvuk zvona ušle u Trojekurovski manastir Arhangela Mihaila, gde se čuvaju mošti prepodobnog Ilariona. Otac Oleg, nastojatelj Crkve, je jasno i izražajno (prvi put!) pročitao Akatist Trojekurskom Prepodobnom Ilarionu i ljudi su ga pažljivo slušali, i pamteći - iskrenog srca ponavljali reči Akatista. Zatim je otac Oleg odslužio moleban Prepodobnom Ilarionu, pokropio sve prisutne svetom vodom i uz zvuke zvona dao svakom učesniku litije papirnu ikonicu Svetog Ilariona. U punom sastavu sa barjacima, ikonama i ko včežićem sa svetim moštima vernici su izašli iz crkve, prekrstivši se i poklonivši.

Dalje je put vodio autobus u selo Panikovec Jeleckog rejona, prema staroj Pokrovskoj Crkvi, koja je bila razrušena od strane ateista i Nemaca, ali je sada obnovljena. Bogomoljci su posle litije i pojanja pravoslavnih pesama u Crkvi prenoćili u tom selu. A u jutro 22. novembra, u Vaznjesenskoj Crkvi grada Jeljca, sveštenik otac Vasilije (Romanov) je dao blagoslov učesnicima litije da celivaju ikonu Majke Božije «Brze Pomoćnice» i mošti Svetog Mitrofana Voronješkog i Tihona Zadonjskog, a takodje je blagoslovio i da se postavi dodatni (peti) Krst u Jeljcu u podnožju Kamene Gore, na levoj strani izvora zatvornice Jelecko-Znamenjskog manastira, Melanije. Otac Vasilije je lipeckoj litiji poklonio ikonu sv. Ignjatija Irkutskog, dao nam blagoslov da obidjemo teritorije Znamenjskog manastira, uputivši s nama i poslušnicu tog manastira sestru Nadeždu. Ona je ispričala o istoriji manastira, kao i o zatvornici Melaniji . Zatim je otac Vasilije predložio svima da podju na čaj, ali su bogomoljci požurili u selo Černavu Izmalkovskog rejona. I otac Vasilije je srdačno prekrstio litiju za putovanje u otadzbinu sv. Teofana Zatvornika Višenskog. U Crkvi Pokrova (bivšoj sabornoj) je sve bilo spremno za susret sa bogomoljcima: gorele su sveće, sve je blistalo od čistoće, topline i lepote. Učesnike litije je dočekao rukovodilac Izmalkovske administracije Vitalij Jegorovič Kazmin, i predsednik sela Černava V.P.Gluhova. Oni su zajedno sa svima prošli u litiji oko Pokrovske crkve koja se obnavljala, gde je u svoje vreme službovao otac svetog Teofana, otac Vasilije (Govorov). Vernici su se molili, pevali, nosili ikone, svete mošti, toplim rukama dodirivali oltar crkve. Zatim su se pomolili u molitvenom domu pored crkve, celivali ikonu Majke Božije «Utoli moju tugu», koja je naslikana i poklonjena u Černavi. A zatim su se uputili ka svetom bunaru «Utoli moje tuge». Ovde su lipecki učesnici litije u susretu sa bogomoljcima iz Černave postavili Krst, uzeli vodu iz bunara i popeli se, uz molitve, na strmi brežuljak. Šetajući černavskim putem, bogomoljci su se pomolili na mestu bivše Dimitrijevske crkve i pored kuće u kojoj se rodio sveti Teofan Zatvornik.

Takodje su se pomolili pored protojerejeve kuće u blizini Crkve oca Jovana Necvetajeva i za sve poginule u Velikom Otadzbinskom ratu. Černavci i gosti iz Lipecka su svi osećali radost u duši. «Pasha, Gospodnja Pasha». Tom litijom po selu Černavi, pravoslavni su očistili sebe i svoju zemlju od neprijateljskog, satanskog sramoćenja. Meštani su prilazili i molili da celivaju mošti i ikone, i osećalo se neopisivo blagouhanje. Dalje smo se uputili u Zadonsk preko Dolgorukova. Otišli smo u selo Panikovec u Crkvu Pokrova Majke Božije. Litijom smo obišli Crkvu i ušli u nju. Crkvu je otvorio Božiji sluga Sergej, koji i obnavlja tu Crkvu. Na analoju je ležala ikona «Pokrov Majke Božije», koja je blagouhala. Svi smo je celivali. Uz blagoslov smo celivali i Krst-mučenika, koji je bio ukrašen cvetovima. Njega je za vreme rata probila velikokalibarska granata. Meštani pričaju da je za vreme rata jedan nemački oficir, ulazeći u Crkvu, počeo da nišani Spasiteljev Lik na kupoli. Rekao je da će streljati našeg Boga, ali nije pogodio. Ostale su samo rupe od metaka na kupoli. I samo Gospod Bog zna dalju sudbinu tog Nemca.
A sasvim nedavno su se stanovnici sela vozili traktorom i ugledali nad poljem, na oblacima, Arhistratiga Mihaila, koji se sporo podizao naviše, a zatim su oblaci sve prekrili. Dalje smo pošli u Zadonsk. U Zadonsku smo litijom ušli u crkvu posvećenu Vladimirskoj ikoni Majke Božije. Celivali smo mošti Tihona Zadonskog, uzeli blagoslov od oca Josifa i izvinili se za kašnjenje.

Dalje smo nastavili put u selo Konj-Kolodez. Pošli smo za ocem Zinonom iz Zadonske gostoprijemnice, zamolili od njega oproštaj zbog kašnjenja i zajedno sa njim se uputili u Konj-Kolodez. Već se smrklo. Došli smo na obalu reke Don. Osvetlivši farovima mesto, gde će se služiti moleban sa vodoosvećenjem i sa čitanjem Akatista, svi su stajali i molili se. Kod nas su počeli da dolaze meštani sa decom, a ostali su gledali televizor. Postavili smo peti Krst, koji su svi celivali uz pevanje tropara. Oprostili smo se sa ocem Zinonom, on nas je blagoslovio i mi smo pošli dalje. U selu Vorobjevka smo u litiji obišli oko Crkve posvećene Arhistratigu Mihailu uz pojanje pesama, ali nam se pridružio samo mali broj meštana. Ta crkva je veoma jaka – bukvalno vitez stoji na njenom ulazu. Njene kupole liče na šlem. Dalje smo se uputili prema gradu Grjazi.

Tamo su nas čekali pravoslavci koji su se veoma radovali. Svi zajedno smo u litiji uz pesmu pošli na grob poštovanog svetog shimonaha Josafa Optinskog. Taj molitvenik se poslednjih godina svog života podvizavao u gradu Grjazi, i ovde je imao pećinicu-zatvor, u koju su dolazili svi nevoljnici i po njegovim molitvama dobijali olakšanje. Ta pećinica se po ceo dan brižljivo čuva. I danas ljudi dolaze i uznose svoje molitve na grobu, na kojem se dešavaju čuda. Mi pravoslavni znamo da su kod Boga svi živi, i da Bog čuje njegove molitve po kojima ljudi dobijaju pomoć. Kelejnica oca Josafa matuška Nikolaja priča da je on bio prozorljiv, da je govorio šta će biti sa Rusijom, i za svoju smrt je rekao da će im otkriti Majka Božija na Blagovesti. On je tiho i mirno otišao Gospodu na Blagovesti 7 aprila 1976 godine. U Grjazima su se svi usrdno molili i uznosili molitve našim ugodnicima da zaštite nas i Lipecku oblast od vidljivih i nevidljivih neprijatelja. Pasha je trajala svih tih dana i želeli smo da pevamo Hristos Voskrese. Razni ljudi su učestvovali u litiji, ali je tako bilo Gospodu ugodno. Osećali smo prisustvo Božije, Majke Božije, naše Zastupnice, Arhistratiga Mihaila sa Svim Nebeskim Vojskama i svih Svetih, koji su pratili litiju.

