Jump to content

Грешити онда када ти се не греши...


Препоручена порука

Људски грех нема само за последицу губитак благодати већ и потрошњу свих својих психо-биолошких енергија. Уместо стваралаштва и динамичности остаје тупост и лењост. Уместо знамења живота огледа се очигледно присуство умртвљења. Зато многи избегавају суморне ликове да их они не би подсећали на сопствену смртност. Грешити онда када ти се не греши, када те ништа не куша, и када чак не уживаш у самој жељи, јесте озбиљан проблем или слободе или психо-духовног идентитета. Док онај који бива руковођен статично (не бунтујући, без подвига) својим страсним жељама, може бити опседнут њима данима (било као нереализоване или као реализоване) док не постану његов целокупан идентитет. Грех, заиста, истиска из човека: Бога, ближњега, и себе самога. Порађа глобалну безосећајност и равнодушност. О томе се може увек изнова говорити јер је то стални проблем човека – и оних који се труде и оних који се не труде да живе по Божијој вољи.

Или пак?...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Baš je teško išta dodati na ovakav post.

posaljisvojuporuku.png

 


Погледа Отац с Небеса и виде ме сва у ранама од неправде људске, и рече, не свети се.
Коме да се светим Господе? Поворци стада, што иде на заклање? Свети ли се лекар болесницима, што га са самртничке постеље руже? Коме да се светим? Снегу, што копни и трави што се суши?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Људски грех нема само за последицу губитак благодати већ и потрошњу свих својих психо-биолошких енергија. Уместо стваралаштва и динамичности остаје тупост и лењост. Уместо знамења живота огледа се очигледно присуство умртвљења. Зато многи избегавају суморне ликове да их они не би подсећали на сопствену смртност. Грешити онда када ти се не греши, када те ништа не куша, и када чак не уживаш у самој жељи, јесте озбиљан проблем или слободе или психо-духовног идентитета. Док онај који бива руковођен статично (не бунтујући, без подвига) својим страсним жељама, може бити опседнут њима данима (било као нереализоване или као реализоване) док не постану његов целокупан идентитет. Грех, заиста, истиска из човека: Бога, ближњега, и себе самога. Порађа глобалну безосећајност и равнодушност. О томе се може увек изнова говорити јер је то стални проблем човека – и оних који се труде и оних који се не труде да живе по Божијој вољи.

Или пак?...

Не знам на шта је мислила сестра Милева када је рекла ''баш је тешко ишта додати на овакав пост'', али потпуно сам сигурна да ћу да поновим исту реченицу. Дакле: баш је тешко ишта додати на овакав пост!

Брате Никола, ако си желио да нас просвијетиш или ако си ово писао са циљем да чујеш шта о -овом нечему ( што је засад, нажалост, нејасно шта је) -мисле и остали учесници форума, онда те ја молим да учиниш још један покушај и да нам на лијепом, српском, језику кажеш о чему је ријеч. Ја јесам неука, али се надам да ти ниси надмен и зато, Христа ради и ради наше узајамне душекористи, молим те, покушај поново. Од почетка - јер ево, већ прва реченица уноси смутњу у мој осиротјели разум. Кажеш: ''људски грех нема само за посљедицу губитак благодати већ и потрошњу свих својих психо-биолошких енергија''.

Ја уопште нисам знала, а и не изгледа ми логично да је гријех облагодаћен или да губи благодат, па макар што је људски. ИТД. ИТД. ИТД. Свако ти добро од Господа!  0409_feel

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Људски грех нема само за последицу губитак благодати већ и потрошњу свих својих психо-биолошких енергија. Уместо стваралаштва и динамичности остаје тупост и лењост. Уместо знамења живота огледа се очигледно присуство умртвљења. Зато многи избегавају суморне ликове да их они не би подсећали на сопствену смртност. Грешити онда када ти се не греши, када те ништа не куша, и када чак не уживаш у самој жељи, јесте озбиљан проблем или слободе или психо-духовног идентитета. Док онај који бива руковођен статично (не бунтујући, без подвига) својим страсним жељама, може бити опседнут њима данима (било као нереализоване или као реализоване) док не постану његов целокупан идентитет. Грех, заиста, истиска из човека: Бога, ближњега, и себе самога. Порађа глобалну безосећајност и равнодушност. О томе се може увек изнова говорити јер је то стални проблем човека – и оних који се труде и оних који се не труде да живе по Божијој вољи.

Или пак?...

Не знам на шта је мислила сестра Милева када је рекла ''баш је тешко ишта додати на овакав пост'', али потпуно сам сигурна да ћу да поновим исту реченицу. Дакле: баш је тешко ишта додати на овакав пост!

Брате Никола, ако си желио да нас просвијетиш или ако си ово писао са циљем да чујеш шта о -овом нечему ( што је засад, нажалост, нејасно шта је) -мисле и остали учесници форума, онда те ја молим да учиниш још један покушај и да нам на лијепом, српском, језику кажеш о чему је ријеч. Ја јесам неука, али се надам да ти ниси надмен и зато, Христа ради и ради наше узајамне душекористи, молим те, покушај поново. Од почетка - јер ево, већ прва реченица уноси смутњу у мој осиротјели разум. Кажеш: ''људски грех нема само за посљедицу губитак благодати већ и потрошњу свих својих психо-биолошких енергија''.

Ја уопште нисам знала, а и не изгледа ми логично да је гријех облагодаћен или да губи благодат, па макар што је људски. ИТД. ИТД. ИТД. Свако ти добро од Господа!  4chsmu1

Ok. Mislio sam da je jednostavno. Svaki greh koji ucinimo, njime cinimo proterivanje blagodati Bozije. U prvim vekovima hriscanstva vladalo je osecanje o ozaloscenju Duha Svetoga svojima delima. Potrosnja psiho-bioloskih energija zeli da kaze da covek postane nekako zombiran, nekreativan, ili jednostavno - prazna licnost. Zato je povratak u zajednicu, Liturgiju, ono sto nadoknadjuje taj gubitak.

I nigde nisam rekao da je greh oblagodacen ili da gubi blagodat - totalni nonsens - nego sta uzrokuje po covecijem izboru. To pak ne znaci da covek grehom gubi mogucnost pokajanja i preobrazenja jer je ikona Bozija u njemu uvek sposobna za presazdanje.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Samo da objasnim ja sam svojom rečenicom mislila da zaista ne znam šta da kažem, a da već nije rečeno.

posaljisvojuporuku.png

 


Погледа Отац с Небеса и виде ме сва у ранама од неправде људске, и рече, не свети се.
Коме да се светим Господе? Поворци стада, што иде на заклање? Свети ли се лекар болесницима, што га са самртничке постеље руже? Коме да се светим? Снегу, што копни и трави што се суши?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...