Еее мој ти, кад сам ја славио славу ти ниси знао ни да се прекрстиш

[Evdokija]

Приметио сам да када су почеле иконе да се појављују у кућама у којима их није пре било, славске иконе су се појављивале на местима на којима је пре њих стајала титова слика.

Богу хвала, слава Богу - када сам, по милости драгога Бога, пресврнула срцем и преумнила се и када сам, свргнувши Титову слику, на зид окачила  - славску икону!

Од Бога, свима, и од мене, просто било; признајем свакоме, већ у старту, да је  - у односу на мене  -   педигриран, старији, бољи и већи Православац. Мени је сасвим довољно што, када сам повјеровала, ниједном се, у вези са нашом Православном Вјером, нисам поколебала, што никада више нисам изразила ни најмању сумњу ни у постојање Свете Тројице, ни и Христову науку, онакву каквом је интрпретира Православље. Довољно ми је што, иако посљедња, у сарадњи са Богом и Његовим стадом, кроз нашу Свету Цркву, покушавам да - живим у Покајању, са Надом на Спасење.

Што рече сестра Маша, ни ја не бих могла на прсте да набројим, колико пута ми је речено ово што је узето за наслов теме и ово што брат Драган објави да је примијетио (не знам само, будући да се није изјаснио, шта ове ријечи, конкретно, додатно у њему производе - да ли му је због тога жао или му је драго).

Свима, који су се на сличан начин као и ја, обрели у Православљу, могу само да кажем да у потпуности игноришу злу намјеру и отров који овакве примједбе (мада не увијек, али најчешће) носе у себи, а и да опросте онима, кроз које им овакве ријечи долазе, јер нису јадни људи ни свјесни да их непоменик (прозревши живу гордост у њима) упреже у свој јарам. Све што дише, нека слави Господа!

[Mиљан Танић]

Ljudima koji drže pogrešnu praksu, a diraju "neofite" upravo zato što "nisu svesni" i treba skretati pažnju na greške, da ne bi ostali u zabludi (ako hoće da slušaju).

[Огњен]

Хајде да не осуђујемо. ...

Слажем се. А можемо ли само да приметимо да би данас исте речи Христос (или још боље светитељ кога славе) упутио традиционалистима који осуђују бивше невернике?  И да размислимо зашто их је тада тако разобличио и шта би ми као Црква данас могли да урадимо подражавајући Га.

[Драган]

Приметио сам да када су почеле иконе да се појављују у кућама у којима их није пре било, славске иконе су се појављивале на местима на којима је пре њих стајала титова слика.

Богу хвала, слава Богу - када сам, по милости драгога Бога, пресврнула срцем и преумнила се и када сам, свргнувши Титову слику, на зид окачила  - славску икону!

Од Бога, свима, и од мене, просто било; признајем свакоме, већ у старту, да је  - у односу на мене  -   педигриран, старији, бољи и већи Православац. Мени је сасвим довољно што, када сам повјеровала, ниједном се, у вези са нашом Православном Вјером, нисам поколебала, што никада више нисам изразила ни најмању сумњу ни у постојање Свете Тројице, ни и Христову науку, онакву каквом је интрпретира Православље. Довољно ми је што, иако посљедња, у сарадњи са Богом и Његовим стадом, кроз нашу Свету Цркву, покушавам да - живим у Покајању, са Надом на Спасење.

Што рече сестра Маша, ни ја не бих могла на прсте да набројим, колико пута ми је речено ово што је узето за наслов теме и ово што брат Драган објави да је примијетио (не знам само, будући да се није изјаснио, шта ове ријечи, конкретно, додатно у њему производе - да ли му је због тога жао или му је драго).

Свима, који су се на сличан начин као и ја, обрели у Православљу, могу само да кажем да у потпуности игноришу злу намјеру и отров који овакве примједбе (мада не увијек, али најчешће) носе у себи, а и да опросте онима, кроз које им овакве ријечи долазе, јер нису јадни људи ни свјесни да их непоменик (прозревши живу гордост у њима) упреже у свој јарам. Све што дише, нека слави Господа!