KOMENTAR - Arhimandrit Gavrilo (Vučković)

Molitvama i litijom protiv zla

I naš narod bi mogao po ugledu na braću Ruse da pođe u litije u današnje vreme puno iskušenja koja napadaju našu pravoslavnu zemlju. U vreme naleta bilo kakvog zla, treba da uznosimo molitve Bogu, kao i molitvene pesme, jer smo se u to osvedočili na mnogim primerima iz Žitija. Molitvama bismo umilostivili Gospoda da nas štiti od zla, ali istovremeno da spreči neprijatelje da čine greh. Čovek je često sam uzročnik zla, koje se zbog njegovih grehova dešava po Božijem dopuštenju, a radi njegovog ispravljanja.

Kao i u priči iz Starog Zaveta: « I Jona poče ići po gradu jedan dan hoda, i propovijeda i reče: jošte četrdeset dana, pa će Ninevija propasti. I Ninevljani povjerovaše Bogu, i oglasiše post, i obukoše se u kostrijet od najvećega do najmanjega. I Bog vidje djela njhova, gdje se vratiše sa zloga puta svojega; i raskaja se Bog oda zla koje reče da im učini, i ne učini.» (Jona 3, 4-10).

Sveopštom grehovnošću, grehom omladine koja je noću u punim diskotekama, kao i gledanjem televizora sa ubistvima i nasiljima, mi i nesvojevoljno učestvujemo u njima, što je neoprostiv greh. Naš narod treba odvratiti od pijanki i razvrata, kojima sami oko sebe pravimo ad, a uputiti ga na zaštitu tvorevine Božije – naše duše i prirode.

Božiji gnev se ne može ublažiti mitinzima i koncertima, već postom, molebanima, litijama i svenoćnim bdenijima. Mi se još nismo probudili, i u duhovnoj smo učmalosti, pa stradanje našeg naroda ne prestaje – Kosovo, Hilandar. Stradanje neće prestati dok narod ne shvati opomenu i ne probudi se duhovno. Zaboravili smo na vreme kada su nošene litije po selima i čitane molitve za osveštanje polja. Tako je pre rata jedna litija bila u nekom mestu na Kosovu, kojoj su se priključili i muslimani, i Gospod je sprečio dalje uništavanje žitnica od štetočina (zapisano u delima Vladike Nikolaja).

Pre rata su bile zavetne litije (posebno na Duhove i Spasovdan), kada se u litijama išlo na osvešatavanje polja.

Takodje su u vreme Vladike Nikolaja organizovani molitveni sabori u manastiru Žiči, i na drugim mestima, kada su bogomoljci sa svih strana dolazili sa litijama i barjacima sa likovima Svetih, čija je Slava proslavljana.

Posle rata ih je komunizam zabranio, a ljudi koji su pokušali da nose litije su progonjeni radi narušavanja javnog reda po tadašnjem zakonu. Tromesečni molitveni skup, sa centralnom Slavom na dan letnjeg sv. Arhidjakona Stefana, u manastiru Žiči je obnovljen najpre u vreme Vladike Vasilija, pa je zatim nastavljen u vreme Vladike Stefana, a posle njegove smrti nema vesti da je nastavljen, već se održavaju samo neki simpozijumi, sa nekakvim deklaracijama, koji nemaju karakter onog vremena. Takav je bio i omladinski skup u manastiru Studenica prošle godine. Na te skupove izgleda da idu samo odabrani, kao da naša pomesna Crkva ne predstavlja jedno administrativno i duhovno telo. Gde je tu sabornost, kada znamo da bi iz svake eparhije trebalo da dodje po jedan delegat koji predstavlja tu eparhiju na nivou zvanične Crkve, a ne neke odvojene grupe, iz čega mogu nastati neželjene posledice?

Postavlja se pitanje zašto se litije i danas ne organizuju? Pisanje protestnih pisama je neuporedivo manje efektno, jer Gospod šalje opomene, ali se mi kao narod duhovno ne budimo.

Lupanje u šerpe, zviždaljke i trake, samo u očima sveta stvaraju sliku nekog «domorodačkog plemena», a ne naroda koji se dostojanstveno brani. I zato braćo i sestre «jačajte u Gospodu i u sili jačine Njegove. Obucite se u sve oružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva djavolskoga: Jer naš rat nije s krvlju i s tijelom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovoga svijeta, s duhovima pakosti ispod neba. Toga radi uzmite sve oružje Božije, da biste se mogli braniti u zli dan, i svršivši sve održati se. Stanite dakle opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde, i obuvši noge u pripravu Jevandjelja mira; a svrh svega uzmite štit vjere o koji ćete moći pogasiti sve raspaljene strijele nečastivoga; i kacigu spasenija uzmite, i mač duhovni koji je riječ Božija. I svakom molitvom i moljenjem molite se Bogu bez prestanka, i uz to stražite sa svakim trpljenjem i molitvom za sve svete» (Ef. 6, 10-17).

I zato vratimo se ovom divnom starom običaju i organizujmo litije sa svetim moštima, starim ikonama, barjacima, sa čitanjem Psaltira i Akatista Svetih, kao i molitvama po granicama radi sačuvanja od neprijateljskih napada. Time bismo osetili prisustvo Božije, Majke Božije i svih Svetih koji bi nas štitili od vidljivih i nevidljivih neprijatelja.

Litija – grčka reč, usrdno moljenje koje se organizuje van Crkve

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 17.10.2010 na Radio Blagovesti bilo je 146 priključenih kompjutera, i to iz Bosne 51, Srbije 49, Austrije 9, Nemačke 8, Makedonije 6, Slovenije 5, Hrvatske 5, Nepoznato 3, Italije 3, Švajcarske 2, Crne Gore 2, Danske 1, Engleske 1, Norveške 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18 U mesecu Septembru bilo je 2.439.475 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila , otac Gavrilo čita - Protojerej Georgije Flovorski  “SVETI JOVAN ZLATOUSTI - PROROK MILOSRĐA” - prevod sa engleskog Radmilo Krstić, blagoslov Oca Gavrila!!!

RADIO SNIMAK 17.10.2010.>>> http://manastir-lepavina.org/cms/upload/2010_10_17_22_00_10.mp3

[Зосима]

Помоз Бог,Лепавинци,ускоро вам долази у посету ,једна екипа са Новог Београда,све заједно са појцима... kriminalac

[stamenko]

UPUSTVO ZA POKLONIKE

Šta treba poneti?

- Flašu maslinovog ulja, za osvećenje

-Jedno pakovanje soli, za osvećenje

- Prazne flaše (najbolje plastične) za osvećenu vodu

Pri dolasku u manastir:

- Treba stići barem pola sata pre početka Svete Liturgije

- Žene treba da budu odevene u haljine ili suknje, a ne u pantalone

- Stvari ponesene za osvećenje ne iznositi odmah iz autobusa, da se ne bi stvarala gužva

- Stvari donesene kao prilog manastiru ne unose se u crkvu, nego se predaju u konaku, monahu (ili kome drugom) određenom za njihovo primanje

- Sa praznim flašama se može odmah otići na izvor; flaše se ostavljaju pored crkvenih vrata, a nakon što se ulije sveta voda mogu se odmah odneti u autobus

Posle toga :

- Ulazak u crkvu, ispovest (priprema za Sveto Pričešće uključuje sedmodnevni post biljnom hranom spremljenom na vodi, teže bolesni imaju razrešenje na tri dana posta

- Sveta Liturgija počinje u 9 časova i traje 1 sat i 30 minuta; posle nje sledi posluženje u manastirskoj trpezariji, oko 30 minuta

- U crkvu se unose stvari za osvećenje

- Manastirska zvona označavaju poziv na molitvu pred Čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske (imena najbližih za pominjanje na molitvi napisati na papirić pre polaska na put, u manastiru ga predat i ili ostaviti posle ulaska u crkvu)

- Posle molitve i osvećenja stvari može se sesti u trpezariji (ili napolju) i objedovati ono što se ponelo sa sobom

- U 16 časova se čita akatist Presvetoj Bogorodici pred Čudotvornom ikonom

- Blagoslov pre polaska na put

NAPOMENA : poklonici iz Beograda, Banjaluke, Beča i drugih mesta se o pokloničkim putovanjima u manastir Lepavinu mogu informisati preko obaveštenja koje će organizatori putovanja istaknuti u crkvenim prostorijama (ili drugim  mestima okupljanja) ili pak objaviti u sredstvima javnog  informisanja.

