Архимандрит Гаврило (Вучковић) на форуму Живе Речи Утехе

[Guest свештеник Иван]

                                                     

                                                                        leteti

                                                   

                  http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Sa-mladima-se-ne-moze-lazno-i-tutorski.lt.html

                                                                          leteti

Отац Гаврило је почео да користи смајлије  leteti

Веома леп текст и то у цењеним новинама.

mense0198626478946378946

[Guest о. Агапије]

                                                       

                                                                        0110_hahaha

                                                     

                   http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Sa-mladima-se-ne-moze-lazno-i-tutorski.lt.html

                                                                          319.gif

Отац Гаврило је почео да користи смајлије 

Веома леп текст и то у цењеним новинама.

mense0198626478946378946

Да, дивно сведочење Христа оче Гаврило !

То је и наш приступ овде, да савременим језиком, савременим пастирским методама кроз музику, филм, спорт, дружење и разговоре сведочимо увек исту хришћанску поруку о Христовом васкрсењу, Његовом Царству Небеском и о радости живота у заједници са Њим.

Оче Гаврило, да ли сте имали прилике да погледате концепт и циљ рада нашег сајта?

Шта мислите о њему ?

[stamenko]

SVJEDOČANSTVO PONAVLJAČA U ŠKOLI OCA GAVRILA

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/4687_%D0%BB%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B0%202.jpg&size=500

Bog je Ljubav. To samo ponavlja učenik, ali niti zna, niti osjeća.

Sloboda i nužnost postaju istovjetne u duhovnoj školi koja se uči kod oca Gavrila na jednom određenom stepenu. Isprva  bitna je riječ i i logosnost koju prati djelo. Učenje  o umnoj i umno-djelatnoj molitvi je teško,  jer podrazumijeva naizgled potpuno izvrnuti način učenja od onog na koji smo navikli.  Naime pored svetotajinskog života i poslušanja, učenje na ovom stepenu zahtijeva  posebno u beskrajnoj oblasti pokajanja sučeljenje ne samo sa sobom već i sa predačkim grijehom tj. praroditeljskim pitanjem. Da bi se dospjelo do takvog pokajničkog stanja potrebno je zaista odbaciti životnu sujetu. U jednom trenutku, kada u mjeri naših moći susretnemo palog Adama u nama, kroz poznavanje kritičko i samokritičko sopstvene i šire istorije počinje moglo bi se reći obrnuti proces, ali odjednom više učenik ne zna ni slovo da ispiše, a kamo li riječ ili rečenicu da sklopi.

Prošavši duhovno, a to znači okusivši makar djelić, ali bez prekida kontinuiteta i svim svojim bićem Hristov put, učenik pod sigurnim rukovodstvom duhovnog oca zaboravlja mnogo šta i počinje da vida u sebi rane koje je nekada davno nanosio Hristu tj.liku Bogočovjeka u sebi. Sve ovo je moguće kroz neprestani duhovni ogled koji  u jednom opet datom trenu postaje ogledanje samog sebe u drugome. To su strašna ogledala, i velika opreznost je potrebna da se nijedno ne slomi i da svaka pokajnička suza ispira po jedno ogledalo. Liječeći rane Gospoda, mi zapravo otvaramo duhovna čula i umnožavamo talante. Pošto pravoslavno  Hrišćanstvo nosi sa sobom univerzalne principe ljudskosti koji su prisutni u drugim vjeroispovijedanjima, odjednom se događa susret sa Hristom u svakom čovjeku i sa svakim. Bog je svuda i u svemu.  Taj susret počinje da nas čini srećnim. Naglašavajući ono što je opšteljudsko u susretu sa drugim, a  to znači Božansko u svakom čovjeku, mi počinjemo da se neprestano susrećemo sa Bogom. Muke prestaju i kao da je neko skinuo teret sa nas. Neprestano život vaskrsava.

Zapravo, učenik onda i ne pokušava, barem ne po svom slobodnom izboru da se okreće smrti, ili to čini sve manje, nego se okreće samom Istočniku Života.  Na primjeru darova jezičkih može se reći da počinje, pod uslovom da mu je to potrebno u oblasti njegovog ovozemaljskog bivstvovanja, govor jezika. Odjednom svaki slog, svaka riječ, svaki pogled dobijaju svoje značenje. Svedržitelj se projavljuje i pokazuje kad , gdje i kako, ali još uvijek naš tjelesni teret  biva teg koji ne možemo da odbacimo. Pa ipak, naš jezičko-jezički fundus npr. naš srpsko-srpski riječnik se obogaćuje iznova sa novom blagodati. Djelatnim ogledom mi počinjemo da poimamo donekle i šta znači da se Bog obukao u tijelo, a i šta znači u Postanju početna riječ, a možda i slovo.  Kao što zaboravljamo onaj neobični plač kad smo se rodili, sad više ne zaboravljamo plač koji je pratio i prati naše duhovno rađanje i pomišljamo na porođajne muke i brigu onih koji su nas duhovno porađali.  Iz riječi se može roditi i naša zaboravljena muzikalnost, pa čak i ples. U narodnoj pjesmi je pomenuto kolo, i način igranja "sitno kaluđerski". Počinje da se umnožava sve oko nas, pa čak i ono što smo u najdubljem kutku naše duše nekada željeli.

Tu negdje već počinje da se čisti naše srce u kojem je prvo kao makazama odsječeno  svako nepotrebno titranje, baš tu negdje u tami svih ovih muka, kad je sve postalo otvoreno, u tami muka koje se javljaju kao znak stradanja kroz duhovno uzdizanje.  Duhovni učitelj postaje na ovom mjestu ljekar tj. hirurg srca i sad znamo da smo imali duhovnu operaciju srca.

Ako se vratimo na mistično učenje pravoslavlja tihovanje sad, i ako smo mogli ispratiti dio gore navedenog puta, vidjećemo da majstor ćutnje i tihovanja, svjetovno rečeno ili onaj koji razne prozore otvara nije lako biti, a nije lako ni piti čaj na dalekom istoku ili na istočniku pravoslavnog tihovanja. Za sve je ovo potrebno smirenje, ali  ćutnja ostaje nešto krajnje neodgonetnuto, skriveno iza dvostrukog vela tišine Ilijinog i Jelisejevog, iza tišine nesagorive kupine.

Radomir Vučić
03.05.2010.

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 12.10.2010 na Radio Blagovesti bilo je 129 priključenih kompjutera, i to iz Bosne 44, Srbije 42, Makedonije 9, Austrije 7, Nemačke 7, Slovenije 5, Hrvatske 4, Nepoznato 2, Engleske 1, Švajcarske 1, Crne Gore 1, Holandije 1, Amerike 1, Italije 1, Švedske 1, Rumunjske 1, Danske 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18 U mesecu Septembru bilo je 2.439.475 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila, otac Gavrilo čita iz knjige od Starca Pajsija Svetogorca, "SVETA GORA I SVETOGORCI" - Kazivanje starca Pajsija-Sveti Georgije brine za slavu , blagoslov Oca Gavrila!!!