Драго ми је ако се људи улазе у Православље здравом духовношћу. Слику титову треба одбацити као предмет идолопоклонства. Међутим ако неко види како је прошло све то па неможе више да верује у титоизам, па супституише то славом на исти начин, то јест у исти сасуд сипа ново веровање и претвори то у идолопоклонички чин не видећи шири смисао, то није здрава духовност. Ти си овде појаснила шта је за тебе Христос, али волео бих да ми кажеш и шта је за тебе био тито и разлоге из којих си држала његову слику.

[Mиљан Танић]

Хајде да не осуђујемо. ...

Слажем се. А можемо ли само да приметимо да би данас исте речи Христос (или још боље светитељ кога славе) упутио традиционалистима који осуђују бивше невернике?  И да размислимо зашто их је тада тако разобличио и шта би ми као Црква данас могли да урадимо подражавајући Га.

Upravo!

Ja ljudima oko sebe uvek govorim da prvo čitaju Sveto Pismo i gledaju kako se On ponašao, s kim se družio i šta je govorio i da su Njegove reči prvo i osnovno čega treba da se pridržavamo i da je On jedini kog treba da podražavamo. Nije ni on bio "blag" u smislu da je puštao ljude da rade i pričaju šta hoće, nego ih je ispravljao, i to nekad grubo - ali staviti to odmah na tas "osuda" ili još gore "nedostatak ljubavi" (da ne kažem mržnja) je isto kao reći roditelju da ne voli svoje dete kad ga prekoreva.

[Маша]

Pa kako nema - istorijski?

Slovenske bogove koji su bili zaštitnici porodice pre hrišćanstva odmenili su hrišćanski svetitelji (da ne govorimo o tome koliko ljudi kod nas prema "svojim" svetiteljima ima odnos kao prema sitnim bogovima).

Kako drugačije objašnjavaš to što mi imamo slavu a niko drugi od hrišćana nema?

Историјски? Хришћанство се значи темељи на паганизму или ниси то хтео да кажеш?

Не знам, волела бих да знам, мада Грци су били највећи пагани (па немају славу они који су се крстили).

[Mиљан Танић]

Govorim o slavi, ne o hrišćanstvu.

Ipak nije hrišćanstvo nastalo kod nas, zar ne? 4chsmu1

Ali slava jeste.

Kad sam rekao "pre hrišćanstva", mislio sam "pre prelaska u hrišćanstvo".

Čitao sam sad baš temu koju je Nikola otvorio o slavama, i ni tamo nema jasnog objašnjenja nastanka slave.

No, mislim da njen nastanak nije toliko ni bitan - sasvim je jasno da je to nešto što smo mi nakalemili na hrišćanstvo. Problem nastaje kad se slava smatra samodovoljnom, bez crkvenosti i liturgijskog života, i kad se zbog banketa koje organizujemo na dan slave osećamo pravoslavnima.

[Драган]

Крсна Слава

- Свети Сава је у праксу увео обред крсне славе на литургијској основи. Од светога Саве се тај обред, као и обичаји који га прате, поступно формирао, док се није развио до данашњег облика. Данашњу форму тог обреда у прошлом веку (1862) коначно је уобличио митрополит Србије Михаило. Од бројних имена која је имала ова појава некад, а има их и данас, најраспрострањенија су: крсна слава и свечари.

СВЕЋЕЊЕ ВОДИЦЕ

У неким крајевима (Војводина, Београд...), обичај је да свештеник пре славе дође у дом да освети водицу. Домаћица припреми чинију са водом, босиљак, свећу, кадионицу, тамјан и упали кандило испред иконе. Тада свештеник освети воду којом ће домаћица умесити славски колач. За ту прилику потребно је припремити: кадионицу, ватру (или брикет специјалног угља) и тамјан, затим свећу и свећњак (чирак), киту босиљка и посуду чисте воде - и све то да буде на столу, окренуто према икони крсне славе, која се иначе налази на источном зиду собе.

Освећену водицу домаћица третира као светињу: пажљиво њоме рукује, чувајући је на одређеном месту. Па кад, уочи самога дана славе, приведе крају све своје припреме за сутрашњи дан, онда том водом и брашном меси славски колач; томе се дода и потребна количина соли и квасца. У неким крајевима, слава већ почиње уочи дана вечером, јер је то, литургијски гледано, већ нови дан - дан славе: служено је вечерње, односно бденије сутрашњем празнику. Ипак, врло је ретка појава да се већ тада реже колач то се чини на сам дан славе.

