Конферeнција о стању у СПЦ

[Srdjan]

Монахе који су, после одбијања администратора да им да тражени отпуст, напустили Епархију рашко призренску, ви називате одбеглим монасима и према њима се недопустиво и без имало поштовања изражавате, док према јеретицима римокатолицима имате само речи потпуног уважавања.

Мислите о томе.

Свештеници/монаси који напусте Епархију без дозволе надлежног помјесног Епископа

- канонског отпуста,  по аутоматизму више нису свештеници-монаси

јер Православље не познаје никакве видове духовности

без конкретне везе са локалном заједницом и помјесним Епископом.

Римокатолици су мале маце према овима у поређењу колико се штете угледу СПЦ направило пред простим народом и неупућенима, па чак и међу члановима цркве неупознатим са конкретним збивањима у ерпким.

Њихово фактичко стање већ јесте раскол, будући да нису у заједници ни са једном помјесном заједницом и ни са једним канонским Епископом СПЦ, а њихово стање није констатовано (дакле они који су одбили послушност Цркви) само захваљујући дуготрпељивости Патријарха Иринеја и Митрополита Амфилохија.

НЕМА СВЕШТЕНИКА НИ МОНАХА КОЈИ ЈЕ ИЗНАД ВЛАСТИ ЕПИСКОПА,

И КОЈИ МОЖЕ САМ СЕБИ ДАВАТИ ОТПУСТЕ.

Најбесмисленије од свега јесте то што због доказаног преступника канона Виловског

и в.Артемије и одбјегли монаси ризикују све и стављају на коцку духовно здравље народа који им је повјерен. Јел' тај Виловски неки месија па да је важнији од Цркве и народа и да је већи и од Сабора, Патријарха и конкретних канона?

[Evdokija]

Монахе који су, после одбијања администратора да им да тражени отпуст, напустили Епархију рашко призренску, ви називате одбеглим монасима и према њима се недопустиво и без имало поштовања изражавате, док према јеретицима римокатолицима имате само речи потпуног уважавања.

Мислите о томе.

Овдје, брате Јефреме, ипак, треба бити добро усредоточен само на оно што је битно. Не вриједи се ту освртати ни лијево ни десно, ни напријед ни назад, него лијепо, да се утврди гдје је чвор запетљан и да се распетља.

Кажеш - Монаси су послије одбијања Администратора да им да тражени отпуст, напустили ЕРП ....

Брате драги, ниси ти ово прецизно изрекао и зато је истина о овом догађају уроњена у маглу. Монаси су, брате Јефреме,по добијању Божијег благослова кроз Администратора (који год да је Администратор, а благослов је - Божији ) којим им се одриче допуст - на тражени канонски отпуст, без Божијег благослова, напустили РПЕ.

Е, када се - све оно, што клизну ко очица на чарапи - метне пред очи, онда питам ја тебе, брате - шта сада с тим?

То се - тамо - догодило. Тамо се велика прашина усковитлала и слабо се види, али што је удаљеност од тог ковитлаца већа, јасније се види, и знај да не гријеше они који кажу да су монаси - одбјегли. Може и то, много прецизније, да се каже - дио монаха са РПЕ, одбијањем вршења Божијег благослова који су добили кроз Адмиистратора, одлучио је да збаци свој Крст.

Гдје је ту подвиг трпљења, гдје је уздање у Бога, гдје је Вјера, а гдје Нада и Љубав? Све је овдје лично, дакле, непобожно - личан је однос према Духовном Оцу, личан је однос према Администратору, испитује се Божији благослов, хоћка се и нећка, даа л га треба вршити. И, ко то ради? Монаси, нажалост, монаси.

Не требамо, уопште, да идемо даље. Прво ово - па тек када се исправи ово, да се види, шта даље.

[Mиљан Танић]

Монахе који су, после одбијања администратора да им да тражени отпуст, напустили Епархију рашко призренску, ви називате одбеглим монасима и према њима се недопустиво и без имало поштовања изражавате, док према јеретицима римокатолицима имате само речи потпуног уважавања.

