Они су светлост свету: Сећања на cвете животе духовних лица наше Цркве

[Guest ага пије млеко]

...Ево прилике да се сетимо једног анђела ......
и да се помолимо Богу за њега......а даће драги Бог да доживимо , па и њему да се молимо.... 0202_238


Дакле, када се патријарха Павла сетите, на шта прво помислите?

[Guest Оливера]

Смиреност. Има он пуно врлина, али ми је ова некако најупечатљивија.

свесност и човечност, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди и милости Божјој.

на чврстину вере

[мирођија]

На топлину и нежност и неизмерно поштовање, и сузе ми одмах крену, као и сада... 0311_womens https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/ba.gif

Тиха вода брег рони.

Smirenje, skromnost.

ЉУБАВ

[pokajnik83]

Скромност, смиреност, мудрост, љубав истинска... на жалост падне ми на памет и то колико има година, па ми срце мало заигра... Нека нам је жив и здрав.

Njegova poznata recenica BUDIMO LJUDI

Veliki molitvenik!

[JELENA]

Ljubav, vjera, smirenost, mudrost,da nam zivi sto duze confused :cheesy2: 0409_feel 0409_feel 0409_feel 0203_cool 0705_read

Spokoj, mir, svetost, neka ga Gospod Bog poživi još puno vremena.

[Guest]

Ову тему сам отворио да би писали о Духовним лицима који су својим примерима , својим Светим животом сведочили или сведоче Живога Христа. Можете писати за све оне које сте чули , знате и познајете , који су оствили значајен траг у Цркви - све због своје несебичне љубави према Господу Христу и својој Цркви , а таквих је било доста и имамо их дан данас. Циљ ми је , да се Отргнемо од заборава и да сазнамо о некоме нешто што досад нисмо знали. Ово су примери Угодника Божијих који су по свему били близу самога Христа и због тога , не смемо их заборавити , јер ако их заборавимо и Они ће нас заборавити , ако их не препознамо са Христом и они нас неће препознати у Христу. Па да кренемо. Сетио сам се за једног Руса монаха који је био у СПЦ , архиманрдит Данило ( Синко ) , о њему нисам ништа знао , сем да се звао о.Данило Рус и одавно сам га видео преко једне фотографије. По сећању онако како је изледао , мало пре сам тражио по интернету и успео сам да га пронађем. Зато ми се и појавила идеја , да отворим овакву тему која би била и биће на било коју корист свих нас.

[Guest]

Arhimandrit Danilo Sinko - posvećenik vere

Јeromonah Danilo Sinko (1895-1959) jedan je od retkih ljudi koji su imali dve otadžbine, i obe voleli iskreno i čisto. Otac Danilo je to pokazivao i na sopstvenom primeru. U duši je nosio neizmernu ljubav prema nekadašnjoj carskoj Rusiji, a Srbiju je prihvatio i možda još više zavoleo. Saznanja o njemu prikupljana su sa raznih strana. Dosta je dobijeno od njegovih savremenika, sada već monaha u godinama. Meštani sela Vete takođe pamte oca Danila kao „našeg Rusa“. Međutim, veliki deo njegovog života ostaće tajna, posebno zbog toga što je živeo na početku burnog 20. veka i preživeo dva svetska rata.

Prema dosadašnjim saznanjima, Danilo Sinko je rođen 1895. godine u mestu Nižnja Bistra, srez Hust, u prikarpatskoj Rusiji. Otac Nikola bio je šumar, a majka Pelagija domaćica. Tačan datum rođenja nije zabeležen, ali postoji podatak da je osnovnu školu završio 1912. godine. U registru Niške eparhije, u rubrici gde se upisuju zanimanja pre stupanja u manastir, za Danila Sinka piše da se bavio zemljoradnjom. Naveden je i vojni okrug u kome je bio upisan kao vojnik carske Rusije. To je okrug „Lugoš-Romanija“. Da je učestvovao u Prvom svetskom ratu, vidi se po tome što je odlikovan dva puta od ruskih, carskih državnih vlasti Krstom od bronze i Bronzanom medaljom. Ali, carska Rusija nije sačekala ishod rata kao ostale evropske sile pobednice. Poznato je da se u ovoj zemlji vodio krvavi građanski rat između komunista i monarhista. Nepoznata je uloga Danila Sinka u ovim događajima. Pošto je odlikovan od strane ruske carske vojske i emigrirao iz svoje zemlje, vrlo je verovatno da je bio na strani belih Rusa, a protivnik Lenjinove partijske vojske.

Boravak u Srbiji

U dostupnim izvorima Danilo Sinko se na prostoru tadašnje Kraljevine SHS prvi put pominje 1922. godine, i to u manastiru Sukovo kod Pirota. U ovom hramu je proveo tri godine (1922-25). Poznato je da je u to vreme u manastiru Sukovo radila monaška škola. Podaci koje smo uspeli da prikupimo ne kazuju da li je Danilo Sinko pohađao ovu školu. Možemo samo pretpostaviti da nije, pošto je već bio verski misionar, te da je ovaj period u stvari predstavljao neku vrstu njegovog iskušeničkog staža u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Na drugoj strani, Danilo Sinko je možda bio i jedan od predavača na ovom kursu s obzirom na svoje misionarsko iskustvo. Ovo utoliko pre, što će on kasnije nastaviti misionarski poziv i u Srbiji kao jedan od najiskusnijih pripadnika Bogomoljačkog pokreta.