RADIO SNIMAK 12.10.2010.>>> http://manastir-lepavina.org/cms/upload/2010_10_12_22_00_10.mp3

[o.Gavrilo]

                                                    Duhovni razgovor oca Gavrila sa bratom R... 

-    Pomaže Bog o.Gavrilo!

otac Gavrilo – Bog blagoslovio, brate!

-  Šta Vi mislite o slučaju Crna Reka? Verovatno ste u toku dešavanja oko slučaja  Crna Reka.

otac Gavrilo – Šta ja imam da mislim.  Ima ko da misli  o tome,  naravno prvo roditelji kako su odgajali i vaspitavali svoju decu.

- Mislite li da je medijski udar na Crkvu i duhovne stvari velik?

otac Gavrilo – Dogodio se u jednom manastiru u Latviji sličan slučaj. Manastirska uprava rešila da primi one koji su bili ovisnici od droge. Kako se oni nisu mogli a ni hteli prilagoditi poretku i manastirskom tipiku iguman i bratstvo otpuste “pacijente” ovisnike, zato što bi  manastir narušio svoj tipik po kome monasi žive. A roditelji su svoju  rodjenu decu bili doveli  tu drugima na brigu da bi oni bili “ bezbrižni”.

- Ovde se radi o Rehabilitacionom centru, mislim da su roditelji nemoćni za takve stvari. Mislim da samo  Duh Sveti može da ih spase. U takvim centrima jedino mogu pronaći spas.

otac Gavrilo – Mogu, mogu roditelji . . . samo nema verskog vaspitanja u našem narodu, da su ta deca imala  da se ugledaju na svoje verujuće  roditelje (kao dobre uzore), nebi  ti mladi ljudi dosepli  u takva stanja u kojima se sada nalaze.

- U svakom slučaju versko vaspitanje mnogo znači, ali zato što ga skoro uopšte nema to i  jeste najveći problem,(lečenje  na “suvo”). Čovek sebe pronalzai i dolazi do Bogopoznanja što je i najvažnije.  Mislim da su takvi rehabilitacioni centri u okviru Crkve od veoma velikog značaja. Ne znam koji drugi centar osim duhovnog bi mogao toliko pomoći ugroženim ljudima, koji su doživeli na zemlji pakleno stanje.

otac Gavrilo – Lečenje ima uspeha kada je dobra  organizacija  i  kada “pacijenti” imaju ljubav i pažnju koju nisu imali u domu svojih roditelja.

- Mnogo je dece bez roditelja u mreži narkomanije, ljubav je u svakom slučaju najvažnija. Često ugledni roditelji imaju  decu koja imaju problem sa  narkomanijom. Pa šta možemo da kažemo narodu koji je u takvim problemima u okviru narkomanije? Reč  je veoma bitna.

otac Gavrilo – Više  danas zla  brate ima u svetu nego dobra, možemo mi celu noć o tome da razmišljamo  ali nikakve koriste od toga, to može čak preći i u praznoslovlje. Ko nas zašto pita, niti smo mi neka sila da ispravimo nepravdu koja vlada  celim svetom. Neka se svaki pastir  brine za svoje ovce  i  njihove duše za koje je odgovoran pred Bogom.

- Vi se bavite jednim humanim radom tj. spasenjem ljudskih bića Rečju Gospodnjom.

otac Gavrilo – Jedino možemo da se molimo Bogu da urazumi i prosvetli um onima koji nisu razumni i čiji su umovi pomračeni slavom  ovog prolaznog  života na zemlji . Za sve ostalo neka odgovaraju odgovorni, a mi idemo na odih. 

Bog te blagoslovio brate i neka ti je srećan sutrašnji praznik Vaznesenje Gospodnje. AMIN!

Na praznik Vaznesenje Gospodnje, 2009. godine

[stamenko]

RAZGOVOR SA PROFESOROM VLADETOM JEROTIĆEM U MANASTIRU LEPAVINI, 3. MARTA 2005.


Arhim. Gavrilo sa prof. Jerotićem

Tokom svoga boravka u Hrvatskoj, gde je učestvovao na simpozijumu održanom na Filozofskom fakultetu Družbe Isusove u Zagrebu, profesor na Teološkom fakultetu u Beogradu, psihijatar i psihoterapeut, akademik Vladeta Jerotić posetio je 3. marta 2005. godine naš manastir i poklonio se čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice Lepavinske.

Prof. Jerotić je došao u društvu sa prof. Miletom Markovićem i gosp. Lazarom Prodanovićem. Gosti su se odazvali pozivu arhimandrita Gavrila da sa manastirskom bratijom budu na ručku, posle čega je usledio zajednički razgovor sa uglednim profesorom.

Arhim. Gavrilo: - Profesore Jerotiću, bili ste pozvani u Zagreb da održite jedno predavanje. O čemu je bila reč?

Prof. Jerotić: - Učestvovao sam na simpoziju „Vera i zdravlje“, o ulozi duhovnosti u modernoj medicini i psihologiji. (...) Biće objavljen zbornik, negde u toku leta ili u jesen. Tu su bili protestanti, pravoslavni, muslimani i, naravno, najviše katolika, bilo je psihijatara, psihologa…

Arhim. Gavrilo: - Kakva je bila posećenost?

Prof. Jerotić: - To je jako lep, novi amfiteatar, oko 200-300 ljudi može da stane, toliko ih je i bilo, na galeriji i dole na sedištima. Snimano je za televiziju, razgovori za radio… To je organizovao docent Mijo Nikić, sa Filozofskog fakulteta Družbe Isusove.

Arhim. Gavrilo: - O kojim se pitanjima govorilo?