Мислите о томе.

Ti misliš da je episkop dužan da bilo kome da kanonski otpust?

Naročito kad ne postoji nijedan opravdan razlog za to?

I hajde, kome su ti monasi dužni biti poslušni? Episkopu Artemiju ili Crkvi?

Da ja radi reda ponovim svoja pitanja.

[Петар Православац]

антицрквени сајт

http://borbazaveru.info/content/view/2696/1/

Јеромонах Бенедикт: Шта пише у Уставу СПЦ?

уторак, 17 август 2010 09:05

У акту бр. 131 Св. Арх. Синода од 11. фебруара 2010. године, којим се покреће „поступак утврђивања канонске одговорности“ (који никада није покренут, а еп. Артемије је смењен) против еп. Артемија, под другом „кривицом“ која му се ставља на терет, стоји следеће:

„...Због поступака којима се угрожава јединство Српске Православне Цркве, а Епархија рашко-призренска се de facto издваја из њеног састава и поретка (акт Ебр. 435 од 21. децембра 2002. године «о оснивању» Епархије рашкопризренске)...

Свети Архијерејски Синод одлучује:

Покренути поступак утврђивања канонске одговорности Његовог Преосвештенства рашко-призренског Епископа Г. Артемија у првој истанци...“, итд.

Сада се поставља питање: да ли епископи у Св. Арх. Синоду читају Устав СПЦ, и да ли се њиме руководе када је то потребно?

У актуелном Уставу СПЦ читамо следеће:

Члан 5

У Српској православној цркви правна су лица: Патријаршија, епархије, црквене општине, манастири, задужбине, самосталне установе или такви фондови и према црквеној намени, поједини храмови.

Ова правна лица способна су да по прописима закона стичу и држе како покретна тако и непокретна добра, и врше сва права и обавезе које им као таквима припадају.“

Дакле, Свети Архијерејски Сабор, који је усвојио овај Устав СПЦ, предвидео је да епархије буду и послују као правна лица. Некада је епископ можда могао да оде у Регистар и Пореску Управу и региструје епархију као правно лице попунивши неки формулар или написавши молбу. Данас je у Србији за добијање статуса правног лица потребно имати МАТИЧНИ БРОЈ. Матични број се добија тако што се Републичком заводу за статистику подноси захтев да обави разврставање по делатности у складу са Класификацијом делатности, односно да правни субјект добије матични број и шифру делатности. Уз захтев се подноси решење за упис у регистар (После тога ПИБ - Порески идентификациони број). После регистрације и добијања матичног броја, следи подношење пријаве надлежном пореском органу, ради добијања пореског идентификационог броја (ПИБ). Пријава се подноси према седишту правног лица. Уз захтев се подноси оверена копија решења о регистрацији и матични број правног лица.

Овде је потребно навести шта је све потребно за покретање поступка регистрације оснивања правног лица. Постоји више врста правних лица, а овде ће бити наведено само оно што им је заједничко, што се уједно односи и на епархију.

Поступак регистрације оснивања правног лица

Поступак оснивања се покреће подношењем регистрационе пријаве Агенцији.[1]Уз пријаву која се подноси на прописаном обрасцу прилаже се:

1. Документација која је у складу са овим законом;

2. Доказ о уплати накнаде за регистрацију, на рачун Агеције.

Прописана документација и накнада за регистрацију:

1. Доказ о идентитету оснивача – фотокопија личне карте или пасоша физичког лица;

2. ОСНИВАЧКИ АКТ друштва - правног лица, са овереним потписом оснивача (Непосредни поглавар епархије је епископ, сходно члану 13 Устава СПЦ);

3. Одлука о именовању заступника, ако он није именован оснивачким актом;

4. Оверен потпис заступника.