Iz navedenog registra Niške eparhije može se videti da je Danilo Sinko rukopoložen u čin đakona 9. avgusta 1925. godine, a za sveštenika (jeromonaha) četiri dana kasnije. Ovaj šturi podatak takođe nam ništa ne govori o tome da li je Sinko pre toga već bio monah ili ne. Ako pretpostavimo da je morao da prođe period iskušeništva (oko 3 godine), onda znači da je u monaški čin ušao 1922. godine. Naše mišljenje je da je Danilo Sinko zamonašen još u Rusiji, i to u Kijevsko-pečerskoj lavri. Na to nam ukazuje i sama ikona (Uspenija Presvete Bogorodice, simbol Kijevske lavre) koju je sa sobom doneo u Srbiju. Da je već bio iskusan i sposoban duhovnik, govori i to što je već 1926. godine iz Sukova prebačen za duhovnika manastira Sv. Kirik i Julita u Smilovcima kod Dimitrovgrada. Od 1927-28. godine je u manastiru Svetog Velikomučenika Georgija u Temskoj, da bi naredne godine dobio Malčansku parohiju u neposrednoj blizini Niša. Ovde je ostao samo godinu dana, pošto je morao u divljanski manastir Sv. Dimitrija. Godine 1930. nakratko postaje duhovnik manastira Strmca kod Brusa, a potom prelazi u manastir Uspenija Presvete Bogorodice kod sela Vete, gde će ostati do smrti. Prema kazivanju o. Dionisija Pantelića, arhimandrita manastira Svetog Stefana u Lipovcu kod Niša, o. Danilo Sinko u manastir Vetu nije prešao sam; sa njim je krenulo celo bratstvo manastira Strmac. Među njima su bila i dva iskušenika koji će kasnije, pod patronatom o. Danila, postati čuveni duhovnici Srpske crkve. To su Julijan, potonji iguman manastira Studenice, i Domentijan iz manastira Svetog Romana.

Posvećenost veri

Ono što ga je posebno karakterisalo jeste posvećenost veri koja se ogledala u svakodnevnom revnosnom služenju svete Liturgije, u propovedanjima i misionarenju. Takav duh i čvrsta vera odveli su ga u Bogomoljački pokret, čiji je pokrovitelj i duhovni vođa bio Vladika Nikolaj Velimirović. Jeromonah Danilo je obilazio sela oko Niša, stalno propovedajući i misionareći. Bio je prosto neumoran u tome. Neprestano molitveno služenje Bogu dovodilo je jeromonaha Danila u stanje duha nerazumljivo običnom svetu. On je, na primer, još tada govorio da će doći vreme kada će ljudi nositi neke čudne sprave za komunikaciju na bilo kojoj tački zemljine kugle. A one će uticati da se ljudi postepeno odvajaju od Boga i međusobno otuđuju.

Njegov savremenik, današnji monah Antonije iz manastira Crna Reka kod Novog Pazara, opisuje oca Danila kroz jednu priču o njegovom propovedničkom životu. Naime, za vreme misionarenja svratili su u jedno selo u okolini Niša. Tu je neka baba vračara pokušala da napakosti ocu Danilu. Da bi mu okrnjila duhovni autoritet, bacila je čini u čašu iz koje je on pio. Istovremeno, pohvalila se gostima i pozvala ih da se ne razilaze da bi videli „sitno kaluđersko kolo“. Ona, međutim, nije znala da otac Danilo ništa ne jede i ne pije dok ne blagoslovi. Tako je uradio i ovog puta. Istog trenutka pred gostima se dogodilo čudo: tečnost je izašla i na staklu čaše pokazao se Krsni znak. Otac Danilo je tada poučio prisutne da ne slušaju vračare, jer je to prevara. Monah Antonije se seća i da je otac Danilo tada još rekao da se uvek, pre no što se bilo bilo šta od hrane ili pića stavi u usta, obavezno treba prekrstiti.