Prof. Jerotić: - Duhovnost i hronične bolesti; da li nauka može da ispituje religiozna osećanja vernika, o tome je jedan psiholog, Zoran Komar, govorio. Tu ima suprotnih mišljenja. Jedni kažu da se religiozna osećanja nikad ne mogu naučno, empirijski ispitati, vera je subjektivna i ne može se meriti. Drugi naučnici, koji nisu ateisti, kažu da donekle može. To je bio dobar referat. Naravno, podeljena su mišljenja u svetu, sve to što su govorili uglavnom su prenosili iz Evrope i Amerike, neki su i svoja iskustva iznosili. Predstavnik Evangeličke crkve je govorio o oštećenjima koja podnosimo od drugih i oštećenjima koja podnosimo od nas samih. To je bilo dobro… Koliko smo mi sami sebi neprijatelji? Uvek smatramo da su nam drugi neprijatelji, to se u psihologiji zove projekcija, znači svoje sopstvene mane i grehe predaješ drugome. Muž je kriv, žena, brat, sestra, država… a nikad ja. Tako je sa našim svetom. Turci su nas, da kažem odmah i objašnjenje, uterivali u krivicu i kad nismo bili krivi, to je trajalo mnogo stotina godina, tako da sada Srbi neće da budu krivi nizašta. To meni nikako nije hrišćanski. Znači, od sitnog lopova uhvaćenog u lopovluku do ubice, to se i po novinama vidi, nikad ne kažu: ja sam kriv. Kaže: jeste, ubio sam, ali nisam ja kriv, nego onaj koga sam ubio. Žena, otac, majka… oni su me mučili i zato sam ih ubio. Pitanje krivice je jako važno. Otac Nikić je zamislio za jesen ili zimu nov skup, gde bi bila tema: kajanje, greh, krivica. Ako to uspe, biće jako dobro. Jer to je aktualno! U 21. veku, a već je to počelo u 20., niko u Evropi i Americi, oče arhimandrite, ne govori o grehu, krivici i kajanju, ili govori vrlo malo. Izgubio se pojam greha, a onda nema ni kajanja, nema ni krivice. Ko je kriv za sve što se dešava u svetu, politici? Niko nije kriv. To je jako aktuelno, jer se u teološkim knjigama i časopisima katoličkim, protestantskim i ipak manje pravoslavnim to izbegava, reč greh se izbegava. Ali ljudi, eto, dolaze do toga da o tome treba govoriti. Tako da je ideja da se najesen napravi skup sa temom: krivica, greh, kajanje; pa neka dođu pravoslavni, protestanti, muslimani… Ova dva gosta muslimana su govorila o grupnoj psihoterapiji u Tuzli, jedan je profesor a drugi docent. Nisam ni znao da ima medicinski fakultet u Tuzli (...) Tu su ljudi na razne načine poremećeni, najviše od rata, mlađi ljudi i srednjih godina. U grupnoj psihoterapiji muslimani su zasebno, a u drugoj pravoslavni, katolici, ateisti; u terapiji im se daje duhovnost da bi im se povratilo psihičko zdravlje. Možda, ne mogu ništa da kažem. Oni su izneli rezultate, statistike, rade dve godine…
Eto, to su bile teme. Aktuelne su, teme koje se i u Evropi daju.

Prof. Marković: - Govorilo se o molitvi i meditaciji…

Prof. Jerotić: - To su malo izjednačavali. Da li je molitva isto što i meditacija? To je veliko pitanje. Meditacija odgovara istočnjacima, u dobrom smislu, ne govorimo o šarlatanima. U Indiji je meditacija nekoliko hiljada godina, ne možemo to tek tako (da zanemarimo). Ali mali broj neguje tu pravu meditaciju. A molitva? Znamo šta je molitva, ili bismo barem trebali da znamo. Mislim da to nije isto, molitva i meditacija, a oni su sada to malo izjednačavali, kažu: molitva ili meditacija. Ali dobro ste me podsetili, bilo je nekoliko referata o molitvi: molitva, duhovnost, zdravlje.

Prof. Marković: - Tomislav Ivančić je pisao o religioznosti koja vodi k izlečenju, da se molitvom može postići harmonija, duševno i telesno zdravlje, a takođe i putem duhovnih vežbi, ali to je pomešano malo s Istokom; recimo, autogeni tren ing: „opustite se, mislite na Boga...“ Jedan deo je pomešan s istočnjačkom metodom, ali je molitva, obraćanje Bogu, centralna. Nešto je povezano i sa osećanjem zajedništva; izlečenje dolazi ne samo od Boga, nego i od zajednice, pa recimo kad je grupno lečenje, onda se držite za ruku. Vi njemu želite dobro, i on vama želi dobro, od Boga. Ali umešao je tu jogu, i Šulcov autogeni tren ing.

Prof. Jerotić: - To je sinkretizam, sve se sada meša. Postoji spiritualni eklekticizam, to nije moj izraz. Ljudi koji su za čistiju veru – pravoslavni za pravoslavnu, katolici za katoličku - ne vole da im se nešto meša. Muslimani, naročito fundamentalisti, ne žele da im se ništa „umeša“ unutra. Međutim, u svetu danas, u Americi, Evropi, žele od svega pomalo, kao neki koktel. U Evropi su jako bili cenjeni majstori koji su umeli da prave koktele od raznih pića. To je sad otprilike u spiritualnosti: malo Azija, hinduizam, budizam, pa Hrišćanstvo, autogeni tren ing… To se zove spiritualni eklekticizam, i to nije dobar znak. Kad koktel nije dobar, onda je bućkuriš.

Prof. Marković: - Nedavno je izašla knjiga „Pravoslavna psihoterapija“, jeste li je čitali?

Prof. Jerotić: - To je napisao mitropolit Jerotej Vlahos, grčki teolog. Trebalo bi u 21. veku da dođe neko, od Boga poslat, za tzv. Hristocentričnu psihoterapiju. Psihoterapija je potrebna ljudima, ali oduhovljena psihoterapija, s Hristom; to treba da se razvije. Čitao sam ovu knjigu, lepo je napisana. To su sve poznati principi Pravoslavlja, ništa to nije novo. Ako se držiš onoga što ti je rekao Hristos pre dve hiljade godina, ne treba da čekaš bilo koga. Ali teško je držati se; apostoli su se držali jer su bili ispunjeni velikom verom u Vaskrsenje, posle je to slabilo, s institucijom Crkve. Ne može bez Crkve, a čim se stvorila Crkva, onda su se u Egipatsku pustinju povukli svetitelji, Antonije, Makarije, Pahomije… I to nije slučajno. Tad su se povukli, pre toga je Crkva progonjena; e pa sad, ne možemo želeti da dve hiljade godina Crkva bude progonjena neprekidno…

Monah Teofan: - Oprostite, Crkva jeste progonjena.

Prof. Jerotić: - U osnovi, jeste progonjena hrišćanska Crkva, pravoslavna naročito. Mora se biti na braniku te Crkve ako se zna šta je istinsko Pravoslavlje. Biće perfidnije, mnogo perfidnije metode gonjenja Crkve. Znamo, Antihrist će biti neko ko će slaviti Boga, i ljudi će prilaziti sa svih strana. Hristos je to rekao više puta… Kakav Staljin, kakav Hitler, to su dečje pesme prema onome što će doći. Već sada se to nazire u globalizmu, a to je samo početak. Neko je dobro rekao: fašizam, komunizam i globalizam su preteče Antihrista. (Radi se na) razbijanju jedinstva čovekovog bića i, pre svega, Hrišćanstva. Pa, oče arhimandrite, u 21. veku u Ustavu Evrope – dve hiljade godina je Evropa hrišćanska, kakva je takva je, ipak je hrišćanska, sa velikim religioznim umetnicima, slikarima, muzičarima, pa i naučnicima – nema pojma hrišćanstva. Hrišćanska Evropa?! Šta li je, valjda neki strah od islama? Zašto to nisu uneli?

Prof. Marković: - Pa baš su trebali da stave, ako se boje islama.

