Белешке о превођењу поезије

[andrej]

Овде можемо да размотримо теорију превођења (препева) поезије и да илуструјемо практичним примерима који нам се учине интересантним или успешним.

[andrej]

ПРЕУЗЕТО ИЗ ЧАСОПИСА "МОСТОВИ" - број 103

http://www.yurope.com/zines/mostovi/arhiva/96/103/10307-1.html

U prvom licu

O prevodjenju poezije

Zan Malaplat

Prevela sa francuskog Isidora Stojanovic

Ako svetska knjizevnost tvori celinu, onda je to prevashodno zahvaljujuci prevodiocima. Samo je mali broj citalaca u stanju da ceni knjizevni tekst na stranom jeziku; uzmemo li u obzir poznavanje dva, tri i vise jezika, ovaj se broj smanjuje do isceznuca. Ako Gete i Tolstoj, Sekspir i Lorka, Dikens, Po i Kazancakis cine deo naseg univerzuma na isti nacin kao Rasin, Ruso, Volter ili Balzak, njihova poruka retko dopire do nas putem neposrednog dodira sa njihovim delima, a mnogo cesce posredstvom prevodilaca (da ne govorimo o kriticarima i komentatorima). Za vecinu del- ovih velikana, kada je rec o romanima, pozorisnim komadima i esejima, nasli su se strucni prevodioci, ponekada i oni sami genijalni, koji nam dopustaju da zaboravimo da ne citamo izvornik, te da uzivamo u avanturama kneza Andreje, u nedacama Davida Koperfilda, u Zaratustrinim vrtoglavim razmisljanjima, sa skoro istim zadovoljstvom kao engleski, ruski ili nemacki citalac. Ima, bez sumnje, proznih tekstova tako usko vezanih za jezik da se prevod ispostavlja teskim, skoro nemogucim. Rableove igre recima, te Dzojsove, nama jos blize, tesko mogu proci bez znacajnih gubitaka u nekom jeziku drugacijem od onog na kom su napisane. No to su tek izuzeci i pojedinacni slucajevi, ma koliko bili za zaljenje.

Postoji, medjutim, citava jedna oblast knjizevnosti svake zemlje, koja se takoreci u potpunosti sukobljava sa ovom teskocom, sa ovom takoreci nemogucnoscu; i, daleko od toga da je rec o kakvoj sporednoj oblasti - rec je upravo o jednoj od najzacajnijih, mozda bas o najznacajnijoj oblasti, o najvrednijem biseru svake knjizevosti: o poeziji.

O, ne da pesnici nisu prevodjeni kao i sve ostalo! Mozete na francuskom doci do Virgilija i Teokrita, Bajrona i Puskina, Hajnea i Dantea, Selija i Helderlina, ukratko do svih tih genija koji cine nesto poput nebeske cete na celu velike mase pisaca. No, rec je skoro uvek, barem u Francuskoj, o proznim prevodima, cak i ako raspored teksta podseca, putem crtica ili novih redova, na postojanje stihova u izvorniku. Sta onda, najcesce, ostaje od pesnikove poruke, od tih predmeta lepote, vajanih s toliko ljubavi u njihovom jeziku? Nista, ili gotovo nista. Svako od nas je to dosta puta iskusio, uzeo delo kakvog latinskog, engleskog, ruskog pesnika i brzo ga, zbunjen, ostavio. Je li to cuveni Gete? "Genij treceg reda", potvrdice Barbe d"Orvili (Barbedz d'Aurevilldz). Horacije, Marcijal, Juvenal, pesnici? Kako bismo to znali na osnovu ovih zamrsenih, konfuznih, nespretnih tekstova koje drzimo u rukama? Odista, ko moze imati estetskog zadovoljstva citajuci u francuskoj prozi Enejidu, Bozanstvenu Komediju, Bajronovog Don Zuana ili Puskinovog Evgenija Onjegina? I obratno, koji stranac bi uzivao u Rasinovom pozoristu ili Lamartinovoj Zoslin, preobracenim u lokalnu prozu? "Stavljamo u prozu kao sto se stavlja u mrtvacki kovceg", govorio je Pol Valeri, poznavalac, ako je takvih bilo, stoga sto je i sam preveo - u stihovima bez rime, ali sa potpuno vergilijanskom harmonijom - Vergilijeve Bukolike. Povrh svega se radi, u svim primerima koje sam naveo, o delima koja u sebi sadrzavaju radnju, pricu, likove, o delima u kojima forma svakako igra znacajnu, ponekad i glavnu, ali ne iskljucivu ulogu. Sekspirovo pozoriste, napisano vecinom u stihovima, prezivljava u proznom prevodu dobro koliko i lose, poput onih mocnih spomenika kojima podlost vekova i ljudske otimacine ne uspevaju sasvim da oduzmu velicanstvenost. Sta pak reci o kratkim pesmama, sonetima, naime o svoj lirskoj poeziji, u kojoj su ritam, zvucni izbor reci i rima odlucujuci elementi naseg estetskog zadovoljstva?