ОДЛАЗАК У ЦРКВУ

Кад осване дан крсне славе, у цркву се носи колач, жито и црно вино. У храму се врши заједничко освећење жита и благосиљање хлеба и вина, а онда свештеник свако жито посебно прелије и сваки колач посебно реже. Том приликом свечар преда свештенику, пре свете литургије, читуљу (списак живих и преминулих чланова породице) ради помена и вађења честица на проскомидији - живих за здравље, а упокојених за покој душе.

Домаћин приложи цркви своје дарове: тамјан, зејтин, вино - приложи чега може и колико може. У новије време је све чешћа појава да се прилаже новац па да га црква троши сходно потребама.

РЕЗАЊЕ КОЛАЧА У КУЋИ

Тамо где је наслеђена породична пракса или се заводи нова пракса, да се чин резања колача врши у кући, треба урадити овако.

Још увече или рано изјутра ставити на сто све што је потребно за обред, а сто је окренут икони, односно истоку.

На столу треба да су колач, жито, чаша црног вина; затим свећа у чираку, списак живих чланова породице ради молитвеног спомена, затим ручна кадионица са брикетом и шибицом; поред вина и жита налази се кашичица, а поред колача нож. Свећа се пали пред сам почетак обреда, а може и раније - док је кандило упаљено још увече и горело је у току ноћи.

Кад свештеник дође у свечарску кућу, на столу је све што је потребно. После уобичајеног поздрава, домаћин приђе свећи, прекрсти се и припали је. После почетног возгласа, молитве Господње Оче наш и тропара славе, свештеник чита молитву за освећење жита. За време овога обреда окаде се: икона, свећа, колач, жито, вино, просторија у којој се слави, као и присутни чланови породице и гости. Непосредно после тог обреда, не прекидајући ток свештеник прелази на резање славског колача. За то време почињу да се певају тропари.

ОСВЕЋЕЊЕ И РЕЗАЊЕ КОЛАЧА

Све важније обредне радње и обредни материјал о слави воде непосредно порекло из Свете литургије, шире узето - односно из Цркве: у томе се огледа црквени карактер славе. Обред славе, као и сви други обреди у Цркви представљају облик комуникације или општења човека са Богом - зато је свака молитва лично интонирана, и све - осим оних које се односе на индивидуална лица - имају облик множине, што изражава саборни карактер молитве: баш као и у самој Божанској литургији у којој се молимо за све, за цео свет.

У тој саборности није брисан ниједан појединац, ма како био мали и незнатан пред људима, а граматичка множина не представља накнадни збир, него укупност, саборност - заједницу.

Свештеник прво молитвено призива Господа Исуса Христа да благослови предложени хлеб и вино, изговарајући три пута речи: "Господе Исусе Христе Боже наш, благослови овај хлеб и ово вино Духом твојим Светим свагда, сада и увек и у све векове векова. Амин." Затим обема рукама узима хлеб и подиже га, окренут икони, односно истоку: "Господе Боже, приносимо Ти ово у славу и част светог...; његовим молитвама прими, Премилостиви, ову жртву у свој наднебесни жртвеник."

Затим спушта колач и реже га по доњој кори у виду крста и прелива га вином чинећи знак крста.

Колач окрећу свештеник, домаћин и сви присутни - кружно, у десно, док се певају тропари. Исти тропари се певају и на венчању, као и приликом рукоположења у чин ђакона, презвитера и епископа. Окретање колача у круг означава вечност. Круг је симбол вечности.

После овога колач се ломи на пола и стављају се његове половине доњом кором једна према другој, тако да прорезана мекота једне и друге половине буде окренута горе: њу целивају свештеник и домаћин три пута. Свештеник говори: "Христос међу нама." Домаћин одговара: "И јесте и биће." За време певања тропара колач су окретали сви присутни - домаћи и гости; ако их је било много, онда они ближи непосредно су окретали колач, а они даље њиховим посредовањем били су у вези са колачем, држећи сваки руку на рамену онога ко стоји испред њега. Ту појаву имамо ређе у кући, али је зато имамо често, готово редовно кад је у питању храмовна слава, школска слава, еснафска и сл. јер се и тамо реже колач а присуствује велики број верника.