Za one koji ne dolaze u hodočasničkim grupama, nego  pojedinačno, napominjemo da manastir nema uslova za  primanje na konak (prenoćiti se može samo u hotelu u  Križevcima, jer u manastirskoj okolini nema privatnog  smeštaja).

PREPORUKA : svim hodočasnicima, radi duhovne veze sa našim manastirom, preporučujemo pretplatu na manastirski časopis “Put, Istina i Život” i slušanje RADIO BLAGOVESTI .

OBAVJEŠTENJE

Organizovana hodočasnička putovanja u naš Manastir do sada su uglavnom bila bez problema. Naše saznanje da se u grupi iz Beograda koja je posjetila naš Manastir 28. 02. 2004. godine (Teodorova subota), lažno predstavio izvjesni Zoran kao jeromonah Stefan i kao takav došao u naš Manastir.

Da bi se ubuduće izbjeglo lažno predstavljanje, sakupljanje priloga od hodočasnika u bilo koje svrhe, ponuda i prodaja razne robe, strogo se treba pridržavati sledećeg:

Potrebni podaci za sveštena i mirska lica:

- Za svešteno lice potrebno je Mirno pismo od Episkopa

- Za monaha, monahinju, iskušenika i iskušenicu uredno izdan i ovjeren dukumenat kojim dokazuje iz kojeg je manastira

- Za mirsko lice: ime i prezime, JMBG građana, broj pasoša, mjesto boravka, prezime i ime sveštenika kojoj parohiji hodočasnik pripada i zanimanje

- Lična izjava sa gore navedenim podacima svakog prijavljenog hodočasnika.

UPRAVA MANASTIRA LEPAVINA

Upravama Manastira i Monaštvu Svetosavske Žičke Episkopske Eparhije

Pozdravljajući Vas o Prazniku Pashe Gospodnje i naše, Hristovog i našeg Stradanja i Vaskrsenja – sa ove dve nadahnute reči Blažene uspomene Episkopa Zičkog + Vasilija (tekst: Svetitelji o Svetinji i Vaskresni pozdrav Žičkom monastvu ), koji je pre 25 godina prešao iz ovoga u Višnji svet Božiji, molim Vas da mu odslužite godišnji Parastos na Pobusani ponedeljnik.

Takođe Vas potsećam, molim, i kao upravljajući Episkop u Žiči, na Vašu monašku savest stavljam svetootačku zapovest:

da preispitate svoju vernost kanonskom i monaškom Predanju naše Svete Pravoslavne Crkve. Jer to Sveto Predanje izričito zabranjuje mešovite Manastire. Tako Sv. Kanon 47. Sv. Trulskog Sabora (692.g.) kaže:

« Neka u muškom manastiru žena, niti u ženskom muškarac ne noćeva . Jer verni treba da su izvan svakog spoticanja i skandala, da svoj život dobro uređuju prema blagoobraznosti i ugodnosti Gospodu. A koji to čini (tj. postupa suprotno), bio klirik ili laik, neka bude odlučen». Slično govori i 18. kanon Sv. Sedmog Vaseljenskog Sabora (787. god.), i drugi Sveti Kanoni.

U Žičkoj Eparhiji, na žalost, poodavno postoji u tom pogledu kanonski besporedak i neposlušnost , te imate Manastira muških u kojima borave, žive i rade Monahinje ( jedan iguman nedavno mi reče, bez imalo stida: «Pa mi ne možemo bez kuvarice!» - na što mu ja rekoh: Pa jesi li zato došao u Manastir? Ili zar ne možes makar naći nekog čoveka da ti kuva?). Takođe biva da u ženskim Manastirima žive Monasi i drugi muškarci.
Osim duhovnika, ne sme, po Svetim Kanonima, niko od Monaha ili laika da boravi i živi u ženskom Manastiru, osim naravno dolaska vernika za Slavu, Praznik i kraću posetu.

Molim Vas, dakle, da se saobrazite kanonskom i monaškom poretku vekovnog Pravoslavnog Crkvenog i Monaškog Sv. Predanja.

NA VELIKI UTORAK, 2003 godine

u Episkopiji Žičkoj, + Episkop mjestobljustitelj Žički + Atanasije

(Pročitano na Svetom Arhijerejskom Saboru, u izvještaju Preosvećenog vladike Atanasija. Prosleđeno dalje radi znanja i ravnanja!)

[stamenko]

OD VERNIKA, PREKO MEDIJA DO SV. ARHIJEREJSKOG SABORA

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/200_KRST-JEVAN_ELJE.jpg&size=500

Običan vernik Srpske pravoslavne Crkve dobija sve više potrebu da digne svoj glas zbog smutnji koje su se pojavile u zadnje vreme povodom sukoba i polemika među našim sveštenstvom i vernim narodom. Možda nije potrebno ni sve odmah doslovno imenovati, ali svako ko čita novine dočuo je ponešto, a možda i ako posećuje bogosluženja…

Sve se to dešava kao u „najboljim“ porodicama javno. S obzirom na javnu atmosferu, pojavljuje se osećaj obaveze i odgovornosti da se iskaže i svoje mišljenje, jer verni narod u našoj Crkvi ne bi trebao biti pasivno pokorna masa kao što ne bi trebao biti ni svojevoljna gomila koju je lako povesti u raskolničke i sektaške poduhvate. Nakon nekoliko zadnjih desetljeća veoma tegobnih i sumornih po naš pravoslavni narod i dosta prolivene krvi nevinih ljudi, žena i djece velikim delom krivicom neodgovornih velikodostojnika sa političke scene dobro bi bilo da se ne dogodi makar na Kosovom Polju naših svetih poredaka, predanja i ustava slična greška na crkveno-političkom planu zbog koje će buduća pokoljenja da budu porobljena tuđim, u najmanju ruku drugim ustavima i verskim zakonopravilima za koje se niko nije borio i niko nije ginuo i niko nije mučenički postradao i niko nije svjedočio…

Podrazumeva se da zakonodavac poštuje zakon.

Nadajmo se da će u našoj zajedničkoj Pomesnoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, a svaki vernik je dio tog velikog crkvenog organizma, onaj koji nosi najvišu funkciju, najviše pravila crkvena poštovati i ponašati se u skladu sa hrišćanskim moralom i u skladu sa minimumom dobrog odgoja i poštovanja protokola, u najmanju ruku da se opravda ona narodna umotvorina kako su Srbi u doba svetorodne loze Nemanjića jeli viljuškama i kašikama a to znači indirektno da su imali svoj izgrađen dvorski ceremonijal poput današnje engleske kraljevske porodice Vindzora kao što je i nekadašnji srpski domaćin iako neuk znao poredak i kućni red zbog duboke ukorenjenosti u crkvenu kulturu, a danas možda ni sveštenik sam nekad iako rukopoložen i sa završenim bogoslovskim studijama nije istinski crkveno dovoljno kultivisan, možda pre bi se moglo reći turbo-kultivisan.

Vaseljenski sabor ikona

Takođe bilo bi korisno u ovo vrijeme specijalizacije da pored korišćenja noževa, viljušaka i kašika blagočestivi narod da poznaje izvesne procedure protoka informacija putem crkvenih hijerarhijskih stepenica . Sveti Jovan Zlatousti je jednom prilikom rekao da bosiljak što se češće trlja, bolje miriše.