U svakom narodu, naime, poezija u sustini sacinjava jezik unutar jezika, sa svojim propisanim i nepropisanim pravilima, svojim recnikom, svojom krajnjom osetljivoscu koja cini da promena, prosto premestanje reci moze unistiti celu gradjevinu. (Napominjem da ovde govorim prevashodno o klasicnoj poeziji, o rimovanoj ili barem ritmovanoj poeziji, a ne o modernoj poeziji koja je cesto tek obicna proza, vestacki izdeljena u nejednake redove, gde se uzalud pokusava doci do neke kadence ili napeva i koju bismo previse cesto - no, na srecu, ne uvek - i samu mogli uzeti za osrednji prevod neke strane pesme.)

Остатак текста

[andrej]

ПРЕУЗЕТО ИЗ ЧАСОПИСА "МОСТОВИ" - број 111

http://www.yurope.com/zines/mostovi/arhiva/98/111/111_21.HTM

Veselin Kostic

Nasi prevodi dela Dzona Miltona

Pomeni, prevodi i uticaj najveceg engleskog epskog pesnika Dzona Miltona (John Milton, 1608-1674) razmatrani su kod nas vise puta, u nekim slucajevima vrlo temeljno i strucno. Ovde ce, radi upotpunjavanja te slike, biti rezimirane analize prevoda iz starijih vremena, a bice dat opsirniji prikaz najnovijih prevoda Miltonovih dela i nekih kritickih napisa o tom piscu, koji jos nisu podrobnije ocenjeni u nasoj anglistickoj li- teraturi, a koji su znacajni za poznavanje recepcije tog klasika engleske knjizevnosti u nasoj sredini. Radovi ranijih prevodilaca, istrazivaca i kriticara, koji su vec bili predmet naucne ocene, bice radi ustede prostora samo ukratko pomenuti, s tim sto se zainteresovani citalac o njima moze neposredno obavestiti na osnovu podataka datih u napomenama, a prvenstveno preko iscrpne studije Dusana Puhala.69

Prvi je prevod Ivana Krizanica (1766-1852), u prozi i na kajkavskom narecju. On potice iz 1827. godine i nije objavljen, ali je bio poznat Krizmanicevim prijateljima. Danas se cuva u Sveucilisnoj biblioteci u Zagrebu.

Trinaest godina kasnije sabacki prota i diplomata kneza Milana Obrenovica Jovan Pavlovic (1804-1861) objavio je u casopisu Golubica prevod I knjige Izgubljenog raja, a iduce godine (1841) u istom casopisu je stampao prevod i II knjige. I Pavlovicevi prevodi su u prozi, sa znatnim nanosima crkveno-slovenske leksike.

Prvi pokusaj da se Izgubljeni raj prevede u stihu (deseterci i jedanae- sterci) ucinio je Hugo Badalic (1851-1900), koji je tokom 1896. i 1897. godine objavio odlomke iz I i ILj knjige u casopisu Pobratim.

Godine 1910. jedan Satanin govor (obracanje Suncu, IV, 32-113) preveden je u prozi i objavljen u beogradskom dnevniku Novo vreme. Desetak godina kasnije (192/22) Zika Milicevic je objavio u Vencu prikaz sadrzine Izgubljenog raja, s umetnutim manjim odlomcima, doslovno prevedenim u prozi.