Пошто је завршено целивање славског колача, певају се тропари који су у овај обред ушли из празничкога бденија, односно јутрења.

Иза тога дође јектенија у којој се моли за народ, архијереја, Православне Хришћане и на крају за укућане - по имену. На крају, као и обично, мали отпуст. Тада дође честитање.

СЛАВСКИ РУЧАК

Славски ручак, као и све обредне понуде, није јело ради јела, него је то заједничко обредно једење и пијење (со-јастије и со-питије). Зато о слави домаћинова кућа није само гостољубиви дом него истовремено и нека светионица: и кућа и породица су црква (заједница) где се приносе Богу на дар побожне мисли, жеље, захвалност, дочекују се и примају гости, по узору на библијскога праоца Аврама који је угостио три непозната тајанствена путника.

ВИДОВИ СЛАВЉЕЊА СЛАВЕ

Евхаристијски огранак није урастао само у породицу, па зато не постоје само породичне славе, него постоје и други видови слава. Пре свега, видели смо да је кућна или породична слава израсла из црквенога обреда. Поред храмовне славе постоји градска и сеоска слава, код нас заветина што значи дан и обред завета. Обичајна страна, односно рухо тих свечаности разликује се зависно од места и времена; али обредна страна је иста.

У старом Дубровнику су постојала братства и њихове славе. По угледу на то, а са ослонцем на заветине и храмовне славе - домаћа слава се развила у још један облик, односно више видова славе. Тако, на пример, зна се да је Светог Саву увео као школску славу кнез Милош тек 1841. године, али се исто тако зна да су у Сремским Карловцима још у претходном веку на Дан светога Саве ђаци били слободни од школе и "имали су рекреацију".

У овим славама обред је исти као и код породичних, односно црквено-храмовних. У јектенији се помињу имена чланова породице: оних који су домаћини славе за ту годину и оних који прихватају припрему славе за идућу годину, а помену се уопштено и сви учесници славе. Стари домаћин предаје кумство своме наследнику - домаћину за идућу годину тако што му предаје половину, негде четвртину, славског колача.

Исто тако отац предаје сину славу, а то бива онда кад се син издваја у посебно домаћинство, било да ће живети у другом граду било да ће живети у том истом месту. Потпуно је погрешна пракса која се понегде код нас усталила после Другог светског рата, да синови не славе док им је отац жив, или пак да славу преузима само најстарији син. Дужност је оца да свом сину преда славу, тако да и он слави. Ако то отац не жели да учини, из ко зна којих разлога, потребно је обратити се свом надлежном свештенику и са њим се договорити о преузимању крсне славе. Син тада никакав преступ није учинио против свог родитеља и крсне славе.

Када је Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину 1878. године, забрањена је употреба ћирилице, певање уз гусле... чак је забрањено и слављење крсне славе. Пошто се Срби нису славе одрицали, влада је донела одлуку по којој је дозвољена слава, али се претходно морало добити одобрење, за шта се морао платити порез на славу. Дозвола гласи: "Дозвољава се да Н. Н. може светог Ивана славити 24 часа." Под светим Иваном подразумева се свети Јован Крститељ.

Једна заједница обично почиње да слави те године кад се оснива, а некад и нешто касније. Храм почиње да слави кад се заврше радови и изврши његово освећење - али има и друга праксе: да слава новога храма почиње да се прославља још у изградњи - спомен храм Светога Саве у Београду на пример слави своју славу, а још није завршен.

Крсна слава, гледана и схваћена изнутра и квалитативно, представља појаву у којој се види да је српско Православље, светосавље, правилно и дубоко појмило смисао и биће Цркве и најадекватније изразило своје схватање и свој доживљај Цркве као вечне необухвативе заједнице Бога и људи.