Ако Епархија жели да отвори рачун у банци, на пример у Комерцијалној банци, која је најактивнија Српска банка на КиМ, потребно је: [2]

1.Захтев за отварање рачуна;

2.Решење о упису у регистар Агенције за привредне регистре или извод из регистра, не старији од три месеца;

3.ОСНИВАЧКИ АКТ или Статут;

4. Овера потписа лица овлашћеног за заступање;

5. Картон депонованих потписа лица овлашћених за располагање средствима на рачуну;

6. Уговор о отварању и вођењу рачуна правног лица код Ком. Банке;

7. Писмено овлашћење - ПУНОМОЋЈЕ (када рачун отвара пуномоћник) које даје законски заступник;

8. Изјава пуномоћника (када рачун отвара пуномоћник);

9. Личне карте - пасоши свих лица наведених у документацији која се подноси;

Дакле, ако епархијски архијереј жели да његова епархија функционише као правно лице, приликом регистрације у процесу оснивања правног лица потребно је имати ОСНИВАЧКИ АКТ – АКТ О ОСНИВАЊУ (епархије, манастира, црквене општине итд. - по члану 5 Устава СПЦ).

Замислимо ситуацију да епископ (или пуномоћник) оде у банку са намером да отвори рачун за правно лице (епархију) и изјави да не може да поднесе акт о оснивању, јер су епархије и манастири стари и по 1000 година, па им онда, да би потврдио да је епархија правно лице, покаже члан 5 Устава СПЦ! - то би било заиста жалосно.

А у другом делу члана 5 Устава СПЦ каже се: „Ова правна лица способна су да по прописима закона стичу и држе како покретна тако и непокретна добра, и врше сва права и обавезе које им као таквима припадају.“ Способна су да по прописима закона (дакле, закона Републике Србије, јер само у државном закону постоји статус правног лица - у црквеном не постоји) стичу и држе како покретна тако и непокретна добра и ВРШЕ СВА ПРАВА И ОБАВЕЗЕ КОЈА ИМ КАО ТАКВИМА ПРИПАДАЈУ.

Дакле, ако обавезе налажу да се мора доставити и акт о оснивању епархије (што је само ради испуњавања законске форме), епископ сходно члану 5 Устава СПЦ, који му дозвољава да се региструје као правно лице, пише АКТ О ОСНИВАЊУ, јер је то обавеза која му по прописаном закону Републике Србије следи ако жели да (у овом случају отвори рачун у Ком. банци) се региструје као правно лице код надлежних органа РС.

У оптужници на основу које је требало да се покрене канонски поступак против епископа Артемија, пише да се он тиме што је „ОСНОВАО ЕПАРХИЈУ“ као правно лице, де факто издваја из састава и поретка СПЦ, и тиме угрожава јединство Цркве. Да ли је то могуће? Епископ Артемије није учинио ништа супротно Уставу СПЦ, као ни закону Републике Србије. Напротив, он је и једно и друго испоштовао како приличи православном епископу.

Како то да онај ко у складу са Уставом СПЦ и законом Ребулике Србије делује и ради за интерес Цркве и народа на КиМ, постаје гоњен и да се од њега тражи одговорност за оно у чему није погрешио? А ако се зна да су захваљујући АКТУ О ОСНИВАЊУ епархије, хиљаде Срба на простору КиМ нахрањени, тако што је организација „Мајка девет Југовића“ користила рачун епархије у Комерцијалној Банци (за чије отварање је био потребан АКТ О ОСНИВАЊУ епархије), на који су се сливала сва средства од послатих СМС порука и донација, који би честит и нормалан човек онда могао да оптужи еп. Артемија да је АКТОМ О ОСНИВАЊУ епархије угрозио јединство СПЦ?

