Криво (=неправославно) схватање Цркве и спасења у теорији и пракси еп. Артемија

[Aragorn]

nisam ni reko da si skrenula sa teme,draga sestro... oprosti ako je tako delovalo  facenew22222222

Кратак ми је фитиљ, опростиcrvenilo

Сузо, нисам девојка, већ поносна мајка од 30 и кусур година. Хвала ти на подршци.  1414_feel

Ala si matoraaaaa..... 1405_love

[Milan Nikolic]

Управо је постављена допуњена верзија текста (на страни 11).

Да подсетимо брата Артемија и на пример светих Отаца и Учитеља Цркве – Григорија Богослова (...)!

Григоријево добровољно повлачење са цариградскога трона – на Васељенском сабору 381. године, због клеветâ неких епископа – није било “кршење канона”. О оставци епископа постоји иначе јасно изречен саборни став Цркве у 16. канону Прводругог сабора: “Кад он сâм (епископ) добровољно поднесе оставку на епископију… (ооооооо).” Дакле, брат Артемије не треба да слуша лоше суфлере, јер онда испада да је и Свети Сава, када се својом вољом повукао – прекршио канон! Али вратимо се светом Григорију: он се повукао ради мира и слоге у Цркви. Није даље „истеривао своју правду” него је смирено, по потреби Цркве, поново неко време управљао епископијом у Назијанзу, одакле се опет повукао у многожељени мир. Своју људску жалост због нереда у Цркви и понашања појединих епископа изразио је у дивним, молитвеним, гдекада сетним и сузним песмама, а своју браћу епископе подстицао је у писмима на изградњу Цркве, а не на њено разарање и стварање парасинагогâ.

[Милан Меденица :)]

нисам стигао да прочитам владикин текст, али јесам овај краћи са овог антицрквеног борбе за неверу ...

овај црни Драган, некадашњи Антоније, је стварно човек са нагорелом лицном ...

јел сте видели како се српда са Црквом Божјом и њеним клирицима и Синодом, па још се помиње као ''правоверац'' и позива владику да се врати у окриље ''цркве'' неке ...

чија и чега ли је та ''црква'' да ми је знати ...

Боже, ако паднем овако далеко, само ме не удри у главу да полудим, да могу да нађем Пут назад ...

[suza]

нисам стигао да прочитам владикин текст, али јесам овај краћи са овог антицрквеног борбе за неверу ...

овај црни Драган, некадашњи Антоније, је стварно човек са нагорелом лицном ...

јел сте видели како се српда са Црквом Божјом и њеним клирицима и Синодом, па још се помиње као ''правоверац'' и позива владику да се врати у окриље ''цркве'' неке ...

чија и чега ли је та ''црква'' да ми је знати ...

Боже, ако паднем овако далеко, само ме не удри у главу да полудим, да могу да нађем Пут назад ...

nista ti nebrini ko poludi nezna da je lud vise ni cak da je poludio ,najmanje zna da po glavi dobija facenew22222222 777bakisin 4chsmu1 dada

[uros]

Следи ОЦР оригиналног пдф текста:

(извор: http://www.eparhija-prizren.com)

Епископ др Aтанасије (Јевтић),

умировљени захумско-херцеговачки

+ + +

Криво (=неправославно) схватање Цркве и спасења

у теорији и пракси епископа Артемија и групе монаха,

његових ученика

Владика Артемије и група његових монаха - одметника од црквеног реда и канонског поретка, дакле од заједнице Цркве у једној вери и љубави - заступају еклисиологију која није само sui generis него је и искривљена, неправославна и цркворушитељска. Исто тако, заступају и погрешно схватање спасења у Христу, које је лично-саборна стварност само у Цркви као Телу Христовом и Заједници Духа Светога, на славу Бога Оца и спасење верног Народа Божјег. Ο томе ћемо даље рећи неку реч више.

