Епархија зворничко-тузланска

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Биљана]

Црквени хор Богољубље из Добоја милозвучно је одговарао на литургији.

Мислиииим, шта рећи...............тај сам    

[feeble]

Је ли зна неко из ове епархије каква је оно грађевина у околини Бијељине која личи на неки руски манастир или цркву? Из даљине се виде позлаћени кров од цркве у руском фазону, а кад смо наишли једну суботу била је нека свадба и нека дугачка лимузина - хамер испред цркве.

А около има неке зграде. Сад, да ли је то манастир или неки пословни објекат који служи за гала свадбе

[Срђан Ранђеловић]

@@feeble,

 

 

Ова?

http://www.panoramio.com/photo/72242362

[Биљана]

@@feeble,

То је женски манастрир Свете Петке који се налази у насељу Пет језера код Бијељине!  

[feeble]

Да, то је манастир са ове слике, а могуће да је то црква коју си поставио Срђане

 

 

Само је сад ова ограда и ова зграда, или звоник, довршено. Али стварно чудно изгледа из даљине.

[Срђан Ранђеловић]

@@feeble,

 

 

Нисам сигуран, али мислим да се у њему налазе мошти Руског свештеника коме су усташе одрубиле главу.

 

Знам да сам негде слушао о томе, а био је и снимак, само не могу да се сетим где?

[Guest]

@@Срђан Ранђеловић,

 

вероватно си чуо из оног видео интервју са + Качавендом.

 

Од 39 минута је манастир Свете Петке.

 

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/1346435955/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%BE-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%BE-r1165

 

[Срђан Ранђеловић]

 

Велики црквено-народни сабор на Озрену

 

 

 

Управа манастира Светог оца Николаја на Озрену обавјештава благовјерни народ да ће и ове године о празнику Успења Пресвете Богородице, о Великој Госпојини, бити одржан традиционални велики црквено-народни сабор.

 

У навечерје празника, 27. августа 2013. године, празнично вечерње са петохљебницом служиће Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Хризостом уз саслужење мјесног свештенства и монаштва. У поноћ између 27. и 28. августа биће служен Акатист Пресветој Богородици. На дан празника, свету архијерејску Литургију служиће Његово Преосвештенство Епископ г. Хризостом, што ће уједно бити и његова прва архијерејска Литургија у нашем манастиру од избора у трон Епископа зворничко-тузланског. Позивамо вјерни народ да молитвено учествује и окријепи душу у древној немањићкој светињи.

 

О манастиру Озрену

 

Манастир Озрен се налази у насељу Кауђерица, на 7 километара јужно од Петрова, Република Српска, БиХ, у планинском окружењу кроз које протиче ријека Спреча. Манастир је посвећен Светом оцу Николају, а само име је добио по истоименој планини на којој се налази. Од марта 2003. године манастир је проглашен националним спомеником Босне и Херцеговине.

Датирање манастира Озрен, као и осталих манастира у сјевероисточној Босни, крије се негдје у сјенкама далеке прошлости. Први писани помен Озрена је натпис уклесан изнад врата, гдје се спомиње 1587. година, када је отац Јаков патосао храм. У народу овог краја влада вјеровање да је манастир Озрен као и остали манастири задужбина славне лозе Немањића. Да народно предање има основа поткрепљено је и народном поезијом гдје се набрајају задужбине великог жупана Стефана Немање а по ријечима Светог Саве:

 

Није бабо расковао благо
на наџаке, ни на буздоване,
ни добријем коњ’ма на рахтове
већ је бабо похарчио благо
све градећи многе задужбине.
Рачу цркву украј воде Дрине,
И Папраћу близу Борогова,
И Возућу крај воде Криваје,
Озрен цркву насред Босне славне,
И Гомељу на граници сувој,
Моштаницу у Крајини љутој...

