Античка поезија

[andrej]

Мислим да није лоше да постоји и овј одељак, управо у Креативном центру. С моје стране, указаћу на неке преводе у нас који ми се учине вредним пажње, а где будем у могућности, поставићу и текст оригинала.

[andrej]

Превод Хорацијеве Четврте оде, мог доброг пријатеља Радована Пилиповића:

IV Oda

Kvint Horacije Flak

Luciju Sestiju Kvirinu*

„Ljuta zima prođe.

Prolećna promena, a i Favonije

vuku suve lađe morem da zaplove.

I niti se stoka sakriva po štali

niti orač vatru za sebe i stoku

rad' ogreva pali.

Ne belasa pašnjak od napale slane.

Sad majka Venera

dovodi horove sa visokog neba.

U njima su nimfe i gracije ljupke.

Od koraka teškog zemlja se potresa -

sve to od Vulkana, od mišica znojnih

i njegovog klesa.

Uzdignuta čela

venčići od mirte zelenkaste krase.

Ocvalo je cveće livadama dugim.

Prinose se žrtve jarića, jagnjadi

u senastom lugu na slavu Fauna

izobilja radi

Prijatelju Seste,

bleda Smrt pohodi krčme siromaha

kao što nalazi tvrđave kraljeva.

Život je baš kratak.

Noć nas prepokriva i u nadanjima

pa nas odvraćaju od novog početka

priče o Manima.

Primiće nas Pluton.

A što sad sipamo piće silovito

i vino na meru to nije doveka.

Ni Likijac nežni.

Nemoj se čuditi jer mladež sad greje

i što mu se djeva u proleće ovo

razdragano smeje.”

Prepevao: Radovan Pilipović

Napomena:

Kvint Horacije Flak bio je Avgustov kolega u konzulatu 27. godine p.n.e. Spominje se u Lukinom jevanđelju u vezi sa popisom stanovništva (Lk 2,2). Vidi: Miroslava Mirković, Rimska država pod kraljevima i u doba republike (753-27. pre Hr.) - istorija i institucije, Beograd 2002. str. 326.

Izvor: LIBER, časopis za umetnost, kulturu i književnost (jul/avg 2006)

Оригинални текст:

IV

Soluitur acris hiems grata uice ueris et Fauoni

    trahuntque siccas machinae carinas,

ac neque iam stabulis gaudet pecus aut arator igni

    nec prata canis albicant pruinis.

Iam Cytherea choros ducit Venus imminente luna              5

    iunctaeque Nymphis Gratiae decentes

alterno terram quatiunt pede, dum grauis Cyclopum

    Volcanus ardens uisit officinas.

Nunc decet aut uiridi nitidum caput impedire myrto

      aut flore, terrae quem ferunt solutae;              10

nunc et in umbrosis Fauno decet immolare lucis,

    seu poscat agna siue malit haedo.

Pallida Mors aequo pulsat pede pauperum tabernas

    regumque turris. O beate Sesti,

uitae summa breuis spem nos uetat inchoare longam.              15

    Iam te premet nox fabulaeque Manes

et domus exilis Plutonia, quo simul mearis,

    nec regna uini sortiere talis

nec tenerum Lycidan mirabere, quo calet iuuentus

      nunc omnis et mox uirgines tepebunt.              20

Извор: Q. HORATI FLACCI CARMINVM LIBER PRIMVS

[Aquilius Cratus]

Vergilije - Laokoontova Smrt

Ali najednom se tada ukáza jadnima nama

još jezovitije nešto i dòkraja srca nam zbuni.

Svèćenik boga Neptúna, Laòkoont, izabran ždrijebom,

vola je upravo klao pred svečanim božjim oltarom,

kadli zmijurine dvije od Tëneda pučinom tihom

-grozim od svojih se riječi - spram našeg se valjaju žala,

goleme krugove viju i upored k obali téže.