Нема у Предању Православне Цркве никакве надлежности, свештене власти или јурисдикције духовника изван и изнад канонско-литургијске структуре епископоцентричне организације Цркве, дакле изнад канонских епископа и њихових епископских и саборних служби и надлежности (види азбуку православне еклисиологије при крају овог текста!).

Артемије тврди да он сада није више епископ својим монасима, али да им и даље јесте духовник, "духовни отац". Ову тезу он развија нашироко - притом доста дрско - у својим јавним иступима, отвореним писмима и сличним текстовима. То исто заступа и група његових следбеника, - тачније: њиме тако научених, позваних и подстакнутих на то, - одбеглих из канонске епархије монаха. (Ако им је веровати, набројали су свега педесет и девет монаха и монахиња, укључујући искушенике и искушенице, тојест највише једну трећину монаштва Рашко-призренске епархије, и то, махом, из њених северних предела.)

Владика Артемије неће да зна, као и у многим случајевима до сада, да свети канони (халкидонски и други) одређују статус монаха и манастира као статус у потпуној надлежности месног епископа. Као што су парохије под духовном влашћу надлежног епископа, тако су и манастири само и искључиво под епископом. Они могу имати своје игумане и исповеднике-духовнике у свом манастиру, али не и "духовнике" изван и изнад епископа нити изван и изнад епископске епархије, изван литургијске заједнице свих верних у једном Телу Христовом. Монаси и манастири изван и изнад месних епископа постоје само у Римокатоличкој, папској Цркви.

Кренули су - група или групице монаха - за Артемијем... Куда? И у шта? У заузимање села (као Лозница изнад Чачка) или у отимање, запоседање, присвајање приватних цркава (као у селу Љуљци код Враћевшнице) у туђим епархијама! Зар у томе не личе на Мирашеву секту у Црној Гори? На какав је пут или стрампутицу Артемије покренуо ове лутајуће монахе и монахиње? И шта ће бити са њима кад Артемије, као и сви ми, умре? Ко ће им онда - и где - бити "духовник"?

Владика Артемије као да мисли да остали епископи немају духовне деце или да и не знају шта су то духовна деца. Не мисли ваљда само он да се позива на речи апостола Павла упућене бурним, свадљивим, лакораздељним Коринћанима? Ево тих речи: „...Ако и имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих Јеванђељем" (1Кор. 4, 15). Али Павле је био апостол, а апостоли су били оснивачи и утемељивачи Цркава (осим ако епископ Артемије не мисли да је он "основао" Рашко-призренску епархију, како је несмислено и нерасудно учинио, вероватно ради неких бедних правних узуса и користи).

Надаље, епископи су, као наследници светих апостола, бринули о својим географски одређеним Црквама

(парикијама/еноријама), сходно Павловим речима: "Пазите на себе и на све стадо - а не само на изабрану "духовну децу", незреле калуђере и калуђерице - у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога, коју стече крвљу Својом" (ДАп. 20, 28). И још је Павле говорио: "Ја засадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте." Он, дакле, не приписује само себи свештенодејствовање Јеванђеља спасвња Христа, Спаса свију, нити спасење верних своди на себе. Иначе, он их већином није крштавао (1Кор. 1, 11-17, где се види да су се Коринћани делили по томе ко их је крстио), док је Артемије сам, лично и искључиво, монашио! Напротив, Апостол спасење своди на Христа и зато не проповеда себе него Њега, Распетога и Васкрслога, Њега Који је Љубав и Који духовном љубављу ствара, конституише, Цркву Своју као Заједницу Љубави. А на крају Посланице Јеврејима поручује свима: "Спомињите своје старешине, који вам проповедаху реч Божју; гледајући на свршетак њиховог живота, подражавајте веру њихову." А та вера јесте: „Исус Христос је исти јуче и данас и довека." Па додаје: "Слушајте старешине своје - пе само једнога јединога - и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих, да би то с радошћу чинили, а не са уздисањем, јер вам ово не би било од користи" (Јевр. 13, 7 - 8. 18).