 

Старији историчари сматрају да је манастир Озрен задужбина краља Драгутина, што донекле има ослонац у историјској чињеници јер је краљ Драгутин заиста у периоду 1284-1316. године управљао територијом на којој се манастир и налази. Када је краљ Стефан Драгутин 1284. године примио на управу сјевероисточну Босну, као зет и вазал мађарског краља, затекао је овдје тројаку вјерску ситуацију. Као зет римокатоличког двора у духу Немањићке политике, Стефан Драгутин није дирао у римокатоличку цркву гдје је она имала дугу традицију. Он је у овој области Усора и Соли тежио да искоријени трећу јеретичку тзв. „цркву босанску“ која се крајем ХП вијека појављује као уточиште многих јеретика који су побјегли из православних и римокатоличких земаља. Архиепископ Данило у „Животима краљева и архиепископа српских“ описује како је краљ Драгутин многе јеретике обратио у хришћанску вјеру и присајединио их светој саборној и апостолској цркви. Колико је у то вријеме подигнуто цркава и манастира свједочи и чињеница да је овај дио Драгутинове државе имао и засебног епископа „босанског“.

Према „Троношком родослову'“ у коме је забиљежено предање о задужбинама краља Драгутина не спомиње се манастир Озрен, него манастири Рача, Ловница и Папраћа. Ипак према подацима Илариона Руварца (1878.) сматра се да су сви ови манастири могли бити подигнути и прије турске управе. Манастир Тавну и завршетак Папраће својим градитељством остварили су синови краља Драгутина. Према писаним историјским изводима закључује се да манастир Озрен свој процват доживљава управо у другој половини XVI и почетком XVII вијека. Градитељске одлике озренске цркве, нарочито архитектонска декорација, говоре о настанку грађевине у периоду после 1557. године што потврђује податак о процвату у периоду XVI и XVII вијека. С пуном сигурношћу се не може констатовати да ли је садашњој цркви Светог оца Николе претходила нека старија, можда Драгутинова задужбина.

Да ли је тај период био препород у историји Озрена или обнова два и по вијека старијег манастира остаће питање на које се одговор може наћи само детаљнијим археолошким истраживањем. Архитектуру озренске цркве карактерише српско црквено градитељство XVI вијека. У то вријеме владала је уредба турске власти гдје је дозвољена обнова хришћанских богомоља само тамо гдје су оне постојале прије турске окупације. По тој уредби, све новосаграђене цркве требало је порушити, свештенство строго казнити, а кадије у чијем се кадилуку подигне црква или знамење крста, одмах свргнути са власти. Те одредбе су непосредно утицале на православну црквену архитектуру, па се и натпис уклесан изнад врата манастира Озрен сматра за потврду да је отац Јаков поставио патос на обновљеној, оштећеној или уништеној манастирској цркви.

О томе да је на планини Озрен већ 1557. године постојао манастир, свједочи податак да се отац Јаков те или сљедеће године замонашио, те као игуман Јоаким постао старјешина манастира. Поједина села у околини Озрена (између Грапске и Грачанице) носе назив Прњавор, па се претпоставља да су она била манастирска имања. Монах Тимотеј у свом запису у „панегирику“ 1589. године у Озрену спомиње игумана Јоакима. Сљедеће године тај исти монах је писао у Озрену минеј, а три године касније (1592) један „Метафраст“, у вријеме игумана Јоакима, гдје се потписивао као јерођакон.

Постоји вјеровање да је монах Тимотеј био глув и да се Божијом милошћу излијечио од глувоће. То напомиње у свом запису из 1592. године, гдје каже да је: „... дванаест година био глув и да му је у ушима лупало као да чује громове и страшна ратна оружја.“ Будући даје постао јерођакон, а касније јеромонах, ово се потврђује, јер даје остао глув не би био способан за вршење светих богослужења. Према манастирским подацима, озренска црква је живописана између 1605. и 1606. године, о чему говори натпис у којем се наводе имена игумана Јоакима и седам јеромонаха.

