ХАЛКИДОН - за и против

[andrej]

Још је стање у фази превазилажења раскола (иначе најглупљег у историји Цркве).

Ако је реч о Халкидонском расколу, он је све само не глуп. Срећом и дохалкидонци се приближавају православљу - али, на жалост, зато што код нас православних препознају имплицитно присуство неких монофизитских тенденција, о којима радије не бих детаљисао.

КОје су то "монофизитске тенденције" присутне у Православној Цркви

Шта је, по теби, конкретан проблем у вероисповедању нехалкидонаца?

Да нехалкдионци поричу Христову људску природу?

Да сматрају да људска природа постоји само теоријски, а не и стварно?

Да сматрају да постоји људска природа, али да она нема своју природну вољу и енергију?

До сада, ништа од горенаведеног не нађох код нехалкидонаца...

Што се тиче нехалкидонских Цркава, ни са једном од њих нисмо у општењу, иако у оквиру Православне Цркве, постоји мања или већа икономија у погледу нехалкидонаца (негде се они сасвим нормално причешћују код нас).

Oво су нехалкидонске Цркве, односно познатије под именом: Оријенталне Православне Цркве:

The Oriental Orthodox Communion

    * The Armenian Apostolic Church

          o The Holy See of Cilicia

          o The Armenian Patriarchate of Constantinople

          o The Armenian Patriarchate of Jerusalem

    * The Coptic Orthodox Church of Alexandria

          o The British Orthodox Church in the United Kingdom

          o The French Coptic Orthodox Church in France

    * The Ethiopian Orthodox Tewahedo Church

    * The Eritrean Orthodox Tewahedo Church

    * The Syriac Orthodox Church[2] of Antioch (also known as the Syrian Orthodox Church of Antioch)

          o The Malankara Jacobite Syriac Orthodox Church

    * The Indian (Malankara) Orthodox Syrian Church

          o Brahmavar (Goan) Orthodox Church

п.с. Не знам да ли сте знали, али бар три постхалкидонска светитеља су заједничка нама и нехалкидонцима:

1) Свети Исак Сирин (7-8.век)

2) Свети Симеон Столпник (+459.)

3) Свети Јован Лествичник (7 век)

Нисам ја баш неки православни "катар" али мислим да су догматске одредбе Халкидона исувише важне да би на било који начин смеле да буду релативизоване. А што се тиче заједничких светитеља први такав нам је свети Кирило Александријски, зар не? Срећом, Бог није допустио да свети Кирило доживи ни разбојнички сабор из 449 нити Халкидонски из 451 - иначе, ко зна да ли би га данас прослављали као светог.

О данашњим монофизитским тенденцијама које су имплицитно присутне у православљу не бих детаљније, за сада. Кога ипак интересује на шта алудирам нека обрати пажњу на свако потенцирање александријског богословског дискурса код било ког од савремених теолога и одговор ће му, можда, бити јасан. Ако не, утолико боље. Само, плашим се да се православље није толико успешно обрачунало с Александријом, колико је то учинило с Антиохијом. Нећу више да спамујем тему и извињавам се што сам уопште и покретао ово питање које је исувише комплексно за било какав форум или овакав тип комуникације.

[Иван]

Нисам ја баш неки православни "катар" али мислим да су догматске одредбе Халкидона исувише важне да би на било који начин смеле да буду релативизоване. А што се тиче заједничких светитеља први такав нам је свети Кирило Александријски, зар не? Срећом, Бог није допустио да свети Кирило доживи ни разбојнички сабор из 449 нити Халкидонски из 451 - иначе, ко зна да ли би га данас прослављали као светог.

Да, брате, само што сам указао на постхалкидонске светитеље shuntavilo2

A ово за светог Кирила, прилично смела тврдња...

Кирило можда није доживео Халкидонски сабор, али његова дела јесу. Томос светог папе Лава Великог испититивана је у светлу Кирилових анатематизама (Треће Кирилово писмо Несторију). Плус што су као саставни део Саборских аката прихваћена и прва два писма које је св.Кирило упутио Несторију.

Халкидонски Сабор, друга сесија:

29. Atticus the most devout bishop of Nicopolis said: ‘Since your

magnificence is showing readiness to listen with patience, order it to be

granted to us that within a few days what is pleasing to God and to the holy

fathers may be formulated with calm reflection and unruffled thought, since

the letter of our master and holy father and archbishop Leo who administers

the apostolic see has now been read. We should also be provided with the

letter of the blessed Cyril written to Nestorius in which he urged him to

assent to the Twelve Chapters,83 so that at the time of the examination we

may be found well prepared.’

О данашњим монофизитским тенденцијама које су имплицитно присутне у православљу не бих детаљније, за сада. Кога ипак интересује на шта алудирам нека обрати пажњу на свако потенцирање александријског богословског дискурса код било ког од савремених теолога и одговор ће му, можда, бити јасан. Ако не, утолико боље. Само, плашим се да се православље није толико успешно обрачунало с Александријом, колико је то учинило с Антиохијом.

Ово нису мале ствари, брате. Ако постоје "монофизитске тенденције" код савремених богослова, онда те тенденције имају свој опис: шта је то монофизитско код савремених богослова?

