Вера и сведочанства Божијег присуства, вера и хришћански живот

[Guest свештеник Иван]

Веровати значи преместити свој идентитет од пролазних ствари на вечне вредности, од земаљских на небеске. У Старом Завету има много места где се говори о Богу који чини чуда. Сведочанства о Божијем присуству у историји садрже и парадокс који се састоји у томе да сам Бог, не жели да буде нужно посведочен.

После Педесетнице Бог даје сведочанства о Себи, али не на обавезујући начин,

него остављајући могућност да неко не прихвати знаке Његовог присуства, да може да

каже и не. Исто тако у Светим Тајнама, нпр. у Св. Евхаристији долази до изражаја вере

у присуство Христа под видом хлеба и вина.

Бог хоће да покаже знаке свога присуства, али тако да не нарушава нашу

слободу. У животима Светих постоје тренуци богоостављености, а да су они дубоко

убеђени и поред тога у Божије присуство. Вера је неопходна претпоставка живота у

Христу, али није крај хришћанског живота.

[Сефора]

у Св. Евхаристији долази до изражаја вере у присуство Христа под видом хлеба и вина.

Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо.

Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу.

Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека? Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост?

Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују.

Јер будући да у премудрости Божијој не позна свет премудрошћу Бога,

била је Божија воља да лудошћу поучења спасе оне који верују.

Прва посланица светог апостола Павла Корићанима  Гл. 1, 18-21.

[Сефора]

У животима Светих постоје тренуци богоостављености,   bighugbighug

али су они и даље били дубоко убеђени у Божије присуство. :cheesy2:

Да не дође изненада и да вас не нађе, а ви спавате.

Свето Јеванђеље од Марка  Гл. 13, 36.

[Guest свештеник Иван]

Суштински проблем човековог постојања јесте слобода. Човек може на различите начине да изражава слободу и да мисли да је слободан. Код данашњег човека вера је увелико сведена на начин мишљења, а не на начин живота. Остварење слободе се исто тако посматра у рационалним категоријама, а не као егзистенционално – онтолошко питање. Слобода у своме изразу не предпоставља више бити или не бити (to be or not to be) него избор између две или више датости. Пошто је човек дато бићи (јер је створен) његова слобода се може изразити на два начина: да прихвати биће које му је дато, или да га одбаци.
Највећи изазов за слободу јесте датост. Отуда је и биће као датост својеврсни атак на слободу.

Апсолутна слобода је укинута датошћу бића. Будући да је човеку суштина дата, тј. да претходи његовој личности, он хоће да слободу стави испред свог постојања, испред свог бића. То значи да је накнадно позван да себе изрази као личност, као слободно биће.

Постојање је дакле, изазов слободи управо због тога што суштина претходи личности. Из Августиновог схватања да суштина Бога чини онаквим какав јесте, произилази да је Бог неслободно биће, јер га суштина одређује и чини Богом. Тако посматран, Бог је још трагичније биће него човек. Човек може да покаже слободу која ће се на крају поистоветити са небићем. Бог поистовећен са суштином, чак ни то не може, јер је осуђен да вечно постоји, на што Га приморава Његова суштина. Друга последица Августиновог схватања Бога јесте да човек нема никакве изгледе да себе оствари као слободно биће, јер ако Бог као апсолутно биће није слободан, шта друго остаје човеку до трагедије или одрицања слободе.
За људски разум је нелогично и парадоксално да суштина не претходи личности и да личност даје постојање суштини. Овакво становиште долази отуда што људи, из свог искуства, гледају на свет као створена бића, сусрећу са датошћу бића, јер постји време када нису постојали. Одатле извире и сукоб између човекове слободе са датошћу његовог бића. Богу не претходи суштина и датост бића, јер Бог постоји као Личност, тј. слободно хоће да постоји. Оно што је за људе нелогично и парадоксално, Богу је могуће јер се Божија логика постојања разликује од људске. Бог постоји тако што слободно даје начин постојања својој суштини. Он није ограничен њоме и може, као личност, превазићи суштину и постати човек, остајући вечни Бог. У овоме је тајна Богочовека Христа и целокупне икономије спасења: личност Божија је изнад Његове природе и Бог може постати Богочовек. Због првенства своје Личности над природом Бог то може, а због своје љубави преме човеку Он то што може, заиста хоће и чини. Према томе, зато што Бог постоји као Личност, људи као бића саздана по икони Божијој, имају наду да буду личности, да постоје слободно. Човек је слика Божија својом личношћу. Његов начин постојања као личности даје му могућност да превазиђе ограничења која му намеће природа која му каже: човек си и само човек.