Ктитор фрескописа управо је био игуман Јоаким што се потврђује на једној фресци која га приказује са свитком који предаје Светом оцу Николају, патрону храма. Технологија живописа која је анализирана при утврђивању датирања свете цркве управо говори да фреско-сликарство није осликао исти мајстор што потврђују разлике у квалитету између горњих и доњих дијелова наоса. Сматра се да су године 1605. и 1606. везане за Апеско-сликарство оца Стоахиње. а да живопис у зони сокла датира из ранијег периода, гдје се запажа квалитетнија малтерска подлога и гдје је више пажње посвећено технологији традиционалног византијског фрескописа. Током 1608. и 1609. година фрескама је украшена и припрата озренске цркве, а за мајстора се сматра исти онај који је осликао цркву манатира Житомислића. О разликама у квалитету живописа, као и предању о Драгутином ктиторству, могуће је још увијек говорити само рјечником претпоставки, те и само датирање Озрена, до неких поузданијих открића, остаје отворено питање.

Бурна историјска дешавања овог краја нису заобишла ни манастир Озрен. Наиме, током 17. вијека, у овом манастиру било је бројно монаштво, а само манастирско имање било је огромно, са доста стоке и винограда. Аустријско-турски рат 1690. године приморао је озренске монахе да напусте манастир. Двадесет монаха који су остали, злочестиви Турци су посјекли пред самом светом црквом. Током XVIII вијека манастир је запустио и о њему се бринуло вриједно и побожно становништво околних насеља. Страдање православног свештенства као и самих вјерних који су бринули о манастиру настављено је и током XVIII вијека. Тако су нпр. оца Игњата из Мичијевића одвели у Травник, распели га, гдје је овај страдалник шестога дана предао своју мученичку душу своме Творцу коме је вјерно служио. Обнова манастира започета је 1775. године и везује се за требињске калуђере Јоаникија и Јосифа. Након Првог српског устанка Озрен је поново напуштен, а турска освета пала је и на тадашње свештенство.

Прва половина XIX вијека (1834, 1842. и 1848.) овом крају доноси сељачке буне, а најпознатија је била тзв. поп Јовичина буна 1834. године. Турска одмазда је била велика, а поједини подаци говоре да су Турци посјекли или објесили 758 хришћана. То је трајало све до 1839. године када је хатишерифом успостављен нешто повољнији статус хришћана. То је био довољно снажан повод да свештеници са својим напаћеним народом започну поново обнову свога Озрена. О овој обнови постоји запис и у Требнику московског издања, за који се сматра да је дар цара Александра свештенству и монаштву манастира. Да је и у то вријеме, наизглед повољнијих прилика за хришћане, долазило до страдања свештенства, говори податак о свештенику Ристи Ковачевићу који је ишао Омер-паши Латасу да обезбиједи боље услове живота и рада у свом крају. Сматрајући ово као оптужбу, локални бегови су га позвали у Маглај одакле се никад није ни вратио.

Званична обнова почиње 1842. године, када је добијена дозвола од турских власти. Обновује предводио прота Марко Маријановић, док су 1849. године отац Игњат и отац Мијат саградили предивну манастирску чесму - Калуђерицу. У то вријеме се око чесме налазило 80 дрвених колиба за смештај вјерника о великим црквеним светковинама. Народно просвјећивање је у турском царству (а и у осталим средњовековним хришћанским државама) спадало у домен цркве па су многе црквене општине имале своје школе гдје су дјецу учили свештеници или посебно плаћени учитељи тзв. „даскали“. Школа је постојала и у манастиру Озрен, али због историјских страдања архивски материјал није сачуван. Писци с краја XIX вијека описују како је овдје околно свештенство с народом 1856. године обнављало древне манастирске ћелије из 1775. године, гдје набрајају да је у доњем дијелу била школска дворана и учитељев стан. Манастир је 1878. године добио нову физиономију када му је дограђен звоник, а од 1885. године у манастиру се поново скупило монашко братство које је одмах оформило школу. Никола Димшић, новосадски сликар, 1895. године израдио је нови иконостас за свети храм у Озрену. Тај иконопис се сад налази у цркви села Бољанић. У Другом свјетском рату црква је оштећена бомбардовањем, манастирска ризница опљачкана, а архива спаљена. Игумана Гаврила и јеромонаха Серафима Љубојевића усташе су 1941. године одвеле у логор. Јеромонах Серафим се вратио у свој Озрен те тешке 1945. године. Одмах је и започео, по четврти пут, окупљати манастирско братство. Од 1992. године у манастиру Озрен налазе се мошти, десна рука, Великомученице Огњене Марије. Комисија за очување националних споменика Босне и Херцеговине, на сједници одржаној од 4. до 8. марта 2003. године, прогласила је Грађевинску цјелину - Манастир Озрен са фрескама - националним спомеником Босне и Херцеговине.