Propinju grudi nad vodom, a krvave uzdižu kukme,

dok im se ostalo tijelo po pučini za njima vlači

velike vijuge vijuć od hrptova ogromnih leđa.

Voda se pjeni i ključa, a one već dostižu kopno,

buljave oči im gore vatruštinom bijesnom i krvlju,

sikću i psiču i usne palucavim jezikom ližu.

Blijedilo osu nas sve i nagnasmo u bijeg, a zmije

određen slijedeći pravac k Laokoontu se vuku,

nejaka zgrabe tjelesa obaju sinova mu bijednih,

pa se opletu oko njih i udove im gristi stanu.

Tada i samoga oca, kad u pomoć s oružjem stiže,

stegnu strahovitim stiskom i sviju se okolo njega.

Okolo pasa mu dvaput i dvaput okolo vrata

ljuskava oviju tijela, a uzdignu glavu i šije.

Napreže svećenik ruke i nastoji riješit se spona,

sav je u pjeni, a trake otrov mu oblijeva crni,

urliče toliko strašno, da urlik mu siže do zvijezda,

nalik na goveda rik, što priklano tek je pri žrtvi,

pa od oltara bježi kad nevještu sjekiru strese.

Obje zmijurine tad na brežuljak odmile do hrama,

potraže tvrđavu svetu Tritonije boginje hude,

pa se kod njezinih nogu pod okruglim sklupčaju štitom.

Naša uzdrhtala srca studena pak podiđe jeza,

odsvud se glasi pronesu da umjesna ova je kazna,

jer je Laokoont gvožđem božansko povrijedio drvo,

prokleto zarivši koplje u trupinu svetome konju.

Poviču svi da nam valja do boginje konja odvući

i pomolit se njoj.

[andrej]

Свака част Аквилијо брате - је ли то Маретићев превод? Клаић је по мени много бољи, а наш српски превод од Атанасијевића је брука и сррамота  0212_rolleyes :policeman: 0110_hahaha

[Aquilius Cratus]

Jeste Mareticev je.

[andrej]

Вергилије, IV ПЕСМА

Речју малом, пастирске Музе, велике кажимо ствари!

Олистали свима се тамарисов не свиђа гај.

Луг певамо ли, владара вредан тад нека буде луг!

Последње, по песми кумској, сада већ долази доба

Величанствени векова след сада се изнова рађа.

Већ се и Девица враћа, враћа се Сатурна царство,

Већ се с небеса вишњих ново спушта покољење.

Тек рођеном дечаку, са којим ће гвоздених

Људи ишчезнути род и настати нови род од злата,

Благодатна буди, Луцина: Аполон твој већ влада.

Блаженство за вечност ово, за владе, Полио, твоје,

и великих месеци ток под вођством почеће твојим.

Злочинства трагови нашег преостану ли још, стрепње

и страха сталног, земљу ће ослободит. А он

Божански примиће живот, божанства откриваће се

Његовом оку, и хероји, а њихов ће поглед њега

Обливати. И владаће светом с очевом снагом.

Теби, за дарове прве, необрађена земља

водену родиће ружу; за тебе одољен, бршљан

ницаће одасвуд, теби осмехиваће се акант.

Са ливаде доносиће козе од млека набрекла

Вимена, а од лавова неће страховати стада.

За тебе, колевка сама опојно рађаће цвеће.

Ишчезнуће и змија, и отров варљивих трава

Ишчезнуће; изданци заносног мириса ницаће свуд.

Кад будеш хвалоспеве читао хероја и дела

Оца свог, кад будеш умео да спознаш шта је врлина,

Већ ће се поља помало зазлатити глатким класјем,

са зараслог грмља висиће већ зарудели грозд, а

Низ храстове капаће мед, згуснув се из росе.

Злодела ипак трагови претрајаваће слаби – они

Тераће лађе Тетиду да секу, бедем градове

Да опасује, бразде да засецају земљу.

Други постаће Тифис и друга ће носити Арго

хероје избране; биће ратова других, и

величанствени Ахил изнова ће под Троју доћи.