Значи Устав СПЦ не забрањује, чак шта више одређује да су епархије правна лица. Српска Црква је одвојена од државе, па самим тим потребна је још и додатна документација како би се коначно епархија регистровала као правно лице, а најпотребнији документ је АКТ О ОСНИВАЊУ, којим се, заправо, не оснива нова епархија, већ се од стране канонског епископа сведочи да је Епархија рашко-призренска основана и да постоји. Али због административне политике, у тексту стоји да се ОСНИВА епархија, јер ако би писало „Епархија је основана тад и тад...“, онда би требало да се достави акт којим се то указује, а како то није могуће доставити, јер су старија документа запаљена, изгубљена, или оштећена (посебно на КиМ), онда се приступа писању новог акта од стране епископа који je тренутни поглавар[3]епархије (Овде треба поменути и то да акта која служе за регистрацију правног лица не смеју бити старија од законом одређеног времена, обично од 3-6 месеци, тако да чак и ако постоји неки старији акт од оснивања Епархије РП, на пример, не би био важећи код државних органа за оснивање епархије као правног лица).

Такође, потребно је поменути да комисија Св. Арх. Синода која је извршила контролу пословања ЕРП 2006. године, није нашла ништа спорно у томе што је еп. Артемије 2002. године написао АКТ О ОСНИВАЊУ Епархије. Овај акт је ипак 2010. године требало да послужи као сведочанство да је еп. Артемије „спремао раскол“ (пре осам година) у СПЦ! Зато је на АКТ О ОСНИВАЊУ Епархије бачен акценат, као на нешто чиме еп. Артемије ремети и угрожава јединство СПЦ, иако, како видимо, он није урадио ништа супротно Уставу СПЦ.

Ако се осврнемо на фебруарску медијску кампању против еп. Артемија, дириговану из Дечана, сетићемо се да је еп. Артемије оклеветан да „припрема раскол у СПЦ“, а као једини доказ за то је оснивање Епархије као правног лица, које је, иначе, предвиђено Уставом СПЦ. Какав парадокс! Како то да 2006. године АКТ О ОСНИВАЊУ Епархије није био споран? Како то да се ни једном у протекле три године на СА Сабору није расправљало о акту који је преко ноћи постао фаталан за јединство СПЦ? Сада је питање ко заиста угрожава јединство СПЦ - онај кога оптужују, или они који га оптужују? Чињеница да је тужиоцима потребно нејединство у СПЦ веома је обесхрабрујућа и заиста наводи на сумњу према свему ономе што тужиоци раде, пишу, говоре и сведоче у свом архипастирском раду.

Поражавајуће је и то да у акту Бр. 131 Св. Арх. Синода, о „покретању поступка утврђивања канонске одговорности“ Преосвећеног епископа Г. Артемија, није наведено о који члан Устава или правило светих Канона Православне Цркве се огрешио, већ су само набројане „кривице“ на основу којих се моментално покреће поступак против оптуженог не би ли га што пре склонилили са ЕРП и прогнали у заборав.

„А Фарисеји рекоше међу собом: Видите како ништа не помаже. Ето, свијет оде за њим“ (Јн. 12, 19)

Призрен,

3. /16. 08. 2010.године

Јеромонах Бенедикт

--------------------------------------------------------------------------------

[1]Преузето из приручника Привредне Коморе Србије.

[2]Преузето са званичне интернет презентације Комерцијалне Банке. www.kombank.com

[3]Члан 13 Устава СПЦ: На челу сваке епархије стоји епархиски Архијереј, као њен непосредни поглавар. Он је по црквеноканонским прописима, главни представник и руководилац свега црквенодуховног живота и црквеног поретка у епархији, и управља епархијом уз помоћ свога свештенства и народа.

[Милан Меденица :)]

неки само терају своје и немају власт над собом  smiley-dance007

[uros]

антицрквени сајт

http://borbazaveru.info/content/view/2696/1/

Јеромонах Бенедикт: Шта пише у Уставу СПЦ?

уторак, 17 август 2010 09:05

...

Odgovor o. Velibora Dzomica: (izvor: http://velibordzomic.blogspot.com/2010/08/blog-post_3370.html)

УТОРАК, 17. АВГУСТ 2010.