Будући да је личност, човек може задобити првенство личног начина постојања над природом. Речима Отаца древне Цркве, човек може од слике Божије постати подобије, тј. може постати бог. Будући да Бог није створен ни од кога, онда Бог не може своју слободу изразити као негацију. Коме ће Бог рећи не, ако једино Он постоји и ништа Њему не сапостоји од вечности што није Он. Ако Божије биће не зависи од Његове суштине, којој би евентуално могао да каже не, онда је један пут изражавања слободе, а то је позитивни, то је увек да. Речи Бог је љубав, не значе да је суштина Божија љубав него да је љубав начин постојања Божије суштине и Свете Тројице.

Слобода у црквеном начину живота се исказује као слагање, као љубав према другом, а не као избор. Улазећи у Цркву претпостављамо остварење свога бића, у догађају будућности коме је залог Христово Васкрсење. Остварење бесмртности се везује за живот вечни чији предокушај добијамо у Цркви на евхаристијском сабрању.

Живети црквеним начином живота значи остварити своје постојање на божански начин, тако што ће слобода претходити бићу и што ће човеково биће бити израз слободе.

[Milan Nikolic]

Слобода је ићи са Жеником

Када поставимо питање на који начин да раздвојимо нешто нужно, са једне стране и нешто слободно са друге стране, онда одговор налазимо у слободном усмерењу да некога волимо. У хришћанском откровењу Бога, Христос се не намеће принудно, већ на сваки начин чува и допушта да наша слобода буда изражена по нашој вољи, која треба да буде усмерена ка љубећем и верујућем  - ка Богу.

Христос тражи да будемо привучени Оцем, а то значи привучени љубављу коју Отац има према Сину и Син према Оцу. Послушност је срж живота и односа Сина и Оца, коју је Христос доказао, показао и пренео нама, као истински начин остварења вечног спасења и вечног живота нас створевних и препорођених. Жртву коју је Христос принео била је Жртва љубави, ради љубави и за љубав свих нас. Следујући Христу, једино што нас чини Христовим, јесте сједињење са Христом на најприснији начин - хранећи се Њиме, и као Телом, и као Личношћу.

Женик - то значи. Оно што је наш Живот, Пут, Истина. Наше биће као саборно тело јесте Христос, и свако од нас посебно јесте храм Његов, јер то значи Женик - када је он у нама све, Почетак и Свршетак, Алфа и Омега, и међу нама, Први и Последњи. Суштина човекове личности и човековог бића, које је по природи саборно, јесте сам Христос са свим Својим тајнама и богатствима, а пре свега са вечним Оцем и Духом Светим.

[sekastarča]

Основна смисао наше вере је обожење. Како Божија суштина и Света Тројица постоје као љубав и човеку дају слободу (сваком човеку без разлике) и како нам Бог преко своје заповести: Љуби Бога свога свим својим силама, свим својим срцем и свим умом својим и љуби ближњега свога као себе самога или љубите се међусобом како сам ја љубио вас, показује пут ка обожењу, то јест васпитава нашу слободу да се уподоби Божанској слободи и вољи, онда је основни позив човеку и његово да женику да у другоме види ову искру која нам је свима дата и која ће се распалити и уподобити у Лик Божији.

То је љубав која у проклетству на крсту каже ''да'' своме оцу... све  верује, свему се нада... и чека живот будућега века... Хришћанин учи да израста у Христа и овај раст је могућ само кроз заједништво, кроз исту чашу којом се гради тело у коме је немогуће рећи не треба ми рука или да прст каже да је важнији од колена и тако редом... Ако ли колено буде постиђено, стид је целом телу, па смо тако позвани заузети се једни за друге, јер нам је свима на срамоту ако би ли нам и прст отпао...

[Сефора]

Основна смисао наше вере је обожење.

Хришћанин учи да израста у Христа и овај раст је могућ само кроз заједништво, кроз исту чашу којом се гради тело у коме је немогуће рећи не треба ми рука или да прст каже да је важнији од колена и тако редом... Ако ли колено буде постиђено, стид је целом телу, па смо тако позвани заузети се једни за друге, јер нам је свима на срамоту ако би ли нам и прст отпао...

bighugbighug