Што се тиче рашчишћавања односа са Александријом, па не важи идентитет Александрија <=> монофизитство нити Антиохија <=> несторијанство?

Нећу више да спамујем тему и извињавам се што сам уопште и покретао ово питање које је исувише комплексно за било какав форум или овакав тип комуникације

па није ово спамовање теме... итекако има везе са придевом "православна" у називу Индијска Православна Црква. Иначе, по критеријуму комплексности, о многим темама о којима се тренутно расправља не би заправо требало да се расправља... bicycle

п.с. постоји ли можда нека задршка или проблем у вези разговора на тему нехалкидонаца?

[Иван]

Халкидон - ЗА, наравно... Мислим, ту дилеме нема...

МОжда је боље ову тему брисати, а већ послате поруке пребацити у тему Копти, Јермени....

[andrej]

Ја сам наравно ЗА, да не буде никакве забуне око тога, али питање уопште није једноставно како се чини на први поглед и мислим да га је важно барем започети.

Надам се да ћу у току вечери написати детаљнији одговор, а у међувремену би добродошла сва размишљања на ову тему.

Иначе, није аутоматски јерес када се у богословском смислу нило шта преиспитује него када се по сваку цену инсистира на погрешном мислењу као на истинитом. Можемо ово да тумачимо и као богословску вежби и припрему за предавање оца Агапија на ову тему.

[shalom777]

Tema je odlična,samo nastavite, da se i mi koji nismo baš upoznati sa ovom tematikom,a interesuje nas,  okoristimo vašim razgovorom! hvala

0110_hahaha

[Иван]

Ја сам наравно ЗА, да не буде никакве забуне око тога, али питање уопште није једноставно како се чини на први поглед и мислим да га је важно барем започети.

Надам се да ћу у току вечери написати детаљнији одговор, а у међувремену би добродошла сва размишљања на ову тему.

Иначе, није аутоматски јерес када се у богословском смислу нило шта преиспитује него када се по сваку цену инсистира на погрешном мислењу као на истинитом. Можемо ово да тумачимо и као богословску вежби и припрему за предавање оца Агапија на ову тему.

Moj досадашњи утисак је да ми мало површински гледамо на Халкидон. Наиме, поједностављена слика гласи:

несторијанци - постоји човек Исус и Бог Логос

монофизити - Господ Исус Христос је само Бог (нема људску природу или је та људска природа без природне воље и/или енергије

православни -  Господ Исус Христос је и Бог и човек у исто време.

Чини ми се да није тако једноставна слика. Идите од противника Ефеса 331. преко православних до противника Халкидона. С изузетком крајњих ставова, нећете видети превише разлике. Сви на тој скали признају Богочовештво Христово, тј. нико не пориче двојну суштаственост (ни Диоскор, ни Тимотеј Елур, а за Севира и да не говорим. ). Разлика која је и на први поглед видљива није питање "шта је Христос, Бог и/или човек?", већ "КО ЈЕ ХРИСТОС?", а тиме и питање теопасхизма. Александријци упорно инсистирају да је Господ Исус Христос заправо БОГ ЛОГОС оваплоћени. Колико ми је познато то је одговор нас православних и нехалкидонаца, али не и несторијанаца. За несторијанце, који полазе од тезе нестрадалности Бога, Бог Логос није страдао на крсту. Православни сматрају:

10. Ако неко не исповеда да је телесно распети Господ наш Исус Христос био истинити Бог и Господ славе и један од Свете Тројице, нека је анатема. - 5.Васељенски Сабор

Има један одличан текст који је објављен у новом Отачнику а који се бави тиме

Kenosis ili нестрадалност

Кирил Александријски и Теодорит Кирски о проблему божанског патоса (страдалности, искуства)

John J. O'Keefe, Omaha, Nebraska

Ако желите, могу поставити тај текст...

[andrej]

Одличан резиме историјских последица дао је Карташов:

"Монофизитско окретање од космичке реалности и полет религиозног осећања у спиритуалну небеску сферу показао се као привлачнији за широке разнородне масе. Због тога Цркви није било потребно ни 20 година  за борбу против Несторија, а борба са монофизитством јој је одузела 200 година, па је чак натерала Цркву и  на неке компромисе. Несторијанство је из Цркве однело на стотине хиљада душа, а монофизитство на милионе. На тој основи су Сиријци, Јермени, Копти и Етиопљани разбили своју духовну и политичку везу са  империјом, па су тако припремили арапским завојевачима лак  плен."

Намерно не желим да дајем његово тумачење догматике, пошто га (мени се чини неоправдано) оптужују да је био наклоњен Несторију (а свакако није спорно да је био склон Антиохијској богословској школи чији је Несторије био изданак).

Традиција александријског богословља је ослањање на неоплатонистички мистицизам који је "христијанизовао" Ориген. У црквено-политичком смислу (који је, да се не лажемо, на жалост и те како постојао) Пентархија је почивала на две осовине: Рим- Александрија и Константинопољ-Антиохија, док је Јерусалим у богословском и политичком смислу (жалосна чињеница) био маргиналан. Александрија је са својим мистицизмом била погоднија стварању аскета и подвижника-монаха, а постојала је и јака мноашка традиција у Делти Нила. Антиохија је, пак, нарочито била на гласу по црквеним беседницима-интелктуалцима, попут рецимо светог Јована Златоустог.

