Они су светлост свету: Сећања на cвете животе духовних лица наше Цркве

[Guest]

О СТАРЦУ НИКАНОРУ

                                                            KOVČEG VIZANTIJE

Prvi među njima je proiguman Nikanor Savić. Ostala imena ulaze u moju beležnicu ovim redom: proiguman Mojsije Đorović, starci Pavle Lazić...

Arsenije Jovanović, Mitrofan Mišulić i Simeon Andrić, proiguman Hrizostom Stolić, jeromonasi Grigorije Marković, Zosima Vukić, Mojsije Žarković, Gavrilo Vučković, Stefan Branković i Pahomije Kralj, jerođakoni Luka Majoros i Avakum Medić, monasi Domentijan Rašić, Joakim Mijailovi, Dimitrije Branković, Damaskin Glavonjić, Mihailo Bogosavljević, Sava Lukić, Vasilije Urošević i Pajsije Tanasijević..

Brodom Adelfi Rodokalakis, po ćudljivome moru, krenusmo od Dafnea prema novom hilandarskom pristaništu. Kod zografske arsane jedan od braće Rodokalakis objasni da se ne sme pristati na odredištu. Treba ovde iskakati, samo brzo, i samo onda kad brod kljunom dodirne mol.

Poče manevrisanje i drama iskrcavanja praćena preglasnom jekom mornarskih uputstava.

Nekoliko grčkih monaha spretno iskoči, a onda se jedan putnik, postariji, odvoji od opasno izdignutog kljuna i poče da pada. Dah nam je zastao dok smo gledali kako pomamni talas gura brod, silovito, prema padajućem čoveku: vec smo ga videli smrskanog izmedju betona i čelika. Ali povukoše ga na obalu i kljun tresnu o beton, tamo gde se, sekund ranije on nalazio. Kaluđeri se prekrstiše, svi do jednoga, i činjahu to sve dok se poslednji putnik ne dohvati obale.

Dugačka kolona hilandarskih gostiju, među kojima behu najbrojniji grčki monasi, krenu obalom, prema Jovanjici. Hodali smo žustro, osvrćući se povremeno da vidimo vrh Atosa izdignut iznad oblaka. Znam da se ponekad, u mrklim noćima, prema tom vrhu upućuju kaluđjeri koji bi hteli da osvanu na visini od 2033 metra i da odatle posmatraju izlazak Sunca. Tako se radilo odvajkada. Istina, kolone prema Atosu bile su duže onda kada je na Svetoj Gori boravilo osam hiljada monaha. Sada ih u tri slovenska manastira ima po dvadeset i nekoliko, u grčkim nešto više. Biće da ih u svih dvadeset manastira, u karejskim konacima i isposnicama, u skitovima i u pustinji, tamo na Karulji, ima hiljadu i dve stotine.

U pustinji, na Karulji, žive i naši ljudi: otac Justin, zatim otac Stefan, koga smatraju jurodivim, i mladi otac Simeon, rodom iz Pricevica kod Valjeva. U mirskom životu Simeon je bio gastarbajter, privremeni Parizlija. Zavoleo je u Francuskoj metež velegrada, a onda se u njemu naprečac prelomilo. Poželeo je, neodoljivo, da ode u neku pravoslavnu crkvu i tada počinje njegov novi put. U svetogorskoj pustinji našao je ispovednika i oca u starcu Serafimu. Nedavno je ovaj znameniti Rus umro, preselio se, a monahu Simeonu, takoreći pred sam rastanak sa ovim svetom, dao veliku shimu: to je poslednji postrig u životu kaluđera. Iza njega dolaze najveća odricanja.

Video sam oca Simeona u Dafnima i kratko razgovarao s njim. Sav skrušen, pokazivao je spremnost da priča samo o duhovniku koga je izgubio.

U Jovanjici, hilandarskom pristaništu, docekase nas vozaci u traktoru i jednom niskom terenskom vozilu. Krenusmo uzanim i raskvasenim putem koji je nedavno prosecen preko Svete Gore. Otac Mitrofan objasnjava da put mora ostati bez asfalta i betona. Bratija ce jedino pristati da se put kaldrmise ili da se polije tecnoscu koja stvrdnjava zemlju. Odricuci se asfalta i udobnosti prevoza, bratija zna sta gubi a sta dobija. Zimi je teze stici odavde do Soluna nego od Atine do Sidneja. Ali Sveta Gora tako ostaje Sveta Gora, zemlja zaustavljenog vremena.

Telefon koji smo videli u Kareji, u hilandarskom konaku, telefon starinski, muzejski, naziva se nuznim zlom. I ova vozila, koja su zamenila mule, jesu nuzno zlo. Otac Nikanor Savic, proiguman Hilandara, jedva je smirio mlade monahe kad se pre nekoliko godina u hilandarskoj avliji pojavio dzip. A smirio ih je tako sto je dzip stavio pod kljuc, iza teskih vrata, kao hapsenika.

Voznja kratkim drumom (osamnaest kilometara) potraja, dakle, dugo. Saznadosmo uz put da ogromna prostranstva prekrivena rastinjem i vlagom, sve sto vidimo okolo, pripada Hilandaru. To je najbogatiji manastir na Svetoj Gori. Ima 800 hektara zemlje izmedju jedne i druge svetogorske obale. Ima jednu trecinu nekretnina u Kareji. Ima kucu u Solunu, onaj metoh u Kakovu, 1500 hektara sume i u njoj crkvicu posvecenu Zivonosnom Istocniku.

Čitalac koji se zacudio nad upravo zapisanim cinjenicama mora znati da je Hilandar bio mezimac srpskih vladara; da su, uostalom, u petnaestom veku, mnogi svetogorski manastiri pripadali Srbima.

Zna se da je Radic Postupovic, oblasni knez u drzavi Đurđa Brankovica, obnovio manastir Konstamonit i napisao za njega ktitorski tipik.

Dalje, Simonopetra je delo despota Jovana Ugljese. Nema mnogo podataka o gradnji (manastir je triput zahvatan plamenom), ali sacuvan je prepis Ugljesine povelje.

Grcki istoricar Mamalakis navodi da su se igumani Ksiropotama, Filoteja i Karakala potpisivali srpskim pismom. U Svetom Pavlu je nadjeno dvadeset srpskih povelja, u Velikoj Lavri jedanaest. I ko zna sta ce se jos naci u Velikoj Lavri, jedinome manastiru koji nije goreo. Nedavno je Andrija Jakovljevic, muzikolog rodom iz Arilja, zaposlen u solunskom Institutu za snimanje i ispitivanje rukopisa Svete Gore, u Velikoj Lavri nasao najstariji slovenski muzicki spis.

Rekose mi da cu u Hilandaru, mozda, videti Andriju Jakovljevica. Upisah njegovo ime u pokislu beleznicu.

Saznadoh da na ogromnom hilandarskom imanju svaki monah ima dva- tri poslusanja. Novac od zakupa i ostali manastirski prihodi nisu dovoljni za nuzne radove na manastirskim zgradama. Nesto para stize od priloznika iz celog sveta, od poklona i zavestanja. Grcka drzava cini koliko moze. Iz Jugoslavije, iz budzeta Republike Srbije, takodje stize pomoc. I sve je to malo za zastitu onoga sto se u Hilandaru zastititi mora. Da je vise monaha, vajkaju se Hilandarci, bilo bi sve lakse i poslovi bi se odvijali brze.

U doba najveceg procvata, posle turskih osvajanja, Hilandar je imao dvesta kaludjera. Onda se menjalo stanje, kako kad, nabolje i nagore.

Istorija zna i onaj period kad Srba na Svetoj Gori gotovo i nije bilo. Jedno vreme, u XIX veku, Hilandar su drzali Bugari. Tanjile su se veze sa Srbijom, osipao se srpski deo bratstva i na kraju je u manastiru, medju mnozinom bugarskih kaludjera, ostao jedan Srbin, sam samcit.

Sada u Hilandaru ima dvadeset tri kaluđera i jedan iskusenik. Prvi među njima je proiguman Nikanor Savić. Ostala imena ulaze u moju beležnicu ovim redom: proiguman Mojsije Đorović, starci Pavle Lazić, Arsenije Jovanović, Mitrofan Mišulić i Simeon Andrić, proiguman Hrizostom Stolić, jeromonasi Grigorije Marković, Zosima Vukić, Mojsije Žarković, Gavrilo Vučković, Stefan Branković i Pahomije Kralj, jerođakoni Luka Majoros i Avakum Medić, monasi Domentijan Rašić, Joakim Mijailovi, Dimitrije Branković, Damaskin Glavonjić, Mihailo Bogosavljević, Sava Lukić, Vasilije Urošević i Pajsije Tanasijević.

Iskusenik Dragomir Zotovic dosao je u Hilandar iz Adelaide, s drugog kraja sveta.

Prvi koga smo videli, ne racunajuci starce Mitrofana i Pavla, i monaha Joakima, jeste stari monah Dimitrije, kljucar manastirske kapije. On ce tri dana bezati od foto- aparata i fotografisanja.

Bezi od fotografisanja, na neki nepojmljiv nacin, i sam Hilandar: tesko je sve njegove crkve staviti u objektiv. Tesko je snimiti ogromni kiparis pored ljupke fijale. Tesko je, najzad, fotografski zabeleziti sav sklad gradjevina i u njima smirujucu snagu.

Jesam li napisao da se i Hilandar pojavio iznenada, kao da se krio negde i varakao nas do poslednjeg trena, do naseg stupanja pred zivopisani ulaz? Nekoliko clanova hilandarske bratije, sa ocem Nikanorom, ugledasmo pred velikom gostinskom sobom u kojoj ce nam biti posluzena kafa. Noc u Hilandaru pada brzo i dok se to desavalo, dok se pejzaz menjao i preoblikovao pod odblescima sveca, imadjah utisak da nekim letecim sarkofagom polazim u proslost.

Pet-sest monaha poblize upoznah u razgovorima koji nisu bili liseni obostrane uzdrzanosti. Niko ne krije da se u Hilandaru zazire od novinara iz Jugoslavije. Dolazili su, uglavnom, da zadovolje svoju radoznalost i od samih bizarnosti ispletu pricu o monaskom zivotu. Casnih izuzetaka, naravno, ima. Jedan je izuzetak, castan - vele nekolicina - pesnik Slobodan Markovic.

Ipak, starac Nikanor Savić, kaluđer sa licem mudraca iz naroda, brzo nađe ton u kome dominira srdačnost. Beležim svoja pitanja i njegove odgovore, tačno onako kako su padali na papir:

Šta za vas znači susret s putnicima iz otadžbine?

Svaki razgovor s posetiocima iz Jugoslavije za nas je spona sa narodom kome pripadamo. Svakoga primamo raširenih ruku. Rado dočekujemo i strance iz celog sveta. Dolaze ljudi sa raznih strana, ljudi drugih vera, pa kad vide šta čuvamo, kažu: vaša je prošlost bila sjajna. A ja prošapućem: daj Bože da nam i budućnost bude dobra?.

Koliko dugo ste u Hilandaru? Kad ste se zamonašili?

Moja kuca, u Divcima kod Valjeva, bila je blizu crkve. Zvona su u meni neprestano odjekivala i budila duboka osecanja. Poceo sam da citam Jevandjelje, zitija svetaca takodje, i da razmisljam o ljudskim slabostima i obmanama. Video sam rat, video sam strah: prozori su se tresli na zgradama 1914. godine. Nisam se mogao skolovati, skole su tada bile pretvorene u skladista municije. Ali sam, kazem, citao, razmisljao i gledao. Sredinom dvadesetih godina bio sam spreman. Onima koji su monaskom odricanju suprotstavljali svetovni zivot, rekao sam: zivite vi tako kako meni savetujete! I krenuo sam u Hilandar 1927. godine?.

Kako se na taj čin gledalo u vašoj porodici?

Moj otac Mihailo imao je još četiri sina i četiri kćeri. Tri moja brata su ostala na njivi, a jedan je završio za mehaničara u Beogradu. Nikome, pa ni sebi, nisam uspeo da objasnim zašto ne ostadoh u Srbiji, ali svima sam izjavljivao: ako ne odem u Hilandar, neću se ni zamonašiti. Sada sam blagodaran Bogu što me je ovamo uputio. Moj otac nije vise među živima, braća i sestre isto. Imam sedam sinovaca i ko zna koliko unuka. Kažem svima da ja ipak imam najviše dece. Kako? - pitaju. Tako, svi ste vi moja deca?.

Odlazite li u Jugoslaviju ponekad?

Odlazim, naravno. Kako bih mogao bez tih odlazaka? Tamo je, u Divcima, jedna crkvica u čiju su gradnju uložene pare od nekog mog nasledstva. Jednom sam krenuo u posetu predsedniku valjevske opštine, ali mi službenik reče, kad je video grčki pasoš, kako nije smeo ni dotle, do predsoblja, da me pusti. Postoji, kaže, čitava procedura za razgovore sa strancima.

Ovaj pomalo setni iskaz nije bio praćen nikakvim komentarom. Hilandarski proiguman, otac Nikanor Savić, stranac u Valjevu! To mi zvuči glupo. Pomalo sam i postiđen, ali vidim da iz njega veje vedrina. Ne pitam ga ni kad se događaj zbio ni koji ga predsednik nije primio.

MILO GLIGORIJEVIĆ

http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/koveg_vizantije/

[Guest]

СХИИГУМАНИЈА МАРИЈА ( ДИОДОРА )

                              TRUDIMO SE DA VOLIMO ANGELE I DA IM PODRAZAVAMO...

Mitropolit Gavrilo priča o shiigumaniji Mariji (Dohtorovoj)

Shiigumanija Marija (u svetu Lidija Nikolajevna Dohtorova, 1896-1978) je predivna ruska podvižnica blagočestivosti XX veka. Njen život uporedjuju sa životom drevnih Svetitelja, i zaista se u njenoj biografiji može videti mnogo toga zajedničkog sa drevnim žitijima. Lidija se rodila u dobrostojećoj plemićkoj porodici u Kijevu. Od ranog detinjstva je u njoj bilo primetno stremljenje ka duhovnom životu. Još u roditeljskoj kući je počela strogo da posti.

