Да ли сте се причестили?

[Зортодокс]

Наравно да се ја исповедам и код свештеника али овоме Брату могу да разложим проблем јер свештеник нема кад да подуже разглаба о проблемима

[Драган]

Не исповедам се свештенику, већ се исповедам Богу пред свештеником, који после моје исповести упућује Богу разрешну молитву. Свештеник је сведок наше исповести који нам помаже да се исповедимо како ваља и даје нам по потреби поуку.

[мирођија]

Цвеле и Мартирије,наравно,да нисам мислила на њих,као ни на труднице,малу децу и сл.

Па, ево сад сам и ја у питању. Дошао сам из болнице и рекли су ми да не могу пуно да постим због здравља.

Пао ми је имунитет, и рекли су ми да једем јачу храну. И сад размишљам да ли да наставим да се причешћујем сваке недеље.

Рекао ми духовник да могу да се причешћујем. Само да ми вечера пред причешћивање, буде посна. (не мора на води).

                                                                klinac

[Милан Меденица :)]

Мислим да неки људи не капирају да је за често причешћивање потребно да посте СВЕ прописане постове једнодневне и вишедневне (целе).

отприлике.

[Милан Меденица :)]

Постоји одговорност и свештеника који причешћује да по савести то чини, исто као и онога ко прима причест. Не каже се тек тако "страшне тајне".

ако је причасник лепо исповедио молитву пре причешћа која се чита, онда му је сам Христос Судија а не свештеник.

свештеник је ту да помогне човеку да се причести ПОЗИВАЈУЋИ га пред путир, а онда ТЕРАЈУЋИ?

такав свештеник је онда преузео на себе суд и сам себи пресудио практично.

истина, треба питати човека ко је и одакле је да не би бануо неки ''паметни'' да баја или се погуби светињом али ко је мерило до Христа о достојности?

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p3

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p5

[Милан Меденица :)]

Цвеле и Мартирије,наравно,да нисам мислила на њих,као ни на труднице,малу децу и сл.

Па, ево сад сам и ја у питању. Дошао сам из болнице и рекли су ми да не могу пуно да постим због здравља.

Пао ми је имунитет, и рекли су ми да једем јачу храну. И сад размишљам да ли да наставим да се причешћујем сваке недеље.

претеро си, а и да те Бог научи да храна није услов за причешће ...

а кад ти падну такве мисли које те одлучују од причешћа, то ти је брате искушење.

причешћуј се, нема човека који не пати од греха.

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p5

[Милан Меденица :)]

Од када сам одлучио да ћу морати нешто да мењам и затражио благослов од духовника да се причешћујем и ван поста све је некако постало много лакше и једноставно сам осетио шта то значи да је јарам Господњи лак и нема више тескобе коју сам раније осећао.

брате, слушај својег духовника - послушање је велико пред Богом.

а мислим и да си сам себи објаснио првим делом текста. dada

[Милан Меденица :)]

Хвала брате Цвеле на исцрпном одговору али ја сам рекао да сам збуњен тиме да ми је духовник једном рекао да могу слободно да читам јутарње и вечерње правило, између (по неки) акатист и између тога Исусову молитву, да би то касније променио и рекао ми да су ми довољне само јутарње и вечерње молитве.

Па сам тиме збуњен.

Али се вероватно ради о мојој лошој комуникацији са духовником.

то је зато што не разумеш шта ти је дао - Исусова молитва је најјача молитва од свих и најкраће је исповест Православља у једној реченици јер имаш све елементе признање и призивања Бога у устима и срцу.

само га слушај, води те човек право ка Богу.dada

[Милан Меденица :)]

Не исповедам се свештенику, већ се исповедам Богу пред свештеником, који после моје исповести упућује Богу разрешну молитву. Свештеник је сведок наше исповести који нам помаже да се исповедимо како ваља и даје нам по потреби поуку.

а светим причешћем се уствари на крају и отпуштају греси ...

[дибидусрус]

Некад су  наши стари ретко ишли на службу, па још ређе Причешћивали. И тако постали муслимани.

[Милан Меденица :)]

Некад су  наши стари ретко ишли на службу, па још ређе Причешћивали. И тако постали муслимани.