Budemo li mi mirjani više trljali na ovoj hijerahrijskoj liniji, možda će se i sve ovo gromoglasje oko liturgijskih i drugih današnjih problema malo utišati i način rasprave poprimiti dostojanstveniji karakter kakav ove ozbiljne teme iziskuju. Za buduće revnitelje čistote i poretka važno je najpre podsetiti da najveći merodavni autoritet u našoj Crkvi je Sveti Arhijerejski Sabor gde se iznose najvažniji crkveni problemi na dnevni red.

Putem tajnog glasanja arhijereja tj. episkopa i većinskim brojem glasova donose se odluke koje treba da se poštuju, jer u suprotnom izaziva se smutnja, nered i raskol što ne ostaje bez posljedica po celokupnu zajednicu, pa ni državu. U svojim eparhijama nakon saborskih odluka episkop igumanima manastira i arhijerejskim namesnicima izlaže saborske odluke, a nakon toga bratiji po manastirima preko igumana, a vernom narodu po parohijama preko parohijskog sveštenstva se dalje prenose odluke i zaključci. Sam narod ima u stvari ovde potvrđujuću ulogu.

Šta znači konkretno potvrđujuća uloga. Uzmimo primer da iako savršavanje Svetih Tajni mogu da izvršavaju samo sveštenici, ipak narod potvrđuje prilikom rukopolaganja sveštenika. usklicima: „Dostojan!“, a ako ne potvrdi, onda rukopolaganje je mrtvo slovo na papiru. Ili drugi primer da uzmemo: Savršavanje Liturgije vrši sveštenik, ali bar jedan svetovnjak mora biti prisutan i da se pričesti. Ako se niko ne pričešćuje, onda ni liturgija takva nema svrhe.

Sabor SPC

To nam govori da je pravoslavni narod ubrojan među slovesne ovce, a ne beslovesne. Sabor bi trebao da sluša i glas naroda kao glas Božiji. Kako taj glas naroda može da odjekne u Saboru? Usklikom „Dostojan!!!“. Na prvoj stepenici je znači vernik koji živi crkvenim životom u svojoj parohiji, posećuje bogosluženja, posti postove, ispoveda se, pričešćuje i ima molitveno pravilo.

Nekad se desi da vernik primeti neke nepravilnosti u životu Crkve ili možda u razmjeni mišljenja sa drugom braćom i sestrama u parohiji dođe do zaključka da neki problem postoji koji ima i svoj širi značaj ili čak da postoje pojave koje se duboko kose sa pravoslavnim moralom i crkvenim poretkom i oseća deo i svoje odgovornosti za stanje u svojoj Crkvi.

Kako u tom slučaju poštujući poredak da se čuje glas vernika? Sledeća stepenica kojom bi vernik trebao da krene je naš parohijski sveštenik s kojim bi se trebalo posavetovati i tražiti podršku, sve dok ne nađe vremena i da sasluša svog vernika, možda u toku subotnje večeri, utorkom ili nekim drugim pogodnim danom kad se vrati sa seminara ili odmora. Nekad vernik izgubi strpljenje, pa se mane svega toga i javi se novinarima i oglasi se tamo ghde ga čuju, a to budu javna glasila… Uzmimo da vernik napiše pismo i ne objavi sve u medijima, uzmimo da ima strpljenja, da je crkven, a ne neofit i da njegovo pismo ima značaj takav da čak i crkvena vlada tj. Sveti Sinod treba da se pozabavi time. Pitanje je da li zaista svako pisanije ima takav značaj, ali uzećemo da ima.

U tom slučaju pismo preuzima parohijski sveštenik i prosleđuje nadležnom episkopu direktno , a on opet prosljeđuje Svetom Sinodu koji stavlja na razmatranje problem i dostavlja ga Svetom Arhijerejskom Saboru. Celi proces ide u drugom smeru sad. Episkop bi trebao zatim da procenjujući težinu problema da iznese ovaj problem u Saboru ili Sinodu gde se donosi odluka zavisno od značaja i težine slučaja, ili pak da sam da odgovor. Naravno reakcija i odgovor episkopa je za očekivati zaista samo kod tako primerenih pitanja da odgovaraju episkopskom vidokrugu i delokrugu. Vernik ne može mimo ove hijerarhije odmah da zakuca na vrata episkopska. Toliko strpljenja bi trebao imati da se ispoštuje ovaj proces. Inače vernik pravi grešku u startu i sam uvodi nered i disharmoniju na koju upravo možda želi da se požali .

Mirjanin treba takođe da zna da definisanje vjere, pa i definisanje odnosa Crkve prema jereticima i raskolnicima nije domen gde on kao mirjanin ima glavnu ulogu. Ipak odluke Sabora ako su odbačene od naroda, svoju snagu gube. Znači glas mirjanina imaće svoj eho. Crkva živi od naroda i oglušenje na glas naroda nikada se nije završilo dobro. Međutim danas postoji stav nepisani da glas javnog mnenja se poistovjećuje po nekom automatizmu sa glasom naroda i cjeli ovaj gore pomenuti proces pada u vodu, jer ako nešto izađe u novinama ili televiziji, brzinom munje je prešlo sve hijerarhijske linije i taj odjek odzvanja mnogo jače u glavama ljudi. Mediji su ipak takođe ujedno i preduzeća i obično novinar ne mora biti član Crkve niti njegova etika je zaista etika hrišćanska po svaku cijenu, može biti jednostavno poslovna etika i želja za senzacijom koja ga vodi da piše o crkvenim problemima, a to onda se ne sme pomješati sa glasom naroda. Glas javnog mnjenja pogotovo tamo gdje je medijsko jednoglasje tj. jedan program tj. gdje je jedan vlasnik većine medijskog prostora ni u kom slučaju nije glas naroda. Kako god uzeli, podsetimo se da Crkva nije ničije vlasništvo tj. nije firma i ne treba zaboraviti da ako jedna duša pati da pati cijeli organizam. I da crkvene nužnosti su sasvim drugačije.

Da bi ih do kraja shvatili, postoji potreba za produhovljavanjem što nije isto što i učenje racionalno teološko kao što ni glas naroda nije isti kao glas javnog mnenja. Mi danas imamo veoma komplikovanu crkvenu administraciju, ali vjerujemo ipak u jedinstvo u Svetom Duhu. A Duh ovog vremena je doneo sa sobom i moderne medije. To je važno da se ima u vidu kad znamo da neki problemi u našoj Crkvi odmah mimo svih procedura izađu u medije pre nego što i dopru do sinodske kancelarije ili stignu u medije pre nego i stignu do parohijskog sveštenika. Ovaj fenomen današnjice i ujedno iskušenje modernog vremena kroz medije trebalo bi dublje pojmiti. Problem slavoljublja i iskušenja kroz medije gde čak i sveštenstvo postaje deo medijskog sazvežđa je novijeg datuma.

U tursko vreme bila su druga iskušenja, ili u vreme oslobođenja Srbije,…danas slavoljublje u kombinaciji sa vlastoljubljem, pa čak i kod sveštenstva je zaista predivna ponuda za moderne medije. Ali vratimo se mi na crkveni poredak i na naš hipotetički problem na koji treba da se žalimo. Uzmimo da je postojeći problem zaista važan i da se ne uspe izdejstvovati nikakva reakcija niti preko sveštenika, niti preko arhijerejskog namesnika, niti preko episkopa i da je nemoguće oglasiti se vapajem niti je moguće da se ispita odakle zaista taj glas potiče, tad može nastati neki raskol ili se zametnuti klica budućeg raskola, sukoba u najmanju ruku. Ipak ima dosta primera u istoriji kada je narod bio u stanju da neka pomeranja u Crkvi zaustavi. Uzmimo primer posta, i recimo da neko od arhijereja u ime Svetog Arhijerejskog .Sabora razmatra skraćenje posta u našoj Crkvi. Narod bi se Svetom Sinodu i Svetom Arhijerejskom. Saboru mogao žaliti protiv toga i teško da bi se mimo glasa naroda post skratio. Bitno je imati takt s vernim narodom i trezveno i zdravo razmišljati.