Владика Артемије је поделио своју паству, Богом му поверену, па и своје монаштво, још и пре овога, - несрећним фаворизовањем само Симеона, "јединога сина"; остали (Теодосије, Михаило и други) били су... шта? Знамо њихову тугу и уздисање око тога, - а сада је поготову створио поделу у монаштву, па је то покушао и у народу. Он је тај који је унео, и уноси, "немир и раздор" у Епархију распетога Косова и Метохије, а то чини и секташка група његових монаха, па онда то стурају на друге, на нас који смо и долазили и сада дошли да народу Божјем са љубављу помогнемо, па нас још и клевета. Он и харангира позивањем на "егзодус народа"! (Срећа је у несрећи што се тај "егзодус" свео на одлазак педесетак бунтовника, монаха-немонаха и монахиња-луталица; ово велим зато што су многи и многе од њих већ променили низ манастира, и на Косову и изван Косова.) Остаје да се види какав ће раздор и поделу Артемије створити у Сремској епархији, јер он тамо неће мировати. Већ се чуло да су његови приврженици купили кућу близу манастира Шишатовца (којим ли новцем? - а Епархију су оставили у полумилионском дугу!) и да врбују искушенике. Такође остаје да се види какав раздор се спрема и у другим епархијама, а понајпре у Жичкој и Шумадијској, где су се такви неканонски населили.

Владика Артемије и монаси његови следбеници подсећају, својим схватањем монаштва и духовништва, на организацију римокатоличких монашких редова: генерал реда седи у Ватикану и управља манастирима по свету, независно од локалних епископа. (То долази отуда што је код њих папа изнад епископа и његова власт не признаје епископоцентричну, евхаристијску еклисиологију светих Сабора и Отаца, тојест Светог Предања.) Ово Артемијево групашење - против чега су изричито свети канони - личи још на организацију протестантоидних покрета, донедавно доста присутних у Грчкој, као што су Зои и Сотир, који су такође имали своје "надјурисдикционе" духовнике и стварали раздор у Грчкој Цркви. Зато су и пропали. Подоста су Артемију и артемијевцима слични и грчки старокалендарци, у међувремену поцепани на бар десет међусобно супротстављених јурисдикција које се надгорњавају у „одбрани" Православља, а уствари у разарању Цркве Христове. Уз њих су се у Грчкој однедавно појавили и псевдозилоти "антиекуменисти", који у канонској Цркви Јеладској заступају и шире праксу „обзиђивања" или „ограђивања зидом" (άποτείχησις), што ће рећи одвајања од званичне Цркве, прекидања канонског односа, одбијања да помињу надлежне епископе и да се причешћују са онима који су наводно "екуменисти" и "издајници Православља". У овом случају, блиски су старокалендарцу Кипријану и његовим „енистаменима" („приговарајућима", „протестујућима"; злоупотреба израза светог Теодора Студита), са којима је Артемије иначе одржавао својеврсне односе и то се знало у Грчкој, а знали смо и ми у Србији.

Артемије није епархијски епископ, није архипастир стада Христовог, и не може имати - ни у својој бившој, а још мање у другој епископији - групу своје "духовне деце". Јер, шта је онда месни епископ за те "гостујуће" монахе на његовој канонској територији!? И какав је то епископ, Светом Предању непознат, који, водећи за собом своје "присталице" под видом "духовне деце", ствара раздор и раскол у заједници Цркве дотичне епископије, а и целе наше Саборне Цркве? И куда их води - без љубави према браћи у Христу, живим удовима Живога Христа? И како ће се они, та група („парасинагога"), односити према канонском месном епископу и његовој - не Артемијевој! - пастви? Већ видимо, на примеру Епархије жичке, да месног епископа игноришу.

Артемије једноставно нема никакву канонску ни еклисиолошку основу за овакво своје схватање Цркве. У Цркви се спасење не остварује преко "духовника", поготову не надепископски својевољно стављеног ван канонских оквира црквенога реда и поретка, него смиреним и самоодречним поштовањем, љубављу и служењем духоданом реду и поретку евхаристијско-епископоцентричне еклисиологије, у којој је и спасење загарантовано у заједништву вере и љубави. Јер, Црква је Дом Очев, заједница Духа Светога и заједница тела и крви Христове, изнад које не може бити никакав "духовник" или "духовни отац". Уосталом, оба појма су непозната у светим канонима.