Сама црква манастира Озрена је једнодобна, са олтарском апсидом и истуреним правоугаоним пјевницама уз наос. Куполу над носе слободно стојећи стубови, што јасно дефинише средњовјековни рашки стил градитељства. Манастирска црква је иначе грађена од материјала који се у то вријеме могао наћи у непосредној близини. Зидови су израђени од серпентина, а спољашње ивице на њима од добро отесаних блокова тврдог пјешчара који је доношен из села Кртове. Портали су израђени од тврђег блиједо-црвенкастог кречњака како би добио свечанији изглед а историчаре умјетности подсјећају на оне раскошне портале цркава Студенице, Сопоћана, Мораче, Дечана те се и на тај начин потврђује веза ових манастира и манастира Озрен. Првобитна црква је била прекривена шиндром а сада је бакром. Отац Страхиња из Будимља је имао велики значај не само због живописа цркве у Озрену него и због повезивања овог манастира са широким српским духовним просторима. Наиме отац Страхиња је живописао манастир Пиву и цркве у Пљевљима, Бијелом Пољу, Морачи, Подврху код Бијелог Поља, Добруну и Градишту у Паштровићима и др., и на овај начин дефинисао цјеловитост нашег националног стваралаштва у тешким временима робовања под Турцима. Отац Страхиња је његовао препознатљив стил физиономије са доминантним главама на којима се истичу крупне очи смјештене испод изражених обрва. Стручњаци кажу да овакав стил карактерише велико иконографско знање и завидно теолошко образовање. То најбоље доказује композиција "Очинства", фреске Свете Тројице, а која је смјештена у самом своду олтара.

С обзиром да је црква манастира посвећена Светом оцу Николају, прије уласка у лађу цркве (наос), на вратима у полукругу тимпанона налази се насликан лик Светог Николе, манастирског патрона и молитвеника пред Богом. На западном зиду приказане су сцене великих испосника и подвижника као што је старац Зосим када причешћује Свету Марију Египћанку. На другом западном зиду насликан је игуман Јоаким као неко ко је бринуо о довршавању и украшавању цркве. Животу Светог Николе посвећен је највећи дио простора на зидовима припрате. У тимпанону изнад улазних врата налази се добро очувана фреска Пресвете Богородице са младенцем Христом, тзв. "Богородица Умиљенија". Одмах поред врата су насликани ликови Светог арханђела Михаила и Гаврила. Лик Светог арханђела Гаврила је знатно оштећен док се код лика Светог арханђела Михаила налази и текст на свитку који говори о његовој узвишеној служби у небеској јерархији. У преводу текст гласи:

 

Божји сам војник ја,
архистратиг маченосац,
високо уздижем оружје
све који не прилазе
с вјером у дар Божји
немилосрдно ћу посјећи

 

Управо овај текст упућује на неопходност искрене вјере при уласку у свети храм Божији. У олтару који представља „светињу над светињама“, јер се ту дешава света евхаристија, највиша хришћанска света тајна, осликано је „Поклољеље Агнегу“ као одавање части евхаристији, бескрвној жртви Христовој. Ту се Христос поново облачи у материју и под видом хљеба и вина физички се сједињује са свештеницима и вјернима. Ова композиција представља црквено-зидно сликарство XIII вијека и најприје се среће у Сопоћанима.