Za vreme studija na Moskovskom univerzitetu Lidija je vodila skoro monaški život: izbegavala je poznanstva, postila je i nosila telesne podvige. Posle boljševičkog prevrata, ona je kao i mnogi drugi Rusi, bila prinudjena da napusti Rusiju. Sedam godina je Lidija peške stranstvovala po Evropi. U tom periodu je morala da prodje kroz mnogo iskušenja i da na sopstvenom iskustvu spozna strašnu borbu sa nevidljivim svetom zlih duhova. U to vreme je u svim dogadjajima u njenom životu bilo moguće videti živi primer promisaonog Božijeg rukovodstva. U Srbiji je primila monaški postrig. 1954 godine je zajedno sa njoj duhovno bliskim ruskim monahinjama došla u napušteni manastir posvećen Prepodobnoj Paraskevi-Petki blizu Sofije, i trudom i radom sestara polurazrušeni manastir je bio obnovljen. Ovde se shiigumanija Marija podvizavala do svog blaženog upokojenja 1978 godine.

Mitropolit Lovečski Gavrilo (Bugarska Pravoslavna Crkva) je šest godina bio duhovno čedo shiigumanije Marije. Krajem 90-ih godina je napisao knjigu o njoj, zahvaljujući kojoj su o ovoj velikoj ruskoj podvižnici saznali mnogi njeni sunarodnici. Vladika je nedavno boravio u Rusiji.

- Vladiko, recite nam s kojim ciljem ste došli u Rusiju?

- Pozvalo me je sestrinstvo ekaterinburškog Novo-Tihvinskog manastira. One su veoma želele da se upoznaju sa mnom, jer su mnogo slušale I čitale o mati Mariji i znale su da da sam poslednjih godina njenog života bio njeno duhovno čedo. Molile su me da im ispričam o njoj što je moguće više. Ja sa svoje strane smatram da sam obavezan da pričam o starici svima koji žele da znaju o njoj. Nemam pravo da skrivam taj “talant” koji mi je dat.

- Odakle po vašem mišljenju na Uralu takvo poštovanje podvižnice, koja čak nije ni živela u Rusiji?

- Svako traži čoveka, koji mu je blizak duhom. Ural je kilometrima daleko od Bugarske, ali ovde žive ljudi, koji su duhovno bliski starici. Ovde se može živeti u jednoj sobi s nekim ko vam je po duhu veoma daleko. A može biti i suprotno. Duhovnik manastira, shiiguman Avraam, je slušao o mati Mariji još pre nego što je izašla moja knjiga. Sestre su mi rekle da im je davno pričao o njoj. One su je zavolele i počele da istražuju gde mogu o njoj više da saznaju. Bile su u Srbiji, gde je ona živela, i raspitivali se o njoj po manastirima. Tako su došle i do mene. Ja sam jedan od onih retkih njenih duhovnih čeda koja su još uvek živa.

To je bila prava, velika podvižnica. I to nije samo moje mišljenje. Naprimer, u Pskovo-Pečerskom manastiru se nalazio starac, otac Jovan (Krestjankin), Carstvo mu Nebesko, koji je mnogo poštovao mati Mariju i mnogima je savetovao da pročitaju njeno žitije. A ja se otprilike dvadeset godina nisam odlučivao da pišem o njoj jer je to velika odgovornost pisati o svetim podvižnicvima, i to pisati tako da se ne umanji njihova veličina, a da se istovremeno ne izmišlja nešto što se nije desilo. Ja sam napisao malo, ali nadam se istinito. I danas ću nadam se istinito odgovoriti na vaša pitanja.

- Vladiko, recite nam kako ste se upoznali sa mati Marijom?

- Jednom me je život primorao da tražim svog duhovnog nastavnika. Bio sam tada ateista, ali sam počeo da imam problem koji nisam sam mogao da rešim. Tako da mi je preostalo ili da upadnem u očajanje ili da zatražim pomoć od Gospoda. Izabrao sam ovo drugo. Otišao sam u crkvu i počeo da pričam svešteniku o svojim problemima, a njemu se sve to učinilo veoma komplikovano. “Ne mogu da ti pomognem, - rekao je, - ali ima ovde jedan arhijerej, veoma verujući, i danas je dan kad on prima, pa idi kod njega”. Tako sam se upoznao sa vladikom Partenijem. Dve godine sam odlazio kod njega. A on mi je jednom rekao: “Hajdemo u manastir, kod shiigumanije Marije. Ona je živa svetiteljka”. Meni se kod nje svidelo, i počeo sam da odlazim kod nje sve češće i češće. Živela je dosta daleko od Moskve, ali ja već nisam mogao da zamislim svoj život da je ne posećujem. Po duhu sam bio njen poslušnik, jer sam se savetovao sa njom u svemu, otkrivao sam joj sve pomisli, trudio se da je slušam, a ukoliko je ne bih poslušao molio bih je za oproštaj.

- Pisali ste u knjizi da je poslednjih godina svog života mati Marija bila veoma bolesna. Da li je ona u to vreme ostavila svoje podvige?

- Ne, ona je kao i ranije ustajala noću u tri sata i počinjala da se moli. Znala je da kaže: “Volim da spavam četiri sata, ali to mi retko uspeva”. Mogla je da se moli celu noć, ukoliko je to bilo potrebno. Jednom je dobila veoma jaku vrtoglavicu, i pomislila je da je to kraj. A potom mi je rekla: “Uspela sam da počnem da se molim. Kada se molim, vrtoglavica nema uticaja, ne prestaje ali mi ni ne smeta”. Drugi put opet bila je tako neovozemaljski radosna. “Ne, - rekla je, - ja još neću umreti”. Upitao sam je: “A kako to znate?”. Ništa mi nije odgovorila. “Imali ste vidjenje”. Ona je prećutala. Nije rekla ni da, ni ne. Ali joj je očigledno nešto bilo otkriveno jer je bila kao duh, kao bestelesna – tako je neizrecivo bila radosna.

- Da li je istina da mati pred kraj života već nije tako strogo postila?

- Ne, ona svoje pravilo nikada nije narušila. Znam da nikada nije večerala. Samo je praznikom uveče pila čaj i recimo jela jabuku. Jednom mi je rekla: “Danas imam toliko hrane!” – Koliko? – “Hleb. So. Voda. Jabuka”. Nabrojala je pet ili šest “jela”. Eto kako ja ugadjam svom stomaku. Čak i kada je bila jako bolesna i kada su joj savetovali da se hrani normalno, ona je govorila: “Mom zdravlju neće pomoći mrsna hrana. Živeću onoliko koliko me Gospod poživi”. Ispričala je slučaj o tome kako su svetom pravednom Jovanu Kronštatskom savetovali da pije mleko u toku posta. On je rekao: “Pitajte moju majku”. Pitali su je i majka to nije dozvolila. Tada je on rekao: “Ako majka ne dozvoljava, onda neću piti mleko”. Starica je pričala da je on unapred znao da mu majka to neće dozvoliti.

iVladika Gavrilo sa duhovnikom i nastojateljicom Novo-Tihvinskog manastira

- Vladiko, želimo da zamislimo živi staričin lik. Recite nam kakva je ona bila u svakodnevnom životu, u razgovoru s vama? Kako se ponašala, jednostavno ili inteligentno? Da li je bila stroga ili vesela?

- Starica je bila visoko inteligentan čovek. Ali znate, sa običnim čovekom je mogla da se ponaša veoma jednostavno, a ukoliko bi joj došao profesor, s njim je razgovarala na njegovom nivou. Pored toga, ona je predivno poznavala Svete Oce, i svojevremeno je čitala i svetsku literaturu, i filozofiju, i mogla je da govori na mnoge teme. Imala je veoma široka znanja i mogla je da opovrgne sve te materijaliste. Ali nije pokazivala svoje znanje kad za to nije bilo potrebe. U jednom manastiru je pričala da je njena majka – pralja. Potom ju je jedna monahinja čula kako govori nemačkl, i rekla: “Mati, čini se da tvoja majka nije bila pralja”.

Mati Marija je u razgovoru uvek bila veoma dobra, ali je u nekim slučajevima mogla da ispolji i strogost. Naprimer, nije trpela osudjivanje i uopšte to nije mogla da sluša. Ne mogu da kažem da je bila veoma vesela. Bolovala je od takvih bolesti da joj nije bilo do veselja. Ali njen duh je bio radostan. Ukoliko bi se smejala (a to se ponekad dešavalo), imao sam osećaj da se smeje Andjeo ili trogodišnje dete. Tako je njen smeh bio neovozemaljski, lak, kao bez tela. Jednom mi je rekla: “Danas sam se osećala kao da imam sedam godina”. Kada je čovek čist, onda se on oseća mladim, kao što je rečeno u pslamu: “Obnoviće se kao u orla, mladost tvoja”.

- Šta je mati Marija najviše cenila kod ljudi?

- Iskrenost. Usrdnost. Jednostavnost. A kod monaha – smirenje i čistotu. Govorila je da u manastir ne idu angeli, ali da se trude da vole Angele i da im podržavaju.

- Vladiko, kako se starica odnosila prema Rusiji, da li je želela da se vrati?

- Mati Marija je oduvek duhom bila Ruskinja. Može se po krvi biti Rus, a po duhu – ne. I suprotno tome, kao naprimer, prepodobnomučenica velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna …Mati je sve vreme govorila “kod nas u Rusiji” i ispravljala se: “Što ja sve vreme govorim “kod nas”, koliko sam ja godina tamo živela – 21”. Ali Rusija je do kraja njenog života ostala njena Otadzbina. Mati je volela duh ruskog pravoslavnog naroda, duh ruskog podvižništva. Mislim da bi se vratila da je imala mogućnosti.

- Vladiko, oprostite možda je ovo neprijatno pitanje. Da li je strašno bilo pričati mati o sebi? Da li je bilo lako otvarati se pred njom?

- Znate, imala je takav pogled … da vam se činilo da prolazi potpuno kroz čoveka. Ukoliko sam bio kriv, uvek bih to i osećao i shvatao da je jedini način da se primirim i ispričam o tome što me muči. Ja i nisam pokušavao da bilo šta sakrijem, jer je to bilo nemoguće. Osećao sam da me potpuno prozreva. Meni je samo preostajalo da kažem ono što je ona već videla. To je bila moja jedina vrlina – ja sam se u potpunosti otvarao.

U samom početku našeg poznanstva je bilo slučajeva kada sam se gnevio na nju, ali nisam smeo da kažem. U mojoj vnutrini je sve gorelo i kipelo, a ona se osmehivala i bila veoma spokojna sa mnom. A ja sam osećao da sve vidi. I kada bih skupio hrabrosti da joj kažem za svoj gnev, tada bi mi ona sve mirno objašnjavala, sa velikom ljubavlju.

Nikada kod nje nisam video da je ispoljavala samoljublje. Čak i ako su je ljudi klevetali, ona je govorila: “Šta god da ljudi kažu za mene ionako neće reći ono što sam zaslužila”. Govorila je jednostavno, sa dubokim uverenjem. Jedna medicinska sestra, Carstvo joj Nebesko, je svima ispričala slučaj po kome je starica tobože kriva za smrt svoje poslušnice, monahinje Evlalije. I to zato što mati Evlaliju nisu odmah poslali u bolnicu. Potom se ta medicinska sestra razbolela od takve vrste raka, da je od samog početka bolesti ležala u bolnici i mnogo brže se upokojila. Kada je starica saznala za to, rasplakala se. “Sirota”, - rekla je i to sasvim iskreno. I sad zamislite koliko se ona nije ljutila: za nju su govorili da je kriva za smrt čoveka, koga je ona veoma volela i za koga je radila sve moguće.

- Vladiko, kako vam je mati pomagala kada ste bili tužni? Da li vam je davala neke pouke?

- Znate, mati je umela da kaže nešto utešno i to sa takvom snagom da je sve odmah nestajalo, pa tako i najveće tuge. Kod nje su dolazili ljudi u suzama, a od nje su odlazili radosni. Bila je takva kao što je apostol rekao: “Mi ništa nemamo, a sve obogaćujemo”. Mati je uvek nalazila potrebne utešne reči, i pored toga se osećalo da je ona takav čovek, koji može da izmoli od Gospoda sve ono što je ugodno. Ako bi ti čovek kao ona rekao: “Ništa to će proći”, - onda si ti već znao da će tako i biti.

- Kako je učila da se Bog voli?

-Ja sam posebno zapamtio jedan naš razgovor. Jedno veče smo pošli da skupljamo seno,i ona mi je odjednom rekla … Nije stvar u rečima, već u načinu na koji je to rekla: živo, snažno! “Bog nije nešto daleko. On je – ovde! Bog je – ovde!”. Ona je to tako rekla, da su sve moje sumnje nestale: da, zaista je tako, Bog je blizu i nisu potrebni nikakvi dokazi … Sve vreme je učila da se Bog voli i živela je tako kako je On zapovedao.

- Da li su poznati neki slučajevi pomoći po staričinim molitvama? Da li ste i vi sami dobili neku pomoć, o kojoj biste mogli da nam ispričate?

- Takvih slučajeva ima veoma mnogo. Za njenog života je bilo isceljenja, ali se mati to trudila da sakrije. Posle njene smrti mnogi ljudi su mi pričali da su dobijali pomoć kada su joj se molili. Za sebe mogu da kažem da ukoliko je trebalo da brzo rešim neko veoma složeno pitanje, a sam ništa nisam mogao da smislim, zamolio bih je za pomoć. I nije bilo slučaja da nisam dobio neko razjašnjenje. Trudim se da to ne zloupotrebljavam, jer u suprotnom mogu da izgubim tu blagodat. Bilo je u mom životu javnih čudnih stvari. Jednom sam na proleće palio travu, da bih raskopao zemlju i odjednom je počeo da duva vetar, koji je preneo vatru na šumu. A i iza šume se nalazilo selo. Bilo bi strašno da se šuma zapalila. Shvatio sam da sam za nekoliko sekundi neću uspeti ništa da uradim, i počeo sam od sveg srca da molim staricu za pomoć. Vetar se u sekundi preokrenuo za 180 stepeni, i vatra se ugasila.

- Vladiko, recite nam šta je mati govorila za molitvu?

- Mati je govorila da je molitva – i početak i kraj duhovnog podviga. Bez molitve čovek ništa ne može. Ali ni molitvu neće dobiti ukoliko ne bude ispunjavao hrišćanske vrline. To jest molitva daje snagu delu, a sama dobija snagu od dela. Najvažnije je da ona bude prava molitva, a ne samo obične reči. Suština molitve je – u iskrenosti, u želji i u jednostavnosti. Mati je govorila da se Gospodu treba obraćati kao dete majci. Kao potpuno bespomoćno dete koje ništa ne može i samo vapije.

- Da li je pričala o tome kako se treba odnositi prema svojim duhovnim učiteljima? A ako nije, možda vi možete nešto da nam kažete o tome na osnovu svog duhovnog iskustva?