Црквени Устав "по правилима баба Смиљане"

Протојереј мр Велибор Џомић

ЦРКВЕНИ УСТАВ - "ПО ПРАВИЛИМА БАБА СМИЉАНЕ"

У последње време се све више уочава да црквено законодавство тумаче и правници и они који то нису, и позвани и непозвани, и овлашћени и неовлашћени. То можда не би било проблематично ако се има у виду да озбиљни разговори, па и полемике о црквено-правним питањима могу да допринесу развоју пре свега црквене, а потом и правне свести међу читаоцима.

Проблематично је што неодговорна и погрешна тумачења Светих Канона, Устава СПЦ и других норми важећег црквеног законодавства под паролом "борбе за веру и очување Светог Предања" игноришу Свету Цркву као вечни богочовечански организам и упорно је погрешно промовишу као једну, у читавом низ других, световних правних институција. Тако се дошло у ситуацију да се сложено црквено законодавство од неправника, па чак и од неких правника, тумачи, како би рекао Вук Караџић, "по правилима баба Смиљане".

Најновије тумачење важећег црквеног Устава "по правилима баба Смиљане" се огледа у тексту "Шта пише у Уставу СПЦ", који је потписао и на више анти-црквених сајтова објавио одбегли и под забрану свештенодејства стављени јеромонах Бенедикт (Прерадовић), бивши настојатељ Манастира Свети Архангели код Призрена.

Пре свега, није схватљиво и објашњиво да свештено лице које је под забраном свештенослужења због више канонских кривицâ наступа у јавности, а посебно не да духовно поучава друге док своју невиност не докаже пред надлежним Црквеним судом. Још је несхватљивије да се такав јавља као "правни заступник" Епископа Артемија, који је и даље православни епископ.

Подсећања ради, свештено лице које се налази под забраном свештенослужења нема право да духовно подучава и усмерава друге све до окончања црквено-судског поступка. На жалост, за групу коловођа - одбеглих јеромонаха из Епархије Рашко-Призренске та, а и многа друга правила очевидно не важе. Строго узевши, такви наступи се могу тумачити као кршење црквене епитимије која им је на канонски изречена што само умножава кривицу и отежава њихов положај у црквено-судском поступку.

Јавност је доведена у заблуду да јој се одбегли јеромонах Бенедикт обраћа из Призрена, а то, на жалост, није истина. Након читања текста одбеглог јеромонаха Бенедикта лако се закључује да су и његова тумачења Устава СПЦ тачна таман толико колико и информација да је текст написан у Призрену.

Потписник неистинитог текста је неуспело покушао докаже да је Епископ Артемије исправно поступио када је више пута неовлашћено доносио акта о оснивању већ постојеће Епархије Рашко-Призренске, те да га је Свети Архијерејски Сабор СПЦ због тога и осталог, наводно, "неоправдано и противуставно" трајно разрешио дужности епархијског архијереја у Епархији Рашко-Призренској.

Подсећања ради, Епископ Артемије је за пет година три пута доносио акта о оснивању већ постојеће Епархије Рашко-Призренске. Владика Артемије је, противно црквеном поретку и постојеће праксе у Српској Цркви, 21. децембра 2002.г. први пут неовлашћено донео акт о оснивању Епархије Рашко-Призренске, иако је епархија већ постојала. Владика је као лице овлашћено за заступање именовао сада рашчињеног Протосинђела Симеона (Виловског), иако то право искључиво припада епархијском архијереју, а, у његовом одсуству и по његовом овлашћењу, Архијерејском заменику и секретару Епархијског управног одбора у погледу материјалног пословања. И наредне године, Епископ Артемије је својом одлуком од 16. септембра 2003.г. донео други по реду акт о оснивању Епархије Рашко-Призренске. Поново је као лице овлашћено за заступање Епархије Рашко-Призренске, мимо црквених правила, именовао сада рашчињеног Протосинђела Симеона (Виловског). И трећи пут у року од пет година, Владика Артемије је 26. јула 2007.г. донео акт о оснивању Епархије Рашко-Призренске. У трећем акту о оснивању, није наведено име овлашћеног лица.