Тада, када у мужевно живота већ зађеш доба,

Престаће пловидба морем, неће од бора грађен брод

носити благо: земља ће свеколика рађати све.

Неће мотику трпети тло, нити виноград косу.

И бикове снажни орач јарма ће ослободити.

Разнолике боје вуне неће бити обмане плод:

Јер ован ће се на ливадама сам час љупко заруделим

Гримизом, час шафранском пресијавати резедом,

А јагањце ће док пасу заодевати скерлет сам.

Столећа предите таква - вретенима рекоше

Парке, следив заповест безвремену вишње судбе.

Прими на себе те части (када за њих дозри доба),

Изданче божанских бића, велики потомче Јова!

Гледај, како се уз тебе васколики свија свет:

И копно, пучине морске и високи свод небеса.

Због доба које ступа све, све озарује радост!

О, да ми устраје тело, о да ми достане духа

У речи да преточим ја сва твоја бесмртна дела!

Наткрилио не би мој глас ни Орфеја пој, ни Лина,

ни божанске своје мајка и отац да дају им гласе

Орфеју Калиопа, а Лину дивни Аполон сам.

Пан да се натпева са мном, Аркадија нек нам суди,

Пан, Аркадија да суди, признао би да је свладан!

Осмехом, дечаче мали, препознај мајку своју -

Десет месеци је њена трајала мука: узврати

Осмехом њој: родитељима ко се не смеши

трпезе бога недостојан је, постеље богињине.

Извор

Ово је песма, написана тридесет година пре Христовог рођења и најављује да ће Девица родити божанско дете. Очигледне су паралеле са Сибилинским књигама, за које се опет верује да кореспондирају Исаијином корпусу. Ово се може тумачити и као пример да је читава твар с нестрплењем исчекивала долазак спаситеља света.

На латинском изворнику:

P. VERGILI MARONIS ECLOGA QVARTA

Sicelides Musae, paulo maiora canamus.

non omnis arbusta iuvant humilesque myricae;

si canimus silvas, silvae sint consule dignae.

Ultima Cumaei venit iam carminis aetas;

magnus ab integro saeclorum nascitur ordo.              5

iam redit et Virgo, redeunt Saturnia regna,

iam nova progenies caelo demittitur alto.

tu modo nascenti puero, quo ferrea primum

desinet ac toto surget gens aurea mundo,

casta fave Lucina; tuus iam regnat Apollo.              10

Teque adeo decus hoc aevi, te consule, inibit,

Pollio, et incipient magni procedere menses;

te duce, si qua manent sceleris vestigia nostri,

inrita perpetua solvent formidine terras.

ille deum vitam accipiet divisque videbit              15

permixtos heroas et ipse videbitur illis

pacatumque reget patriis virtutibus orbem.

At tibi prima, puer, nullo munuscula cultu

errantis hederas passim cum baccare tellus

mixtaque ridenti colocasia fundet acantho.              20

ipsae lacte domum referent distenta capellae

ubera nec magnos metuent armenta leones;

ipsa tibi blandos fundent cunabula flores.

occidet et serpens et fallax herba veneni

occidet; Assyrium vulgo nascetur amomum.              25

At simul heroum laudes et facta parentis

iam legere et quae sit poteris cognoscere virtus,

molli paulatim flavescet campus arista

incultisque rubens pendebit sentibus uva

et durae quercus sudabunt roscida mella.              30

Pauca tamen suberunt priscae vestigia fraudis,

quae temptare Thetin ratibus, quae cingere muris

oppida, quae iubeant telluri infindere sulcos.

alter erit tum Tiphys et altera quae vehat Argo

delectos heroas; erunt etiam altera bella              35

atque iterum ad Troiam magnus mittetur Achilles.