- Znate, ukoliko je čovek našao pravog duhovnog starca, njega onda treba da čuva kao najskupocenije blago u ovom svetu. Kada se starica upokojila, ja sam često govorio: “Kada bih znao da je ona negde u Americi, peške bih otišao tamo!”. I zaista bih to uradio – uputio bih se na drugi kraj zemlje, koliko je to za mene bio veliki gubitak! A jedan duhovni čovek je govorio: “Ako imaš starca, onda živiš kao u raju”. Jer čak i ako ti je teško i ako imaš nevolje, uvek postoji čovek na koga možeš da se osloniš i koji će ti pomoći. A kada ostaneš bez starca, onda je veoma teško. Starca treba čuvati kao dragocenost jer je to Božija milost.

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=522

[Guest]

ИГУМАНИЈА МЕЛАНИЈА МАНАСТИР ВАВЕДЕЊЕ - БЕОГРАД

                                                        ПРВА СРПСКА ИГУМАНИЈА

                                                          ПОСЛЕ СРЕДЊЕГ ВЕКА

                                                    - монахиња Теодора (Васић) -

Увод

Манастир Баведење Пресвете Богородице у Београду је млађи манастир по историји, подигнут 1935-1936. године, те о њему није ништа писано. Занимљива је и донекле чудна чињеница да многи Београђани не знају за постојање овог манастира у центру Београда, који је на неки начин заклоњен од метежа и урбане средине. Мада тако млад, има истакнуто место у новијој историји српског монаштва. Духовни печат дале су му монахиње Рускиње које су пристигле у Србију између два рата.

Седамдесетих година манастир Ваведење постаје центар окупљања младих хришћана и оних који су то желели да постану, нарочито у време служења тадашњих професора - јеромонаха: др Атанасија Јевтића, др Амфилохија Радовића и др Иринеја Буловића. Тада се искра духовног препорода у српској цркви међу првима појавила у манастиру Ваведењу.

Све ово указује на значај и потребу систематског изучавања и праћења монашког живота и делања у овом манастиру од његовог оснивања до данас. А за осветљавање ове теме незаобилазно је упознавање личности мати Меланије Кривокућин која је боравила и у Ваведењу од 1938. до 1942. године и била његова прва игуманија.

Како је о самом манастиру недовољно писано, тако и о његовим игуманијама постоји свега неколико записаних речи. Зато нам предстоји задатак почетка реконструкције живота и рада манастира у прошлости, истраживање личности прве игуманије овог манастира, њеног доприноса учвршћењу и даљем развоју монашке заједнице, пре свега у Ваведењу као и њен духовни утицај на касније монашке генерације.

Живот Меланије Кривокућин пре монашења

Игуманија Меланија Кривокућин (рођена Белегишанин) рођена је у Дечу 1. фебруара 1886. године од Јефрема Белегишанина, пароха Дечког и Милице (рођене Суботић). Као дете истицала се необичном даровитошћу. У кући је васпитавана и учена у верском и националном духу. После завршетка основне школе оболеле су јој очи и тако слабог вида била је принуђена да одустане од вишег школовања.

До њене четрнаесте године пратио ју је овај проблем, али упорношћу и марљивошћу успела је да то надокнади на други начин. Читала је добру световну литературу а, наравно, најчешће црквено духовну, према којој је већ од ране младости осећала љубав и наклоност. Млада Меланија је још тада имала жељу и помисао да напусти световни начин живота и посвети се вишем облику духовног живота - монаштву. Вредно је радила и помагала у свему својим родитељима. Увек озбиљна и достојанствена, помало замишљеног погледа, пленила је својим држањем и владањем.

Међутим, године 1906. изненада умире њена мајка, протиница Милица од које је Меланија наследила много тога доброг и лепог. Сав терет вођења једне свештеничке куће пао је на Меланију и старог проту Јефрема. Добро научена домаћинским пословима и раду водила је готово самостално кућу и цело имање. Године 1909. Меланија се удаје за свештеника и правника Николу Кривокућина, који је био постављен за помоћника своме тасту у Дечу.

После две године умире им дете и они се посвећују пастирском раду. Меланија се својим активностима нарочито истицала међу женама дечке парохије све до избијања рата 1914. године. Тешко време и ужасна дешавања натерале су Меланију и Николу да заједно са њеним старим оцем 30-ог септембра 1914. године напусте Срем и избегну у Ниш. У Нишу остају годину дана и предано учествују у раду српског Црвеног крста. Тако је Меланија непосредно и дубоко доживљавала велике патње и страхоте које су задесиле српски народ.

Заједно са српским избеглицама, од немила до недрага, прошавши и албанску голготу, на дан светог Николе 1915. године стижу у Медову. Отац, напаћен изнемогао и сувише болестан умире и силом прилика тамо буде и сахрањен. Уочи нове 1916. године Меланија се са својим побожним и болесним супругом укрцава на брод за Италију. Скрхан несрећама и мукама овај пар се у Риму сместио и предахнуо за три године, али је почетком 1919. године решио да ипак врати назад у Срем на своје огњиште.

Код куће је све већ било порушено и опљачкано. Исте године 22. августа умире и Никола Кривокућин који је поред свих трагедија кроз које је прошао био и тешко болестан. После деценије честитог и примерног брака Меланија остаје сама, сигурна у давнашњу жељу да остало време свог живота проживи као монахиња.

Напокон, 20. децембра 1920. године одлази у манастир Хопово, међу руске монахиње, које су те исте године дошле у Југославију. Године 1921. 18 септембра, епископ битољски Јосиф постригао ју је у чин расе камилавке. Постригу монахиње Меланије присуствовали су епископ охридски Николај Велимировић, епископ нишки Доситеј Васић, који је том приликом изговорио дирљиву беседу.

Обнова српског женског монаштва

Уз цркве и манастире што су их у средњем веку подизали наши владари као задужбине у којима су се монаси и испосници молили за спас душа, народа и државе, који су били центри наше средњевековне културе, постојали су и наши православни женски манастири, што су их у истом циљу и у исту сврху, подизале наше владарке и жене наших деспота, последњих српских владара. После пропасти наше државе, угасили су се и женски манастири и нису обнављани до најновијег доба.

У Србији и Српској Православној Цркви традиција женских манастира је била пресечена и онемогућена врло тешким историјским приликама, тако да непосредно после Првог светског рата није било никаквих изгледа за обнову женског монаштва. Међутим, код нас се појавио Богомољачки покрет који је постајао све масовнији.

Богомољачки покрет се јавио као реакција на послератни пад морала и духовности у српском народу, као насушна потреба људи, који су кроз живот и честе ратове поставили велике задатке, да вером у Бога и јеванђелском науком раде на моралном препороду српског народа. Основа овог народног покрета била је да се поправи, утврди морални живот, како лични, домаћи, тако и друштвени. У многим местима су се појавила друштва богомољаца. Окупљали су се око својих цркава, манастира.

Предводник ових богољубивих и честитмх друштава био је епископ охридски и жички Николај Велимировић. Људи који су били у тим друштвима живели су заиста примерно, најстроже су се придржавали хришћанског живота. По речима аве Јустина Поповића «... кроз тај покрет наша народна душа казује себе, своје чежње и своје наде, отима се ка Светим Оцима, ка православним Подвижницима, ка подвизима светог Саве. Тај покрет представља подвижништво у маси. То га чини изузетним у историји наше Цркве ... «

У Русији, међутим, под утицајем Византије, где је женско монаштво још од најстаријих векова хришћанства било веома развијено, број женских православних манастира био је ванредно велики. Немајући значај само светих места у којим су се монахиње предавале подвижничком животу, многи су се женски руски манастири истицали и својом активношћу на културном и социјалном пољу.

У недостатку наших манастира, девојке из наше земље су одлазиле у Русију, да би тамо оствариле свој духовни живот као монахиње.

По Божијем Промислу у Србију су стигле руске монахиње - избеглице. Оне су донеле традицију која је врло дуга у Русији богатој женским манастирима. На другој страни, Богомољачки покрет је изнедрио побожне девојке и жене, које су радо прихватале ту руску праксу и традицију. Убрзо, дакле после Првог светског рата, започела је обнова женског монаштва у Србији и широм простора где су живели православни житељи.

После првог светског рата затечен је на територији тадашње уједињене Српске Православне Цркве само један једини женски манастир са десетак монахиња - Беровски манастир у епархији злетовско-струмичкој. Године 1924. постојала су 4 женска манастира: Хопово, Кувеждин, Берово и Св. Илија-Мирковци, са укупно 107 сестара.

Пред почетак другог светског рата 1941. наших 12 епархија је имало своје женске манастире, чак 27, са 397 сестара. Према Статистичком прегледу епархија за 1969. године српска Црква има 81 женскм манастир са 845 монахиња и искушеница.

[Guest]

Манастир Љесна – матица Кувеждина

Велики руски женски манастир, који се мора сматрати као матица првог српског манастира после светског рата у Југославији, основан је одлуком Руског св. Синода од 25. априла 1884. године у Љесни, малом селу Сједлецке Губерније у Холмској Епархији (Пољска). То је прво био римокатолички мушки манастир монашког реда Павлиса, који је овом одлуком претворен у православни женски манастир. Њега су још 1686. године подигли римокатолици у част Мајке Божије и то на оном месту где се Она јавила у облику своје чудотворне иконе коју су, по предању, нашла два пастира 14. септембра 1683. године на једној крушци у шуми близу села Буковки код Бјеле, а коју су они, после 3 године однели из сеоске цркве и пуна два века држали у својим рукама.

Игуманија Екатерина

У том преустројеном манастиру чији је храм поново осветио 31. маја 1881. године холмско-варшавски архиепископ Леонтије - настанила се 20. октобра 1885. године побожна и умна грофица Евгенија Борисовна Јефимовскаја (касније игуманија Екатерина) са још 5 сестара и две девојчице и отпочела свој добротворни рад у њему. Под њеном мудром управом и благодарећи њеним везама са највишмм престоничким круговима, који су је здушно помагали, овај женски манастир који је од 26. августа 1889. добио име Љеснички првокласни женски Богородични манастир, развијао се крупним корацима како у материјалном, тако и у духовном погледу. Број сестара је убрзо порастао на преко три стотине. Поред велелепног Саборног храма са три олтара, подигнуто је у овом манастиру до 1907. године још 6 мањих храмова у којима су се вршила сваки дан прописна богослужења.

При манастиру су постојале многе просветне установе (женска црквено-учитељска школа, Виша девојачка школа, женска сеоско-домаћинска школа, па ниже основне школе и педагошки курсеви) у којима се учило око 500 деце, затим добротворне установе: сиротиште за мушкарце и девојчице од 2-7 година којих је било око 50, склониште за 40 сиромашних старих жена и Болница са добро снабдевеном апотеком 1 амбулантом од 25 постеља. У свим овим установама биле су запослене сестре које су биле квалификоване и оспособљене за те послове. Остале сестре бавиле су се разним занатима: иконописањем, повезивањем књига, шивењем свештеничких мантија и одежди, златовезом и осталим везовима и др. Наравно ту су била и послушања у пољу, воћњаку, врту и пчелињаку.

Свим тим многобројним пословима руководила је игуманија Екатерина, а од 5. септембра 1907. године игуманија Нина (у свету Наталија Григоријевна Косаковскаја). Светски рат је прекинуо овај колосални рад манастира Љесне. После пада тврђаве Брест-Литовск морала се по наређењу војних власти, цела обитељ евакуисати из Љесне. Обе игуманије са три манастирска духовника, једна вероучитељка, два ђакона, два псалмошчика, 300 сестара и 300 манастирских ученица и питомаца напустише свој манастир 30. јула 1915. године и допутоваше у Петроград. Ту су сестре биле смештене по петроградскмм женским манастирима, а игуманије се настанише у своме подворју.

Долазак руских монахиња - избеглица

Ускоро су морале да напусте и Петроград, те се 1. септембра 1916. године преселише са 200 сестара и 2 духовника, женском школом и педагошким курсевима у којима је било 150 ученица, из Тверске Губерније у Бесарабију у Кишињевску епархију, где буду смештене у мушки манастир Жапку. Ту је ова знатно проређена обитељ живела четири године, за које време се скоро сасвим распала. После успешно завршених усмених преговора, које су обе игуманије лично водиле са Средишњим Архијерејским Сабором у Београду, преселише се 17. августа 1920. године са 60 сестара и једним духовником у Југославију. Најпре су биле смештене у Кувеждину, а одатле у другој половини октобра у Хопову, који је актом Министарства Вера од 4. октобра 1920. године одређен као њихово стално пребивалиште.

Прво што је мати Екатерина урадила по доласку у Југославију било је отварање сиротишта за руску и српску децу. Њихов долазак у Хопово је одушевио многе Српкиње, које жељне монаштва долазе у Хопово и примају постриг. Мати Екатерина је била старија и болесна, али бодрог и молитвеног духа; мотрила је будно на своје монахиње и на чистоту њиховог живота. Уснула је у Господу 15. септембра 1925. године после великих дела и патњи које је мужаствено подносила. Она је духовна мајка српских монахиња, јер је ова руска игуманија грофовског рода, обновитељка српског женског монаштва.

[Guest]

Обнова манастира Кувеждина

Игуманија Нина, сарадница мати Екатерине, после њене смрти преузела је вођење манастира и руковођење монахиња. Игуманија Нина је ступила у манастир одмах након завршених универзитетских студија, кад јој је било 24 године. Више монахиња има већу школску спрему, матуру, специјална познавања језика, музике или универзитетско образовање. Готово све су као младе ступиле у манастир. Српкиња монахиња Меланија је била намесница манастира Хопова. Сестринство поучено и вођено мудром мати Екатарином и мати Нином функционисало је врло добро и ускоро је постало расадник врсних монахиња и трудбеница. Уз руске монахиње стасавале су и српске монахиње и послушнице. Поредак или Типик у манастиру Хопово је био поштован и испуњен и у најмањем. Потпуно предане духовном животу сестре су се бавиле и неговањем сирочади и невољних уједно! Вршећи све послове у манастиру, чак и оне најтеже на имању раме уз раме са радницима. Духовност и побожност ових монахиња била је надалеко чувена.

Ускоро се указала потреба за оснивањем још једног женског манастира. Одлуком Светог синода и Патријарха Димитрија од 16. октобра 1923. године манастир Кувеждин у Фрушкој Гори претворен је у женски. Исте године 1. новембра манастир је предан на управу монахињи Меланији, сестри манастира Хопова. Ову врло енергичну, сналажљиву и вредну монахињу чекао је велики посао.