Prof. Jerotić: - Tačno. Ima, bez preterivanja, 15-20 miliona muslimana u Evropi. Muslimani nadiru, to je za mene jedino, da nazovem, bič Božji. Jedan kaluđer, neću reći ko je, mi je pre 15 godina rekao: „Bog je na strani muslimana.“ Jedan viđeniji kaluđer, nije više živ. Ja ustadoh malo: „Šta kažete, oče?“ – „Bog kaže: rađajte se i razmnožavajte; oni to rade, mi ne radimo.“ U Evropi jako opada natalitet. ... Meni to liči na bič Božji, kao ono sa Jevrejima i Filistejcima, o čemu je vladika Nikolaj pisao u „Rat i Biblija“. Kad god su Jevreji napuštali Boga, Filistejci su pobeđivali, i obratno. Ovo je opomena za hrišćane: dođite sebi, čuvajte ono što vam je Hristos dao pre dve hiljade godina.

Kod nas je uvek bilo preteranosti. Takav je naš narod, dinarski. Povezujemo inteligenciju i emocije u politici… Nikad nismo mogli dovoljno da naučimo da u politici nema emocija. To je strašno mesto, politika, mislim da se tu isprlja i najčestitiji  čovek. ...Strašna je politika, a neko mora da se bavi njome. Platon je hteo da filozofi budu političari. Loše je prošao… To je bila lepa zamisao; on, filozof, vidi da postoje tirani, i kaže da filozofi treba da vladaju. I počeo je tirane da uči filozofiji, išao je u Sirakuzu, južnu Italiju, držao časove tiranima. Niko ništa nije primio.

Prof. Marković: - Na ovom simpoziju, da se vratimo na njega, bilo je zanimljivo izlaganje predstavnika Evangeličke crkve o praštanju i zaboravu. On je tražio oboje, i da se oprosti i da se zaboravi, pa mu je iz dvorane neko u svom pitanju rekao kako ne može da zaboravi. To je interesantno…

Prof. Jerotić: - Pitanje zaboravljanja uvrede je jako važno. Patrijarh German je rekao: „Oprostićemo, ali nećemo zaboraviti.“ Sv. Jovan Lestvičnik: „Kad zaboravimo, onda smo oprostili.“ Neko te uvredio, možda i sa pravom, ali te uvredio, ne vidiš ga dve godine, sretneš na ulici, zaboravio si da te uvredio – Božja milost je s tobom. Ali to se retko dešava. I onda, treba razlikovati pojedince od naroda. Narodi ne mogu da zaboravljaju, to ne ide. Patrijarh je u pravu kad je narod u pitanju, ali ne i pojedinac. Ako ikako može, pojedinac treba da zaboravi. Tu je u pravu sv. Jovan Lestvičnik: kad je zaboravljeno, onda je istinski oprošteno. Ne potisnuto, kako bi rekao Frojd, nego istisnuto.

Prof. Marković: - Kako se to zaboravljanje može postići?

Prof. Jerotić: - Potiskivanjem nikako, to je patologija. Neke stvari ne možemo sami, za to je tu milost Božja, blagodat. Neke stvari možemo postići samo s Božjom blagodati. Zaborav vredi samo za pojedinca, ne za narod. Ko je ono rekao: „Ako jedan narod zaboravi šta mu je drugi činio, osuđen je na ponavljanje tog istog“? Ali osveta – ne. Koje je onda treće rešenje, za narode a ne pojedince? Ako se svetiš, nikad neće biti kraja.

...Veliki pisac Borhes, Argentinac, napisao je kratku priču o Kainu i Avelju. Ovako glasi priča:
Našli se Kain i Avelj i idu zajedno pustinjom, i Kain stalno podozreva da će Avelj da ga ubije, da mu se osveti, jer – Kain je ubio Avelja. Idu tako, razgovaraju, dođu na jedno mesto, opet pusto, tu je žeravica, da se riba isprži; sada je Kain u maksimalnom strahu: „On će mene ovde kod vatre da ubije“. I odjedanput, Kain shvati da je Avelj zaboravio – zaboravio da ga je Kain ubio. Jeste li videli velikog pisca? Samo to! Borhes nije bio mnogo religiozan, ali rekao je pred kraj života, pošto je bio mnogo radoznao: „Ne bojim se da umrem, pošto ću saznati nešto što nisam saznao za života.“ Bio je veliki pisac…

Arhim. Gavrilo: - Hvala, profesore. Da li neko od bratije želi nešto da pita profesora?

Prof. Jerotić: - Ili da kaže…

Monah Teofan: - Oprostite, biće malo neugodno, ja počinjem nekako s neugodnim pitanjima. Moram reći, neke Vaše knjige, nekih par Vaših stavova, podigli su mi pritisak više nego raznorazni jeretici koje sam čitao. Mislim da ne možete mešati Hrista i Frojda. Kod Frojda ima, s pravoslavne tačke gledišta, ne slučajne, nego namerne jeresi. Recimo, kako je on pretpostavio prvobitni greh: sinovi se pobunili protiv oca, vođe plemena, ubili ga i pojeli. I posle svega, pogledajte kako je Frojd umro. Vi to znate – od raka usta. U knjigama piše kako Bog kažnjava velike jeretike, da su u paklu, sa dugačkim jezicima i sl. A Frojdu su komad po komad rezali usta…

Prof. Jerotić: - Bile su 33 operacije. Ali, ne treba sada: kazna Božja zato što je bio takav. Kao što znate, ima i velikih kaluđera, svetitelja, koji su imali rak.

Monah Teofan: - Jeste, ali neki su se molili da dobiju rak, jer kažu: više mi vredi ovaj rak nego svi moji podvizi…

Prof. Jerotić: - Pazite, samo onaj prvi deo Frojda koji je otkrivao nesvesno – a nesvesno postoji, san je najbolji dokaz da postoji, jer u snu nismo svesni, a život teče dalje, sanjamo razne stvari, i lepe i ružne; i Bog može da se javi u snu, imamo proročke snove u Bibliji – samo taj prvi deo Frojdov sam uvek cenio, jer je otkrivao to nesvesno i pokazivao i dokazivao da postoji. Ne onaj deo od „Totem i tabu“, tu je on već počeo malo da ludi, slažem se, da objašnjava i religiju i umetnost i filozofiju na isti način: s ubistvom oca u prahordi, otac bio tiranin i uzimao sve ženke za sebe, sinovi se pobunili i ubili oca. Niko to danas, ni psihoanalitičari, više ne prima. Prošlo je mnogo vremena od Frojda, to se sve menjalo. Ima mnogo grana psihoanalize koje se bave praksom. Dakle, govorim o praktičnoj psihoanalizi, a ne teorijskoj, koja ne vredi pet para, nju nisam nikad ni hvalio, „Totem i tabu“ i ostalo. Evo primera (za to bavljenje praksom): čovek pere ruke sto puta dnevno, već mu je koža potpuno bela, providna, ide kod jednog kaluđera, ide kod drugog, moli se i on sam, religiozan je – ne pomaže ništa. Pere ruke, propašće mu, kraste se pojavljuju. Ode kod nekog psihoanalitičara, koji može biti religiozan i nereligiozan… –