Niti crkvena hijerarhija može bez naroda, niti narod bez episkopa i sveštenstva. Pogotovo je važno da oni koji su najodgovorniji,i sami prave red i budu svesni današnjih iskušenja. U Svetom Pismu imamo dosta primera nepoštovanja poretka i čistote, setimo se samo potopa i Noja koji sam ostaje sa svojom porodicom da se spase ili Lota koji se spašava, a Sodom i Gomor bivaju uništeni. U našoj novijoj istoriji setimo se nimalo slučajne otpadije komunista ili preveravanja kad čovjek žedan reči Božije zbog gluhoće odgovornih prilazi sektama i hvata se u mreže nekih drugih ribara. Da li je uopšte moguće zastupati bilo šta danas, bilo koju ideju bez moralnog integriteta. Ni Beograd nije moguće danas braniti bez čistog i doslednog etičkog stava i neophodne snage u borbi protiv iskušenja današnjeg vremena, a kamo li zemlju pradedova i čistotu vere i crkveni poredak.

Jedan od vladika jednom prilikom je pomenuo da je svega 2% vernika u našim crkvama zaista onih koji crkveno žive, dok su 98% običajni tj. obredni vernici. Sagledavajući iz perspektive vernika iskušenja koje dolaze od medijskog sistema, iskušenja kroz sve komplikovaniju administraciju u okviru crkvene hijerarhije, iskušenja zbog crkvene nediscipline, slavoljublja i vlastoljublja koja vode u javne rasprave, mi vidimo da baš sad treba mnogo revnosnije stražiti na tim poljima, biti skromniji, umereniji, tiši, a ujedno se okrenuti istinskoj misiji Crkve: produhovljavanju naroda i uspostavljanju jedinstva u Svetom Duhu, ne samo u formuli, nego i u praktičnom životu.

AUTORI: Arhimandrit Gavrilo (Vučković), Radomir Vučić, u Manastiru Lepavina, 08.10.2008.

[o.Gavrilo]

                                            TRIJUMF PRAVOSLAVLJA NIJE TRIJUMF NAD INOSLAVNIM

Posle prve nedelje posta, kada se čita kanon Andreja Kritskog i kada prolazimo kroz sve moguće momente Starog Zaveta, ljudskog pada, ljudske nade, Božijeg delovanja, nastupa nedelja koja se zove Trijumf Pravoslavlja.

I tako lako možemo da osetimo da je to dan našeg trijumfa, da je to dan kada smo mi pravoslavni na Božijoj strani, kada smo zbog toga što smo pravoslavni u posebnom položaju, jer je Pravoslavlje kao čistota Hristovog učenja, kao savršeni način duhovnog života trijumfovalo u našem životu.

I od te predstave treba odmah da se odvojimo. Trijumf Pravoslavlja u suštini nije trijumf pravoslavnih nad inoslavnim, nije to čak ni trijumf nad ljudskom pomračenošću, već je to Božiji trijumf nad nama samima.

I kako treba da budemo zahvalni Bogu što nas je potražio takve kakvi smo: u polutami, poluslepi, sujetni, lutamo po stranoj zemlji, na trenutke Mu se vraćamo, a potom Ga opet ostavljamo, ne shvatajući ni Njegovu veličinu, ni nas samih, ni našeg bližnjeg, zaboravivši ili zaboravljajući te izuzetne trenutke kada smo bili bliski Bogu, zbog toga što nam se On približio, kao odgovor na to što tugujemo za Njim, čak i ne znajući zbog čega tugujemo, a ponekad zbog toga što nam On dolazi da nas razbudi, oživi.

I eto nastupa trenutak kada vidimo kako se Bog tokom cele istorije čovečanstva probijao kroz tamu, kroz bezosećajnost, kroz izdaju i nalazio medju ljudima Svoje verne sledbenike, koji su Mu pružali utočište na zemlji, koja je izdajnički uručena vladavini Njegovog protivnika satane.

Kada sam spominjao mitara i fariseja, govorio sam o tome da je hram – Božiji dom, mesto gde je Bog domaćin, gde On živi i gde mi ulazimo po Njegovoj milosti. To je jedna od poražavajućih stvari, koju smo prestali da osećamo, a koju su rani hrišćani doživljavali veoma snažno i duboko: da na zemlji na kojoj Bogu nema mesta, u ljudskom društvu gde je On nepoželjan, odakle je On isključen, postoje neki ljudi koji Mu pružaju utočište.

Zemlja, na kojoj živimo, je sva predata ljudskoj samovolji, ali neka mesta na njoj, - hramovi – ipak pripadaju Njemu, to su mesta utočišta za izgnanog Boga. I u tom odnosu postoji izmedju Boga i nas neki zadivljujući savez. Neki ljudi, koji su Mu ostali verni, koji se nisu uplašili da stanu na Njegovu stranu, koji žele da On postane u potpunosti Domaćin života i Graditelj sveta – pružaju mu utočište u ovom svetu.

Ljudska vera daje Bogu mesto u ljudskom društvu i na zemlji. Zar to nije predivno? Zar to ne može da nas ispuni dubokim umiljenjem, strahopoštovanjem – i strahom? Bog je stranac, Bog je izgnanik, i ima Svoje utočište koje Mu pruža ljudska vera. I Trijumf Pravoslavlja je u tom kontekstu – Božija pobeda nad ljudskim živim dušama.

Ali kakva pobeda? Kada razmišljamo o pobedama koje odnose vladari ovoga sveta, te pobede vode ka porobljavanju pobedjenih, potčinjavaju ih i čine porobljenima. Božija pobeda nas nasuprot tome oslobadja od ropstva – od ropstva našim sopstvenim strastima, od ropstva našoj slabosti, nemoći, od ropstva strahu.

Hristov zakon je – zakon slobode; Hristos je – Oslobodilac; Hristova pobeda je – naša sloboda. I Trijumf Pravoslavlja je dan kada sa divljenjem možemo da razmišljamo o tome da Bog može svakog ko Mu se obrati da učini slobodnim, samostalnim bićem, ukorenjenim u Božanskoj slobodi. To je početak posta.

Nije uzalud to da se post na nekim zapadnim jezicima naziva rečju, koja se u našim crkvenim pesmama označava kao duhovno proleće. Proleće. Lent. To je početak života, to je trenutak kada se naš život probija, jača i dolazi do svog trijumfa u Hristovom Vaskrsenju. Ali – Bože! – kakvom cenom! To nije postepeno projavljivanje slobode, niti postepeno uzrastanje. Trijumf Pravoslavlja, koji nam nagoveštava Božiju pobedu, govori nam takodje o tome koja je bila cene te ostvarene pobede.

Bog je postao čovek. On se sjedino sa tvari, On je postao čovek u palom svetu i prisajedinio se svim tragičnim posledicama ljudske odvojenosti od Boga koje uništavaju život, svim posledicama greha – ne grehu, već njegovim posledicama. I te posledice nisu samo glad, ni samo umor, ni samo hladnoća, a u oblasti ljudskih odnosa – ne samo samoća, odbačenost; to je u konačnom suma sumarumu – smrt.

Ali šta je to smrt? Odakle ona može da se pojavi? Bog je jedini Izvor večnog, neumirućeg života. Kako nam kaže Sveto Pismo, smrt je ušla u svet kroz greh. Čovek je postao smrtan jer se odvojio od Boga. I Sam Bog, postavši čovek, bira put potpunog prisajedinjenja ljudskim sudbinama. On se ne radja smrtan, On ne umire zbog Svoje smrtnosti. Crkvena pesma kaže: «O Živote večni, kako Ti umireš? O Svetlosti večna kako se Ti gasiš?..»