Saradnja sa ravnogorcima

Nema tačnih podataka o tome kada je jeromonah Danilo Sinko došao u Vetu, ali se sa priličnom sigurnošću može tvrditi da je to bilo početkom tridesetih godina 20. veka. Pošto je na tom prostoru (Veta, Kosmovac) formiran prvi ravnogorski štab za Niš i okolinu, Sinko je sa ovim oficirima započeo saradnju. Pomagao im je moralno i materijalno. Na početku rata je za pripadnike ove organizacije, preko poverljivih ljudi iz okolnih sela, prikupljao i oružje. Stalno je po selima držao zborove na kojima je propovedao u korist ravnogorske organizacije. Iako je štab 1942. godine bio uništen od strane partizanskih jedinica, vrlo brzo je bio obnovljen. I sa novim oficirima koji su pristigli sa Ravne gore, Sinko je uspostavio bliske veze. Ovakav njegov rad nije ostao nezapažen od strane Bugara. Njihova kaznena ekspedicija, koja je stalno pokušavala da uništi ravnogorski štab, početkom 1943. godine uhapsila je oca Danila. U njegovom konaku pronađeno je 70 pušaka i nekoliko sanduka municije, koje je on krio za Ravnogorce. Zbog toga su Bugari zapalili manastir sa konakom i minirali zvonik. Iza sebe su ostavili pravu pustoš. Najstariji meštani Vete i Kosmovca upoređuju ovaj čin Bugara sa Čerkezima, koji su svojevremeno na identičan način uništili manastir.

Otac Danilo je preživeo sve strahote rata i ostao u manastiru. Uspeo je uz pomoć vernih meštana da obnovi svetinju koju su Bugari porušili.

Komunističko vreme

Nova partizanska vlast nije propustila da uhapsi i takvog duhovnika kakav je bio otac Danilo Sinko. Razlog tome bila je njegova pripadnost Bogomoljačkom pokretu. U zatvoru OZNE u Nišu ostao je kratko. Monah Antonije iz Crne Reke navodi da je i tada pred ljudima koji su ga hapsili učinio jedno čudo. Naočigled više njih, blagoslovio je ugašenu sijalicu koja se odmah upalila. Pošto nisu mogli da mu dokažu ništa osim pripadnosti Bogomoljačkom pokretu, nove vlasti su pustile oca Danila. On je u Veti ostao do smrti 1959. godine. Prozorljivi duhovnik predvideo je tačan dan svoje ovozemne končine. Prema kazivanju monaha Antonija, otac Danilo je pozvao monaha Jakova u svoju keliju i rekao mu da će se upokojiti za sedam dana i da je za taj dan pripremio sve što treba. Ostavio je kao obavezu Jakovu da sahranu obavi sam, bez ikoga sa strane, a da tek kada prođe prva subota obavesti tadašnjeg niškog vladiku Jovana. Inače, Jovan nije voleo oca Danila. Jedno vreme je pokušavao da ga preseli na Hilandar, ali nije uspeo.

Otac Danilo Sinko je iza sebe ostavio dva izuzetna duhovnika koji su nastavili njegov misionarski rad u najtežim uslovima komunizma. To su arhimandrit Julijan, starešina manastira Studenice, Rače i Vujina kod Čačka, i arhimandrit Domentijan, iguman manastira u Divljani, Nauparama i Svetog Romana.

Извор: http://forum.srpskinacionalisti.com/

[Guest]

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

ОТАЦ АТАНАСИОС СВЕТОГОРАЦ

ОТАР ДАМАСКИНОС СВЕТОГОРАЦ

[Guest]

ОТАД ДИОНИСИОС СВЕТОГОРАЦ

ОТАЦ ДИОНИСИОС СВЕТОГОРАЦ (Румун)

ОТАЦ ЕВДОКИМ СВЕТОГОРАЦ

ОТАЦ ГАВРИЛ СВЕТОГОРАЦ

[Guest]

ОТАЦ ХРИСОСТОМОС СВЕТОГОРАЦ

ОТАЦ ЈАКОВОС СВЕТОГОРАЦ

ОТАЦ ЈОАКИМОС СВЕТОГОРАЦ

[Guest]

ОТАЦ ЈОВАН СВЕТОГОРАЦ (Румун)

ОТАЦ МАКАРИОС СВЕТОГОРАЦ

ОТАЦ МАКАРИОС СВЕТОГОРАЦ

ОТАЦ МАКСИМОС СВЕТОГОРАЦ

[Guest]

ОТАЦ НИКИТА СВЕТОГОРАЦ

ОТАЦ НИКОДОМОС СВЕТОГОРАЦ

ОТАЦ ПАХОМИОС СВЕТОГОРАЦ

ОТАЦ ПОЛИКАРПОС СВЕТОГОРАЦ

[Guest]

ОТАЦ САВВАС СВЕТОГОРАЦ

ОТАЦ СЕРАФИМОС СВЕТОГОРАЦ

ОТАЦ СЕРАФИМОС СВЕТОГОРАЦ

ОТАЦ СТЕФАНОС СВЕТОГОРАЦ (Србин)

ОТАЦ СИМЕОН СВЕТОГОРАЦ

ОТАЦ ПАИСИОС СВЕТОГОРАЦ

[Guest свештеник Иван]

Мартирије, морам још једном да похвалим Твој избор тема. Скидам капу, коју иначе и не носим. Мислим, скидам је фигуративно и виртуелно.

[Guest]

ОТАЦ ПАЈСИЈЕ МАНАСТИР СИХЛА - РУМУНИЈА

ОТАЦ ТЕОФИЛ МАНАСТИР ВРАНКОВЕАНУ - РУМУНИЈА

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ - РУМУНИЈА