Pazite, nisu svi psihoanalitičari nereligiozni… Frojd je bio mučenik vere, on je stalno negde tražio Boga, njegov otac je bio religiozan. Od mladih dana do duboke starosti on je uvek pisao tako da pokaže da nema Boga, ali uvek je iznova tražio negde Boga; poslednji njegov spis je „Mojsije i monoteizam“, tu pokazuje da Mojsije nije bio Jevrejin. To je jako čudno i zanimljivo, legenda kaže da je majka Jevrejka pustila kotaricu sa malim Mojsijem da ide Nilom; faraonova ćerka je kotaricu uzela i odgojila Mojsija. On je odgajan na egipatskom dvoru, znao je staru egipatsku religiju; e sad, ideja da nije bio Jevrejin je Frojdova. Da li je neko pre njega to rekao, pitao sam dvojicu-trojicu katoličkih teologa, nisu znali; ali sam siguran da to nije samo Frojdova ideja. Naravno, nijedan Jevrejin ni u snu to neće da kaže o Mojsiju. On je mucao, a otkrivao mu se zakon Božji na Sinaju. Naravno, psihijatri mucanje (smatraju manom). Ja sam ipak psihijatar, imao sam mnogo bolesnog sveta, i psihoanaliza mi je omogućila da nekako pomognem ljudima. Ja nisam bio sveštenik, nisam mogao pacijentima da kažem: „Idite u crkvu, molite se...“. Ne zato što sam se plašio, jer nisam se mnogo plašio komunista; Bog me zaštitio i nisam imao neprilika, ali sam i sam pazio. Nisam govorio pacijentima da idu u crkvu, ali su oni valjda primećivali u meni da imam neko religiozno osećanje.

Frojd je bio neobično hrabar, nije hteo da uzima nikakve lekove. Ja kažem da je to bilo samokažnjavanje. Ima mnogo ljudi koji osećaju krivicu. Malopre smo rekli: niko nije kriv. Kako nije kriv, za ime Boga? Onda se pokazuje negde ta krivica koja nije priznata, pogotovo ne pokajana; nije baš lako pokajati se. Kaži nekome bliskome: jeste, učinio sam to, ako nećeš, onda to počinje da deluje negde u telu, i onda se stvore neki tumori… To je samokažnjavanje. Frojd se samokažnjavao. Jako je pušio, cigarete pa posle cigare, koje, naravno, deluju na nepce, neovisno od kazne Božje. Bile su 33 operacije i, kažem, nije hteo da uzima nikakvo sredstvo za umirenje bolova. To je meni kao lekaru neverovatno. Ništa drugo, nego on hoće da trpi bolove, jer negde oseća da ne govori dobre, čestite stvari u vezi sa Bogom, životom, istorijom…

Vraćam se na sto dnevnih pranja ruku: dobar psihoanalitičar za dve, tri, četiri godine – ne može pre - izleči tog čoveka potpuno. Dobro, nisam bio ja taj dobar psihoanalitičar… Nije pomogla molitva, pomogla je psihoanaliza. Kad se izlečio, možda mu je put prema Bogu bio otvoreniji. Da li je bio bliži Bogu baš zato što je bolestan ili će biti bliži Bogu kad ozdravi? Veliko je to pitanje. Ljudi kad ozdrave budu i gori nego kad su bili bolesni. Bolesti su nam kao neka opomena. Zdrav čovek uvek priča Tolstojevu priču: neki bogati spahija u carskoj Rusiji bio je nemilosrdan sa svojim seljanima; mučio je kmetove, uzimao njihove žene kako je hteo i - uvek bio zdrav. A seljaci kažu: od njega je digao ruke i Bog i đavo. (Tako da potpuno zdravlje može da bude opasno. Čovek se pogordi sa zdravljem. Kad imaš 20, 30, 40 godina, što ne bi bio zdrav? Ali tako baš celog života...) I razboli se spahija jednog dana. Pozove najboljeg lekara iz Moskve, ovaj ga pregleda i ništa ne nađe.

To mi zovemo psihogena bolest, jer telesne smetnje ima. Nekoga neprekidno boli stomak, ode na pregled, uvedu mu sondu u želudac i ništa ne nađu, a on kuka od bolova. To je psihogena ili histerična bolest; on oseća bolove, nije simulant, stomak ga istinski boli… I sad, spahiji moskovski lekar ništa ne može da pronađe, on traži lekara iz Pariza, ovaj dođe, pregleda ga, ni on ne može ništa da pronađe. Opet spahija zove onog moskovskog i kaže mu: „Moraš reći šta mi je!“ – „Smem li da kažem?“ – „Smeš.“ – „Ovo ti je Božja opomena, sve to što doživljavaš, zato što živiš rđavim životom.“ Sad nastaje njegovo novo mučenje, da li to da primi ili ne, i završava se onako kako Tolstoj završava: spahija se na kraju pokaje i umre. Eto (ispada da) kad se pokaje, čovek mora da umre. To je kao ono ranije sa našim narodom i ispovešću, sada ipak više nije tako, ali ranije kad kažeš nekome, i školovanom i neškolovanom: „Što se već ne ispovediš i pričestiš?“ – „Nemoj, kakvo pričešćivanje, pa onda da umrem.“ Zna se da se pred smrt čovek ispoveda, tako je bilo kod pravoslavnih Srba pre rata, i to je onda bio kraj. I Tolstoj završava sa smrću (spahije), ali – čovek ne mora da umre.

Brat Krstan: - Profesore, želeo bih da Vas pitam o tri Gospodnja poziva, nešto sam čitao o tome. Da li je uvek neminovan tek treći poziv da bi se neko pokajao? I da li se neodazivanje na ta tri poziva plaća stradanjem?

Prof. Jerotić: - Bog stalno poziva na pokajanje, ne tri puta, nego mnogo puta. I zašto bismo morali da stradamo (zbog neodazivanja)? Najviše stradamo baš kad se ne kajamo i ne ispovedamo svoje grehe, to je stradanje. Onda dolazi novo stradanje kad sebe shvatiš kao grešnika. Dok to ne savladaš, osećaš kao gnoj, kao neki apsces da se stvara u organizmu, i ti osećaš da je neka smetnja u organizmu. A gnoj se polako gomila - to su gresi. Ili će onda apsces sam da pukne, a to je opasno za ceo organizam, ili ćeš ići kod hirurga, pa će ti preseći apsces, a to nije ništa drugo nego pokajanje i ispovest. A stradanje nam stoji i ovako i onako. Ne možete da zamislite nekog podvižnika ili kaluđera, i ne mora da bude kaluđer, da mu sve ide dobro u životu. Mora da bude „žalac u meso“.  To je (izraz) od apostola Pavla, ne znamo šta je (kod njega) bio taj žalac u meso, to nije baš jasno…

Arhim. Gavrilo sa prof. Jerotićem

Monah Teofan: - Uglavnom se smatra da je to bila epilepsija.