Тако се о крсној слави дом - породица показује као минијатурна слика Цркве, пуна стварне животности: њена материјална присутност у одређеном простору је евидентна и она је само символ духовне стварности која даје смисао. То у ствари чини душу целога поретка ритуала крсне славе.

После Другог светског рата, све је чињено да се крсна слава укине, забрани, искорени, а кад то није пошло за руком, онда се ишло на то да се она што више испрофанише, обесвети. Кренуло се од тога да није потребан колач, жито и свећа. Него би се спремио богатији ручак. Није се водило рачуна о посту.

Има и оваквих примера, када домаћину објасните шта је крсна слава, онда он покушава да се брани, па каже: "Ја сам овако наследио, а кажу ми да није добро да мењам досадашњи обичај." Са овим су се срели и оци Првог васељенског сабора 325. године у Никеји, па су 15. каноном прописали: "Уништити обичај који се противу апостолскога правила у појединим местима укоренио..." Српском народу је свети Сава оставио како се слави. Због тога смо ми дужни, на основу горе наведеног канона, искоренити ружне, лицемерне и неХришћанске обичаје, који су се на штету Цркве уобичајили. Да ли смо се запитали, да ли су светитељи Божји, од којих је велики број био испосника, задовољни са нашим начином слављења њиховог имена. Да ли ће они нама оваквима бити заштитници пред Богом или не? Крсна слава није јело и пиће. Још је свети Петар Цетињски чудотворац проклео сваког оног у Црној Гори ко дуже слави славу од једног дана. Разлог је тај да би сачувао храну сиротињи, јер су још тада многи славу претварали у јело и пиће.

Увукла се понегде и још једна крајње погрешна пракса. Догоди се да у породици неко умре или погине у току године. Долази свештеник за славску водицу, онда домаћин каже: "Ја ове године нећу славити славу, имао сам смртни случај у породици. Дођите идуће године." Ово је парадоксално. Када је 1934. године погинуо краљ Александар у Марсељу, многи су у знак жалости за краљем отказивали славу. Због тога је Свети архијерејски синод Српске Православне цркве изашао у јавност са једним саопштењем, којег се морамо присетити и по њему владати. Крсна слава се никада не прекида. Позвани су тада верници, да удвоструче своје молитве за покој душа упокојених, с посебним позивом да се за крсну славу помогну они којима је помоћ потребна. Да се уместо богатих гозби, исте смање, а разлика у новцу да сиротињи. То је Хришћанско схватање крсне славе. У неким српским крајевима ако се догоди да се у породици неко упокоји, колач се не шара, већ се само на средини направи печат са знаком крста. То је свештенику и свим присутнима у храму знак да се у том домаћинству неко у току године упокојио.

[Zawisza]

Ако би тако уско посматрали за све можемо да кажемо да има везе са "паганима". Постоје славе и код других народа, али најпре треба направити једну дистинкцију између атрибута религијски и религиозни.

Религијски су они знакови који леже у подручју религије  па се религије њима редовно служе, то су вода, светло, дуга , тама , разне боје и попут њих и многи други симболи па се све религије њима користе и на крају они постају религијски симболи.

За разлику религиозни су они који су искључиво, религијски, у себи носе религиозни набој и значење, својствено вери. Они на неки начин имају религиозну природу и по себи увек упућују на нешто надприродно. То су свете тајне, клечање, молитве, жртвовање, осењивањем крстом и наравно славе, које у себи садрже све те симболе својствене вери. Значи да славе никако немогу бити неки остаци паганизма већ напротив носиоци садржаја аутентичних религиозних вредности. Не религијских него религиозних а и ту је јако битно још нешто истаћи што мало људи зна, а то је разлика између вере и религије.

Вера је психолошки чин поверења Богу и надприродном свету. У себи укључује веровање да постоји метемпиријски свет другачији од овог садашњег и материјалног.

Религија укључује у себе такву веру али је она шири појам од такве вере. Осим наука вере религија обухвата и култни однос према Богу и практични морални живот у складу са вером.  Вера је дакле срж и срце религије, а ова је проширење  и спољашњи вид потпуне и делотворне вере.

Слава би према тумачењу оних који тврде да је остатак паганизма био практично приказивање религије кроз спољашњу форму вере.