Мати Меланија је од Његове Светости добила усмени благослов да још 30. септембра дође у Кувеждин и припреми манастирски конак за пријем двадесет сестара које из Хопова у Кувеждин треба да пређу на Дмитровдан. Манастир је био у бедном стању, са мало новца у каси, великим дугом, нммало стоке, са зградама у трошном стању, прилично празним просторијама, трпезаријом и кухињом без посуђа. Понешто од стоке било је враћено из Хопова тек следеће године. Истовремено је дошло до одвајања манастира Дивше од Кувеждина. Дивша је увек припадала Кувеждину као метох.

Према усменом предању манастир Кувеждин је основао деспот Стеван Штиљановић и посветио га св. Симеону Мироточивом и св. Сави. Турци су манастир разорили и дуго је био пуст. Обновљен је крајем осамнаестог века. Обновили су га монаси манастира Сланци код Београда када су се склонили у Фрушку Гору.

Манастир је имао богату ризницу, у којој су се чувале све драгоцености и старине, попут путира од чистог сребра, унутра позлаћеног, са староруским натписом, израђеног 1559. године, затим златне кашике за причест из времена витезова са 8 алемова и иконом св. Георгија. Чувала се и петохљебница из 1758. године, затим бакрорез који је израдио Захарија Орфелин 1772. године. У манастирској библиотеци чувало се 500 разних дела, а било је и 19 србуља, 15 писаних и 4 штампане.

Манастир Дивша је претворен у мушки манастир, а уједно је од Кувеждина одузето и цело имање тог манастира и предато једном јеромонаху на управу. Манастиру Кувеждин је већ од Аграрне реформе одузето 225 јутара најбоље оранице. Сестринство које је бројало тада 24 члана поседовало је 350 јутара лоше шуме и око 75 јутара оранице подељене на 22 парцеле.

Мати Меланија је са сестрама населила трошан, врло сиромашан и запуштен манастир, а убрзо их је снашао и овај велики проблем са Дившом. И да међу сестрама ове свете обитељи није било, како пише манастирском летопису, вере које је крепила, наде која је обећавала бољу будућност и љубави која све трпи ради Онога који је ради нас све претрпео, клонуло би се већ на првом кораку и све напустило.

На вапаје за помоћ сестринству, које се временом увећавало, било је мало одговора. Велика обитељ својим приходима није могла да покрије ни основне потребе монахиња. Мати Меланија је покушавала да отвори радионицу где ће сестре правити воштане свеће са намером да их потом продају у Сремској епархији. Али подршку нису имале.

Материјално стање је било очајно. Упркос свему, сестринство није посустајало. Мудрим и домаћинским управљањем мати Меланије и неуморним радом и преданошћу монахиња манастир је живео, без обзира на тако слабо и тешко материјално стање.

Живот је био врло напоран и сестринство је оскудевало у много чему, али је зато духовни живот био на висини.

Док је у Хопову било скоро читаво руско сестринство, у Кувеждину је преовлађивало српско. Већ првих година наше црквене власти констатују да су ова два женска манастира праве кошнице у којима влада савршен ред и духовни мир и где се монахиње пожртвовано старају око неговања сирочади.

На канонском путовању кроз Срем 21. октобра 1932. године Њ. Св. Патријарх Варнава је дошао и у манастир Кувеждин где га је дочекао епископ нишки г. Доситеј са настојатељицом, осталим сестрама и народом из околине. На св. архијерејској литургији, Патријарх Варнава је произвео у чин игуманије вредну настојатељицу сестру Меланију, подаривши јој игумански крст и жезал...

Уређење унутрашњег живота у манастиру

У Политици од 24. августа 1932. године у чланку г. Дојчила Митровића пише да је мајка Меланија прва игуманија од пропасти српске средњевековне државе. Њен лик је енергичан и сув. Такав, он доприноси да буду светли унутрашњост и изглед манастира и конака.

Мати Меланија је у родитељском дому добила образовање, а од богобојажљивих и племенитих родитеља наследила је изузетно васпитање и одговорност. Уз руске монахиње у Хопову она је стекла молитвеност и послушност, али и умеће за организацију послова и послушања. Међу сестрама је уживала велики ауторитет. Сестре су је волеле, поштовале и у свему слушале, своја послушања обављале су вредно и радосно и, како их је она учила, са молитвом у срцу. У манастиру Кувеждину владао је узоран ред по коме се живело и радило.

Устав женских манастира у Српској Православној Цркви одобрен је одлуком Светог архијерејског Сабора 1925. године, а обавезним је проглашен 26. октобра 1927. године. Монахиње су биле испуњене правом сестринском љубављу и све су оне, било монахиње, послушнице или манастирске ученице, увек бивале заузете молитвом заједничком и личном, радом у кући, кухињи, радионицама и на имању.

Послушања и дежурства су била подељена на повремена и стална. Сва послушања је одређивала мати Меланија. Водила је бригу о свакој монахињи, њиховим потребама, трудећи се да послушања која сестре обављају буду у равнотежи са њиховим душевним и телесним снагама и здрављем.

Мати Меланија је важила за озбиљну и строгу игуманију, али је, ипак, најстрожија била према себи. И сама Мати вршила је сва послушања на задивљујући начин дужности настојатељице, намеснице, економке. Водила је и канцеларијске послове. Била је слабашна телом и болешљива, па вероватно и због тога увек врло пажљива и опрезна према својим сестрама. Бринула је за све у манастиру. Сама је умела, када треба, да окречи, залепи, поправи и закуца. Била је увек присутна свуда где су монахиње радиле. Мотрила је на њихов рад и владање, старајући се за њихове богољубиве душе.

Најтежи послови углавном су били на имању пољски радови. На ова послушања ишле су јаче и здравије монахиње и послушнице које су од ране зоре до касно у ноћ знале да иза косача руковедају и везују снопове. Мати је морала да узима и раднике како би сви ти послови били пре урађени. Међутим, више пута су све саме обављале, јер су хтеле да манастир поштеде таквих трошкова. Упорношћу, мушком снагом и молитвом оне су истрајавале и живеле у тако тешким временима и лошим материјалним приликама. Ипак, својим неуморним радом сестре су заједно са мајком Меланијом успеле да постану обитељ за углед и поштовање.

Списак сестара из 1930. године

1. Мати СЕРАФИМА (у свету Наталија Томскаја) рођена у селу Белопољу (Холмска губернија) 24. јуна 1874. године. Ступила у манастир Љесну 16. маја 1893. године. Пострижена у Кувеждину 6. априла 1924. године. Свршила нижу гммназију.

2. Мати АГНИЈА (у свету Анастасија Слаута) рођена у Старини (Гроденска губернија) 9. октобра 1873. године. Ступила у манастир Љесну 1. јуна 1897. године. Пострижена у Кувеждину 6. априла 1924. године. Свршила болничарски курс.

3. Мати АТАНАСИЈА (у свету Анастасија Савић) рођена у Љесовчици (Гроденска губернија) 15. априла 1885. године. Ступила у манастир Љесну 16. септембра 1900. године. Пострижена у Кувеждину 6. априла 1924. године. Изучила столарски занат.

4. Мати ВЕРА (у свету Харитина Лукјанук) рођена у Кошилову (Гроденска губернија) 5. октобра 1881. године. Ступила у манастир Љесну 1. јуна 1902. године. Пострижена 6. априла 1924. године у манастиру Кувеждину. Изучила обућарски занат.

5. Мати ЈЕВПРАКСИЈА (у свету Јефимија Полешук рођена у Желобки (Холмска губернија) 4. августа 1885. године. Ступила у манастир Љесну 25. маја 1904. године. Пострижена 6. априла 1924. године у манастиру Кувеждину. Свршила сеоску школу.

6. Мати МАРИЈА (у свету Марта Антоњук) рођена у Путновини (Холмска губернија) 4. јула 1885. године. Ступила у манастир Љесну 20. новембра 1904. године. Пострижена је 13. априла 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила је основну школу и изучила столарски занат.

7. Мати МАГДАЛИНА (у свету Марија Кордјукевић рођена у Августову (Гроденска губернија) 20. новембра 1872. године. Ступила у манастир Љесну 2. фебруара 1905. године. Пострижена 13. априла 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила основну школу.

8. Мати КСЕНИЈА (у свету Параскева Морозјук) рођена у Кошилову (Гроденска губернија) 14. октобра 1893. године. Ступила у манастир Љесну 1. јула 1909. године. Пострижена 13. априла 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила основну школу.

9. Мати ТАЈСИЈА (у свету Татјана Јаковљева) рођена у Петрограду 1. јануара 1886. године. Ступила у манастир Љесну 10. октобра 1909. године. Пострижена 13. априла 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила основну школу.

10. Мати ЈЕФИМИЈА (у свету Јевдокија Петничук) рођена у селу Березовки (Кијевска губернија) 1. марта 1888. године. Ступила у манастир Љесну 15. септембра 1911. године. Пострижена 13. априла 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила основну школу.

11. Мати ЈЕЛИСАВЕТА (у свету Јелисавета Колибазина) рођена у Петрограду 8. марта 1871. године. Ступила у манастир Љесну 20. јуна 1914. године. Пострижена 13. априла 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила нижу гимназију и школу народних уметности у Петрограду. Поред руског говорила и француски.

12. Мати АНГЕЛИНА (у свету Ана Грачева) рођена у Петрограду 26. јануара 1893. године. Ступила у манастир Љесну 12. новембра 1909. године. Пострижена је 3. маја 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила школу народних уметности у Петрограду.

13. Мати ИРИНА (у свету Марија Гошко) рођена у Дагилецу (Гроденска губернија) 22. октобра 1887. године. Ступила у манастир Љесну 1. јуна 1905. године. Пострижена 3. маја 1925. године. Свршила основну школу.

14. Мати АЛЕКСАНДРА (у свету Анастастија Волкова рођена у Боровки (Подољенска губернија) 22. децембра 1889. године. Ступила у манастир Љесну 2. октобра 1909. године. Пострижена 3. маја 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила основну школу, обућарски занат и златовез.

15. Мати НАДЕЖДА (у свету Татјана Лукјањук) рођена у Кошилову (Гроденска губернија) 5. јануара 1901 године. Ступила у манастир Љесну 9. маја 1914. године. Пострижена 3. маја 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила основну школу, златовез и књиговезачки занат.

16. Мати ЈЕВГЕНИЈА (у свету Јефросинија Вишњевска) рођена у Косници (Подољенска губернија) 1. октобра 1896. године. Ступила у манастир Љесну 1. јуна 1916 године. Пострижена 3. маја 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила основну школу.

17. Мати ВАРВАРА (у свету Наталија Шибулова) рођена у Великој Кикинди 10. марта 1894. године. Ступила у манастир Хопово 27. јуна 1922. године. Пострижена 19. новембра 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила основну и Вишу грађанску школу.

18. Мати ЛЕОНИДА (у свету Лидија Жукова) рођена у Петрограду 4. марта 1893. године. Ступила у манастир Љесну 5. децембра 1911. године, а у манастир Кувеждин 3. јуна 1925. године где је и пострижена 14 маја 1928. године. Свршила је стручну школу у Петрограду. Од 30. августа 1929. године је на послушању у Сарајеву.

19. Мати ЕКАТЕРИНА (у свету Јелена Симић) рођена у Великој Кикинди 10. марта 1899. године. Ступила у манастир Кувеждин 17. јула 1924. године, где је пострижена 14. маја 1928. године. Свршила је основну школу. У својој 17. години је ослепела. И поред тога обављала је разноврсне послове врло уредно и прецизно, а у богослужењима је говорила многе псалме и делове службе, које је знала напамет, а и појала је многе црквене песме.

20. Мати ТЕОФАНИЈА (у свету Бојана Онин) рођена у Чоки (Банат) 6. децембра 1886. године. У манастир Кувеждин је ступила 18. априла 1926. године. Пострижена је 27. јула 1930. године. Од 30. августа 1929. године је на послушању у Сарајеву.

21. Мати ЈЕЛЕНА (у свету Јустина Мељник) Карпаторускиња, рођена у Мујинцима (Босна, код Бања Луке) 15. марта 1898 године. Ступила у манастир Кувеждин 5. септембра 1926. године. Пострижена 27. јула 1930. године.

22. Мати АНА (у свету Ангелина Лацковић) рођена у Клењу (Мачва) 4. децембра 1900. године. Пострижена у манастиру Кувеждину 3. маја 1925. године, а после две године премештена је у манастир Петковицу.

23. Мати АНАСТАСИЈА (у свету Агрипина Пелех) рођена 21. јуна 1880. године, а постижена 29. јануара 1926. године. Умрла је у манастиру Кувеждину 10. марта 1926. године.

Манастирске послушнице

1. ХРИСТОСИЈА Станић рођена у Пољну (Јагодински округ) 6. јула 1904. године. Ступила у манастир Кувеждин 31. маја. 1924. године.

2. ДРАГА Јанчићева рођена у Ђали 4. децембра 1897. године. Ступила у манастир Кувеждин 5. јуна 1924. године.

3. КОСАНКА Кузманчевић рођена у Лежимиру 12. октобра 1911. године. Ступила у манастир Кувеждин 27. октобра 1924. године.

4. ЈЕЛИСАВЕТА Ковачевић рођена у Стењани (Босна) 28. јануара. 1898. године, а у манастир Кувеждин ступила 16. децембра 1924. године.

5. МАРТА Мељник рођена у Мујинцима (Босна) 14. септембра 1904. године. Ступила у манастир Кувеждин 5. септембра 1926. године.

6. МАРИНА Стефанишин рођена у Лишњи (код Бања Луке) 25. октобра 1902. године. Ступила у манастир Кувеждин 5. септембра 1926. године.

7. ЈЕЛЕНА Микорић рођена у Прњавору Кувеждину 20. маја. 1907. године. Ступила у манастир Кувеждин 21. фебруара 1928. године. Од 21. октобра 1929. године је на послушању у Сарајеву.

8. ЖИВАНА Лацковић рођена у Клењу 1. маја 1910. године. Ступила у манастир Кувеждин 9. децембра 1928. године.

9. ВИДОСАВА Лацковић, рођена у Клењу 22. маја 1912. године. Ступила у манастир Кувеждин 9. децембра. 1928. године.

10. ЈЕЛЕНА Шикопарија рођена у Жабљу 25. марта 1888. године. Ступила у манастир Кувеждин 13. децембра 1928. године.