Mnogo boljim se smatra prevod jednog odlomka iz Izgubljenog raja koji je Anica Savic-Rebac objavila 1938. u Juznom pregledu. Odlomak je kratak i ima samo sedamdesetak stihova (pocetak III knjige).

Jugoslav Djordjevic (1918-1956), prerano preminuli i daroviti beogradski anglista, zapoceo je prevodjenje Izgubljenog raja i potpuno je zavrsio prvu knjigu, a grubo je preveo oko dve trecine Miltonovog epa.70

Sedamdesetih i osamdesetih godina ovoga veka poraslo je interesovanje za prevodjenje Miltona ne samo u Srbiji nego i na prostoru tadasnje Jugo- slavije. U Sloveniji je Marjan Strojan objavio prevod dva odlomka iz Iz- gubljenog raja.71 Prevod na makedonski jednog odlomka iz istog speva objavio je Dragi Mihajlovski,72 a Djordje Saula je sledece godine stampao u Za- grebu prevode poema L"Allegro i Il Penseroso.73 Godinu dana kasnije u Knjize- vnoj reci (25. VI 1985) oglasili su se svojim prevodima odlomaka iz Miltonovih dela najvredniji poslenici na ovom polju, Darko Bolfan i Dusan Kosanovic. Bili su to samo vesnici njihovih ambicioznijih poduhvata. Sledece godine pojavio se njihov prevod Miltonovih Soneta (Vranje, 1986), a 1989. objavili su prevod celog Izgubljenog raja i Ponovo zadobijenog raja.74 Uskoro potom Darko Bolfan je sam preveo neke Miltonove prozne spise75.

Iste godine kada su Bolfan i Kosanovic objavili svoj prevod Izgub- ljenog raja pojavio se revidiran integralni prevod istoga dela ciju je prvu verziju Milovan Djilas objavio u SAD 1969. godine.76

Ti noviji prevodi jos nisu podrobno ocenjeni.77 Stoga, mozda nije suvisno razmotriti kako su dela ovog engleskog klasika u novije vreme preneta na nas jezik i na kakav su prijem naisla u nasoj knjizevnoj kritici.

Prevod Milovana Djilasa (ovde ce biti uzeto u obzir drugo, revidirano izdanje Djilasovog prevoda) sadrzi integralni tekst II izdanja Izgubljenog raja (1674), zajedno s proznim prikazom sadrzaja za svaku knjigu. Uz prevod su stampane krace napomene i objasnjenja. Na kraju je dato i nekoliko dodataka, o kojima ce biti reci u odeljku o kritickim napisima.

Za svoj prevod Miltonovog petostopnog jamba Djilas je izabrao nas trohejski dvanaesterac. Uprkos povecanoj duzini stiha, povecan je i broj stihova za skoro jednu cetvrtinu (original ima 10.585, a prevod 13.041 stihova). To se moglo i ocekivati kada je u pitanju prevod koji tezi da celovito prenese smisao engleskog izvornika. Do povecanja duzine dovode prvenstveno dva cinioca - jedan opsti i jedan poseban. Opsta je okolnost da su prevodiocu vec dati jezicki modaliteti preko kojih je iskazana misaona i emocionalna poruka izvornika, modaliteti koje autor bira i zbog njihove izrazajnosti i zbog jezgrovitosti, a koji u prevodu, po pravilu, ne mogu zadrzati obe osobine. Cesto se participi moraju razviti u relativnu recenicu, a smelo zgusnut semanticki naboj razvodniti u parafrazu. Pri tome, valja imati na umu da prevodiocu nije dopusteno ono sto je dopusteno autoru i da on po pravilu ima manje stvaralacki odnos prema svom jezickom medijumu.78

Poseban cinilac se tice specificnih razlika izmedju dva jezika. Srpski je uopste viseslozniji, a broj slogova neophodnih za precizan prevod u stihu dalje povecava fleksije, kojih u engleskom jeziku nema.