Још од првог Васеленског Сабора, у Никеји 325, монаси и подвижници почињу да добијају водећу улогу (ону коју су у периоду прогона имали исповедници). У петом веку монаштво већ постаје сила с којом Црква мора озбиљно да рачуна. Проблем је што су од најранијег доба у монашку свест и праксу уграђени манихејски елементи. Чак има и мислења да је Црква манихејске тенденције пребродила тек кроз настанак монаштва. Како било, монашки аскетизам и ултра миситцизам, лако се идентификовао са неоплатонистичким елементима александријске школе. Црква и данас правда светог Кирила, који је, зар не, први употребио термин μία φύσις пишући о "јединству Бога" и "јединству природе." Ми данас "бранимо" светог Кирила кога дохалкидонци управо из истог разлога славе као "највећег" светитеља, тако што тврдимо да светитељ није познавао философску финесу између израза ιποστασις и φύσις.

Како год, свети Кирило се представио 444 г, и није дочекао "други" тачније разбојнички Сабор у Ефесу 449 г. Знамо да нико осим Евтиха, није заступао банални "монофизитизам" типа свођења Христа на божанску природу (Диоскор је већ више водио политичку него догматску борбу), али, не без разлога, прецизни израз богочовек дугујемо антиохијској а не александријској традицији. Проблем је до Халкидона (а још више након Халкидона) био у покушајима да се уклони дистинкција двеју природа (а да то, као што се вероватно десило у Несторијевом случају, не доведе до њиховог одвајања). Мистичарске тенденције су више инсистирале на јединству - било каквом јединству, које би довело до СЛИВАЊА - природа, дејстава или воља. И двеста година је, како каже Карташов, трајала борба за одржање ове дистинкције насупрот било каквом сједињавању. Спор су, у политичком смислу, искористили народи који су желели национално ослобођење од Византије.

Чини се, историјски посматрано, да Црква никада није чинила веће уступке него у овом случају. Икономија спасења је налагала прихватање разних монашких уцена, а цареви су ради мира издавали разне диктате којима су покушавалида релативизују чувена четири Халкидонска не:

"Исповедамо Једнога и Истога Христа, Сина, Господа, Јединороднога, Који се у двема природама несливено, непромениво, неразделиво и неодвојиво познаје."

Ову чисту и апофатичку формулацију источни мистицизам је у први мах прихватио, али, имплицитно присуство манихејског тваропрезрења и аполинаријевског псеудоплатонизма, интерполираног и у дела неких светитеља није допустио мир по овим питањима.

У еклисиолошком смислу, што се чини најбитнијим, није проблем у спајању било којих богочовечанских својстава, већ у имплицитном пренаглашавању значаја духа (који је у Христовом Богочовештву нама неприступан и непојмив), чиме се имплицитно подстиче у основи манихејски презир према материји. Монаштво несумниво има своје значајно место у Цркви - али, важно је да се увек присутна претња психолошке инклинације ка манихејском, која је свој највиши израз добила не толико у баналном монофизитизму, него у далеко комплекснијим релативизацијама Халкидона, не прелива на Цркву из манастирских зидова. Презир према материји уместо тежње ка њеном обожењу, презир према телу уместо потенцирања на целини тријаде дух-душа-тело, пренаглашавање духовног у односу на телесно или монашког у односу на световно, може се назвати ИМПЛИЦИТНИМ монофизитизмом, зато што се у претераном зијању у небо заборавља човек. Овим се подгрева понекад нездрав однос лаика према монаштву (готово до обнове магијске свести и сујеверног псеудообогтворавања неких "стараца"), док сами монаси (наравно, само неки) свој, право речено, неоправдани презир према твари (а презир према твари је у случају манихејаца својевремено исправно препознат као презир према Творцу, иницијатору твари) покушавају да усаде својој духовној деци коју често и незазорно узимају из света (уместо само и једино и з монаштва).

Да ли сада можда треба да проговоримо о безочним монасима који међу малолетницима воде пропаганду за одлазак у манастире (што је и етички и законски неисправно), да ли да коментаришемо охолост ових садашњих монаха који су презревши поредак Цркве и своје завете, без дозволе напустили своје манастире и епархије (и при том још уцењују Цркву), да ли да проговоримо о оним монасима који себе виде као духовну елиту којој је сваки грех дозвољен јер су они и изнад греха и изнад самога Бога, да ли да говоримо о разним гурууима, лудацима и врачарима који су у небивалом времену комунизма нашли "уточиште" по разним манастирима и Црква данас не зна шта би с њима?