Озренску припрату је радио други мајстор чији стил се помало разликује у односу на оца Страхињу. Он употребљава пастелне боје и ликови су нешто складнији, виткији са мирним покретима што у оку стручњака показује манире критских сликара. Старе царске двери из XVII вијека пренесене су нешто касније у музеј епархијског двора. На њима нема дуборезних украса а оштећено сликарство је пресликано руком непознатог мајстора. У овај исти музеј из Озрена је пренесена и икона „ПеШ“ рад чувеног сликара с почетка XVII вијека Емануела Ламбардоса. Умјетничку вриједност икона допуњује и чувени српски сликар из Темишвара Сава Петровић који је 1847. године осликао на платну икону Вазнесења Христовог. Све ово упућује на не само духовну него и умјетничку, историјску и националну вриједност овог манастира, те стога намеће потребу за мобилност свих како би се она сачувала, надградила, а манастир што више посјећивао. Опис манастира Озрен не би био потпун ако се не би споменуо „велики народни сабор“ о Великој Госпојини (28. август). Сабор почиње у предвечерје празника и траје сутрадан, а неколико хиљада окупљених вјерних свједоче нераскидиву везу и неуништивост духа који овај манастир има са побожним и напаћеним народом овог краја.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Срђан Ранђеловић]

 

Стогодишњица храма Светог Илије у Горњем Забрђу

 

 

 

У суботу 7. септембра 2013. године, вечерњим богослужењем отпочело је обиљежавање јубилеја 100 година храма Светог пророка Илије у Горњем Забрђу

 

 

ечерње је служио Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Хризостом, коме су саслуживали протојереји-ставрофори Цвико Мојић и Мићо Пајкановић и ђакон Богдан Стјепановић. Служењем, бесједом и присуством на свечаној академији, која је услиједила, Преосвештени Епископ је указао велику част овом малом, али богољубивом мјесту. У својој бесједи вјерном народу Епископ Хризостом је рекао да су наши преци храмове градили не само за себе, већ и за долазеће генерације. Владика је поручио: - Сјећање на наше претке је данас велика радост не само за њих, већ и за вас да се присјетите на славне претке своје, који су у тешка времена градили ову цркву да би себи оставили  спомен, али и нама велики задатак да очувамо овај свети храм, да га обнављамо, посјећујемо и да га чувамо.

 

На свечаној академији, одржаној у црквеној порти, учествовали су: Црквени хор "Теодул" из Горњег Забрђа, глумац Лепомир Ивковић из Београда, Музичка школа "Корнелије Станковић" из Угљевика, појци византијског црквеног појања из Новог Сада и Београда, који својим пјевањем, по свједочењу многих људи, пробудише у њима најдубље молитвено расположење.  

У недјељу, 8. септембра, пред почетак свете архијерејске Литургије, Преосвештени Епископ је извршио освећење обновљеног храма. Епископу Хризостому су саслуживали свештеници Михајло Јовић, Ристо Мирковић, Љубо Богдановић и Александар Мирковић и ђакон Богдан Стјепановић. После свете Литургије, којој је присуствовало oко хиљаду људи, епископ Хризостом је граматама прогласио великим добротворима храма Светог пророка Илије у Горњем Забрђу: Општину Угљевик, Рудник и Термоелектрану Угљевик и а.д. Комсар Енерџи. Добротворима храма Светог пророка Илије проглашени су: д.о.о. Спортинг МБ из Угљевика и г. Горан Јовановић из Горњег Забрђа; утемељачем храма Светог Илије проглашен је г. Иван Симић из Горњег Забрђа, док су архијерејским похвалницама одликовани Црквеноопштински управни одбор из Горњег Забрђа и јереј Срђан Васиљевић, парох парохије горњозабрђске. По додијељивању грамата услиједила је литија око храма и освећење Светосавског дома. Литургијско сабрање настављено је трпезом љубави, која је уприличена за сав окупљени народ уз богат културно-умјетнички програм.

 

 

 

јереј Срђан Васиљевић

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]