Нажалост, због таквог става, због посматрања као спољашње стране религије долази до формализма, па се слава поистовећује са магијама и некаквим другим деформацијама религиозности а најчешће тврдњом да је то некакав остатак паганизма.

Ја се зато немогу сложити са тврдњом да је слава неки спољни израз некаквог рудиментног паганизма већ напротив јак и моћан симбол хришћанства, присутан је само у другачијем облику код традиционалних хришћана.

Конкретно код мене у цркви славе католици славу, то је дан када се доносе свеће славске у цркву на благослов, већина јањеваца слави св. Николу, католици Албанци код мене у цркви такође славе. У Пољској се задржао тај обичај по забаченим селима а у градовима је прихваћен обичај слављења имендана односно свеца чије име носи слављеник.

Славе нису обичан дан за оног који слави, већ је то посебан дан и разликујуе се од осталих дана, баш тим садржајем својственим хришћанима а сваки спољни чин, почев од жита које се кува и које нам говори о мноштву зрна које пропадну, о славској свећи која се пали и чија светлост је онај који разбија таму о славском колачу који се ломи и умножава, о породици која се окупља, кажу нам да је то посебан дан посвећен Христу.

Ја сам свестан да је дошло до банализације славе, па неки чак славе по кафанама уз музику и певаљке. То већ јесу неки паганизми ал не могу да тврдим ни да су то баш славе. Можда је то лепо ал ја лично не идем на такве славе и на посне које се мрсе.  

[Evdokija]

Драги брате, Драгане, радо ћу да ти одговорим. Могу да кажем да сам титоиста, комуниста и атеиста, постала још самим рођењем у породици која је, без остатка, крајње дубоко и искрено, вјеровала тита, а васпитањем сам се, још више, утврдила у - са правом кажеш  - идолопоклонству. Човјек је наше највећа вриједност - тако је гласио тај морални императив којем сам тежила. Никада нисам помислила да је човјек слаб, погрешан и пропадљив.

Сви ми, од Бога је тако, јако поштујемо своје родитеље и, најчешће, не доводимо у питање оно што нам долази кроз њих, а када се узме у обзир да су моји родитељи, шта проповиједали, то и живјели (били су дубоко патријархални и морални људи, живог срца), онда мени није било тешко да повјерујем у најбољи, од свих могућих, свијетова и да вјерујем све "истине" којима сам учена, а других гласова, да се не лажемо, брате, није ни било у мом окружењу.

Мој покојни отац је био веома скроман човјек, несразмејрно скроман, у односу на то шта му је, по заслугама, а по мјери и од стране оних који су имали власт да награђују, припадало. Иако је његово име, у она времена, могло да отвори сва врата преда мном, васпитана сам да га нипошто не користим него да се за све помучим сама, да за све станем у ред и да чекам. И, да брижно пазим, да моје понашање буде за примјер другима. Друг тито је био "бог", он је све нас волио и штитио и бранио од свих бројних непријатеља који су нам завидјели у каквом друштву слободе и социјалне правде живимо, а није тих непријатеља било мало, ни вањских ни унутрашњих. Не да је то мени неко бранио, ја се никада нисам бавила преиспитивањем његових ријечи и дјела. Све што је рекао и учинио било је - "генијално"! Испуњавало ме је то што сам могла, својим животом, да прислужим идеалу тог, социјалистичког - ЧОВЈЕКА ОД МРАМОРА.

Међутим, још од половине осамдесетих, све је најприје почело да се лагано мијења, па да се потреса, а потом и да нас лупа и да се руши, па да се на крају и сруши. Ни камен на камену није остао (ни у нама, ни ван нас) - идеална и, потпуно, пожељна ситуација за тврдоврате и невјерујуће. Јер, свему сам дохакала ја, само је Бог, дохакао мени. Без невоље, нема богомоље!

Одричем се гријеха, али се свог оца и матере не одричем.