Е ту је важност и значај Халкидона који нас увек и изнова подсећа да као што су и две РАВНОПРАВНЕ природе у Христу, тако су и два РАВНОПРАВНА пута спасња у Цркви, те да ни један нема било какву ПРЕДНОСТ у односу на други. Монахократија каква је ових деценија владала нпр. у рашко-призренској епархији није ништа друго до еклисиолошка последица имплицитно присутне манихејштине и монофизитизма (или теофизитизма ако ти се израз више допада) - то су појаве које ми у Цркви знамо, али ћутимо и толеришемо аберације, док нам се тикве упорно обијају о главе. У еклисиолошком смислу, Халкидон је данас, на штету Цркве маргинализован, тако да обнова молитвене заједнице с противхалкидонцима више не изгледа чудно, а сам халкидонски спор нам делује глупо. Зато мислим да је питање ове теме врло оправдано - хоћемо ли Цркву супротстављену свету, материји, твари - Цркву која потенцира духовност, мистику, екстасу - Цркву у којој се de facto само монаси рачунају у озбиљне вернике и хришћане. Ако је већина одговора на ова питања потврдна, онда је наша Црквена стварност једноставно прерасла значај Халикидона и он нам више није потребан. Али, ако рецимо прихватамо тезе Н. Афанасјева да су сви хришћани већ уједно и левити, тј. "царско свештенство Мелхиседековог чина" онда би требали боље да се присећамо Четвртог Васеленског Сабора у Халкидону 451 г. који је одбранио Цркву не само од директне јереси, већ још више од монахократије, која би временом Васеленску Цркву конвертовала у бесплодну манихејску секту - наравно, када не би имала здрав баланс у мирском свештенству и верницима. Треба ли заиста отворено проговорити о свим  богословским тенденцијама које реафирмишу магијску свест у Цркви, који приписују богослужбеној пракси чисто магијска својства?

Не, не и не - ја бих о томе ћутао! Довољно је споменути, скренути пажњу да такве тенденције постоје - а нека их свако препозна тамо где је способан, а најпре код себе. Колико год било увијено ово што сам написао, сматрам да зарад мира у Цркви тако мора да буде, а нека свако препозна колико може и уме.

:cheesy2: 0102_laugh 70zfof0qsamomolitva

 

[Guest Evgenik]

Сјајна тема и одлична запажања братијо!

[andrej]

Сјајна тема и одлична запажања братијо!

Код ове теме сам и даље више у дилеми да ли говорити или "благословено ћутати"?  0409_feel

Мислим да ово јесу врло озбиљни процеси, латентно присутни врло дубоко у нашој црквеној свести и верујем да су генератори многих проблема с којима се Црква сусреће. Опрезним трагаоцима бих препоручио овај филм, који би нас донекле могао суочити с визуелним (али по мом мислењу доста тачним) коренима и генезом овога о чему писах:

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=RbuEhwselE0

Без обзира да ли ће нам се допасти интерпретација, већина историјских чињеница овде описаних јесте тачна. Још само да се сними и филм о Јулијану апостати и да га одглуми рецимо Кијану Ривс и они који нису претерано склони читању, имали би визуелну перспективу догађаја који су дали архетипске смернице неким дезинтегративним процесима који су и данас притајени у православљу.

[Guest Evgenik]

Тема је одлична брате јер погађа у суштину ствари и тиче се конкретно вјеронауке и вјероисповиједања:

за Православну Цркву ранијих вијекова (не нас данашње разблажене и млитаве у свједочењу)

само једна од општих појава лудила у служењу и концепцији свијета данашњих "великих вјерника"

би била равна јереси и зрела са сазивање посебног Великог сабора.

Морамо себи хитно поставити суштинска питања:

да ли је сва вјеронаука сажвакана у препричавању библијских догађаја (Република Српска)

или је вјеронаука понављање мантре о ехатону и заједници (Република Србија),

која је толико далека данашњем Србину, да је овај доживљава као сценарио о некакве научно-фантастичне тв серије?

Зашто не кренемо од онога коме се свједочи вјера

и зашто се не крене из његових ципела односно његове перспективе свијета,

па се нашим свједочењем онда оборе раније предрасуде и идоли,

односно паганска, неправославна и искривљена схватања?

Када ће наше свједочење односно вјеронаука почети са рашчишћавањем

ствари са оним дубоко паганским духом укоријењеном у неким нехристијанизованим

обичајима и праксама? Тако рецимо зашто не би свједочили - мисионарили - проповиједали и учили и дјецу и маторе да обичаји попут "младе недеље" нису ништа друго него сироти покушај да се прекине са вјештичарењем у појединим крајевима? Зашто и дјеци и одраслима не свједочимо да нема у Православљу гуруа и лама "достојних" причешћа, а да би "осјећај достојности који се развије од поста" Свети Оци редом окарактерисали као прелест? Да је брак подвиг једнак монашту, да монаси нису неки летећи фантоми, него обични људи?

Да Свето Причешће није некакав магијски рецепт који сам по себи дјелује,

већ да је његова сила најјача на ономе ко признаје да не може сам да се спаси,

односно да НЕМА СПАСЕЊА ЛИЧНИМ ПОДВИГОМ НЕГО ПОМОЋУ СВИШЕ - Христом у св.Причешћу?

(Како другачије тумачити онда Књигу о Јову?)

Немогућност да се схвати и прихвате основне истине попут оне да је Бог "видио да је све створено добро", и да наш пад није последица "нужности" него злоупотребљене слободе?

Када ћемо се једном одвојити од неоплатонизма и приче у принципу: "духовно добро-материјално лоше",

која је дуга нити која сеже са једне стране из платонизма, са друге паганства, све преко манихејских и монофизитских праваца на жалост преживјелих још данас под маском православља?

Јако много јеретичких учења, а можда најгора су она учења о "посебности", "специјалним даровима" ничим заслуженим који више нису обавеза за већи повиг и теже правило живота, него разрешење на све, па и на гријехове за које су се некад давале анатеме. Откуд то?