Sveti Maksim Ispovednik govori o tome da je Hristos i kao Čovek bio besmrtan, jer ne može da umre čovek koji je potpuno sjedinjen s Bogom ...Šta se dešava? Dešava se nešto strašnije od naše smrti. Hristos je voljno razdelio našu sudbinu. On stoji pred ljudima beskompromisno zajedno sa Bogom; i čovečanstvo ne samo da je nesposobno, već ni ne želi Božije puteve; ne želi da žrtvuje svoje puteve radi toga da bi izabralo samo Božiji put i odbacuje Ga; Hristos mora da umre van ljudskog grada jer je odbačen od strane čovečanstva otpalog od Boga.

Ali On se ni u jednom trenutku ne odvaja od čoveka, od čovečanstva. I radi toga da bi do kraja razdelio ljudsku sudbinu, odbačen od ljudi i raspet od njih, On mora da se prisajedini poslednjem užasu ljudske sudbine – bogoostavljenosti ili tačnije gubitku Boga. Bože Moj! Bože Moj! Zašto si Me ostavio?..On se u tom trenutku u Svojoj ljudskoj prirodi a ne Božanskoj prisajedinjuje svoj obezboženosti od Boga otpalog sveta, i svoj našoj obezboženosti, našem siromaštvu, našem gubitku Boga umirući na krstu ...

To je – Trijumf Pravoslavlja. To je trijumf Božanske istine na zemlji, ali ne u rečima, i ne u liturgijskim formama, već u nekim veoma strašnim stvarima. I kada slavimo Trijumf Pravoslavlja treba da zapamtimo da je to Božiji trijumf nas svim tim što je lažno, grehovno i ulazak svetlosti u ovozemaljsku tamu, ali sa kakvom cenom!

I ipak počinjemo post sa svešću o tom trepetnom, svetom strahu. Ako bismo to zaista mogli da doživimo u nekoj dovoljnoj meri, onda bi praznik Trijumfa Pravoslavlja mogao da bude za nas zaista početak duhovnog proleća, i novog života u nama, obnovljenima.

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3882.html

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 18.10.2010 na Radio Blagovesti bio je 151 priključeni kompjuter, i to iz Srbije 54, Bosne 48, Nemačke 8, Austrije 8, Makedonije 8, Nepoznato 8, Slovenije 5, Hrvatske 3, Švajcarske 2, Italije 2, Amerike 1, Crne Gore 1, Engleske 1, Holandije 1, Norveške 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18 U mesecu Septembru bilo je 2.439.475 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila , otac Gavrilo čita - Arhimandrit Rafail Karelin "O POSLUŠANJU MONAHA I MIRJANA" , prevod :sestrinstvo manastira Rustovo, objavljeno je u časopisu PRAVOSLAVNI PUT broj 46/2009 godine, blagoslov Oca Gavrila!!!

RADIO SNIMAK 18.10.2010.>>> http://manastir-lepavina.org/cms/upload/2010_10_18_22_00_16.mp3

[stamenko]

INTERVJU: VLADIKA GRIGORIJE, EPISKOP ZAHUMSKO-HERCEGOVAČKI

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5033_grigorije-foto-TANJUG.jpg&size=500

Raskol u SPC nije nemoguć

Ako dođe do podele Eparhije raško-prizrenske, siguran sam da neće pratiti administrativnu granicu Kosova, kaže episkop zahumsko-hercegovački


Prema nekim nezvaničnim najavama, Sveti arhijerejski sabor će na narednom zasedanju, koje bi trebalo da bude održano sredinom novembra, imati puno posla: razmatranje „slučaja” umirovljenog vladike raško-prizrenskog Artemija, podela eparhija, izbor novih episkopa... U intervjuu za naš list, episkop zahumsko-hercegovački Grigorije kaže da se o novim granicama eparhija govori već duže vreme i da su glavni razlozi za to sabiranje naroda i kvalitetniji rad episkopa. Umnožavanjem eparhija stekao bi se bolji uvid u rad sveštenstva i život vernika, jednom rečju – u celokupni crkveni život.

– Razloga za podelu svakako da ima još. Jedan od ključnih je migracija stanovništva. Mnogo pravoslavnih Srba je u ratnom vihoru napustilo maticu i nastanilo se u Evropi i Americi, a znatan broj je iz ratom zahvaćenih područja prešao u Srbiju. U Republici Srpskoj ima pet eparhija na milion stanovnika. Nemačka, Austrija, Švajcarska imaju isti broj pravoslavnih Srba i jednog episkopa, a služiti i sabirati vernike izvan matice je mnogo kompleksnije, teže i zahtevnije – kaže vladika Grigorije.

Posle poslednjeg, prolećnog zasedanja govorilo se i o podeli Eparhije raško-prizrenske na dve eparhije. Gde bi mogla biti granica i da li bi ona pratila administrativnu liniju sa Kosmetom?

O tome se govorilo i pre zasedanja poslednjeg Sabora. U crkvi se odluke ne donose na prečac i bez prethodnog ozbiljnog i temeljnog promišljanja. Da li će do te podele doći na sledećem zasedanju Sabora – to ne znam. Ako dođe do podele, siguran sam da neće pratiti administrativnu granicu Kosova. Sličan primer je i Zahumsko-hercegovačka eparhija koja ne prati administrativnu granicu Republike Srpske.

Da li bi i Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka mogla biti podeljena na nekoliko eparhija?

To je pitanje dogovora i odluke Sabora. Preuranjeno je i ishitreno donositi bilo kakve zaključke. Međutim, ako želite moje lično mišljenje – da, mislim da je to neophodno. Još je blaženopočivši patrijarh Pavle izneo predlog za podelu Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Beograd je glavni grad Srbije, ali ima veliku važnost i za Srpsku pravoslavnu crkvu. Ogroman je broj mladih u Beogradu, kome ih prepuštamo i zašto? Rezultat tog prepuštanja smo videli ovih dana na ulicama Beograda, ali i šire. Vreme je da se svi zapitamo koliko smo krivi za to. Srbi, kao i svaki narod, poseduju potencijal za dobro i za zlo. U istoriji je uglavnom bilo više ovog prvog. Danas kao da nam stvari potpuno izmiču kontroli.

Nezvanično ste pominjani kao jedan od arhijereja koji bi mogao stati na čelo neke od novih eparhija, „beogradske” ili „raške”.

Mislim da episkop treba stoluje tamo gde je duhovno rođen i gde oseća i smatra da može najviše dati. Ovakve odluke, kao što sam već napomenuo, donose svi arhijereji na čelu s patrijarhom Irinejom. Duhovni milje i dinarski mentalitet hercegovačkog naroda, sa kojim sam u proteklih osamnaest godina u potpunosti srastao, razlikuje se od mentaliteta i načina života u drugim krajevima. Postavlja se pitanje da li bih se na odgovarajući način uspeo „uzglobiti” u novoj sredini i okolnostima, onako kako bi to bilo najbolje za tamošnje sveštenstvo i vernike. Uostalom, kao što sam već naglašavao – o tome će odlučivati Sabor.

Sinod je saopštio da će o pismu vladike Artemija u kojem on poručuje crkvenoj vladi da se „nikakvoj, ubuduće, vašoj nekanonskoj odluci nećemo povinovati” i drugim optužbama koje je izneo u tom saopštenju odlučivati Sabor. Kakav ishod se može očekivati?