Prof. Jerotić: - Da, to je jedna od pretpostavki. Kažu da je Muhamed imao epilepsiju, apostol Pavle, Dostojevski… Ja sam se bavio epilepsijom. Posle nekoliko godina ona (čoveka) izlapi sve više i više, napadi deluju porazno na mozak, pogotovo kad se ne uzimaju lekovi. A ono, Dostojevski je bio sve jači pisac. Ima dosta studija, npr. u Francuskoj, o tome koja je to vrsta epilepsije bila.

Vladika Hrizostom je bio divan, jedan od najboljih vladika koje smo imali u 20. veku. Njegov „Tihi glas“ je krasna knjiga. Njega sam jako voleo, moja žena ga je skoro obožavala. Tih, ne ovako pričljiv kao ja, vladika Hrizostom vam – kad dođete kod njega i pitate nešto – (kaže) tri rečenice. I sve vam kaže. Neverovatno! To ja nisam video kod Srba. On je rođen u Salakovcu, blizu Požarevca, da li je bilo vlaške krvi kod njega ne znam, ali je to bilo neverovatno da je uspevao krajnje tačno, sažeto, hrišćanski sve da kaže u tri rečenice. Inače je uvek ćutao, visoki intektualac, prevodio je „Misli“ Paskala pre 2. svetskog rata, slušao Berđajeva u Parizu…

Otac Sava je bio odličan duhovnik. Umereno strog, ne preterano. Srbi ne vole stroge: strog je otac, pa strog vladika, strog Patrijarh, šta hoće onda? Biti strog i blag u isto vreme, to je strašno teško, to je veština. Pravednost i blagost u isto vreme. Srbi ne vole stroge očeve, a imali su ih mnoge.

Ja sam sada svom (rođenom) ocu zahvalan, on me je i tukao, bio sam nemiran kao dete; i strašno mu je bilo stalo da budem dobar đak, a ja nisam bio dobar đak; nisam ponavljao, ali nisam bio dobar. U Beogradu smo živeli, tu sam rođen, i sve je moralo da bude… tačno. Bio je strog, a sada vidim da je ta vrsta strogosti bila sa ljubavlju. Voleo me. Strogost sa ljubavlju, to je prava stvar. A nisu svi strogi u ljubavi, i to se odmah primeti.

Monah Teofan: - Šta mislite o pojavi zilota?

Prof. Jerotić: - I tu mora postojati neka umerenost. Pazite, religija opada u celom svetu odavno, i sve hrišćanske veroispovesti plus islam i judaizam, imaju svoje zilote. Negde ziloti opominju i bude, pokušavaju da vrate na pravi put, ali kako to oni rade? To je najvažnije od svega. Ziloti mogu biti korisni:  nemoj biti mlak! Ništa gore nego mlak hrišćanin, a to je preovladalo svuda. Protestanti imaju Martina Lutera, koji nije bio nimalo mlak. Da li je i on imao epilepsiju? Bio je žestok, i video je u Katoličkoj crkvi najgore stvari, to je početak 16. veka, kad su se prodavale oproštajnice. Ide doboš kroz katoličku Evropu i objavljuje: ako ste malo zgrešili, onda malo para, ako ste mnogo zgrešili, mnogo para. Trebalo je popuniti praznu blagajnu. Martin Luter je bio veoma religiozan i (na to je reagovao)... Dobro je imati „žalac u meso“. Svako ga ima, i zna šta mu je to.

Sedam smrtnih grehova… Kad sam bio na Svetoj Gori, to je bilo davno, otac Gavrilo je još bio tamo i vodio me po Svetoj Gori – odonda ga volim i imam u mislima i molitvama, iako se retko viđamo – ispovedao sam se tamo i kažem: „Imam ih sve.“ A onaj kaluđer – nije bio o. Gavrilo – kaže: „Nemoj da vrdaš! Svi imamo svih sedam grehova, ali sada je jedan tvoj. Kaži koji je od tih sedam sada najjači!“ Ima ljudi, čak i kaluđera, koji taj jedan, iako ih imaju sve, vuku nekad celog života. Srebroljublje, blud, ili bludne misli… ne mora imati nikakvih bludnih dela, dovoljne su misli. Znači – seks. Da, Frojd je video licemerje Evrope. Najugledniji austrijski ministri, koji su imali ženu i petoro dece, odlazili su u javnu kuću; žena je rodila petoro dece, i više nema nikakve želje, ni muž nema želje za ženom – a muškarci u sebi imaju velike snage, ja njih zovem „sejači života“.

...Eto, da završim: ziloti jesu neka opomena. Ne smemo biti mlaki. Zilota ima svuda. Katolici ih imaju. Katolički redovi, to je meni dosta zanimljivo, tu se konstitucionalno, i po inteligenciji, i po školovanju, opredele ljudi. Redovi su različiti. Benediktinci, naprimer, sv. Benedikt je u našem kalendaru, umro je 550. godine. Ora et labora „moli se i radi“ – to je ostalo za sva vremena. Značajni naučnici, hrišćanski naučnici, proizlazili su iz benediktinskog reda. Pa franciskanci: prilično se zna šta su radile pape u vreme Franciska Asiškog, i - pojavljuje se prosjački red, da se vrati izvorno Hrišćanstvo.

...Godine 1431., iste godine kad je umro sv. Andrej Rubljov, spaljena je Jovanka Orleanka na lomači. Strašna je istorija. Ne samo hrišćanska, Azija, Istok, tu kroz istoriju ima groznih stvari. Božja Promisao u istoriji, time se svetitelji nisu ni bavili, nas to muči neka radoznalost.

Pisao sam o razlici između radoznalosti i ljubopitljivosti. Nemoj biti ljubopitljiv, to je malograđanski, površno, a radoznao… pa inteligentno zdravo dete je radoznalo, pita: „Kako sam došao na svet? Kako je nastalo nebo? Šta su zvezde? Gde je Bog?“ Dete pita samo od sebe, ima pet-šest godina. Treba decu slušati. Lepo je rekao o. Sava, ovo što ste čitali: „Kad ne znaš nešto, pitaj dete“. Ali, treba naići na dete u kome je anđeo, pa da ti odgovori.

Arhim. Gavrilo: - Hvala Vam što ste došli, bili i razgovarali sa nama.

Prof. Jerotić: - Bogu hva la i Vama hva la.  