Откад је институција духовништва угаснула, али не ова институција гуруа вође секте којег се беспоговорно слуша, који чека антихриста и ратује као Рамбо сам против свих, него духовног Оца који те тјера на упознавање себе и реално сагледавање твојих падова кроз здраво покајање.

Питам се само за шта су се људи мучили и преводили онолике Свете Оце кад их нико више не чита,

осим оним демоноподобних којима цитати Отаца служе за вађење из контекста и давање ауторитета

својим личним јеретичким учењима.

Фали нам данас апологета који ће свим овим појавама дати право име.

Опет кажем - тема итекако актуелна и добра!

[Guest ага пије млеко]

Ако желите, могу поставити тај текст...

Брате, постави текст ако ти је доступан.

[Guest ага пије млеко]

Одличан резиме историјских последица дао је Карташов:

"Монофизитско окретање од космичке реалности и полет религиозног осећања у спиритуалну небеску сферу показао се као привлачнији за широке разнородне масе. Због тога Цркви није било потребно ни 20 година  за борбу против Несторија, а борба са монофизитством јој је одузела 200 година, па је чак натерала Цркву и  на неке компромисе. Несторијанство је из Цркве однело на стотине хиљада душа, а монофизитство на милионе. На тој основи су Сиријци, Јермени, Копти и Етиопљани разбили своју духовну и политичку везу са  империјом, па су тако припремили арапским завојевачима лак  плен."

Намерно не желим да дајем његово тумачење догматике, пошто га (мени се чини неоправдано) оптужују да је био наклоњен Несторију (а свакако није спорно да је био склон Антиохијској богословској школи чији је Несторије био изданак).

Традиција александријског богословља је ослањање на неоплатонистички мистицизам који је "христијанизовао" Ориген. У црквено-политичком смислу (који је, да се не лажемо, на жалост и те како постојао) Пентархија је почивала на две осовине: Рим- Александрија и Константинопољ-Антиохија, док је Јерусалим у богословском и политичком смислу (жалосна чињеница) био маргиналан. Александрија је са својим мистицизмом била погоднија стварању аскета и подвижника-монаха, а постојала је и јака мноашка традиција у Делти Нила. Антиохија је, пак, нарочито била на гласу по црквеним беседницима-интелктуалцима, попут рецимо светог Јована Златоустог.

Још од првог Васеленског Сабора, у Никеји 325, монаси и подвижници почињу да добијају водећу улогу (ону коју су у периоду прогона имали исповедници). У петом веку монаштво већ постаје сила с којом Црква мора озбиљно да рачуна. Проблем је што су од најранијег доба у монашку свест и праксу уграђени манихејски елементи. Чак има и мислења да је Црква манихејске тенденције пребродила тек кроз настанак монаштва. Како било, монашки аскетизам и ултра миситцизам, лако се идентификовао са неоплатонистичким елементима александријске школе. Црква и данас правда светог Кирила, који је, зар не, први употребио термин μία φύσις пишући о "јединству Бога" и "јединству природе." Ми данас "бранимо" светог Кирила кога дохалкидонци управо из истог разлога славе као "највећег" светитеља, тако што тврдимо да светитељ није познавао философску финесу између израза ιποστασις и φύσις.

Како год, свети Кирило се представио 444 г, и није дочекао "други" тачније разбојнички Сабор у Ефесу 449 г. Знамо да нико осим Евтиха, није заступао банални "монофизитизам" типа свођења Христа на божанску природу (Диоскор је већ више водио политичку него догматску борбу), али, не без разлога, прецизни израз богочовек дугујемо антиохијској а не александријској традицији. Проблем је до Халкидона (а још више након Халкидона) био у покушајима да се уклони дистинкција двеју природа (а да то, као што се вероватно десило у Несторијевом случају, не доведе до њиховог одвајања). Мистичарске тенденције су више инсистирале на јединству - било каквом јединству, које би довело до СЛИВАЊА - природа, дејстава или воља. И двеста година је, како каже Карташов, трајала борба за одржање ове дистинкције насупрот било каквом сједињавању. Спор су, у политичком смислу, искористили народи који су желели национално ослобођење од Византије.

Чини се, историјски посматрано, да Црква никада није чинила веће уступке него у овом случају. Икономија спасења је налагала прихватање разних монашких уцена, а цареви су ради мира издавали разне диктате којима су покушавалида релативизују чувена четири Халкидонска не:

"Исповедамо Једнога и Истога Христа, Сина, Господа, Јединороднога, Који се у двема природама несливено, непромениво, неразделиво и неодвојиво познаје."

Ову чисту и апофатичку формулацију источни мистицизам је у први мах прихватио, али, имплицитно присуство манихејског тваропрезрења и аполинаријевског псеудоплатонизма, интерполираног и у дела неких светитеља није допустио мир по овим питањима.