Не брини брате, икрено, нисам идолопоклоник, нема више - готово! Није ми Господ замјена, са Господом се сусрећем кроз икону и то је једини разлог због којег сам поштовалац икона. И кроз човјека се сусрећем са Господом, уколико је човјек спреман да пропусти Господње, кроз себе. Посљедња сам, која ће ти пренијети своје утиске о нечијој дивној дугој бради и необичним, продорним, плавим очима. Ако сам ти појаснила, драго ми је, а ако не, ако те ишта збуњује у мом одговору, слободно ме упитај, може и преко приватних порука, да не одузимамо простор братији и сестрама, да искажу шта имају у вези са темом.

[emilijazr]

Хајде да не осуђујемо. ...

Слажем се. А можемо ли само да приметимо да би данас исте речи Христос (или још боље светитељ кога славе) упутио традиционалистима који осуђују бивше невернике?  И да размислимо зашто их је тада тако разобличио и шта би ми као Црква данас могли да урадимо подражавајући Га.

Кад сам мало боље ишчитала све поруке,видим  опет се све распршило, као и обично у дискусијама.

Благо ономе ко је од детињства узрастао у вери, учећи од својих родитеља. Каква је благодат Божија у време комунизма у Србији у другој половини 20. века расти у православљу! Верујем да су то ретки, прави верници. Верујем да на њих не мислите кад кажете " традиционалисти", него на оне који су формално били ту негде, осим овог са славом, они су по кафанама чекали и тзв. Српску нову годину, а сад више неће, и никад заправо нису стигли до Христа.Знам за бунт тих људи којима је икона украс, а фарбана јаја и бадњак највећа одличја православља.Њихова осуда погађа ме и ових дана, можда јаче него икад до сада, и не само њихова. Погађа ме и осуда оних који су остали неверујући, јер  њима смета што смо се удаљили, утишали, смирили...Дакле, проблем је што се наш живот променио, једни нас осуђују због оног пре, а други због оног сад.а Немам намеру да моралишем, опростите, нисам хтела да тако зазвучи моја претходна порука. Видим да су неки међу вама свештеници, ваше су обавезе, сви знамо, веће, па и мука већа. А ми осатали, ја мислим, без осуде, полако, молећи се Господу за све који нас осуђују. И кад треба,и кад се може, објаснити. Знате како је Исус рекао ученицима да се не боје шта ће и како говорити јер ће Дух Свети говорити из њих. Будемо ли ми стекли благодат Духа Светога, лако ћемо разобличити, а ја, овом својом памећу, тешко да могу да смислим неку стратегију како да разобличавам. Ваљда сваки појединачан случај на посебан начин. Некад имам утисак да су неки људи "на вратима " Цркве. Ушли би, али не знају како, па раде оно што су научили од својих старих, а међу њима је слабо било оних који су читали Свето Писмо, него су веру углавном одржавали обичајима.И такви мисле да су заслужнији од осталих, и мислим да су збуњени и љути што нису у праву. Бојим се да нека оштрина има само да их учврсти у том ставу и расположењу, и да их треба полако и пажљиво превести преко прага.

И још да кажем да лично немам ништа против слављења крсне славе, памтим то Божић и Ускрс, као најсветлије у детињству и верујем да одатле потиче и моја данашња вера. Некоме сметају обичаји за ове празнике, мени не, неко има само обичаје, а неко се ускописти па их баш зато неће што неки само то хоће , и опет смо се посвађали. 4chsmu1

[Огњен]

@емилијазр

Хвала на овим речима, свака одише љубављу према ближњима које бисте можда сврстали у "прозвану" групу.  :cheesy2:

И ја бих да нешто појасним. Зашто сам ставио ону фотографију са славским колачима. Зато што када видим такву слику, наређане колаче са житом и вином припремљеним за резање, ја само о једној ствари могу да мислим. О Христу и Литургији. Али одмах да се разумемо - не мојом заслугом. Свештеник који служи у цркви у којој сам ишао последњих година усталио је следећу праксу; Када су већи празници и када има доста колачара он их када свети водице обавезно позове да дођу за резање колача бар пола сата пре краја Литургије и када заврши службу одржи беседу. У тој беседи увек објасни велики значај који крсна слава има код нас, опише историјат настанка, део житија,  и онда у наставку врло јасно али неувредљиво објасни да је слава црквени обичај, да је продужетак Литургије те да без доласка на службу губи свој корен и своди се на обичан ручак - те да је промашај. Понекад говори опширније, понекад сажетије али тема његове беседе је Христос и Литургија. Увек тако. И зато када видим колаче наређане на столу ја очекујем да чујем беседу о сусрету и животу са Богом кроз Литургију.