Hinc, ubi iam firmata virum te fecerit aetas,

cedet et ipse mari vector nec nautica pinus

mutabit merces; omnis feret omnia tellus.

non rastros patietur humus, non vinea falcem,              40

robustus quoque iam tauris iuga solvet arator;

nec varios discet mentiri lana colores,

ipse sed in pratis aries iam suave rubenti

murice, iam croceo mutabit vellera luto,

sponte sua sandyx pascentis vestiet agnos.              45

'Talia saecla' suis dixerunt 'currite' fusis

concordes stabili fatorum numine Parcae.

Adgredere o magnos—aderit iam tempus—honores,

cara deum suboles, magnum Iovis incrementum.

aspice convexo nutantem pondere mundum,              50

terrasque tractusque maris caelumque profundum;

aspice, venturo laetantur ut omnia saeclo.

O mihi tum longae maneat pars ultima vitae,

spiritus et quantum sat erit tua dicere facta:

non me carminibus vincat nec Thracius Orpheus              55

nec Linus, huic mater quamvis atque huic pater adsit,

Orphei Calliopea, Lino formosus Apollo.

Pan etiam, Arcadia mecum si iudice certet,

Pan etiam Arcadia dicat se iudice victum.

Incipe, parve puer, risu cognoscere matrem;              60

matri longa decem tulerunt fastidia menses.

incipe, parve puer. qui non risere parenti,

nec deus hunc mensa dea nec dignata cubili est.

Извор

[andrej]

Још један превод мог драгог пријатеља Радована:

Izabrana Katulova poezija u novom srpskom ruhu

Radovan Pilipović

Katul (Gaius Valerius Catullus, 84-54 pre Hrista), latinski pesnik. Rođen je u Veroni u imućnoj porodici. Došavši u Rim 62. godine p. n. e. dospeo je u ugledne književne krugove zapavši istovremeno u burnu aferu sa Lezbijom. Žena koja pod tim imenom dominira u njegovom životu i pesničkom stvaralaštvu bila je zapravo Klodija (Clodia), patricijka sumnjivog morala, nametljiva i nezajažljiva u privatnoj sferi i istovremeno gladna političkog uticaja.

Bila je žena konzervativnog Kvinta Metela Celera. Njen muž se nije mnogo obazirao na Klodijino slobodoumno i ležerno ponašanje. Mladi Katul je upao u mrežu straije i iskusnije dame. Nedostajalo mu je snage starih pobožnih i rodoljubivih rimskih primera Tita Livija i otpornosti na ženske čari starozavetnog prekrasnog Josifa... „Za nju je to bio kapris, za njega strast i razapinjanje ljubomorne ljubavi.“ Druga ocena njegove lirike glasi: „Željan prave radosti tražio je uzalud ljubav.“

Katulove pesme su se sačuvale u jedinstvenom (sada izgubljenom) rukopisu. Podeljene su u tri grupe, najverovatnije od strane samog autora: 1-60 kratke ljubavne pesme, političke satire i druge prigodnice, 61-68 elegijastični heksametri, 69-116 su epigrami. Pod jakim uticajem helenističkih modela, te pesme nisu ništa manje originalne, snažne i neverovatno iskrene.

Znalcima latinskog jezika i rimske književnosti prepuštamo da procene u kolikoj meri smo u savremeni srpski jezik pretočili katulovsku iskrenost i, preko dve hiljade godina staro, lirično dejstvo.

Minister vetuli puer Falerni,

inger mi calices amariores,

ut lex Postumiae iubet magistrae

ebriosa acina ebriosioris.

At vos quo lubet hinc abite, lymphae,

vini pernicies, et ad severos

migrate: hic merus est Thyonianus!

Dečače, točibašo, starčića Falerna,

naspi u čaše vino starije

po običaju gazdarice Postumije,

od grozdova pjanih donesi opojnije!

A ti, beži tekućino, šteto za vino,

idi, vodo treznima!

Ovamo, nepomućenog Tioninog sina!

* * *

Vivamus, mea Lesbia, atque amemus

rumoresque senum severiorum

omnes unius aestimemus assis!