У еклисиолошком смислу, што се чини најбитнијим, није проблем у спајању било којих богочовечанских својстава, већ у имплицитном пренаглашавању значаја духа (који је у Христовом Богочовештву нама неприступан и непојмив), чиме се имплицитно подстиче у основи манихејски презир према материји. Монаштво несумниво има своје значајно место у Цркви - али, важно је да се увек присутна претња психолошке инклинације ка манихејском, која је свој највиши израз добила не толико у баналном монофизитизму, него у далеко комплекснијим релативизацијама Халкидона, не прелива на Цркву из манастирских зидова. Презир према материји уместо тежње ка њеном обожењу, презир према телу уместо потенцирања на целини тријаде дух-душа-тело, пренаглашавање духовног у односу на телесно или монашког у односу на световно, може се назвати ИМПЛИЦИТНИМ монофизитизмом, зато што се у претераном зијању у небо заборавља човек. Овим се подгрева понекад нездрав однос лаика према монаштву (готово до обнове магијске свести и сујеверног псеудообогтворавања неких "стараца"), док сами монаси (наравно, само неки) свој, право речено, неоправдани презир према твари (а презир према твари је у случају манихејаца својевремено исправно препознат као презир према Творцу, иницијатору твари) покушавају да усаде својој духовној деци коју често и незазорно узимају из света (уместо само и једино и з монаштва).

Да ли сада можда треба да проговоримо о безочним монасима који међу малолетницима воде пропаганду за одлазак у манастире (што је и етички и законски неисправно), да ли да коментаришемо охолост ових садашњих монаха који су презревши поредак Цркве и своје завете, без дозволе напустили своје манастире и епархије (и при том још уцењују Цркву), да ли да проговоримо о оним монасима који себе виде као духовну елиту којој је сваки грех дозвољен јер су они и изнад греха и изнад самога Бога, да ли да говоримо о разним гурууима, лудацима и врачарима који су у небивалом времену комунизма нашли "уточиште" по разним манастирима и Црква данас не зна шта би с њима?

Е ту је важност и значај Халкидона који нас увек и изнова подсећа да као што су и две РАВНОПРАВНЕ природе у Христу, тако су и два РАВНОПРАВНА пута спасња у Цркви, те да ни један нема било какву ПРЕДНОСТ у односу на други. Монахократија каква је ових деценија владала нпр. у рашко-призренској епархији није ништа друго до еклисиолошка последица имплицитно присутне манихејштине и монофизитизма (или теофизитизма ако ти се израз више допада) - то су појаве које ми у Цркви знамо, али ћутимо и толеришемо аберације, док нам се тикве упорно обијају о главе. У еклисиолошком смислу, Халкидон је данас, на штету Цркве маргинализован, тако да обнова молитвене заједнице с противхалкидонцима више не изгледа чудно, а сам халкидонски спор нам делује глупо. Зато мислим да је питање ове теме врло оправдано - хоћемо ли Цркву супротстављену свету, материји, твари - Цркву која потенцира духовност, мистику, екстасу - Цркву у којој се de facto само монаси рачунају у озбиљне вернике и хришћане. Ако је већина одговора на ова питања потврдна, онда је наша Црквена стварност једноставно прерасла значај Халикидона и он нам више није потребан. Али, ако рецимо прихватамо тезе Н. Афанасјева да су сви хришћани већ уједно и левити, тј. "царско свештенство Мелхиседековог чина" онда би требали боље да се присећамо Четвртог Васеленског Сабора у Халкидону 451 г. који је одбранио Цркву не само од директне јереси, већ још више од монахократије, која би временом Васеленску Цркву конвертовала у бесплодну манихејску секту - наравно, када не би имала здрав баланс у мирском свештенству и верницима. Треба ли заиста отворено проговорити о свим  богословским тенденцијама које реафирмишу магијску свест у Цркви, који приписују богослужбеној пракси чисто магијска својства?

Не, не и не - ја бих о томе ћутао! Довољно је споменути, скренути пажњу да такве тенденције постоје - а нека их свако препозна тамо где је способан, а најпре код себе. Колико год било увијено ово што сам написао, сматрам да зарад мира у Цркви тако мора да буде, а нека свако препозна колико може и уме.

0205_whistling 70zfof0qsamomolitva

Шта рећи осим муууук..... klapklap

Невероватна синзеза догмата и практичне духовности и савршена критика актуелне свести код већине прав. верника кроз призму монофизитског спора и његових преживелих остатака данас.

Такође, свака част свим учесницима у овом дијалогу.

Евгеникова запажања су сасвим на правом месту и управо изражавају суштину проблема вероучења у Српској и Србији али и комплетне духовности која је доминантна сада код нас.

Наравно и Ђунису све похвае што увек аргументовано својим постовима нашим читаоцима скреће пажњу на неопходност преиспитивања нашег става према орјенталним црквама.

[andrej]

@Евгеник

Шта да кажем осим ПОТПИС и дубоко поштовање за СВАКУ НАПИСАНУ РЕЧ...  bendoff bendoff bendoff

Искрено, не могу да Вам опишем осећај горког задовољства што нисам једини који је немоћни хроничар СВЕГА што сте побројали. Оно што сам навео имплицитно Ви сте Евгениче изнели експлицитно на начин на који ја не бих умео. Хвала Вам од срца, мада нас овакви увиди не оспокојавају, али нам свакако дају оријентир ка проблемима које би требали да решимо.

ekstra klapklap klapklap klapklap 0205_whistling klapklap 8084.gif

Мислим да би свака реченица коју сте написали комотно могла да се отвори као посебна тема на форуму.