Kada je u pitanju vladika Artemije, retko se u istoriji crkve može naći sličan primer koji pokazuje koliko je crkva bila blagonaklona prema nekome ko u tolikoj meri ispoljava samovolju. Sadržaj tog pisma je neverovatan i teško je poverovati da ga je pisao episkop Srpske pravoslavne crkve. Duboko sam uveren da umirovljeni episkop raško-prizrenski više ne zna šta radi i da nije svestan posledica svojih poteza i izjava, kao ni odgovornosti koju ima pred Bogom i crkvom. A pogotovo to ne znaju oni koji ga obožavaju kao bezgrešnoga Boga. Smatram da su njegovi sledbenici u ovom trenutku idolopokloničke vere. To je očito iz njihovih delovanja i izjava koje su pune mržnje prema drugome, pa čak i prema patrijarhu koji projavljuje hrišćansku veru punu ljubavi.

Da li je zbog svega toga moguć raskol u crkvi?

To nije nemoguće. Pre dve godine sam u pismu upućenom svim arhijerejima Srpske pravoslavne crkve upozoravao na to. Daj, Bože, da do toga ne dođe, jer je to uistinu veliki greh. Ako o tome bude rešavao Artemije, nadam se da će na vreme proraditi njegova crkvena svest i savest. Ipak, vladika Artemije je celi život proveo u crkvi koja je njegov dom. Ako se budu pitali njegovi idolopoklonici, raskol je izvestan.

Kakvi su odnosi sa drugim crkvama i verskim zajednicama, sa muftijom Zukorlićem, na primer, posle njegovih optužbi na račun SPC, ili sa Rimokatoličkom crkvom?

Ti odnosi su dobri, što se moglo primetiti i na ustoličenju patrijarha Irineja u Peći. Muftiju Zukorlića posmatramo kao izuzetak, usamljen slučaj, a čini mi se da tako gledaju na njega i u Islamskoj zajednici. Pomalo iznenađuje njegova samouverenost, ali i to je plod njegove vere. On veruje u to što radi, a da li je to u redu – pokazaće vreme. I odnosi sa Rimokatoličkom crkvom su korektni, i više od toga – puni razumevanja i obostrane brige. Kriza je svuda vidljiva – i na području Istočne i na području Rimokatoličke crkve. Jasno je da ljudima treba vera u pravoga Boga. Idoli, kao što su uspeh i moć koji poništavaju drugoga već su doveli do dezintegracije mnogih ličnosti. Krajnje je vreme, i ovo važi za sve, od prvih do poslednjih – preispitajmo svoju veru, a time i šta je smisao našeg života.

Jelena Čalija

---------------------------------------------------

I na „Paradi ponosa” su naša braća i sestre

Sinod se oglasio i povodom „Parade ponosa” saopštenjem da se protivi takvoj manifestaciji, ali i da poziva na nenasilje. S druge strane, član Sinoda, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, ponovo je podsetio na simboliku Sodome i Gomore, gradova koji su zajedno sa svojim stanovnicima izgoreli u sumporu i ognju, govorio o „jalovom erosu” koji „vodi u smrt i ništavilo”. Kako ocenjujete ove različite izjave?

Svima, onima koji su u crkvi i onima koji to nisu, toga dana je trebalo da bude teško. Policajci na koje su bacane kamenice su naša braća. Oni koji su protestovali protiv parade su naša deca i naša braća. A u toj paradi su, verovali ili ne, takođe naša braća i sestre. Bez obzira na greh, jer mi, kao što je rečeno, možemo i moramo odbacivati greh ali ne i grešnika, jer je naš zadatak gledati čoveka onakvim kakav on treba da bude i kakav on može biti. Kao čovek se slažem sa onim što je rekao gradonačelnik Beograda. Sve je to ponovo poziv na ozbiljan i predan rad na polju integrisanja ličnosti, jer, ako toga ne bude, uzaludne će biti sve druge integracije. A ličnost se reintegriše u zajednici prave vere. Što se tiče mitropolitovih reči – ne znam tačno šta je mitropolit govorio, ali eros, ma kakav bio, nije dovoljan sam po sebi. Jer to je snaga koja teži potčinjavanju drugoga. Hrišćansko agape je zamenilo takav eros i znači snagu koja sebe daje drugome i koju iznedrava ljubav. Da bi ljubav mogla da obuhvati oboje, i eros i agape – neophodna je vera kao tačka integracije.

objavljeno: 19.10.2010.

[o.Gavrilo]

                                                    RAZGOVOR O VERI SA JEDNIM

                                                      MLADIM SREDNJOŠKOLCEM

Razgovarati o veri s mladima, cini mi posebno zadovoljstvo, a narocito s hrišćanima kakav je Nenad, ucenik trećeg razreda srednje škole.

Pitanje: Ti si najmlađi od svih nas, koji idemo u manastirsku crkvu svake nedelje. Sećaš li se tko te uputio u veru i od koga si prvog saznao da Bog postoji?

Odgvor: Još u ranom detinjstvu, zanimale su me božanske pojave, ali nisam posvećivao puno pažnje Bogu, kao ni moji roditelji. Ali moja baka, kao i mnoge bake, je na neki nacin zacetnik moje vere. Ona je bila prva koja je meni približila Boga i molitve. Naucila me neke molitve, tako da sam od nje prvi put cuo i naucio slavnu hrišćansku molitvu «Oče naš» Sećam se jedne male molitve:

«Duh Sveti čuva me do ponoći,

Majka Božja od ponoći,

a sam Bog do veka mog. Amin».

Ovu molitvu nisam od onda ponavljao, a pamtim je do današnjeg dana. Onda je došlo vreme da bake više nije bilo, pa sam na veru zaboravio. Nisam joj poklanjao pažnju, a hrišćanska vera mora se njegovati, inače se zanemari. U školi nije bilo ni spomena o veri. Ali ipak smo, svaki Božić i svaki Uskrs, mama i ja išli u crkvu. Tako smo pomalo čuvali svoju veru. I tek sada, kad je počeo ovaj rat, opet sam se posvetio veri. Tu je bio gospodin B. Glavni, jer je prvi krenuo u manastir Lepavinu. Ja sam želeo da vidim to o čemu je on meni govorio, jer prije toga nisam uopšte znao šta znači manastir i monah. Tako sam ja sa gospodinom B. Krenuo u manastir, a kasnije su nam se priduržili tata i mama. Gospodin B. Nas je sve uputio gde treba i kome treba ići, upoznao nas sa monasima i sa manastirom.».

Pitanje: S obzirom da si ti đak reci mi kakav je odnos prema veri među tvojim vršnjacima i prijateljima?

Odgovor: Teško je, u tom pogledu razgovarati s mojim vršnjacima. Ipak, među nama nema razlika, jednaki smo. Kod mojih vršnjaka, inače prevladava: grubost, odanost idolima, muzičkim grupama, ali nekog vidljivog odnosa prema Bogu nema; svi smo mi hrišćani, svi smo kršteni, ali Bog i vera nisu im velika preokupacija. To ovisi i o roditeljima i o domaćem vaspitanju. Ali da poste, baš ne verujem. Moji najbliži prijatelji znaju moju pobožnost. Zanimaju ih ikone koje su u mojoj sobi, tako da se s njima osećam slobodno. Za njih moja pobožnost više nije novost.

Pitanje: Reci, šta treba da čini iskreni i Bogu veran hrišćanin?

Odgovor:  Treba se pridržavati Svetog pisma , jer je ono osnov hrišćanstva. U njemu piše da su, radi spasenja duše; post, molitva i Pričešće najvažniji. Postom umrtvljujemo strasti u telu, molitvom čistimo zlo iz duše, a Pričešćem primamo samoga Boga u telo i dušu i sjedinjujemo se sa Njim. Za mene je naročito važna svakodnevna molitva, jer ona povlači veru napred i približava Bogu – što češće molimo, to bolje. Dobar Hrišćanin mora paziti da ne greši, a to je moguće, ako prilikom početka svakog svog posla najpre potraži u mislima sličnu radnju iz Svetog pisma i slično njoj započne svoj posao. Ispoved je veliki nivo oslobađanja od greha. Tu imamo mogućnost da kroz iskreno ispovedanje svojih grehova i iskreno kajanje za njih, dobivamo od Boga preko sveštenika razrešenje istih. Hrišćanski je da se žrtvujemo preko posta, da se ispovedamo i pristupamo Pričešću kao najvišem stupnju na putu oslobođenja od greha.