Uprkos tome, jedan od prvih utisaka koji se dobija kada se Djilasov prevod uporedi s originalom jeste jezgrovitost.79 To se jasno moze videti iz posebnih primera kojima je ilustrovana sledeca analiza. Velika je odlika prevoda sto uprkos toj sazetosti sintaksa i morfologija ostaju prirodne, a smisao skoro uvek proziran i shvatljiv na prvi pogled. Cak su i elizije srazmerno retke, mada ima nekih amputacija koje prizivaju u secanje Lazu Kostica (mozda najupadljivija je "nad" za "nada").

Druga opsta odlika ovog prevoda je vernost. To je nesumnjivo veliko dostignuce, pogotovu ako se ima na umu cesta konceptualna slozenost, stilska razbokorenost i razudjenost latinizovane sintakse, kojima se Milton sluzi da bi celovito iskazao misao.

Ono sto bitno doprinosi pomenutim opstim odlikama Djilasovog prevoda jeste veliko leksicko bogatstvo. Precizna rec, sveza ili skoro zaboravljena, retko upotrebljavana ili koriscena u neuobicajenom kontekstu, cesto je srecno nadjena da pokrije potrebno semanticko polje i ekonomicno zameni ono sto bi u jezicki siromasnijem prevodu bila opisna ili eksplikativna parafraza.

Pri razmatranju opstih osobina ovog prevoda, medjutim, valja pomenuti i izvesne slabosti. Medju najuocljivije spada gubitak poeticnosti. Postojani pesnicki sjaj Miltonovih stihova uglavnom je ugasen prilikom prevodjenja i tek se mestimicno naslucuje u pretezno sivoj srpskoj verziji. Druga je neuspeh da se na nas jezik prenese Miltonov "uzviseni stil" (grand stdzle). Pisuci o prevodu Jovana Pavlovica (1840, 1841), Dusan Puhalo primecuje da oni "proizvode na danasnjeg citaoca utisak necega starovremenog i svecanog - utisak koji bi i savremeni prevodilac Izgubljenog raja morao nastojati da postigne".80 Puhalo pominje upravo onu osobinu koja Djilasovom prevodu nedostaje. Ceo prevod je u znatno nizem registru nego original.

S ovom karakteristikom povezana je i izrazita prozaicnost. Stihovi su bez ritmickog pulsa i to, zajedno s opstom nepoeticnoscu, stvara kod citaoca utisak da pred sobom nema stihovani tekst nego prozu iseckanu na dvanaestoslozne segmente. U drukcijem grafickom obliku, kao sto je sledeci primer, slozen kao proza - i ako se zanemare retke elizije ili metateze koje su vise tehnicki nego sustinski elementi poetskog teksta - retko ko bi naslutio da je u pitanju prevod poeme:

Ali je glas Bozji strasan uhu smrtnom, pa oni preklinju da im volju Bozju saopsti Mojsije i da strava mine. On njihovu zelju prihvata, poucen da nema pristupa ka Bogu sem preko posrednika, ciju sluzbu uzvisenu Mojsije sad vrsi k"o prauzor, da bi pripremio jednog jos veceg, cije ce vreme pretskazat", a i svi proroci opevace u svom vremenu velikog mesije vremena.81

Na kraju ovih zapazanja o opstim odlikama Djilasovog prevoda, a pre prelaska na razmatranje pojedinosti, mozemo zakljuciti da njegove dobre osobine stoje na istaknutom mestu u hijerarhiji vrednosti koje dobar prevod treba da ima, a da njegovi nedostaci ni u kom slucaju nisu elementarni, nego ulaze u vidno polje kritike tek kada se primene srazmerno visoka merila.

Materijalne greske u Djilasovom prevodu iznenadjujuce su malobrojne, sto moze biti u velikoj meri zasluga Jelice Markovic, profesora engleskog jezika, ciji doprinos, kako je primeceno, nije lako utvrditi.82 Najvise ima omaski ili nepreciznosti koje su toliko sitne da bi se mogle shvatiti i kao primeri dopustene prevodilacke slobode.

Остатак текста