Шта представљају групе и групице артемијеваца, расејане по Србији, осим знак да Артемије практично већ ствара еклисиолошки раскол? Он, који себе назива „борцем за веру", - а и његова парасинагога пропагира да је он „једини борац за веру", - уствари гази и пориче и свете каноне и Свето Предање и ствара, без љубави и заједништва, нове, неправославне, нецрквене, неканонске, нелитургијске теорије о некој имагинарној, виртуелној еклисиологији, па, самим тим, и о некој новој сотириологији, изнад и изван канонско-литургијских, светопредањских, благодатних, агапијских граница Цркве Православне, тако дивно описаних код Апостола народа Павла, у Посланици упућеној бурним Коринћанима (гл. 10 - 15), где доминира свето Сабрање заједно = Литургија љубави, вере, заједничкога Причешћа и наде на васкрсење свих у Једноме Лично-Саборном Христу. (Нећемо се ваљда враћати у времена давно превазиђене напетости између Цркве и "харизматика" какви су били припадници секти евстатијеваца и катара, јереси масалијанаца и богумила? Узгред буди речено, било би тужно и смешно сматрати Артемијеву парасинагогу за некакве "харизматике".)

Хоће ли се у Српској - Светосавској и мученичкој - Цркви зачињати нека нова, елитистичка еклисиологија и сотириологија? Посреди је еклисиологија и сотириологија која учи о спасењу не кроз Христа и у Христу Сину Божјем, у Цркви као богочовечанском Телу, благодаћу канонски предаваном и приманом кроз епископе и свештенство, кроз међусобно прожимајуће се парохијске и монашке заједнице, него преко неких личних веза са "духовником", који важи као једини спроводник благодати. Секташки покрет артемијеваца има не само теолошки већ и психолошки искривљен, неправославан профил, „имиџ" туђ саборном Православљу. Артемијевци, штавише, настоје да пред нашим наивним народом фалсификују свете и црквено-саборне ликове Аве Јустина и Владике Николаја и да их представе по својој, а не Христовој, „слици и прилици". Покушавају да овим светитељима, савременим светим Оцима свеукупне Православне Саборнокатоличанске Цркве у свету, правдају своју садашњу нерасудну, цркворушитељну борбу "са ветрењачама", своје праћакање против бодила, говорећи лицемерно и бунтовнички: "Нисмо расколници; нећемо у раскол; признајемо свете Тајне Цркве, али једноставно хоћемо да се оградимо од оваквих архијереја који прогањају нашег духовног оца и не дају нам канонски отпуст..

Истовремено, наравно, „заборављају" шта су све изрекли, написали и урадили за последњих неколико месеци, од половине фебруара до данас. Нажалост, настављају да тако говоре, пишу, чине. Њихов "духовник", владика Артемије, бира са ким ће саслуживати, а они бирају ко ће им бити епископ, да ли човек њихових назора или неки "новотарац" и „експонент Синода", док неке од њих директно подозревају - и „непогрешиво" прозивају - у "јереси", у папизму, екуменизму, глобализму и каквим све још не -измима. Све што се са Артемијем и њима збива они сматрају "монтираним" , а не виде колико је монтиран сав њихов псевдозилотски лик, колико је карикирано обличје монашког образа и до које мере им је деформисана и дефектна - заиста секташка - еклисиологија и сотириологија, у којој нема православног етоса и итоса христоподобне и црквоградитељске љубави, православног смиреноумља и трезвоумља, црквоумља и христоумља.