11. МИЛИЦА Ракић рођена у Драгутинову 30. јануара 1908. године. Ступила у манастир Кувеждин 14. маја 1929. године. Од 21. октобра 1929. године је на послушању у Сарајеву.

12. ЈУЛИЈАНА Добројевић рођена у Пивницама 23. августа. 1898. године ступила у манастир Кувеждин 1. новембра. 1929. године.

13. МАРИЈА Милић рођена у Горњим Ковиљу 16. јула. 1913. године. Ступила у манастир Кувеждин 10. септембра 1929. године.

14. АНКА Димшић рођена у Черевићу 8. септембра 1911. године. Ступила у манастир Кувеждин 15. фебруара 1930. године.

Манастирске ученице

1. АНА Стасјук, рођена у Лишњи (Босна) 6. октобра 1914. године.

2. АНА Стефанишин рођена у Лишњи 13. маја 1916. године.

Обе су, као малолетне, ступиле у манастир 30. маја 1929. године.

Послушања у манастиру Кувеждину

1. Намесница, све дужности и обавезе обављала је мати Меланија уз помоћ монахиње Серафиме.

2. Надзорница, брине о поретку у манастира и о сестрама, да своја послушања обављају на време и како треба. Ово послушање имала је мати Александра.

3. Еклисијарх, мати Јелисавета је била задужена да брине о црквеним богослужењима, да се све служи по црквеном Уставу.

4. Панамарка, мати Вера је поспремала олтар и цркву, палила кандила и свеће.

5. Економка, овај посао је уз помоћ мати Евгеније обављала мати Меланија.

6. Библиотекарка, мати Серафима се старала да све манастирске књиге буду на месту и у реду, водила је уредну евиденцију о издатим и новим књигама.

7. Трпезарка, мати Ксенија је водила манастирску трпезарију и одржавала у њој ред и чистоћу.

8. Баштованка, пошто је манастир имао леп парк, строго се водило рачуна о његовом изгледу и чистоћи. Монахиња Серафима је љупко и предано неговала цвеће и зеленило, док је мати Ксенија имала послушање око поврћа.

9. Мати Јелена је надгледала и пословала у штали, музла краве, носила део млека у кухињу, а други део сирила. Сестра Христосија је гајила и хранила живину.

10. Болничарка, мати Агнија је у манастирској болници неговала старије, оболеле сестре и давала им потребну терапију и лекове.

Манастир је временом стекао и неколико радионица. Игуманија мати Меланија је обновила дивне рукотворине у везу и злату из давне наше прошлости уз помоћ одличне везиље, руске монахиње Ангелине. Она је, иначе, бмла врсна учитељица ручног рада и успела да одушеви монахиње за овај рад на очувању српских народних мотива и везова.

Монахиње су израђивале уметничке иконе из 16 и 17 века, архијерејске одежде и митре, крстове, прекриваче за часне трпезе и налоње, завесе за царске двери, бројанмце од злата, свиле и вуне. Мати Меланија је била иконописац, радила је и ликове на иконама које су сестре везле златом и свилом. Једна таква икона сада се чува у манастиру Ваведење (икона Пресвете Богородице Љеснинска заштитница).

Игуманија је уз своју келију и канцеларију имала и једну мању просторију где је сликала. Златовезом и уметничким везом бавиле су се углавном монахиње Надежда, Александра и Јевгенија са искушеницама.

Поред ове, развијена је и кројачка радионица где су а често и по поруџбини шиле одежде, свештеничке мантије и монашка одећа. Манастир је имао солидан приход од овог рада, али је проблем био набавка добрих и скупих материјала. Шивењем су се бавиле монахиње Евпраксија, Јелисавета, Тајсија и Марија и искушеница Јелена.

У воскарници је мати Јефимија правила од чистог воска свеће разних величина за манастирску употребу.

Просфоре је обично суботом месила сестра Александра, а слепа монахиња Екатерина месила је хлебове.

Послушање у кухињи тј. дежурства трајала су по недељу дана. Смењивале су се три куварице са својим помоћницама: мати Варвара са послушницом Маријом, мати Марија са послушницом Живаном и две послушнице Христосија и Јелисавета. Судове су на смену прале и брисале по две манастирске ученице. Све сестре су на звук клепала напуштале своје послове, облачиле чисту одећу и уредне улазиле у трпезарију на редовне оброке. Столови су били прекривени уштирканим чаршафима и није се чуо звекет тањира. Сестре су служиле са обе стране стола, а одређена сестра читала је Житија светих за тај дан.

[Guest]

Радни дан у манастиру

Радни дан почињао је клепалом у цик зоре, зими у 5 сати, а лети у 4 сата. Сестре је будила надзорница која је ишла по келијама да не би неко преспавао правило или да провери стање болесних сестара. У манастирској капели оне су заједно по правилу читале Полуноћницу и Јутарње молитве. Затим је звонило и оне су одлазиле у трпезарију на доручак. После доручка ишле су на своја послушања. У 10.30 поново се чуло клепало и тада је манастирски духовник са панамарком и одређеном сестром служио обедницу. Ударац у гвоздено клепало означавао је време за ручак.

Свакога дана, зими у 17 часова а лети у 18, служена је вечерња служба, а у продужетку и јутрење. Иза службе на звук клепала сестре су вечерале у трпезарији, а затим одлазиле у капелицу да би заједно читале Вечерње молитве и Акатисте. Понекад је, нарочито зими, намесница мати Серафима поучавала млађе сестре у вери, владању, појању, читању и осталим духовнмм врлинама.

Храмови и празници

Уочи недеље и великих празника служила су се свечана бденија, а недељом и празницима Литургија која је почињала у 10 сати. Само немоћне, болесне сестре и оне које су биле на важним пословима, нису морале бити на богослужењу. Празници су прослављани торжествено и радосно.

Велики празници Бадњи Дан и Божић прослављани су по српском, а Васкрс по руском обичају. За Бадње вече трпезарију су застирале сламом, а на столу су поред Божићног колача који је био на тањиру пуном јабука, сувих шљива и новчића, стављале чесницу и воштаницу. За време ручка, мати Меланија је ломила на комаде чесницу и делила сестрама, а оне су усхићено тражиле сакривен сребрни новчић.

За Васкрс по руском обичају месио се Артос који је од Светлог Понедељка до суботе стајао у цркви пред Спаситељевом иконом. После Литургије се делио заједно са нафором. Сестре су прмпремале и Пасху смесу од јаја, сира, кајмака и шећера, која се освећивала у трпезарији и јела пре доручка. Целе Светле седмице лтургија је служена заједно са јутрењем.

У Кувеждину је било неколико храмова. Главна велика црква посвећена је светом Сави Српском, а подигнута је 1816. године. Иконе на иконостасу и слике у храму живописао је 1853. године Павле Симић. Црквени торањ звоник подигнут је 1803. године. Ту су била четири звона, али су током рата однета из манастира. Поред је била и капела која је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице.

У манастиру су биле још две мање цркве капеле. Прва је била у конаку са јужне стране велике цркве и у њој се служило само зими у најхладније дане. Посвећена је Покрову Пресвете Богородице. Она је преуређена од књижнице и собе Псалтирнице, где су сестре до тада читале Псалтир. Уз топлу пажњу и помоћ добрих људи оне су је украсиле и уредиле, а осветио је Патријарх Димитрије на Преображење 1928. године. У њој се непрекидно читао Псалтир са молитвама и помињањем живих и упокојених. Псалтир се читао пред иконом Мајке Божије и увек је горело кандило. Читале су све монахиње и послушнице, смењујући се на сат времена. Почињало се са читањем у 5 сати ујутро, а завршавало у један сат по поноћи. Ово је било ретко и свето послушање које је само сестринство Кувеждина вршило.

Друга мала капела била је на узвишењу јужно од манастира. Посвећена је Вазнесењу Господњем, а подигнута је 1788. године. Названа је још и гробљанска капела јер су около сахрањиване монахиње. У њој се служила литургија свега два пута годишње, на Спасовдан и Светли Уторак.

Поред славе манастира Светог Саве 27. јануара, Кувеждин је стекао и Преобажење као своју другу славу. Наиме, Патријарх Димитрије је био оснивач, духовни отац и велики добротвор манастира Кувеждина и његовог сестринства. Био је поносан на ову обитељ која је важила за примерну, а која је била под његовим очинским старањем.

На Преображење 1925. године Патријарх Димитрије је први пут дошао и толико је био обрадован и очаран миром, слогом и духом сестринства да је пожелео поново да дође, па и чешће, нарочито на Преображење.

О велике празнике, а посебно о ове две манастирске славе народ је хитао према Кувеждину са свих страна. Било је доста верника из Богомољачког покрета. Они су у манастир пристизали још уочи бденија. Народ се дружио, молио и певао духовне народне песме. Било је ту и богомољаца који су имали посебан благослов да поучавају народ.

Сестре су под будним оком неуморне мати Меданије спремале све за те дане и за своје госте. Желеле су да свима укажу гостољубље Аврамово и радост духовну.

Дирнут љубављу и пажњом својих духовних кћери, Патријарх Диммтрије је у Књизи посетилаца записао следеће: «И данас, у Недељу 6/19 августа 1928. године на празник Светог Преображења Господњег, одслужих Свету Литургију у светом манастиру Кувеждину. Нека су благословене све сестре монахиње са својом игуманијом Меланијом и сав народ који се заједно са нама моли Господу Богу.»

Патријарх Варнава је, поред блаженопочившег Патријарха Димитрија, био такође заштитник и покровитељ манастира Кувеждина. У Књизи посетилаца приликом своје посете са Патријархом Димитријем (још док је био скопски митрополит) уписао је: «Посетио сам манастир женски Кувеждин и нашао у њему примеран ред и ретко верско одушевљење и молитвено настројење. Нека Бог благослови игуманију и све сестре свете обитељи на срећу наше свете православне Цркве.»

Богослужења у манастиру Кувеждину вршена су строго по црквеном Типику, и у посту и у остале дане преко године. На Покладе уочи Беликог поста после вечерње вршило се опраштање сестара. Прве недеље Великог поста сестре нису ишле на заједничку трпезу, већ су се уздржавале од хране, јер су држале сухоједење. Тада се на богослужењима два пута у недељи прочитавао цео Псалтир. У данима поста спремала су се јела од теста, поврћа, а суви хлеб и чај били су посластица. Током Страсне недеље сестре су најстрожије постиле. Причешћивале су се на Велики Четвртак и Велику Суботу. После исповести читале су прописане каноне и Акатисте.

Добротворни рад кувеждинских монахиња у Сарајеву

Године 1929. у Сарајеву, у Чемерлиној улици бр. 15 сарајевска црквена Општина је основала и сместила три добротворне установе: Дечији дом, Забавиште и Трпезу за сиромахе. Тим поводом одбор ове општине је упутио молбу дабробосанском митрополиту Петру Зимоњићу да пронађе погодно особље које би то преузело и водило. Митрополит се обратио викарном епископу Иринеју из Сремских Карловаца актом да се управа овим установама повери монахињама манастира Кувеждина. Епископ Иринеј је 14. јула послао акт Управи манастира позивајући мати Меланију да што пре одреди и изабере четири монахиње које би за ове службе одговарале по способности и владању.

Већ 30. августа исте године мати Меланија је заједно са шест својих монахиња отишла у Сарајево. За месец дана је са одборницима сарајевске црквене Општине и њеним председником г. Атанасијем Иконићем, добро организовала целу делатност. За рад у Сарајеву биле су одређене мати Ангелина Грачева, Леонида Жукова и Ана Лацковић (коју је убрзо заменила послушница Марина Стефанишин), две послушнице Јелена Микорић и Бојана Окин, и манастирска ученица Милица Ракић. Мати Меланија је одредила за управницу монахињу Ангелину, а остале послове поделиле су друге сестре.

Дечији дом и Забавиште имали су по две веће просторије опремљене са двадесет гвоздених кревета. Ту је било у почетку око петнаестак деце и мушке и женске. Преко лета деца су са монахињама ишла по два месеца у Кувеждин и тамо се укрепљивала душом и телом. Бригу око ових установа делило је и Министарство Просвете, које је ангажовало Ксенију Комад учитељицу - васпитачицу манастира Кувеждина (иначе васпитаницу манастира Љесне). Убрзо је број деце порастао до педесет. Примала су се деца између 3 и 7 година. Учена су у верском и националном духу, а пре свега лепом понашању и побожности. Деца су напредовала у учењу и знању како молитвеном, тако и знању националних и духовних песама. У једној просторији су учила, а у другим двема су се играла и забављала. Недељом и празницима монахиње су их водиле у капелицу, која је била у саставу Дома, на свету Литургију и тамо су она учествовала на богослужењима својим појањем.

Ево шта је о Дечијем Дому и раду кувеждинскмх сестара писано у сарајевском листу «Братство».

«Угодно изненађење свакој души, искрено православној, која се понекад предаје сумњама и песимизму. Улазећи у ову лепу, чисту зграду, окађену тамјаном, осећате нешто интимно, нешто што дубоко продире у вашу душу. Нежни гласићи дечији измењују мелодије црквених песама и тропара и преносе вас далеко у вашу прошлост и дане детињства. Оне су лек души изнуреној суровошћу дивљачких џезова и дисонирањем модерне музике. Наилазите на старе изворе за којима чезне душа странствујушчих. Са благим, љубезним погледом домаћица, дочекују вас Кувеждинске сестре које се посветише најузвишенијем раду уздизању напуштених, оних малих о којима је Господ говорио. Са преданошћу васпитача мисионара, са љубављу коју само жена може да покаже, прихватиле су децу да са њима деле радости и жалости.

Пролазите ходник, украшен уметничким сликама које представљају нежност и љубав према деци, канцеларију управнице са великом иконом Пресвете Богородице, коју су радили Атонски монаси, сликом Његове Светости Патријарха Варнаве и игуманије манастира Кувеждина м. Меланије, главне организаторке овог дома. Кроз дечија одељења, светла и узорно чиста, кроз болницу, бању, трпезарију и кухињу проводи вас настојатељица мати Ангелина, која управља свим овим установама. Осам монахиња одржавају ред, чистоћу и кухињу и старају се о религиозном и националном васпитању деце. У дому се налази 40 деце Деца су лепо одевена и стално су под лекарским надзором. Деца, која су у Забавишту и која долазе од својих кућа, добијају доручак. Од оснивања дома у кухињи предано ради сестра Теофанија која редовно издаје храну сиромасима. Око 50 сарајевских немоћних сиромаха сваки дан долазе и примају ручак и вечеру. Кухиња узорно чиста и уредна.