Soles occidere et redire possunt:

nobis cum semel occidit brevis lux,

nox est perpetua una dormienda.

Da mi basia mille, deinde centum,

dein mille altera, dein secunda centum,

deinde usque altera mille, deinde centum.

Dein, cum milia multa fecerimus,

conturbabimus illa, ne sciamus

aut ne quis malus invidere possit,

cum tantum sciat esse basiorum.

Živimo, moja Lezbija, i volimo se,

a na sve prekore sedih staraca

ne dajmo ni jednog od petoparaca.

Sunce može da zađe i ponovo da grane,

ali kad za nas ono jednom zađe

nastupa noć koja ima dužinu:

Daj mi hiljadu poljubaca i još stotinu!

Pa drugu hiljadu i stotinu drugu,

poljubaca u tom čudesnom krugu.

Kada sastavimo mnoge hiljade,

pomešajmo ih da nam ne ukrade,

i da ne sazna nikada nijedan od zlih

koliko je samo bilo poljubaca tih!

* * *

Disertissime Romuli nepotum,

quot sunt quotque fuere, Marce Tuli,

quotque post aliis erunt in annis.

Gratias tibi maximas Catullus

agit , pessimus omnium poeta,

quanto tu optimus omnium patronus.

Marko Tulije,

kabasto učeni, Romulov unuče,

od svih koliko ih je bilo,

koliko ih ima i koliko će ih ubuduće biti.

Velike hvale ti odaje Katul,

najgori od svih pesnika.

Toliko loš od svih pesničkih zanesenjaka

– koliko si ti najbolji od svih kulaka!

* * *

Multus homo es, Naso, neque tecum

multus homo est, qui descendit:

Naso, multus es et – pathicus.

Prava si, Noske, gromada.

I onaj koji od tebe potiče.

Iverje ne pada daleko od klada.

E, baš si, Noske, gromada,

ali i nakarada.

* * *

Aut sodes mihi redde decem sestertia, Silo,

deinde esto quamvis saevus et indomitus:

aut, si te nummi delectant, desine quaeso

leno esse atque idem saevus et indomitus!

Vrati mi deset soma, Slile,

koliko god da si opasan i jak!

Iako imaš zmiju u džepu, prestani da mutiš!

Deset soma mi vrati, pa posle idi u lepu...

* * *

Nulli se dicit mulier mea nubere malle

quam mihi, non si se Iupiter ipse petat.

Dicit: sed mulier cupido quod dicit amanti,

in vento et rapida scribere oportet aqua.

Žena je meni jednom kazala

kako ni Jupiteru ne bi dala

da joj on đanu traži.

Ma laže kurva, sigurno vlaži...

Jer, kad žena priča takve stvari

razmišlja već o tuđoj palamari.

* * *

Caeli, Lesbia nostra, Lesbia illa,

illa Lesbia, quam Catullus unam

plus quam se atque suos amavit omnes:

nunc in quadriviis et angiportas

glubit magnamini Remi nepotes.

Ej, Božo,

Lezbija naša, ona Lezbija,

baš ona Lezbija koju je Katul jedinu

više od samog sebe i svih svojih voleo...

Sada, Božo, hara

nasred raskršća i trotoara.

Sponzoruša prava kao amatere

velikodušne Remove potomke dere.

* * *

Nascatur magus ex Gelli matrisque nefando coniugio

et discat Persicum aruspicium:

nam magus ex matre et gnato gignatur oportet,

si vera est Persarum impia religio,

gratus ut accepto veneretur carmine divos

omentum in flamma pingue liquefaciens.

Rađa se hodža iz čudne veze

Gelija sa matorkom.

Da ga damo na persijsku medresu,

jer mu i liči kao rođenom volhvu da telali.

A ako je istinita persijska sujeverica,

neka mali zapisima vezuje džinove,

dok na vatri cvrči masna džigerica.

Sa latinskog prepevao:

Radovan Pilipović

LIBER, časopis za umetnost, kulturu i književnost (jan/feb 2008)