По свему судећи, Артемије мисли да је њему дозвољен боравак у једном манастиру на начин којим ће његова секта моћи да остварује своју искривљену еклисиологију и елитистичку сотириологију, боље рећи своју парасинагогу, своју парацркву. Он је, нажалост, усамљени епископ у нашој Цркви који за себе мисли да је он Синод и Сабор, сам са својом „духовном децом" и за своју "духовну децу". То је тужно, жалосно и пагубно издвајање, одвајање од осталог црквеног тела Божјег народа у земљи Светога Саве и светих Николаја и Јустина, који никада не би ни помислили на такву хулну могућност. Јер, то су били црквоградитељи, а не цркворушитељи: чинили су све за Христа, а ништа за себе и своју ташту славу и сујету.

Да ли владика Артемије тера да истера "своју правду" или жели мир и љубав у Цркви? Свети Златоуст - чије речи ћемо навести мало ниже - говорио је и писао и, мада неправедно прогањан, онако се понашао како је говорио и писао: "Ништа тако не љути Бога као разделити Цркву" (Омилија 11, 4 на Посланицу Ефесцима; РС. 62, 85). Ако владика Артемије сматра да му је учињена неправда, зашто радије не поднесе неправду, Христа ради, него дели народ Божји и цепа нешивену Ризу Христову? Он око себе и свог имена ствара јевтини мит „мученика" и „прогнаника" (притом са вапијућим контрастом - тајним рачунима у банкама!), а за њим и са њим то чине и његови монаси-немонаси, који се још хвале да су „духовни хајдуци" (!). Управо је свети отац Јустин говорио и писао против „хајдуковања" и хајдучије у Цркви, а ни сам није „хајдуковао" као што то данас желе и раде ове надмене карикатуре од монаха. Они, наиме, опет иду по Косову и Метохији и мирном народу говоре против Цркве коју воде Патријарх и епископи иако су Патријарх и епископи сасвим недавно, на седници Синода, саветовали епископу Артемију да их смири и умири.

*

Треба ли да владику Артемија као свршеног теолога, доктора теологије и професора, подсећамо на еклисиологију светога свештеномученика Игнатија Богоносца? Ево шта нам поручује свети Игнатије:

„Да се сви старамо да буде једна Евхаристија, као што је једно Тело Господа Исуса Христа, и једна Чаша сједињења крви Његове, један Жртвеник, један Епископ са презвитерима, ђаконима и народом Божјим, и да сви следујемо Епископу - не каже: духовнику - као Исус Христос Оцу, и да они који припадају Цркви ништа без Епископа не раде, и да је само она Евхаристија сигурна која је под Епископом и оним којем он дозволи; и где је Епископ (не каже: Где је духовник), онде нека буде и народ, као што, где је Исус Христос, тамо је Католичанска (=Саборна) Црква, и да ништа није могуће радити без Епископа, ни крштавати, ни сабрања љубави чинити, него само оно што Епископ потврди, то је и Богу угодно."

И да завршимо речима светог Игнатија: „Добро је, дакле, отрезнити се док времена имамо, и Богу се кајати. Јер је добро знати Бога и Епископа; ко поштује Епископа, поштован је од Бога, а ко тајно од Епископа нешто ради, тај ђаволу служи" (Посланице Ефесцима и Смирњанима).

Подсећамо и на богословље светог Иринеја Лионског, чије схватање Цркве и епископа у њој овако сажима отац Јустин у својој Догматици (књ. 3, стр. 244): „Истинско знање - јесте учење апостола, и првобитно устројство Цркве у васцелом свету, и карактер Тела Христовог, који се састоји у наследности епископа, којима су апостоли предали Цркву која је свуда; и она је у свој пуноћи дошла до нас, са верно очуванима Светим Писмом и Предањем (0 јересима 4, 33, 8)." Ово исто, мање-више, понавља и Свети Сава у својој жичкој Беседи ο правој вери (1-3, 11-12).

*

Да подсетимо брата Артемија и на пример светих Отаца и Учитеља Цркве - Григорија Богослова, Јована Златоуста и Фотија Великог!