[мирођија]

      Професора  Јеротића  је  немогуће  слушати, а  не  чути! 1000000001010

[suza]

Bog stalno poziva na pokajanje, ne tri puta, nego mnogo puta. I zašto bismo morali da stradamo (zbog neodazivanja)? Najviše stradamo baš kad se ne kajamo i ne ispovedamo svoje grehe, to je stradanje. Onda dolazi novo stradanje kad sebe shvatiš kao grešnika. Dok to ne savladaš, osećaš kao gnoj, kao neki apsces da se stvara u organizmu, i ti osećaš da je neka smetnja u organizmu.                                                                              ali isto pise da epilepsija  ,sta znam o epilepsiji je pisao u svakom slucaju,kako se onda to uvrstava u koji grijeh jel ima i rodjeni sa takvom bolesti -mislim na kajanje ako rodjeno tako kako je stradalo prije kajanja ,jel se nije moglo pokajati

[stamenko]

INTERVJU: DRAGAN VARAGIĆ

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5025_dragan-varagic-web.jpg&size=500

Da li je Dragan Varagić stručnjak i ekspert e-biznisa, e-marketinga, online PR konsultant, isključivo i uvek u toj oblasti ili ima i drugih interesovanja i aktivnosti?

    - Profesionalna interesovanja su mi dodatno u vezi sa klasičnim menadžmentom, marketingom i PR-om, odnosno, veoma sam fokusiran u poslednjih 12 godina. Do tada sam radio mnoge druge stvari koje su mi i dale širinu u prepoznavanju problema u aktuelnim poslovima. Ako hoćete da budete stvarno uspešni u poslu, morate se fokusirati.

Postoji li razlika između iskustava u druženju sa velikim brojem ljudi sa kojim vi kontaktirate pre i posle offline druženja, tačnije, pošto nekoga koga znate mesecima u online komunikaciji upoznate i počnete saradnju ili čak druženje?

    - Svi oni koji doživljavaju različito online i offline druženje imaju problem, obzirom da ako hoćete da imate kvalitetne veze sa osobama (bez obzira na način komunikacije), morate se ponašati (komunicirati) na isti način prema svima – iskreno. Poznato je da ne-mali broj osoba koristi Internet da bi stvorili identitet neke osobe za koju bi voleli da su oni, a to nisu stvarno. Takve osobe se odmah prepoznaju kada ih upoznate u klasičnom svetu.

Ima li Srbija čega da se stidi u poređenju sa okruženjem, posmatrano kroz prizmu upotrebe i zastupljenosti interneta i modernih tehnologija.

    - Veliki broj pojedinaca koji su daleko napredovali u korišćenju Interneta ne mogu da “sačekaju ostale” da se masovnije/ozbiljnije priključe “Internet histeriji”, pa nije čudo što u ovim krajevima mnogi misle da bi mi trebali da se stidimo što nismo “dalje dogurali”. Činjenica je da ozbiljniju upotrebu Interneta u nekoj sredini čini prosek korišćenja različitih ciljnih grupa koje moraju da dođu do neke prelomne tačke, a kako su ovdašnje države suviše male, kod nas razvoj Interneta jednostavno ne može još da bude na tom nivou kao što je u razvijenijim zemljama. Prelomna tačka u korišćenju Interneta u poslovne svrhe jeste mogućnost da od Interneta ozbiljnije zarađuju stotine (ili hiljade) firmi, a ne desetak kako je kod nas za sada slučaj. Što više osoba lepo živi od Interneta, primena Interneta se brže razvija (jer neko ima poslovni interes za to).

Može li veliki broj mladih stručnjaka od web dizajnera, menadžera prodaje i plasmena roba i usluga pa do PR exerata pomoći u veoma teškoj ekonomskoj situaciji u Srbiji i kako?

    - Ne mislim da u ovoj državi ima veliki broj stručnjaka bilo kog profila, ali bi veoma pomoglo ovdašnjoj situaciji kada bi se različite osoba dodatno edukovale da nauče svoj posao da rade bolje, efikasnije i sa više svesti o tome gde se taj posao nalazi sa aspekta potreba/ciljeva kompanija u kojima rade. Srbiji najviše nedostaje dodatna edukacija za osobe koje su već u poslu, jer se mnogi “ne mešaju u svoj posao”. Sa druge strane, mnogi nezaposleni bi mogli sa dodatnom edukacijom da se samo-zaposle na Internetu (ovdašnja tržišta rada već imaju obuku ovog tipa za nezaposlene).

Postoje grupacije, udruženja pa čak i registrovane grupe građana, koje deluju na internetu. Imaju li takve aktivnosti budućnost obzirom da se veći broj njih nikada uživo ne upoznaju.

    - Naravno da svaki vid aktivnizma ima budućnost ako su članovi aktivnističke grupe posvećeni ostvarivanju svojih ciljeva. Ako postoji potreba, ovakvi aktivnisti koji se poznaju preko Interneta, sigurno će naći modus i da se druže van Interneta – Znam za takve slučajeve u Srbiji.

Imaju li društvene mreže poput FB-a i ostle uopšte budućnost.

    - Budućnost društvenih mreža je u specijalizaciji. Počeće da se sve više pojavljuju specijalizovane društvene mreže za različite oblasti, gde će zainteresovani moći mnogo bolje i više angažovati oko profilisanih tema i srodnih interesovanja korisnika. Primer ovakve društvene mreže kod nas je www.KlubPutnika.com .

Puno je primera gde su online mediji i blogeri utucali na mnoge političke ali i ekonomske poteze vlasti na lokalnom nivou. Može li se reći da je online zajednica zauzela svoje mesto u političkim kretanjima i da li se jednog dana može očekivati oragizacija i primena online izbora, barem delimično što bi svakako u mnogome ekonomske izdatke i ljudske resurse u organizaciji svelo na minimum.

    - Uticaj online zajednice na politiku postoji u nekom obliku, i taj uticaj će vremenom da raste. To se kod nas neće u značajnijoj meri desiti za naredne izbore (2012.), ali za sledeći ciklus (2016.) hoće. Organizacija online izbora zavisi od političke volje, a ne od nekih drugih činilaca, i videćemo da li će u narednim godinama neko imati politički interes da to pokrene.

Koliko borskih blogera poznajete i šta mislite o alternativnim pravcima razvoja opštine koja u neposrednoj blizini ima predivne predele pogodne za zimski, letnji, lovni ali i sportski turizam. Planine, nekoliko predivnihh pećina, jezero, izuzetno razvijenu floru i faunu koje je odolela velikm zagađenjima i rudniku koji svakodnevno izbacuje gomilu kanceroidnih materija i drugih otrova.

    - Sigurno poznajem preko 10 borskih blogera (možda i preko 20), i slažem se sa generalnim mišljenjem u Srbiji da je to najinteresantnija zajednica blogera kod nas.
    Bio sam 2008. g. na BogOpen skupu u Boru i lično sam se uverio u mogućnosti koje borski kraj ima za privredni razvoj. Moje generalno mišljenje za delove Srbije koji nisu Beograd, Novi Sad, Niš, Subotica, pa tako i za borski kraj jeste da bi bilo dobro fokusirati se na pojedince/firme koji žele da rade, i imaju konkretne poslove koji već rade, a ne da se fokusira na priče tipa “kako je ovde teško”, “mi smo provincija, bolje da idemo za Beograd”, “ovde nikada neće biti bolje”. Moj stav je – “čaša je polupuna, ili poluprazna – pitanje je samo percepcije posmatranja”.