[Иван]

Ако желите, могу поставити тај текст...

Брате, постави текст ако ти је доступан.

Evo stize

Kenosis ili нестрадалност

Кирил Александријски и Теодорит Кирски о проблему божанског патоса (страдалности, искуства)

John J. O'Keefe, Omaha, Nebraska

I Увод

Наводи из многих књига (дела) која се односе на христолошке спорове четвртог века, настављају са пропагирањем карикиране, али веома раширене, слике  тог спора:  По њима, александријска христологија је, поричући Логосову потпуну људску природу, испустила оно што је суштина оваплоћења, док је антиохијска христолошка мисао стварно погодила суштину. Антиохијски богослови су били хладнокрвне (цоол хеадед) егзегете које су се опирале алегоријском тумачењу Писма, одбијале доминацију философије над њиховим богословљем и инсистирали на историјском значају Исуса као људског бића. Према овом начину размишљања, антиохијци изгледају веома модерно, готово наслућујући модерну христологију из онох што следи  (фром белоњ).

Иако најновије научне студије о христолошким споровима четвртог века нису правиле овакву грешку, чини ми се да се још увек нисмо довољно дистанцирали од оваквог искривљавања. Један од разлога за то је и што ми тежимо да мислимо да антиохијску став дефинише искључиво жеља за одбраном пуног човештва Логоса. Последица тога је да нисмо обратили довољно пажње на оано што је, по мом мишљењу, знатно јача жеља антиохијаца, а то је да одбране тезу о нестрадалности Бога. Оба питања су средишња за христолошки спор; али уколико заборавимо на питање нестрадалности, бићемо у искушењу да спор тумачимо на горе описан начин.

Насупрот ономе што би смо помислили, у доба Отаца нестрадалност Бога није узета као дата, чак ни од стране многих ''православних'' богослова. Једна скорашња студија је убедљиво доказала да значајан број Отаца, укључујући Климента, Тертулијана и Оригена  су износили изненађујуће теопасхитске ставове. На исти начин студије које су се бавиле четвртим веком уочиле су да се на тезу о божанском страдању подигло низ озбиљних богословских питања . Након сабора у Никеји, са осигуравањем божанског статуса Сина, питање постаје теже: до које мере је људско страдање Сина утицало на божанску природу?  Уколико је Исус Христос Бог, као што каже Никеја и ако је Исус Христос патио, као што каже Свето Писмо, зар то не значи да је и Бог патио на неки начин? Не изненађује то што је Божија нестрадалност остала кључно питање кроз цео христолошки спор који је уследио у наредном веку .

Уколико претпоставимо, као што то често радимо, да су древни аутори, без питања, прихватали учење о божанској нестрадалности, лако можемо пропустити да приметимо како је велики део литературе с почетка спора управо томе посвећен. Да би смо разумели христолошки спор, морамо ипак много више од пуке констатације да су се кључни богослови бавили  темом нестрадалности; морамо такође признати да забринутост око учења о нестрадалности води заправо у срж самог спора. Иако нисам желео да ово толико истичем, основни проблем је у сукобу између онога што казује Свето Писмо и одређених философских претпоставки о томе какав Бог може или не може бити. Александријци су желели да кажу да, када се философија и и библијско казивање сукобљавају, предност треба да има казивање. Антиохијци су радили супротно. У сваком случају, тема божанског страдања представља добија приоритет у оба табора.

Како би се осликао степен до којег је проблем божанског нестрадања permeated овај спор, у даљем тексту фокусираћу се кратко на христологију Кирила Александријског и Теодорита Кирског, сигурно два најбоља богослова које су обе стране имале у спору. Кирило, по мом мишљењу, иако афирмише нестрадалнос Бога, приклања се библијском казивању: Бог је лишен самог себе у Исусу, па се на неки начин може и мора рећи да је људско страдање учинио Својим сопственим. За Кирила, Библија је тумач философије. Насупрот томе, антиохијска христологија Теодорита вуче своју снагу из његове жеље да одбрани нестрадалност Бога. За њега, кириловска или ''монофизитска'' позиција опасно угрожава никејско православље имплицирајући да страдање на неки начин утиче на Сина умањујући тиме Његов божански статус. Тако, Теодоритове философске ''обавезе'' утичу на његову разумевање библијског текста.

[Иван]

II Кирил

Један од најзанимљивијих докумената који осликавају Кирилов поглед на сукоб ''преживели'' су као његово Друго писмо Суксенсу . Написано између 434. и 438. године ''када је Кирил био ангажован у борби против упорне опозиције таквог антиохијца какав је био Теодорит'' , писмо садржи изванредну језгровиту оцену онога што он сматра да је антиохијцима неприхватљиво у његовом богословљу. Као што Кирил објашњава, њихове четири основне примедбе су: 1) израз ''једна оваплоћена природа Логоса'' имплицира да је Имануил страдао у својој сопственој природи; 2) помињање једне природе имплицира мешање или сливање, 'при чему се људска природа у Логосу умањује или нестаје'; 3) уколико не постоји људска природа која трпи (страдање), може ли се рећи да је Логос суштаствен нама? и на крају, 4) уколико Господ пати само на нивоу тела, онда је Његова патња непромишљена (несвесна) и недобровољна.