Тачно је да су у чл. 5. Устава СПЦ прописане црквене институције које имају статус правних лица у правном промету. Вреди напоменути да су епархије, управе манастира, црквене општине и, како би рекао велики правник Валтазар Богишић у чл. 716. Општег имовинског законика, "и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила или црковна власт" одувек имале статус правних лица у свим правним системима. То право чак ни Турци нису спорили, јер су црквене институције одувек имале своју покретну и непокретну имовину.

И Епархија Рашко-Призренска је, попут других епархија, имала, као што и данас има, статус правног лица у правном промету. Међутим, по логици "правних бранитеља" Епископа Артемија, дало би се закључити да Епархија Рашко-Призренска до 2002. године, када је неовлашћено донет први акт о оснивању, није ни имала статус правног лица. Чињенице говоре другачије. Она је и пре и након аката о оснивању, која је неовлашћено доносио Епископ Артемије, а на основу државног законодавства, постојала као грађанско-правно лице у пуном капацитету. Епархија је поседовала и на основу црквеног права управљала и располагала покретном и непокретном црквеном имовином, јављала се као послодавац свештеним лицима и верским службеницима и уживала све друге бенефиције које су уживале и друге епархије као правна лица, а веома често, због специфичности њеног положаја, и много више од других. Такав правни статус је имала и за време претходника Епископа Артемија на тој катедри - Епископа Павла и Епископа Владимира.

Познато је да ни комунистички Закон о правном положају верских заједница СР Србије ("Службени гласник СР Србије", бр. 44/1977), као ни Закон о правном положају вјерских заједница СР Црне Горе ("Службени лист СР Црне Горе", бр. 9/1977), као ни у другим тадашњим република у СФРЈ није прописивао обавезу накнадне регистрације, а тим ни подношења оснивачких аката за постојеће цркве и верске заједнице.

Потпнисник неистинитог текста се, очевидно, упустио у сложену правну проблематику коју не познаје и о којој се, по свему судећи, ових дана површно и на брзину информисао преко интернета. Исти је случај и са његовим тумачењем Устава СПЦ, али "по правилима баба Смиљане".

Пре свега, потписник неистинитог текста не уочава да, како каже, "данас" и у време када је Епископ Артемије доносио спорне одлуке о оснивању Епархије Рашко-Призренске није исти правни режим регистрације црквених институција. Међутим, за духовне институције Српске Православне Цркве ни тада, а ни данас не постоји обавеза доношења, а ни подношења оснивачких аката.

У Србији је од 2006.г. на снази Закон о црквама и верским заједницама ("Службени гласник РС", бр. 36/2006). На основу чл. 11. поменутог закона је свој пуноћи Српске Православне Цркве, а то значи свим црквеним институцијама сходно чл. 5. Устава СПЦ, признат континуитет са правним субјективитетом. Епархија Рашко-Призренска је, сходно чл. 2. Правилника о садржини и начину вођења Регистра цркава и верских заједница ("Службени гласник РС", бр. 64/2006), уписана у Регистар цркава и верских заједница, а то се лако може проверити увидом у Регистар.

Ако је Епископ Артемије неовлашћено донео два акта о оснивању већ постојеће Епархије Рашко-Призренске 2002. и 2003.г., тј. пре доношења Закона о црквама и верским заједницама, онда се поставља питање: зашто је и у јулу 2007.г. донео исти такав акт када је већ 2006.г. ступио на снагу поменути закон?