Мислим да је он тако нашао одличан начин да због оштрих речи (на шта је сестра емилија упозорила) не може бити изговор онима којима изговор треба а са друге стране даје прави путоказ онима који га траже.

Овај догађај из јеванђеља који се на почетку теме цитиран подсетио ме је на то. Христос прво пита фарисеје који је син послушао па кад се они сами сагласе да је то онај који се касније покајао онда им указује где су они у тој причи. Ако би ме неко питао где се то данас дешава и како Црква треба да подражава Христа у овом поступку ја бих му показао на тог свештеника и начин који он примењује.

[Драган]

Видиш сестро Евдокија како Господ трезни људе. klapklap Када је Мићко из Индексовог позоришта у перформансу "Тито по други пут међу Србима" прерушен у Тита ишао Кнез Михаиловом улицом многи присутни грађани су поверовали да је заиста Тито пред њима "ја сам знао да си ти жив" рече један од њих. Невероватно је у какво стање може да доведе човека веровање у непогрешивост смртног човека и његово обожавање. Хвала ти на искреном одговору. Као што сам написао ја сам одлазио у куће у којима је Титова слика била светиња, али сам растао у породици која није била под колективном хипнозом тог времена, нити касније у еуфорији Слободан Милошевић. Мој отац би исмејао све оно што је о Титу у школкој лектири писало. Нису ни моји родитељи били неки који би ме дубље упутили у Хришћанство, али су ме као дете дали крстити као и њих њихови, а кроз моју нану покој јој души као дете сам вођен у манастире и упознао се са оном народском побожношћу о којој се овде расправља колико је погрешна или исправна. Гледао како се свако вече моли Богу за кога ми је учитељица у школи рекла да не постоји и да је га је измислио прост народ који неуме да научно објасни појаве у природи. Учествовао у свим обичајима које смо држали о празницима и слави. Ето можда је другачији стицај околности да је мени то било некако ближе, битно је да се срце отвори да  :cheesy2: уђе, а Он до срца зна пут.

[Mиљан Танић]

Ја сам на Осмом дану данас објавио текст о "калемима" - обичајима који сами по себи немају корене у хришћанству, а "христијанизовани" су, и људи им данас робују, али сам се дотакао и славе.

Оно на шта ме Емилија сад подсети, а шта тамо нисам написао, јесу обичаји код нас у Босни (говорим само о њима, јер не познајем овдашње обичаје руралних средина - Београд их барем и нема баш нешто у том смислу) за Божић, и мање нешто за Васкрс. А то је да се цео дан на Бадњи дан, док се прасад пеку на ражњу, пуца. Добро, код нас се и иначе все и всја слави пуцњавом (што мени није најјасније никад било), али тад ми посебно смета. Да буде грђе - после рата су почели да бацају бомбе! Тако да ето данас у селу Јања у околини Бијељине, на Бадњи дан и божићно јутро можете чути и бомбе. То никако не могу да разумем и прихватим.

И као што рекох, није сваки прекор одмах и осуда, ма колико оштар био.

А резање славског колача... сетих се и тога: ове године, на св. Стефана, певао је хор литургију у малом храму св. Саве. И стојим ја на балкону, гледам доле, 15ак минута пре литургије, у наосу једно пет-шест столова, на све стране, и свештеници освећују колаче... као тезге. Људи им се само смењују на столовима, они освећују, сваком тихо поје по један од њихових помоћника, док се други свештеници у олтару спремају за литургију. Људи заврше свој "посао" и иду кућама, на литургији полупразан храм (био је радни дан). И гледам тако те столове и само чекам Христа да уђе у храм и растера их као оне трговце у Писму.

[Огњен]

О калемима сам поделио са пријатељима на фејсу  0205_whistling

И гледам тако те столове и само чекам Христа да уђе у храм и растера их као оне трговце у Писму.

А да га ми не чекамо случајно из неких других разлога?  0110_hahaha