Према Grillmeier-у, ово писмо открива Кирилову рањивост на оптужбе за аполинаризам . Несумњиво, по овим тачкама Кирилови противници су оспоравали његову православност. Ипак, чудно ми је то што се пажња фокусирала само на забринутост антиохијаца поводом очувања потпуног човештва оваплоћеног Логоса, када пажљиво читање текстова открива Кирилово разумевање да су оптужбе једнако утемељене у страха антиохијаца да је он теопасхиста. Саме по себи, оптужбе откривају тај страх, а Кирилов одговор га потврђује.

Уколико пажљиво размотримо оптужбе, јасно је да на супротној страни антиаполинаријевске реторике почива забринутост да се божанска природа заштити од контаминације. Прва примедва рефлектује страх да је Логос страдао у сопственој природи, а не да се људска природа напросто прелила (у божанску???). Друга примедба је у вези са забринутошћу богослова да се божанска природа разводнила мешањем са људском. На исти начин, трећа примедба индицира да антиохијце није бринуло само брисање људске природе, већ да би, у одсуству поптуне људске природе, божанство било то које на себе прима Исусова страдања. Чак се и четврта примедба, да Кирилово поимање оваплоћење чини да су Синовљева страдања су без промисла и недобровољна, заправо враћа на становиште одбране Бога од страдања. Уколико је страдање Господа било добровољно, онда „не постоји ништа што би неког могло спречити да тврди како је Он страдао у природи човештва (људској природи) “ чиме се страдање безбедно уклоњено од Бога.

На овај начин, друго писмо Суксенсу, каже да се божанска нестрадалност скрива како значајан елеменат примедби које Кирилу упућују противници и сличне примедбе се могу изнети пресеком  корпуса Кирилових дела, егзегетских и доктринарних. Ипак, најзанимљивији аспект овог писма јесте начин на који се Кирило брани. Он се подсмева примедби да његова христологија негира Христово потпуно човештво: „Онај ко Сину одузима његово савршено човештво“, написао је, „може се с правом оптужити да у воду баца читав домострој и да пориче оваплоћење. Али, уколико, као што сам рекао, кажемо да је Он оваплоћен, то је јасно и недвосмислено исповедање чињенице да је Он постао човек, да не постоји ништа што би нас спречило да сматрамо да је исти Христос, Један и Једини Син, и Бог и човек, савршен у човештву као што је и у божанству“ .

Опет и изнова он пориче било какву основаност оптужби да тајно заступа аполинаријевске погледе. Ипак, оптужба да његово учење иплицира страдање божанства много је прецизнија.

Позивајући се на неке од својих омиљених текстова (нпр. Јн 1.14, Филип. 2.7, Јевр. 2.16), Кирил окреће оптужбе: његови противници греше не у инсистирању на потпуном човештву оваплоћеног Логоса, већ у претераном страху да се страдање припише Богу. Жали се „Они не разумеју домострој и чине уврнуте покушаје да страдања прикаче на самог човека, будаласто трагајући за побожношћу која их рањава“ . Истина, сам Кирил страдања није приписивао Логоси у Његовој сопственој природи, већ је за њега такво разликовање губи на значају након оваплоћења: „ми препознајемо две природе у Њему..., али их делимо само на теоретском нивоу (en psilais dielontes ennoiais) и пажљивим разматрањем (en ishnais theoriais), односно прихватамо само мислену поделу (nou phantasiais)…“ . Када сусрећемо (видимо) Христа, ми сусрећемо (видимо) један субјекат, Бога који је постао тело . Зато, Кирил објашњава „не одбацујемо исправност исказа да је Он страдао...“ .

Задивљеност Божијом кенозом Кирилу даје основу за критику примедби противника. У домостроју, простору у којем се појављује и сусреће тајна Божијег плана спасења људског живота, ми срећемо Бога који се лишио самога себе и, да цитирамо посланицу Филипљанима 2, „узео обличје слуге“ . Кирилова посвећеност импликацијама библијског казивања наводила га је да неспретним језиком говори о „нестрадалном страдању“ . Али, управо је пропуст да се библијском тексту допусти да говори, разлог пада богословља његових противника:

Богонадахнуто Писмо нам говори да је Он страдао у телу (1.Петр. 4.1) и за нас би било боље да говоримо тако (да је Он патио), пре него (да је патио) у људској природи, чак иако таква изјава (уколико је исказана од бескомпромисно од стране појединих људи) не нарушава осећај за тајну... И тако, они једноставно цепидлаче када кажу о Њему кажу да је страдао у људској природи, која служи само да се то одвоји од речи (Логоса??)...

По Кирилу, антиохијсци имплицирају да се тиме онда не премошћава велики јаз који одваја Бога и свет чиме је „пољуљано целокупно објашење телесног домостроја“ . У другом писму Суксенсу, ово су (антиохијске) замерке које Кирил подвргава својој критици.

Ово је, наравно, Кирилово виђење. Може се запитати да ли је његова оцена исправна? Да ли се његови антиохијски противници баве проблемом нестрадалности, као што Кирило мисли? За репрезентативног представника супротне стране, корисно је узети зрело антиохијско богословље које се може пронаћи у Теодоритовом делу Eranistes etoi polymorphos (просјак или многолики.)