Није проблем ни у потреби добијања матичног броја епархије и разврставању по шифрама делатности. Проблем је у томе што овакви "правни заступници" Епископа Артемија не схватају да Епархија Рашко-Призренско није привредни субјект, који би се регистровао и правни субјективитет стицао у Привредном суду, Привредној комори или у Агенцији за вођење привредних регистара (на жалост, и та нецрквена пракса је за време Епископа Артемија уведена у Епархији Рашко-Призренској тако што је, на пример, основана и у тадашњем Привредном суду као привредни субјект регистрована "Установа за изградњу Храма Христа Спаса у Приштини" која је направила преко пола милиона евра дуга без камата предузећу "Баком". Ту штету данас, док полемишемо са "правним заступнцима" Епископа Артемија, мора да надокнади Епархија Рашко-Призренска).

Епархија Рашко-Призренска је имала шифру делатности и разврставање и пре него што је Епископ Артемије неовлашћено доносио акта о оснивању већ постојеће Епархије. Епархија је као правно лице кроз дуги низ деценија, такође, имала и више својих жиро-рачуна. Ако се погледа само колико је путничких возила са ослобођењем од царинских обавеза увезено по благослову Епископа Артемија на име Епархије и других правних лица током претходних двадесетак година онда се јасно закључује да није реч о Епархији Рашко-Призенској као непостојећем црквено-правном и грађанско-правном субјекту. Ту истину не може да порекне ни потписник неистинитог текста, осим ако тиме не жели да оправда и постојање већег броја приватних жиро-рачуна на којима је годинама без икакве контроле депонован црквени новац, а посебно новац намењен помоћи сиротињи на Косову и Метохији. А ако су због отварања епархијских жиро-рачуна доношене одлуке о оснивању већ постојеће Епархије Рашко-Призренске онда се са правом поставља питање: зашто су постојали и зашто по разним банкама још увек постоје приватни жиро-рачуни почев од тадашњег епископа па до његових најближих сарадника? И зашто Епархијски управни одбор Епархије Рашко-Призренске ни данас нема информацију о томе колико је црквеног новца завршило на приватним жиро-рачунима неколико људи?

Судећи по броју аката о оснивању Епархије дало би се закључити да су у Епархији Рашко-Призренској постојала само два правна лица - Епархија и Манастир Бањска (Епископ Артемије је, на исти начин, 2. септембра 2003.г. донео акт о оснивању већ вековима постојећег Манастира Бањска, а за овлашћено лице одредио сада рашчињеног Протосинђела Симеона). Зашто онда Епископ Артемије није донео акта о оснивању Манастира Високи Дечани, Девич, Грачаница, Зочиште, Будисавци, Гориоч, Црна Река, па и Светих Архангела, чији је настојатељ био управо потпнисник неистинитог текста? Зашто је Епископ Артемије, да се послужимо понуђеном "логиком", свим другим манастирима и црквеним општина ускратио право на правни субјективитет? Зашто на исти начин нису основане и црквене општине по Косову и Метохији? Како су оне постојале и како су оне имале своје жиро-рачуне и имовину - питање је на које потписник неистинитог текста није успео да одговори.

Потписник неистинитог текста, по свему судећи, није једини клирик из Епархије Рашко-Призренске, који је Цркву Божију доживео као добру фирму или привредни субјект са жиро-рачуном, али се, приликом одбране неодбрањивог, није запитао да ли се и постојећи привредни субјекти сваке године или барем три пута за пет година оснивају ради отварања жиро-рачуна код Комерцијалне или неке друге банке.

Такође, поставља се питање: који је "статут" поднео Епископ Артемије када је "оснивао" и регистровао већ постојећу Епархију Рашко-Призренску? Који је "статут" поднела тадашња управа Манастира Бањска на челу са тадашњим Симеоном, а данашњим рашчињеним Дејаном Виловским?

Епархијски архијереј се, сходно Светим Канонима и Уставу СПЦ, налази на челу Епархије, али епархијски архијереј није и не може бити оснивач ниједне Епархије. Он може да оснива нове парохије и црквене општине у својој епархији. Епархијски архијереј, сходно тач. 33. чл. 70. Устава СПЦ, не може самостално да оснива чак ни манастире, јер Свети Архијерејски Синод "коначно решава о оснивању, спајању и раздруживању манастира".