Празник је. Са звоника бруји звоно. Улазите у малену капелицу, у којој монахмње послужују и деца одговарају. Малишани у стихарима са крстом, чирацима и рипидама поклонима означавају моменте службе. Домски свештеник Славко Трнинић, катихета женске гимназије, нежни пријатељ малишана, служи умилно, смерно док му малишани одговарају. Настојница мати Ангелина управља овим необичним хором. Малени ситни гласић јеца речи апостола, које продиру дубоко у душу религиозног човека.

Иконостас, који су израдиле вредне сестре Кувеждинске, архијерејски сто и старе иконе дају импресију малог храма. У олтару на часној трпези рад сестара. Одежде и дарци и то је њихов труд.

Све три установе одржавају се неуморним радом вредних сестара манастира Кувеждина, које су високо подигле углед нашег женског монаштва и које су до сада показале најлепши успех у своме раду.»

[Guest]

Прелазак монахиња из Кувеждина у Ваведење Београд

Кувеждинске монахиње су старањем мати Меланије девет година ревносно управљале Дечијим домом, Забавиштем и сиротињском кухињом у Сарајеву. Даљу бригу око ових установа по благослову нишког епископа г. Јована, преузеле су сестре манастира Дивљана код Беле Паланке.

Кувеждин је 1938. године бројао 50 сестара. У то време у Београду је већ био подигнут манастир Ваведење који је постао метох манастира Кувеждина.

Ктиторка ове новоподигнуте задужбине била је гђа Персида Миленковић. Патријарх српски Варнава Росић 10. августа 1935. године осветио је темеље, а 25. октобра 1936. године и сам храм.

Жеља патријарха Варнаве и саме ктиторке била је да се у том женском манастиру оснује наша прва православна школа за милосрдне сестре, ради хришћанске службе по нашим болницама.

А онда нашу цркву и земљу задеси велика трагедија: убиство Престолонаследника Александра Карађорђевића и загонетна смрт великог патриоте и заштитника Кувеждинског сестринства и осталих манастира, патријарха Варнаве.

Сестринство је осећало да долази време великих промена и губитака, скупљале су своју снагу и умножавале молитве и трудове да очувају све што је остало да се спаси.

Године 1938. по одлуци блаженопочившег патријарха Варнаве 12 сестара је дошло у манастир Ваведење у Београду. У манастиру није било ни основних ствари; извесно време спавале су на сламарицама. Део сестара остао је у Кувеждину, а мати Меланија се старала да све добро и уредно функционише. Сестре су неговале сирочад, које је било све више.

Мати Меланија се са сестрама свесрдно посветила новом манастиру. Почетак је био прилично тежак мада су имале помоћ Патријаршије. То ипак није било довољно да се набави сав инвентар потребан за боравак и опстанак монахиња. Почетак у манастиру Ваведење личио је на почетак у Кувеждину. Када су се мало снашле и себи обезбедиле основне услове за живот, наравно врло скроман и пун одрицања, почеле су да се баве ручним радовима на свили и са златом. Убрзо су добиле и прву велику поруџбину од саме Патријаршије, а и великих црквених великодостојника.

Ктиторка Персида Миленковић је редовно долазила на богослужења, остајала са монахињама у дугом и топлом разговору. Ваведење је био њен други дом. Поред ктиторке у ову нову светињу долазили су у посету и на богослужења виђенији Београђани, интелигенција и елита престонице. Чест гост био је и Бранислав Нушић.

Једне године је на манастирску славу 4. децембра дошао и служио епископ горњокарловачки г. Сава Трлајић, сада већ причисљеном лику светих. Еп. Сава је служио и бденије и литургију. Црква је била пуна народа, а певао је хор из дворског храма на Дедињу.

Саслуживали су старешина манастира Крушедола, архимандрит г. Сава Петковић и протојереј г. Радивоје Милојковић, који је у Ваведењу иначе редовно обављао свакодневна богослужења, (а касније се и замонашио ту и био духовник архимандрит Рафаило), затим протојереји г. Васо Бранковић и г. Калуђерчић са ђаконима г. Медаковићем и г. Шиљком. Са еп. Савом славски колач пресекли су домаћин славе гђа Персида Ммленковић и игуманија мати Меланија.

И у овом манастиру је владао ред, дисциплина и чистоћа. Монашка правила и богослужења вршена су ревносно и радосно. Сестре су устајале у 4.30. Одмах су ишле у цркву на заједничко правило и Литургију и све се завршавало у 9 сати. После службе монахиње су одлазиле на своја послушања. Две монахиње, мати Варвара и Августа, имале су послушање црквењака. На службама и Литургијама певао је хор монахиња. Неговале су руско и карловачко појање.

Мати Меланија је имала жељу да у оквиру манастира Ваведења отвори интернат за девојке које су се у Београду школовале. Било је неколико питомица које су живеле у манастиру под будним и брижним руковођењем мати Меланије и њених сестара. Повремено је мати Меланија одлазила и у Кувеждин, где су вредно пословале и живеле остале монахиње које су одржавале велику економију и шуме. Монахиња Варвара је са сестрама Зинаидом, Севастијаном и Акилином жмвела и у Кувеждину, у намери да обнове и очувају своју матичну кућу.

И Патријарх Гаврило Дожић је такође очински бринуо за ове монашке обитељи.

Одлазак монахиња у логор Цапраг и страдање манастира Кувеждина

Ратна разарања су 1941. године задесила и Фрушку Гору, па тако и манастир Кувеждин. Манастир је био покраден, спаљен и порушен. Нешто од светиња се дало спасити и изнети на време. Месеца маја 1941. постављен је за комесара манастира - усташа Стипе Рукавина, а за његовог заменика Маријан Дебељак, обојица из Сремске Митровице. Пре доласка комисије загребачког Музеја почела је пљачка манастирских драгоцености и имовине.

Записник о примопредаји историјско-уметничких дела манастира Кувеждина потписали су 15. септембра др. Иван Бах, др. Стјепан Готвалд, и комесар Стипе Рукавина: «Инвентар садржи 58 ставака, од тога 22 из цркве, 32 из ризнице и 4 из капеле.» Под ставком бр. 50 налази се «око 150 књига из књижнице.» Утврђено је да је у манастирским конацима боравила усташка јединица која је бројала око 120 војника. «У борбама са партизанима страдале су манастирске зграде у намерно изазваним пожарима. После повлачења усташа неспаљени део конака налазио се у рукама партизана и служио за команду.» Тада је манастир Кувеждин био у саставу фрушкогорских партизанских Рохаљ база, па је у њему била смештена велика интендантура са радницима.

У пролеће 1944. године немачка војска и усташе минирали су цркву и конаке, чак и економске зграде. Обурвани су кубе, стубови држачи кубета, звоник, сводови. У рушевинама цркве иконостаса, радови академског сликара Павла Симића, из 1894. године, док је дуборезбарија потпуно уништена. После рушења цркве у Кувеждин се вратила једна монахиња и почела да спасава иконе испод дебелих слојева порушене опеке и шута, преносећи их у оближњу капелу. Ово своје пожртвовање платила је главом. Усташе су је ухватиле, убиле и на њу набацале иконе. У Кувеждину је страдала архива, већи део библиотеке, део ризнице са црквеним сасудима.

Шестог септембра 1941. 32 монахиње су одведене заједно са игуманијом. Логор је био у Цапрагу. Тамо су им давали рђаву храну, обарено корење и тврдо и трудо лишће купуса и кеља.

Усташе су држале монахиње Српкиње, а Рускиње с отпустили и оне су се одмах вратиле. Монахиња Августа је са децом сирочићмма кренула за Београд. По пуштању, остале монахиње Рускиње прешле су у Београд, у свој метох, манастир Ваведење.

Мати Меланија је још у логору била јако болесна (боловала је од канцера). Храброст м достојанство ове крхке монахиње пленила је средину где би се налазила. Измучене и затворене монахиње ипак по Божијем промислу бивају пуштене из логора на дан Воздвижења Часног Крста 27. септембра. Од тада до у наше дане овај празник и сећање на избављење сестара из логора смрти обележава се као друга манастирска слава манастира Ваведења.

Болест и упокојење мати Меланије

Једино уточиште где су монахиње Кувеждина, са својом игуманијом Меланијом могле да бораве био је њихов метох, београдско Ваведење. Рат је гутао жртве и несрећа је постала свакодневица. Монахиње су обављале своја послушања и редовно богослужиле молећи се непрекидно Господу да спаси све православне и да свима да снаге и бодрости да истрају у тим данима страхоте. Кувеждин је спаљен, покраден, његови трудбеници и верни чувари протерани, намучени...

Болест мати Меланије је узимала маха. Немоћна телом, а духом још јака и будна, мати Меланија је водила кућу као да је потпуно здрава. Монахиње су је брижно неговале и чувале. У њмма је мати имала добре сараднице и духовне кћери. Било је међу њима врсних подвижница и молитвеница. Кризе са здрављем су се смењивале. Мати Меланија је стално имала температуре и болове, али она ни онда није себи попуштала. Ако би јој куварица донела нешто боље или јаче да поједе, она би питала шта су сестре имале на трпези, па кад би чула да је за њу спремљено боље или другачије, враћала би то јело и укорила сестру. А оскудица је била заиста велика, монахиње су јеле слабу храну и хлеб на граме. Намесница мати Ангелина нарочито се бринула и туговала због болести мати Меланије. Својим сестрама болесна матушка свакодневно је давала поуке и указивала им на чување светиње и светост монашког живота и завета.

Неко време пред упокојење није могла ни да устаје. У посете су долазили архијереји, монаштво и пријатељи манастира, жалећи што ће се ускоро растати са таквим монашким ликом и величином каква је била мати Меланија.

У уторак 28. априла 1942. године представила се у Господу, у женском манастиру св. Ваведења на Топчидерском брду у Београду, игуманија Меланија настојатељица Кувеждина, Ђипше и св. Ваведења у Београду.

Игуманија Меланија је била врло вредна делатељка у винограду Господњем. Она је прва српска игуманија обновљеног српског женског монаштва. Предано и савесно је радила на унапређењу нашег женског монаштва до свога издиханија. Рад и делање мајке игуманије био је запажен и признат од стране Српске Православне Цркве, што се видело по величанственом погребу њеном. На опелу чинодејствовао је Његово Преосвештенство епископ викар г. Арсеније, уз садејство великог броја свештеника и свештеномонаха. На опелу је био присутан и Његово Преосвештенство епископ будимљански г. Валеријан. Преосвештени г. Арсеније врло лепим и дирљивим говором опростио се у цркви с покојницом. Нека је вјечнаја памјат игуманији Меланији. Овако је записано у Гласнику СПЦ 1942. године.

Следеће године између 7. и 8. фебруара, уснула је сном праведнице у својој вили на Дедињу у Београду, у дубокој старости, у 90 години живота велика ктиторка и добротворка гђа Персида Миленковић. На опелу ктиторке чинодејствовао је митрополит скопски Јосиф, заменик Његове Светости, уз саслужење више свештеника. После заупокојене литургије одржан је помен, а око 15 сати и опело. Пригодну беседу одржао је митр. Јосиф, али и Министар просвете г. Велибор Јонић. Сат времена пре опела дошао је са пратњом и Председник Српске владе г. Милан Недић и поклонио се сенима велике ктиторке и добротворке.

Духовни утицај мати Меланије

Мати Меланија је оставила дубок и снажан духовни траг иза себе. Осветлила је добар пут својим монахињама и наредним генерацијама које стасавају у Заведењу и осталим манастирима који су је знали и у којима су живеле и живе монахиње које је она васпиавала и духовно руководила. Била је врло озбиљна, достојанствена, правдољубива и богољубива, али и строга. Својим животом она је давала пример монахињама и верницима који су долазили у њене манастире. Поштована је од патријараха, многих архијереја, монаштва и народа. Из њеног окриља изашле су многе угледне и врсне игуманије и монахиње. Из Хопова и Кувеждина изашле су многе и вредне трудбенице на духовном пољу, стасале у предане и пожртвоване монахиње и игуманије. Међу њима су игуманија Ангелина Грачова, бивша намесница Кувеждина, а потом игуманија Ваведења у Београду, Јелена Јокић, васпитаница Хопова и Кувеждина - игуманија манастира Ћелија, игуманија Сидонија, Рускиња, бивша сестра Хопова, игуманија манастира Петковица, игуманија Надежда и игуманија Меланија, васпитанице Хопова и Кувеждина, обе игуманије манастира Горњака, игуманија Аполинарија, сестра манастира Кувеждина, игуманија манастира Крушедола, игуманија Саватија, замонашена у Кувеждину, игуманија манастира Рисна, игуманија Девора, васпитаница манастира Кувеждина, игуманија манастира Суводола, игуманија Ангелина, бивша сестра Кувеждина, игуманија манастира Успенија (Крепичевац) код Бољевца и многе друге.

Њен допринос развоју, угледу женских манастира и монаштва, а и духовном утемељењу и изграђивању манастира Ваведења је огроман и оригиналан, препознатљив.

Њене наследнице, мати Ангелина и мати Агнија, такође су поседовале њене квалитете, озбиљност и опитност духовног живота. Поред свега тога, све оне су имале велико срце пуно самилости и љубави за све људе.

Предање о мати Меланији и њеном животу преносило се генерацијама и тај дух Кувеждина живи у манастиру Ваведење и даље, молитвено чуван од свих искушења и смутњи.

Мати Меланија је дала печат времену у коме је живела и делала. Оставила је богату духовну заоставштину монахињама које је руководила онда, а и касније преко својих ученица, јер је живот свој посветила Богу и бризи за спасење Богом поверених јој душа.

[Guest]

Прилог

ГЛАСНИК СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

бр. 16 из 1928. године

МАНАСТИР КУВЕЖДИН -

ИЗВАНРЕДНА УТЕШНА ПОЈАВА

Г. Стрика је у својој красној књизи «Фрушкогорски манастири» додирнуо и наш женски манастир Кувеждин. Обим рада му свакако није дозвољавао да свестрано опише не живот, него управо нови покрет и нови дух, који је поникао у Кувеждину. Додирнуо је само летимично како женски манастир Кувеждин васкрсава наше старе српске мотиве уметничким везовима. Међутим, прелази свако очекивање оно што човек види у том манастиру, па се морате запитати није ли ово дубоко смишљен програм васкрсавања на старине, за коју се толико интересујемо и за њену ренесансу анимирамо најбоље своје археологе и професоре.

