Крст парадокса...

[Никола Ђоловић]

Богочовек није омрзао ни Себе ни друге због људског незнања и неразумевања. Напротив, приковао је Себе за Крст парадокса. Колико нас може приковати себе за тај крст пред сујетом другог а да се сам не осујети? Другим речима, колико пута можемо опростити некоме за исти, мањи или већи грех? Јер ако је наше дете, супруга или родбина толико тешка за ношење крста, колико више су то они из периферних окружења?

[timjančica]

Богочовек није омрзао ни Себе ни друге због људског незнања и неразумевања. Напротив, приковао је Себе за Крст парадокса. Колико нас може приковати себе за тај крст пред сујетом другог а да се сам не осујети? Другим речима, колико пута можемо опростити некоме за исти, мањи или већи грех? Јер ако је наше дете, супруга или родбина толико тешка за ношење крста, колико више су то они из периферних окружења?

"Ако ли ти сагреши брат твој, иди и покарај га међу собом и њим самим; ако те послуша, добио си брата свог." (mt.18.15)

" Ако ли те не послуша, узми са собом још једног или двојицу да све речи остану на устима два или три сведока."(mt. 18.16)

"Ако ли њих не послуша, кажи цркви; а ако ли не послуша ни цркву, да ти буде као незнабожац и цариник. (mt. 18. 17)

[Никола Ђоловић]

Када човек  носи свој крст кроз живот, он пролази  не кроз метафоричну но кроз буквалну икону гетсиманске агоније. Тада је сваки уздах налик капљицама  крви које се луче из најдубљег слоја  свог бића. Али, као што је самом  Христу помогао човек да донесе свој крст на Голготу, тако и сам Господ помаже сваком човеку да пренесе свој бол – директно или индиректно кроз лице другог човека. То не можемо именовати чак ни саосећањем јер је у питању нешто дубиозније, егзистенцијалније. Сама Евхаристија показује величину узимања на Себе жртве за другог. Но, некада је бол такав, да имамо осет да нема никог осим нас ко би понео свој крст. Јави се нека усамљеност у томе, малаксалост. И човек не може да види зашто потамњује око ума његовог по слабости да сагледа колико није сам у том крволиптајућем пешачењу ка есхатону. Да, слаби људи су они који ропћу. Али, опет не можемо искључити ни слабост човека који није злонамеран, који једноставно нема снаге, иако исти такав можда превиђа да Бог не допушта искушење веће од снаге човека које може поднети. Некоме је то преоблем или стрес, некоме болест или тиранија духа, али све то некако мистично усмерава на Бога и самог човека учи да не расте у гордости већ у Светом Духу.