Да је потписник неистинитог текста прочитао чл. 16. важећег Устава СПЦ видео би да у њему стоји да "одлуке о оснивању, називу, укидању, арондирању и седишту епархија и о установљењу и укидању положаја викарних епископа доноси Свети Архијерејски Сабор". Да је прочитао чл. 108. Устава СПЦ у коме су набројане надлежности епархијског архијереја онда би лако видео да епархијски архијереј није надлежан за оснивање епархије. А да је прочитао само ова два члана Устава СПЦ онда не би погрешно цитирао чл. 13. Устава по коме је епископ поглавар Епархије, а не, како је погрешно схватио, и оснивач Епархије. Да је потписник неистинитог текста заиста хтео да види шта пише у Уставу СПЦ онда би то лако и видео, а не би друге погрешно духовно подучавао и то под насловом - "Шта пише у Уставу СПЦ?" Да је потписник нетачног текста прочитао Устав онда не би погрешно тврдио да чл. 5. Устава СПЦ дозвољава епископу да се појављује у улози оснивача Епархије. Зато је приличније било да свом тексту да наслов - "Шта не пише у Уставу СПЦ?"

Епархија Рашко-Призренска, као што је познато, није једина епархија Српске Цркве у Републици Србији. Потписник неистинитог текста се није запитао зашто ниједан други епархијски архијереј није неовлашћено доносио слична акта о оснивању епархија. И тим епархијама су неопходни матични бројеви, решења о разврставању, жиро-рачуни. Све епархије су та питања решиле без доношења оснивачких аката од стране својих архијереја. Да ли би, на пример, Патријарх Павле потписао акт о оснивању Српске Патријаршије као што је Епископ Артемије неовлашћено потписао акт о оснивању Епархије Рашко-Призренске?

Када се не прочита оно што треба да се прочита у Уставу СПЦ онда се лако и неодговорно може тврдити да "Епископ Артемије није учинио ништа супротно Уставу СПЦ". Да је то на време прочитано онда потписник неистинитог текста не би потписивао такве неистине и обмањивао неупућену јавност.

Ако је Епископу Артемију или било ком другом епархијском архијереју за регулисање статусних питања Епархије у правном систему потребан акт сличне садржине онда се он, сходно правилима, обраћа Светом Архијерејском Сабору и Синоду као највишим црквеним телима у тим, као и у другим питањима. Патријарх Српски је једини овлашћен да такав акт потпише и то у својству председника Сабора и Синода. Не бих овде о богословском или, конкретније, еклисиолошком аспекту неовлашћених оснивачких аката Епископа Артемије с обзиром да је Свети Архијерејски Сабор о томе, као и о другоме у истом случају, већ донео своју неопозиву и извршну одлуку.

Потписник нетачног текста наводи да је акт о оснивању потребан "ако архијереј жели да његова епархија функционише као правно лице". Из ове тврдње врхуни нецрквени и герондолатријски однос према Цркви Христовој. Архијереј нема право ни да жели ни да не жели да епархија функционише као правно лице, јер архијереј, па и Владика Артемије, након избора, хиротоније и устоличења долази у епархију која већ пре њега постоји и функционише пре свега као црквено-правни, а потом и као грађанско-правни субјект.

Тенденциозна тумачења црквеног законодавства и суморне стварности у Епархији Рашко-Призренској током претходних неколико година, на жалост, сведоче о изузетно ниском нивоу теолошког образовања, а посебно непознавању Светих Канона, црквених правила и поретка код појединаца које је Епископ Артемије узвео у свештеничко достојанство тако да се дошло до ситуације да су рокери, променом спољашњег идентитета, постали јеромонаси који се данас налазе под под забраном свештенодејства и црквеним судом. Таквима је најлакше да потписују и под својим именом објављују анти-црквене текстове.