Посетио сам манастир Кувеждин. За два дана свога боравка у њему стекао сам тако силне импресије, с једне стране величанствене и утешне, с друге - болне и жалосне, да морам да их саопћим нашој јавности, да се на тај начин уважи оно што је уважења достојно, а с друге стране, да се хитно прискочи у помоћ, да не буду импресије и надаље болне и жалосне.

У јавности су се о нашим манастирима чуле само осуде. Чак и црквени наши људи траже неке реформе у манастирима и износе програме, како би требало манастире реформисати, да више послуже социјалним интересима. У Кувеждину сам нашао ускрсли дух старе наше традиционалне побожности. Сумњам да се где год, у ма којем мушком манастиру, тако тачно и савесно врши устав манастирски, као овде. Но, не само спољашње. Треба погледати она лица у молитви, озарена и преображена побожношћу и ступити с њима у разговор, да на први поглед стекнете осведочење, како су те душе дубоко прожете вером и побожношћу, како су у својој сиротињи и патњи пуне самопоуздања и уздања у милост и помоћ Божију и како управо фанатичном ревношћу, од прве до последње мајке и искушенице, све са највећом преданошћу испуњују свој узвишени програм.

Фрапирају човека манастирске радионице. У њима се види програм и заветна мисао вредних монахиња, те ни најстрожији критичар не би могао рећи: ово још треба да дометнете у свој програм, - тако им је рад свестран, а у резултатима савршен. Најмодернији везови, комбиновани у старим српским мотивима, које они ваде из богатог мајдана наше славне прошлости, задивљују вас својом прецизношћу и естетском лепотом. За другим се столовима буди наша иконографија, и то каква! Строго православни ликови, изведени златом, свилом и седефом, засењују лепотом и блеском очи. Орман, у којем чувају своје радове, пристајао би у најлепшу и најбогатију изложбу уметнина, а мислите да гледате неки красан музеј наших старина. Осетио сам једанпут у веку сличан усхит, кад сам видео у Венецији чувену столну Муринову изложбу. Ту су вам иконе у свим величинама, израђене бојама и седефом, али тако вешто, да се не може описати оно преливање боја кадивених одећа. И то је рад тако солидан, да се може оставити на киши, да га можете ножем грепсти, па га нисте кадри покварити. Како то раде - то је за сада тајна манастирска, наслеђена од сестара Рускиња. Ту су вам богати фини везови, ту су вам величанствене архијерејске митре (нажалост још увек непродате, још увек оне исте, које сам пре две године видео у Карловцима, кад су их вредне монахиње носиле на продају архијерејима од једнога другоме за зреме заседања св. архијерејског сабора).

За лепу, уметнички израђену икону, ма и за копију, репродукцију, плаћају се хиљаде динара. У манастиру сам видео две једнаке иконе св. оца Николе у формату 52 х 39 см (наруџбе), израђене златом, али целе иконе златом, као оне наше старе дивне плаштанице и богати архијерејски окрути, дивни епитрахиљи и орари, рађени пре сто педесет и двеста година и у нашим радионицама и поручивани у иноземству (нпр. чувени бечки радови). По моме лајичком суду треба израдити десет таквих икона, па да човек изгуби своје очи. Кад сам то мишљење рекао мајци Ангелини, вредној Рускињи, настојници радионице, потврдила ми је то дословце и показала загасите наочари, уз које морају да раде такве радове, јер злато силно засењује и квари очи. И овакву уметнину продаје манастир за - 3500 динара!

Гобленски радови не само ликова светитељских, него и целога одела и целога залеђа (Hintergrund) у свима величинама, задржавају вас и не дају вам се одвојити од стола. Дух и срце целога манастира, изванредно енергична, вредна и мудра мајка игуманија Меланија, која је у правом смислу мајка целоме манастиру, руководи свима пословима и целим животом манастирским, па уз то још доспева да, самоука али извежбана до виртуозности, својом руком мала бојом све ликове и руке на свима иконама.

Најпосле - ради куриозности спомињем - видео сам и скоро готову доњу мантију свештеничку, коју су саме вредне монахиње искројиле и сашиле.

Видео сам сву ту ренесансу (а споменуо сам овде само летммично најкрупније ствари, а колико их још има, које би ваљало споменути!), па сам помислио: овако пуштамо у немар Божји дар. Зар се не би могла организовати продаја светих икона, које би израђивале ове вредне руке, па да се у народу рашири овај красни православни тип, место оних накарадних икона, које раде којекаква мазала! Зар се не би могло помоћи, да се развије ова домаћа индустрија везова, црквених одежди итд, а све у нашим красним народним мотивима!? Нећу да говорим о воштаним свећама које лију саме ове женске, а којима би се такође могле снабдевати наше цркве - остављам за сада на страну - свеће и пчелињак њихов, који саме раде, да истакнем оно, што је прече и важније: иконографију, везове и црквене одежде.

Такав је био мој усхит на првоме кату у радионицама. Али кад смо ишли доле, дошли смо у најгрубљу прозу, хладну, безуспешну. Тамо смо прешли на разговор о материјалној страни. Изненадио сам се. Растужио сам се, кад ми је на моје питање: како вас помаже Црква, како вас придиже јавност - одговорила мајка игуманија, да немају ни од куда никакве помоћи. Само је добра воља код свију ту, али помоћи ни од куда никакве. Шта више, наилазе на неразумевање и сметање.

У манастиру живи преко тридесет калуђерица и десетак служинчади. И четрдесет грла треба нахранити тако рећи из ничега. Дошле су у опустошен манастир. Морале су да набаве из свога зноја, почевши од игле, па све друго. Манастир је дивно оправљен, нема једне пукотине да зјапи неоправљена. Све је чисто и у реду. Црква оправљена, крстови позлаћени, кубети реновирани, цео манастир темељно оправљен. Али како? Место да им се дала средства, дао им се зајам од 80.000 динара, платив за 15 година уз 6% камате. А не пита се, откуда да се отплати. - Наравно из зноја, штедње и патње. Ја сам уверен да ће оне то и отплатити, али треба погледати како живе, како се пате, како откидају од уста! Па још уз то морају да плаћају и старе дугове, које нису оне начиниле, него их примиле у наслеђе. Фискус не зна за милосрђе. Ове године, осим редовне порезе, имају да плате 30.000 динара дужне порезе од прошлих година уз претњу оврхе. Просто крхају руке и питају се: како ћемо?! - То је наш неопростив грех.

Ако се хтело да се начини покушај са женским манастиром, доста је било пет година покушаја. Па кад се по резултатима види да је институција не само одржана усред мука и патње, него да је још и пуна живота, а да је тај покрет тако важан за цео наш верски и социјални живот, онда смртно греше они који могу помоћи, а не помажу. Није шала издржавати 40 душа са 70 јутара земље и нешто шуме, која је природно благо, али благо од којега манастир може само незнатан део годишње да употреби. Закон гарантује максимум поседа код нас 519 јутара оранице. Аграрна реформа је одузела од манастирских 300 јутара - 230 јутара, а манастиру оставила само 70 јутара. Уз то су дошле наше власти те им одузеле манастир Ђипшу, који је дотле био у заједници са Кувеждином. Уздају се у закон и правду. Изглед је, да ће им се одузетих 230 јутара повратити. А кад сам их упутио да моле Његову Светост и преосв. г. Епископа, да им се поврати Ђипша, у којој седи само један калуђер, одговорише ми: Његова Светост нам је велики пријатељ, високопреосв. г. Епископ нам је наклоњен и хоће, ми се уздамо у Бога и њих. А осим њих сви нас уверавају, да ће све поправити, што је погрешено и да ће им се повратити, што мм је одузето. И ја сам уверен да ће се све то поправити и омогућити овом вредном и заслужном друштву, само се бојим, да не буде помоћ касна, кад се затре та дивна енергија и изгуби вера у људску помоћ.

Написао сам овај чланчић у двострукој намери: прво, да прикажем нашој јавности, а нарочито нашем свештенству, овај леп наш напредак, ово буђење Евгенијине и Еуфимијине ревности, а друго, да овим јавним апелом замолим меродавне, да подрже и оснаже ову институцију, не само корисну, него управо спасоносну. Јер ово је буђење из гроба наше старе уметности; ово је ископавање наше славне прошлости исто онако, као што наши вредни археолози отимају земљи и малтеру по нашим манастирским фрескама затрпане и сахрањене споменике наше лепе и славне прошлости.

прота Александар Живановић, професор

Осијек

http://www.pravoslovo.net/tekstovi/blog/112/26.html

[Guest]

ИГУМАНИЈА ЕКАТАРИНА

ИГУМАНИЈА ЕКАТАРИНА ПРЕ МОНАШЕЊА

ИГУМАНИЈА МЕЛАНИЈА СА СЕСТРАМА

МАНАСТИР ВАВЕДЕЊЕ - БЕОГРАД

ИГУМАНИЈА НИНА

ИГУМАНИЈА МЕЛАНИЈА МАНАСТИР ВАВЕДЕЊЕ - БЕОГРАД

ИГУМАНИЈА АНГЕЛИНА МАНАСТИРА ВАВЕДЕЊЕ - БЕОГРАД

ИГУМАНИЈА ЕКАТАРИНА

[Guest]

АРХИМАНДРИТ СЕВАСТИЈАН (Дабовић)

ОТАЦ СЕРАФИМ (Розенберг) ПСКОВО-ПОЧАЈЕВСКИ МАНАСТИР

АРХИМАНДРИТ МЕЛХИСЕДЕК МАНАСТИР СЕРАПИОНОВА ПУСТИЊА - РУСИЈА

АРХИМАНДРИТ АНТОНИЈЕ - ЈЕРУСАЛИМ (Рус)

[Guest]

ИГУМАНИЈА АНАСТАСИЈА - МАНАСТИР СВЕТЕ АНЕ

RAZGOVOR SA ARHIMANDRITOM DOSITEJEM IZ FRUŠKOGORSKOG MANASTIRA GRGETEGA

Sveti vladika Nikolaj Žicki u svojoj knjizi «Vera svetih» postavlja pitanje – «Šta to znaci ljubiti Boga?», i odgovara – «To znaci voleti Ga više od svega, više nego sebe, ili porodicu, ili svet, ili ma šta na svetu».

Sve dok u našim manastirima budemo imali monaha koji ovako ljube Gospoda, zvonice zvona naših pravoslavnih hramova i služice se Sveta Liturgija. Evo jednog svetlog primera.

Nekako odmah posle manastirske slave Vavedenja Presvte Bogorodice 2003. godine u posetu našem manastiru doputovao je otac Dositej starešina manastira Grgeteg. Otac Dositej je, s pravom možemo da kažemo, jedno svetilo srpskog savrememog monaštva. Naravno, malo ko zna da je otac Dositej u sred ratnog vihora, u potpuno nemogucim za ljudski razum uslovima, preneo telo mati Anastasije iz Dalja u Srbiju, tacnije u manastir Grgeteg, koje je i posle pet godina, koliko je bilo pohranjeno u daljskom groblju, bilo potpuno n e t r u l e ž n o. Zamolio sam oca Dositeja da nam isprica kako se to tacno odvijalo, s obzirom da po svojoj monaškoj skromnosti o tom dogadaju otac kao da nikome nije pricao. Niko sa sigurnošcu nije znao koliko je moralo ljubavi da se unese da bi se takav poduhvat uopšte mogao da iznese i ostvari u tim smutnim vremenima?

Mati Anastasija i mati Teodora, kako smo saznali od oca Dositeja, bile su decnijama u

manastiru Svete Ane. Onda su ih cudesne, ali ne slucajne okolnosti dovele u Dalj, gde se preko njihovog svedocenja Gospod javlja nama grešnima.

- Oce, malo ko zna da ste Vi iz Dalja u manastir Grgeteg, preneli telo upokojene monahinje Anastasije, koje je i nakon pet godina bilo potpuno n e t r u l e ž n o. Ispricajte nam kako se to dogodilo?

Otac Dositej: - ‘’ Kada je poceo rat, rešio sam da sa blagoslovom vladike sremskog Vasilija dovedem mati Anastasiju i mati Teodoru u naš manastir. Njih dve su same živele u Dalju, bile su vec dosta stare i narušenog zdravlja. Posetio sam ih za vreme ustolicenja vladike osjecko – poljskog Lukijana, i tada sam im obecao da cu u najskorije vreme doci po njih. Rat je vec uveliko poceo. Posle samo nekoliko dana, kada sam došao po njih, cekalo me je iznenadenje. Mati Anastasija se vec bila upokojila i sahranjena u obližnjem groblju. Mati Teodora je ostala potpuno sama, tako da smo je odmah poveli sa sobom u manastir Grgeteg. Ona je bila invalid, bez jedne noge. Znaci, to je bilo 1991. godine. A mati Anastasija je ostala sahranjena na groblju u Dalju.

Mati Teodora je specificna monaška licnost. Kada bismo je slušali i posmatrali, imali bismo utisak kao da citamo žitije svete Sare, dakle nekih drevnih podvižnica. Jedna sveta prostota… Kao devojka ona nije bila obrazovana, ali je Duhom Božijim bila ozarena, tako da je umnogome doprinela sadašnjem izgledu našeg manastira. U vreme njenog dolaska u Grgeteg, u manastiru se tek formirala ženska obitelj. Svojim primerom, dakle ne recima, dala je mnogo, mnogo ovoj sadašnjoj obitelji. Njeno duhovno iskustvo je bilo veoma veliko. Ona nije puno citala niti ucena bila, ali je u glavi sve držala. Jedina želja koju je uvek izražavala, i jedina njena tuga bila je što joj je mati Anastasija ostala u Dalju na groblju. Medutim, sada je sasvim jasno da je njihov životni krst upravo bio takav da se one i nadu u Dalju, i da sve to dožive… Kad god bih je pitao: ‘’Mati Teodora, šta bismo mogli da ucinimo za Vas?’’, ona bi uvek odgovarala: ‘’Samo mi je žao što mi je majka ostala u Dalju’’. Zaboravio sam da Vam kažem jedan detalj koji me je porazio u to vreme. Jednom sam još kao mlad monah otišao kod njih. Još je bio rat. Secam se kako mi je bilo baš nekako teško kada sam ih video onako bespomocne i stare. Tada sam rekao mati Anastasiji da bi trebalo da predu kod nas. Mati mi iznenada rece: ‘’Oce, da li ima barem neko predvorje štale za nas, da makar umremo u manastiru, a ne u svetu? Nas dve smo još od detinjstva u manastiru’’. I..., vidite, ona se zaista upokojila u Dalju…

Mati Teodora je imala samo jednu jedinu želju. I kada ju je vladika Vasilije jednom upitao:- ‘’Kako ste, mati, jeste li dobro?’’, - ona je uvek bila prezadovoljna na svemu, ali je stalno žalila što joj je mati Anastasija tamo ostala. Ja sam joj tada rekao: ‘’Ako Bog da, da budemo živi i da se prilike srede, prenecemo mati Anastasiju’’. Ali, mati Teodora se upokoji 1993. godine, i meni je to ostade kao neki njen amanet. Posle dve – tri godine, nisam siguran da li ‘95. ili ‘96., rešim se da, kada sam saznao da ce doci do mirne reintegracije , odem i prenesem telo mati Anastasije iz Dalja. Prvo odem, onako, da proverim da li je to uopšte moguce. Kad sam došao u Dalj, vidim da je tamo potpuna konfuzija: razne vojske, razni ljudi… Video sam da je to sada veliki problem. Otac Duško Simin, prota koji je tada bio sekretar eparhije Sremske, i ja rešimo da to ipak odmah obavimo. Nademo nekog grobara da što pre otkopamo grob. Svesno smo radili sada vec poluilegalno, jer vaditi papire u toj konfuziji bilo je gotovo nemoguce… Moram da priznam da sam ja zaista mislio da su to samo kosti, te da ce sve moci dosta brzo da se obavi.