одличан коментар  70A.gif 4chsmu1 klapklap

[Цвеле1993]

Некад су  наши стари ретко ишли на службу, па још ређе Причешћивали. И тако постали муслимани.

одличан коментар  0102_laugh :cheesy2: klapklap

klapklap klapklap klapklap

[Зортодокс]

Сама жеља да се човек причешћује је по мени довољна,јер онај који нема жељу он и не треба да се причешћује.Многи који долазе у Цркву немају жељу да се причешћују, одстоје на Литургији и кад те виде а они ти кажу :НА ЗДРАВЉЕ МОЛИТВА.

Ја на свакој Литургији имам жељу да се причешћујем али некад се не причестим из тог разлога да се причешћивање не би претворило у навику.

Ако постоји било каква препрека па се неко не причешћује , мора да се човек сам избори са том препреком јер је то заиста искушење.И ја сам пролазио кроз ту фазу и сад уопште немам предрасуда већ по савести приступам.раније сам се обазирао како ме поједини гледају, затим како ме свештеници гледају као да им отимам нешто.Тужна је слика кад се причестиш па погледаш после по Цркви ,онако шарнеш погледом а на лицима се код људи виде различита расположења(реакције).Код једних је туга,што је добро значи да постоји жеђ,код других завист, и то није лоше јер се боре са собом,а најопасније је равнодушност ,ту је тешко наћи лека.

То је моје искустов па бих волео да га ,Браћо моја, прокоментаришемо.

[Милан Меденица :)]

жеља је најбоља од свих мотива, исказује спремност душе да понесе најлепши дар Богу - вољу, живот. хришћанин је оличење храбрости јер иде узводно у животу кроз тешкоће, а за то треба жеља и воља, уз очигледно челичење душе и тела кроз препреке, теже или лакше у зависности од узраста, како менталног, емотивног, телесног, толико и духовног, културолошког, социјалног и душевног аспекта једне личности.

све игра у животу, а вера нас учи да телесно подједнаку улогу игра колико и духовно.

али мислим да дебело грешиш што сам себи ускраћујеш благодат свете Тајне причешћа по својој вољи, јер је то неопходно и душекорисно а човек се не може никад заситити или прејести такве светиње.

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p6

да је по послушању према исповеднику или духовнику, па да разумем и потпуно те подржим али овако идеш у прелест саморазлучивања о сопственом спасењу и немаш главу над главом, а над њом крст.

да образложим мало детаљније потребу, колико и неопходност, здравог послушања свештенику и Цркву, кроз то и Богу: чак и архијереји носе митру на Литургији, која означава главу над главом а над њом крст - архијереј је пастир и глава свима испод њега, а носећи митру изражава припадност и послушање Цркви (саборној глави над њим) и Богу (крст) кроз Њу.

које је твој показатељ послушања Цркви и Богу ако сам себи вршиш прескрипцију колико и којој достојности или недостојности?

подсетићу те на два краћа текста од светих Отаца, па разлучи и сам да ли треба по некој ''недостојности'' да ускраћујеш себи оно што ти Бог пружа безусловно.

СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6097.msg168848.html#msg168848

и два приговора онима којима нису кристализоване неке ствари:

ПРИГОВОР 5 Неки приговарају говорећи да је Свето Причешће страшна ствар, и зато се од људи који се причешћују захтева свети живот, савршен и ангелски

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p5

ПРИГОВОР 8 Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?”

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p8

ако те занима, можеш да погледаш и целу тему о корисности праксе честог причешћивања и Кољиварима, а налази се у мом потпису, као и књига коју су написали два светитеља - свети Никодим Светогорац (Агиорит) који је припремио и Добротољубље, као и свети Макарије Коринтски који је страдао много и дуго као митрополит коринтски и противник праксе ретког причешћивања и чак био и на прагу одлучења од Цркве јер није хтео да попусти пред притиском ревнитеља тог времена на крају 18. и почетком 19. века.

[Милан Меденица :)]

истина је да се сви сусрећемо са таквим погледима, а зато и причамо толико о учествовању на Литургији и простој немогућности да човек икад постане достојан такве светиње, али и да не треба упасти у замку самооцењивања и без имало руковођења приступати као и одступати.