Mislite li da se blogerska zajednica može i treba ozbiljnije organizovati jer se blogeri iz bivše SFRJ druže i komuniciraju a neretko i sarađuju, i postoji li tu neka skrivena poruka koju treba ozbiljnije shvatiti.

    - Blogerska zajednica sigurno može da se ozbiljnije organizuje, ali se postavlja pitanje zašto. Po mom mišlju, mnogo je važnije da se premoste problemi koji razdvajaju različite izolovane blog zajednice, odnosno da se nađu načini kako da što veći broj raznorodnih blogera iz ovih krajeva saznaju i prate jedni-druge.

Dragan Varagić je nedavno postao otac. Prvi utisci obzirom da ste svoju radost podelili sa stotinama hiljada fanova i prijatelja i na FB ali i na Twitter-u.

    - Bilo je interesantno videti stotine lepih reakcija, ali sam kasnije imao mali problem što su mi pojednci rekli – “znaš, čestitao sam ti preko Facebook-a”, ali stvarno nisam mogao da otpratim ko je sve čestitao, a ko ne. Prija činjenica da su mnogi obratili pažnju na informaciju o rođenju moje ćerke. Čak sam dobio i značajnije veći broj pratilaca tih dana, u odnosu na prosečan porast broja online prijatelja.

Čitate li Bor-grad INFO i www.krajina.rs … vaše preporuke i ocena?

    - Pratim onoliko koliko me zainteresuje neki tekst koji vidim preko društvenih medija. Razvoj bilo kojeg online medija ima iste osnove – potrebno je pružiti odgovarajuće sadržaje ciljnoj grupi kojoj se online medijum obraća, potrebno je pronaći zainteresovane sponzore koji su zainteresovani za datu ciljnu grupu, i potrebno je potrošiti puno vremena i truda dok ti isti potencijalni sponzori i uplate neke pare na račun firme, i to redovno.

13. oktobar 2010 godine

[stamenko]

DOBAR PRIMER DUHOVNOG RADA S MULTIMEDIJOM

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5026_%C5%BDRU.jpg&size=500

Pravoslavni internet portal "Žive reči utehe"  (www.pouke.org) za mene je nakon višegodišnjeg praćenja crkveno-misionarske delatnosti u mreži interneta kako u okviru naše, tako i u okvirima drugih pomesnih crkvi pozitivno iznenađenje.

Ovde je sa blagoslovom Episkopa šumadijskog Gospodina Jovana od strane grupe entuzijasta na čelu sa ocem Ivanom pokrenuta višestrana duhovno-prosvetna i misionarska delatnost uz kombinovanje svih raspoloživih medijskih sredstava i formi komunikacije preko interneta, od foruma gde se diskutuje povodom raznih verskih i društvenih tema, preko online-predavanja, fejsbuk-grupa, prikazivanja video i audio zapisa sa verskim sadržajima itd.

Ono što je posebno pohvalno je samo postojanje jednog ovakvog, ponavljam višestranog i multimedijski orjentisanog verskog  portala  koji nije sveden samo na jedan komunikacijski vid.

Zašto je ta multimedijalnost važna danas?

U zadnje dve decenije svedoci smo velikog priliva mladih u Crkvu. Koliki je to izazov za Crkvu  u vreme tzv. informatičke civilizacije danas nedavno je izrazio Episkop zahumsko-hercegovački Gospodin Grigorije konstatujući da: " … to više nisu mladi koji koji ne znaju ništa već znaju svašta i hoće još."

Iskustvo rada na mreži pokazuje da generacije koje stasavaju sve više pokazuju sklonosti da uopšte znanja, pa time i versko obrazovanje primaju online-putem tj. putem multimedijalnosti. Kompetencije mladih ljudi su najveće i najizraženije upravo u virtuelnoj komunikativnosti.  Takođe činjenica je da mlade generacije uvek  imaju potrebu da se iskažu i artikulišu svoje stavove. Internet zajednice u virtuelnom svijetu ostavljaju prostor artikulaciju pogotovo onda kada klasični mediji  i društvo ne pokazuju dovoljan sluh za glas mladih i njihove probleme.

Crkva pomenute civilizacijske promene u ponašanju mladih ljudi treba ozbiljno da shvati i da svoju duhovničku delatnost prilagodi tome.

Upravo primer  portala " Žive reči utehe" svedoči o jednom bogoslovsko-pastirskom poduhvatu koji itekako uzima u obzir činjenicu da realnost crkvene misije danas nije ista kao što je bila pre 50 ili 100 godina i da posebno u radu sa mladima mi moramo biti spremni da svoje opštenje  prilagodimo vremenu u kome živimo i da shvatimo  da je danas ogroman prostor života određen virtualnošću. Ovo treba istaći imajući u vidu i nedavna dešavanja na ulicama Beograda gde su mladi ljudi pokazali do koje mere smo ih prepustili stihijama današnjeg vremena. Ako očekujemo da oni idu na bogosluženja i da se dugoročno crkveno obrazuju, onda ih moramo negde sresti, saslušati ih, videti šta ih konkretno muči tj. uspostaviti kontakt sa njima. Možemo ih naći na ulicama  ponekad kada je pređena već kritička tačka i kada više ne govore reči, već kamenje, ili pod uslovom da imaju finansijskih sredstava u kafeima, nekad na stadionima, ili najčešće i najverovatnije na internetu.  Moje iskustvo pokazuje da ih najpre i najlakše možemo sresti u virtuelnoj mreži gde oni često, uostalom kao i svih mladi ljudi u adolescenciji traže odgovore na mnoga pitanja koja ih muče. Put od interneta gde se susreću razni sablažnjivi sadržaji ili sadržaji  poput brutalnih videoigrica ka ulici može biti kratak, ali isto tako i put od interneta do hrama može biti kratak. Sve to zavisi od odgovora na koji mlad čovek naiđe u svetu multimedije.

Usmerenja i moralno-duhovne pouke koje će im pokazati kako da se orjentišu u današnjem izuzetno teškom vremenu mlade generacije će dobiti jedino ako budemo imali više ovakvih pastirskih  poduhvata i sadržaja u  mreži kao što je poduhvat " Žive reči utehe".

Svu težinu komunikacijskog problema u društvu danas, a to podrazumeva na prvom mestu komunikacijskog problema unutar same pravoslavne zajednice smo videli nedavno u Beogradu. Temeljan odgovor na ove izazove dobićemo dakle ako zaista počnemo s punom odgovornošću da se praktično saživljavamo i saosećamo sa svetom u kome mlade generacije odrastaju, a danas je to pre svega virtuelni svet.


Arhimandrit Gavrilo Vučković 13.10.2010.

[Милан Меденица :)]

хвала оче  greengrin 

[Дејан]

    greengrin  greengrin

[Guest о. Агапије]

Хвала оче !

algabacaju :cheesy2:

[o.Gavrilo]

                                                                              algabacaju