Tako smo i uradili. Našli smo grobara, otkopali grob, kad ono – c u d o . Telo mati Anastasije je bilo potpuno celo. Posle ne malog iznenadenja postavljam sebi pitanje: - ‘’ Šta cu sad? Grob otkopan, sanduka nemam’’. Lako je nabaviti sanduk, ali je teško i gotovo nemoguce sada dobiti dozvole, pa preci preko mosta na Bogojevu. Na mostu su cetiri straže raznih pripadnika vojnih formacija. Posao je morao da se nastavi. Nazad se više nije imalo kud. Grobar i ja sidemo u grob i iznesemo telo mati Anastasije. Oce Gavrilo, verujte mi, to Vam kao duhovniku kažem..., kad su mati Anastasiju sahranjivali, mati Teodora je na njene grudi stavila ‘’San Majke Božije’’, naravno od papira. Jasno je svima, da je ta mala knjižica samo jednu noc prenocila u vlažnoj sobi, odmah bi se sva raspala. A odstajala je ravno pet godina u grobu na grudima mati Anastasije potpuno netaknuta. Pana takode, kao da je sad stavljena, samo smo zemlju otresli sa nje. Bilo je veoma teško. Kako sada telo da vracam u grob, kako da je nosim, kud cu sa sandukom, šta cu, Majko Božija? Prota Duško se strašno uplašio. Samo je rekao : -’’Radi šta znaš’’.

U toj nedoumici okrenem se i vidim, tu je grobarska kuca i ugledam jedno cebe na vratima. Zamolim grobara: ‘’Daj mi to cebe, poslacu ti ili doneti dva nova’’. ‘’Ne, pope, prvo ti meni plati, pa nosi’’. Platili smo, naravno, onda telo zamotam u cebe, i sad bismo da je stavimo u auto. Kako smo imali juga, vidimo da telo ne može da se smesti u kola. Gospode, šta cemo? Strašno je, ipak je još rat. Od nemoci i ocaja poceo sam da placem i onda zavapim: - «Mati Anastasija, molim te, pomozi nam!» Ni sada ne znam kako nam je ipak uspelo da telo mati Anastasije zamotamo, prekrijemo mojom gornjom mantijom i pažljivo u poluležecem položaju smestimo na zadnje sedište. Taman malo odahnem, vreme neumitno tece… Kako cu sad preko mosta? Kad smo došli na most, pomislih - «Samo da nam ovde Bog pomogne...» Granica na Bogojevu, vreme neposredno pre mirne reintegracije . Prva vojska koja je tu bila – iz Nigerije, pitaju: ‘’Ko vam je ovo?’’ Kažem: - ‘’To je jedna sestra, nešto joj nije dobro’’. I tako mi prodosmo i njih, i Ruse, i trece, i cetvrte i predosmo, konacno, u Bogojevo. Tek tada sam odahnuo. U Bogojevu, s one strane, cekao nas je otac Jova Kljajic. On je nekada bio sveštenik u Dalju i poznavao je i mati Anastasiju i mati Teodoru. Kad nas je video, krstom se krstio: - ‘’To je cudo Božije da ste tako prošli’’. Više nam i nije toliko cudo što je telo mati Anastasije netruležno koliko je cudo što smo uspeli da predemo granicu bez i jednog zaustavljanja…

Kada smo došli u manastir, stavili smo telo mati Anastasije u crkvu, da bismo je sutradan sahranili. Tada sam pomislio – «Kad dode telo u dodir sa vazduhom, sigurno ce odreagovati, i tako… Oce Gavrilo, verujte, kako je sahranjena prvi put, u takvom stanju je izvadena iz grobnice i ponovo sahranjena. Zato sam telo samo onako preko mantije uvio u onaj beli pokrov, koji ljudi iz Jerusalima donose, i ponovo smo je stavili u grob…

Da, to jeste veliko cudo Božije».

Oce, kako su mati Anastasija i mati Teodora dospele u Dalj?

Otac Dositej: - «To je duga prica. One su godinama bile u manastiru Sveta Ana, nadcovecanski se boreci da ga održe i ocuvaju. Dve starice u ovakvim uslovima… I Vi, oce Gavrilo, isto tako nosite svoj životni krst. One su se kao dve starice, takoreci napuštene od svih, borile decenijama, i na kraju, kad je trebalo da dobiju neku životnu utehu, da im se malo pridrži taj njihov krst, da ga do kraja iznesu, pojavilo se nešto drugo… Tako su one boravile par godina u Dalju.

Meni je pre svega drago što smo uspeli da prevezemo telo mati Anastasije, jer mislim da se duša mati Teodore tek sada smirila. Ona je jako volela svoju duhovnu majku, baš onako svetootacki. Sad su jedna pored druge, cekaju vaskrsenje i… pravda Božija».

- Oce, kad ste prenosili telo mati Anastasije, sreli ste sestru �?urdu iz Zagreba. Da li ste je povezli s obzirom da ste vozili telo mati Anastasije?

Otac Dositej: - «Da, dobro ste me podsetili. Sestra �?urda je bila kod nas. Tada je pošla peške iz Iriga i kada smo je sreli na putu primili smo je u kola. Naravno, ona nije znala da mi prevozimo mati Anastasiju. Shvatila je tek kasnije, jer je mati Anastasija u tom trenutku sedela u polusedcem položaju i neko ko bi je prvi put video nikada ne bi pomislio da nije živa. Tako premoreni i još uvek prilicno napeti svratili smo kod jedne sestre Radojke samo da se okrepimo vodom pa da nastavimo dalje. Sestra Radojka nas poziva: - «Udite u kucu da popijete kafu. Povedite i sestru, neka i ona ude». Mislila je, naravno na mati Anastasiju. Sada Vam je sasvim jasno u kakvom je stanju bila mati Anastasija».

- Oce, kad je to tacno bilo?

Otac Dositej : - «Ne znam tacno, možda 1996. godine, uglavnom u martu mesecu nešto pre mirne reintegracije. Znam da je samo nakon dva meseca granica potpuno zatvorena.

- Oce, da li su na granici tražili bilo kakva dokumenta?

Otac Dositej: - « Ne, nisu. Kada smo prelazili na hrvatsku stranu, tražili su samo licnu kartu, a kada smo sa vracali sa telom mati Anastasije, valjda je Bog tako uredio, nisu tražili ništa. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da su bilo šta od dokumenata tražili! Njihov život je kompletno bio je potpuno interesantan.

Pokojna mati Anastasija , u miru Olga Pušic, rodena je u Dalju 1922. godine, zamonašena je u Kovilju negde izmedu dva svetska rata sa imenom Agripina. Kasnije sa sveštenstvom prelazi u manastir Ravanicu kod Cuprije, zatim u fruškogorski manastir i na kraju u Daljsku Vodicu gde je zamonašena u maloj shimi pod imanom Anastasija, po majci svetog Save. Životopis ravanickih sestara Vam je sigurno poznat. Ona je medu prvima došla u manastir Kovilj kod mati Efimije. Sa njom je prošla svu golgotu izbeglištva u Drugom svetskom ratu. Iz manastira Ravanice mati Anasasija po blagoslovu odlazi u manastir Svete Ane. Situacija je bila slicna kao i sada. Pojedini kaluderi su samoinicijativno dolazili i odlazili, znaci bez blagoslova, tako da je postojala velika bojazan da neko dode i da zaposedne taj manastir. Tako je mati Anastasija bila odredena da osnuje sestrinstvo u manastiru Svete Ane. Tako ju je put doveo prvo u Daljsku Vodicu. Tu je susrela mati Teodoru, koja je vec bila zamonašena.

Mati Teodora , u miru Danica Aleksic, rodena je u Borovu Selu 1919. godine, zamonašena od strane episkopa sremskog Makarija u manastiru Daljsaka Vodica sa imenom Teodora. Malu shimu je primila u manastiru Svete Ane. Posle Drugog svetskog rata obe prelaze u Daljsku Vodicu odakle opet po blagoslovu odlaze u manastir Sveta Ana, gde nekoliko decenija cuvaju tu svetinju. Tu su imale razna duhovna iskustva. Mati Anastasija je bila živa legenda. Bila je veliki organizator. Ona nije bila ucena, ali to joj nije nimalo smetalo da sve duhovnike prouci, sve svete oce. Mnogo je volela da prica o ocu Tihonu, Rusu, koji je bio duhovnik u manastiru Ravanici. Stalno je govorila kako je on bio covek svetog života.

A šta reci o mati Teodori ? Da je neko zapisivao njene životne price, mogao je komotno da napiše novi savremeni Otacnik i to ne samo od prepricavanja Svetih Otaca, nego od njenih licnih doživljaja. Kod manastira Daljska Vodica postoji izvor svete vodice. Poznato je da je baš tu sveti vladika Nikolaj Velimirovic promovisao bogomoljacki pokret kome je pridavao veliki znacaj. Tu je živeo jedan misionar Mika Orsic koji se borio da Daljska Vodica dobije status manastira.

Mati Teodora bila tiha, blaga, i, bezrezervno poslušna. Da bi se sišlo do izvora svete vodice trebalo se spustiti niz 24 stepenika. Mati Teodora nije imala jednu nogu a svaki dan je i po nekoliko puta odlazila na izvor po vodu. Interesantno je napomenuti da je mati Teodora, kao monahinja kod mati Jefimije u Ravanici takode po poslušanju bila zadužena da nosi vodu za manastir. To je, naravno, veliki i težak posao. Kada je prvi put došla u manastir, mati Jefimija joj je rekla: - «Sestro Teodoro, nemoj da brojiš stepenike kad ideš po vodu?» Nakon 18 godina mati Jefimija, kad je vec bila obolela, upita mati Teodoru:

- « Da li ti je teško da vuceš vodu odozdo?»

- «Nije, mati»

- «A, koliko ima tih stepenika?», - upita je opet mati Jefimija.

- «Pa, ne znam, mati».

- «Kako ne znaš kad tolike godine ideš po vodu?»

- «Vi ste mi, mati, rekli da ne brojim stepenike da bi andeo brojio korake moje».

Eto vidite, to je prosto neverovatno! To je prava poslušnica. Mnogi ljudi koji nemaju ljubav za Boga, ne mogu ovo da shvate. Mati Teodora se upokojila 29. oktobra 1993. godine a sahranjena je 30. oktobra na manstirskom groblju manastira Grgeteg pored njene duhovne majke, mati Anastasije. Na opelu je prisustvovalo preko 20 sveštenika. Mnogo sam radostan što smo ispunili njenu životnu želju. I sada su mi pred ocima njene suze kad bi se setila kako joj je njena mati ostala u Dalju. Bog je dao da su sada zajedno sve do vaskrsenja. Slava Gospodu za sve.

- Oce, rekli ste da se u manastiru Grgeteg osetila velika blagodat od trenutka prenosa tela mati Anastasije? Kako to tumacite?

Otac Dositej: - Svako ko redovno dolazi u naš manastir na službu, zna kako je posle Drugog svetskog rata bilo teško stanje kako u svim hramovima tako i u našem. Istina je da se dolaskom mati Teodore naš manastir naglo oporavio. I, ne samo materijalno. Sestrinstvo se okupilo i oformilo, manastir je doveden u jedan red. Najdraže mi je bilo kada je Njegova Svetost Patrijarh srpski gospodin Pavle prilikom jednog dolaska u naš manastir, licno otišao kod mati Teodore da je vidi. Pošto nije imala jednu nogu, pitao sam Njegovu Svetost da li da mati Teodora dode na službu, pa neka sedne...»Ne, ja cu da odem kod nje!», - rekao je i licno otišao kod mati Teodore. Mati Teodora je mnogo doprinela da naš manastir dobije sadašnju formu. Na svakom koraku se primecivao veliki uticaj mati Anastasije i njenih organizatorskih sposobnosti. Cvrsto verujem da je blagodat Božija, po molitvama mati Teodore, i to što je ona došla kod nas, i to što je Gospod dopustio da prnesemo mati Anastasiju, sišla i na nju i na našu svetinju. Takode verujem da netruležno telo mati Anastasije, koje je prvi znak svetosti, a koje sada pociva u našem monaškom groblju, najviše po molitvama mati Teodore, sada širi i umnožava blagodat u našoj svetinji.

- Oce, Hvala Vam na ovim divnim rečima!

- «Bogu Hvala!», - rece otac Dositej i ni jednu rec o sebi ne prozbori.

Medutim, mi treba da se podsetimo reci svetog Serafima Sarovskog: - «Srcu hrišcanina treba da je milo ono što je prihvatila i prigrlila sveta Crkva. Teško onome ko jednu rec tome doda ili oduzme!»

Razgovor vodio arhimandrit Gavrilo 5. 12. 2003. godine u manastiru Lepavini

http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/razgovor_sa_arhimandritom_dositejem_iz_frukogorskog_manastira_grgetega/

[Guest]

СХИИГУМАНИЈА НАДЕЖДА - СЕВАСТОПОЉ (Русија)

[Guest]

СХИМОНАХИЊА  СЕПФОРА - РУСИЈА

[РАТНИК]

greengrin

[мирођија]

            Књегиња  Милица - Схимонахиња Јефросимија