Pitanje: Da li se ti iskreno kaješ kada grešiš?

Odgovor: «Kajem se koliko mogu. Mislim o tome kako ću se ispovediti, trudim se da što tačnije kažem svoj greh i da iskažem svoje kajanje».

Pitanje: Da li voliš ići u crkvu

Odgovor: Volim, zato idem redovno, jer to je najjača veza sa Bogom. Preko sedmice sam u školi i stalno u vezi sa svetovnim stvarima, gde je sve manje kontakta sa Hrišćanstvom i Bogom. Zato se trudim da u manastir odem makar jedamput sedmično i u tome uspevam.

Pitanje: Da li se pridržavaš Božijih zapovesti?

Odgovor: «Da, znam ih i pazim da ih se što više pripdržavam, ali kao i kod drugih vernika, i kod mene postoje iskušenja i neka odstupanja. Pazim da Božje zapovesti što manje kršim, ali nažalost, kršim ih. Ja se trudim koliko mogu, i nije lako».

Pitanje: Kako učvršćuješ svoju veru?

Odgovor: Hrišćanin mora, pre svega, znati šta je greh i treba nastojati da ne greši kad god je to moguće. U tome pomaže jaka vera u Boga. Važno je da znamo što nam greh donosi, da nam on ne treba. Najosnovnije je ići u crkvu, poštovati Božije i ckrvene zapovesti i prisustvovati nedeljom i praznicima službi Božjoj. Treba sakupljati duhovnu snagu za celu sedmicu. Takodje, treba se moliti svaki dan, inače se vera gubi, jer svi imamo makar malo sumnje. Dani Velikog posta jačaju veru, i čiste nas.

Pitanje: U našem životu je jako važan manastir. Kako si ti doživio susret s manastirom i kako ga doživljavaš od početka do danas?

Odgovor: Upoznao sam manastir pre četiri godine. Pošao sam u manastir s gospodinom B. O manastiru sam slušao sve najbolje, pa sam hteo videti šta je to. Krenuo sam jedne nedelje i video nešto što nisam mogao zamisliti. Dolina, crkva, velika kuća – konak, izvor… . Kao da je to samo na svetu.

Tu sam doživeo i službu Božju. Otac Gavrilo, brat Voja tada iskušenik - a sada monah Vasilije, značili su mi opet neki drugi neviđeni život.

Monasi celi život poste, život svoj poklanjaju Bogu, svet ih ne zanima – čeznu za usamljeničkim životom. Sve je to za mene bila velika novost i svidelo mi se, nekako, je sve bilo drugačije. Shvatio sam da je to, zapravo, nešto Božansko, nešto, što ovo mesto čini posebnim. U to sam se kasnije i lično uverio. Sve mi se svidelo na prvi pogled: život za Boga, post, osamljenički život koji približava čoveka Bogu, sve je bila novost za mene. Nakon tog prvog susreta, dolazim često u manastir.

Pitanje: Boravio si u manastiru duže vreme. Zašto?

Odgovor:  Da, hteo sam bolje upoznati manastirski život, pa sam došao u manastir na par dana, za vreme školskih praznika. Živeo sam kao član manastirske obitelji. Ustajao sam rano, pa sam išao na molitvu, najpre na «kelijinu» - ličnu – svakodnevnu, zatim na zajedničku u crkvu. Za doručak se ovde ne mari, a ja ga jedva čekam. Svi idu na svoj posao - poslušanje, a ja sa ovcama i s knjigom koja opisuje živote svetaca. Taj posao – čuvanje ovaca, je najsmireniji posao, opušta čoveka i omogućuje mu da lakše spozna svoju unutarnju stranu i da joj da potrebnu duhovnu hranu. Ja sam, takođe, hranio svoju dušu blagodatnim rečima iz knjige koju sam nosio sa sobom. Ručak, pa opet ovce na pašu i knjiga iz manastirske biblioteke. Kad dođe veče, završavaju i dnevni poslovi. Najprije odlazimo u ckrvu na zajedničku večernju molitvu, zatim na večeru posle koje nam o. Gavrilo ili o. Vasilije čitaju žitije svetih koji se sutra slave. Nakon toga odlazimo svako u svoju keliju - sobu, gde pristupamo ličnoj molitvi posle koje odlazimo na počinak. Ja sam, zaista, jedini od mojih vršnjaka koji je imao čast da boravi u manastiru.

Pitanje: Nakon ovoga iskustva reci mi nešto više o postu?

Odgovor:  Pa da, sada mogu da govorim o svome iskustvu o postu. Ja sam Veliki post počeo postiti pre tri godine sa 13 godina. U početku je bilo teško, ali kad sam kasnije iz razgovora sa monasima saznao nešto više o značaju posta, bilo mi je lakše. Moji vršnjaci ne znaju o tome ništa. U manastiru se o tome govori. O. Gavrilo mi je posvetio dovoljno vremena, približio mi i objasnio njegovu svrhu i namenu. Na tome sam mu zahvalan do kraja života. Post je žrtva, a monasi poste celi život. Sada mi post brže prolazi, ali je bilo problema, naročito u početku, to je odvajanje od podivaljalog svetovnog života. Pre se, u mom životu, događalo nešto loše, a sada, hvala Bogu, sve manje. Mnogi misle da je postiti pogrešno, ali meni ništa ne fali. O. Gavrilo iako uvek posti, živi sasvim normalno, ne nedostaje mu hrana koja nije posna. To je dio duhovnosti, odricanje za dušu, a u slavu Boga. Oni ljudi koji drže razne dijete, isto poste, ali radi tela, a ne za dušu. Time stvaraju sebi još jedan greh i prave idola od svoga tela koje će, ma koliko ga timarili i negovali, jednoga dana postati hrana crva. Kad bi hteli, mogli bi se, prikloniti ovoj duhovnoj strani života i imali bi dvostruku korist – zdravo telo i produhovljenu dušu.

Pitanje: Volela bih čuti kako ti pristupaš ispovedi i pričesti?

Odgovor: «To je čin koji me veseli, jer je reč o krajnjim tačkama našeg žrtvovanja, našeg života po Bogu i Božijim zapovestima. Mnogo posvećujem pažnje ispovedi da bi se što detaljnije očistio od svojih prestupa zakona Božijeg. Boravak u manastiru mi je mnogo pomogao u tome. Od žitelja ove Svete obitelji primio sam potrebna znaja, kako i što treba da ispovedam. Sam čin pričešćivanja, smatram, kao najveću moguću blagodat koju je Bog dao nama ljudima. U toj svetoj Tajni se sjedinjujem sa samim Bogom.

Pitanje: Želim da nešto kažeš povodom desetogodišnjice boravka o. Gavrila u manastiru Lepavina.

Odgovor: Ja mislim, da ljudi iz grada B. koji ovamo dolaze, u ovom manastiru doživaljavaju velike promene i u duhovnom smislu, ali i da doprinose da se u ovom manastiru sve više razvija duhovni život. O. Gavrilo i o.Vasilije su ljudi koji nam najviše pomažu u našem životu. Za naš duhovni život, koji nam je najvažniji, oni poklanjaju svoju veliku pažnju i zato im pripada naša velika zahvalnost. Oni su pravi pastiri, zovu nas kući, pitaju kako smo, da li imamo kakve duhovne probleme. O. Gavrilo nam neumorno čita molitve za duhovno i fizičko zdravlje, daje nam knjige da čitamo. Tko bi sve nabrojao. Mislim da ću za neko vreme, možda moći više da se setim i da više o njima kažem. I hvala njima, a hvala i tebi. Gospodu Bogu hvala vavek. Amin.

Razgovor vodila: Dana B.

Časopis «Put, Istina i Život» br.2/97