Григоријево добровољно повлачење са цариградскога трона - на Васељенском сабору 381. године, због клевета неких епископа - није било "кршење канона". О оставци епископа постоји иначе јасно изречен саборни став Цркве у 16. канону Прводругог сабора: "Кад он сам (епископ) добровољно поднесе оставку на епископију... (αυτος εκών την έπισκοπην παραιτησεται)." Дакле, брат Артемије не треба да слуша лоше суфлере, јер онда испада да је и Свети Сава, када се својом вољом повукао - прекршио канон! Али вратимо се светом Григорију: он се повукао ради мира и слоге у Цркви. Није даље „истеривао своју правду" него је смирено, по потреби Цркве, поново неко време управљао епископијом у Назијанзу, одакле се опет повукао у многожељени мир. Своју људску жалост због нереда у Цркви и понашања појединих епископа изразио је у дивним, молитвеним, гдекада сетним и сузним песмама, а своју браћу епископе подстицао је у писмима на изградњу Цркве, а не на њено разарање и стварање парасинагога.

О Златоусту пак пише његов ученик Паладије, епископ хеленопољски:

„Кад је већ дошло до саборчића под храстом (403.), који је држао Теофил Александријски са тридесет девет епископа (а који ће осудити Златоуста), и Јован био позван, око њега су седели четрдесеторица епископа у триклину епископије. Њима је Јован са дивљењем рекао: Молите се, браћо, и љубитв Христа, али немојте да неко због мене изгуби своју Цркву... У молитвама својим сећајте се мене... Такав је овај живот, и добра његова и зла пролазе... Као што рекох, Цркве своје немојте напуштати. Јер, није од мене почело учење Христово, нити ће се са мном завршити. На питање Евлисија, епископа Апамије у Витинији: Шта ако нас присиле да, држећи Цркве, ступимо у општење с њима и потпишемо?" Златоуст је одговорио: Ступите у општење, да не поцепате Цркву (Κοινωνήσατε μεν, ινα μή σχισήτε τήν Εκκλήσιαν), али немојте потписивати моју осуду, јер ништа не знам на себи што је достојно свргнућа" (Дијалог о животу Јована Златоуста, гл. 8: РС 47, 27 - 28).

Исто тако, Паладије наводи речи Златоустове речене његовим духовним кћерима пред само изгнанство:

"Ушавши у крстионицу, позва Олимпијаду, која је стално била при цркви, са Пентадијом и Проклом, ђаконисама, и Силваном, женом блаженог Неврудија, која је благолепно украшавала своје удовиштво, и рече им: Ходите овамо, кћери, и чујте ме! Моје ствари су свршене, како видим; пут свој сам завршио и лице моје нећете више видети... Α ово вас молим: немојте да вам

неко прекине ваше уобичајвно старање о Цркви, и ко год

буде доведвн до рукоположења (за архиепископа), по сагласности свих, немојте да оспоравате ту ствар. Сагните Главу своју као Јовану, јер Црква не може бити без епископа (ου δύναται γαρ ή Εκκλησία άνευ επισκόπου είναι), и тако ћете бити помиловане (=спасене). Сећајте ме се у својим молитвама" (исто, гл. 10: PG 47, 35).

Што се тиче светог Фотија, неправедно свргнутог са трона и затвореног у један манастир, светитељ није показао никакву црквоборност нити је подстицао било кога да бунтује и тражи његову одбрану. Када му је суђено, под патријархом Игнатијем и папским изасланицима, био је миран и говорио (можда са мало ироније): "Ви нисте од овога света, ја сам од овога света." Кад је патријарх Игнатије умро, а Фотије враћен на своју катедру, он је следеће године Игнатија унео у диптихе светих. Игнатијеви следбеници, међутим, цариградски студитски монаси, ширили су - и претходно и сада, за време Фотијевог другог патријарховања - врло ружне клевете против њега, писали римском папи и, хвалећи га до неба, били од њега примани, иако је то било неканонски и са њихове и са папине стране.

Али Фотије се није светио. Само је на Великом сабору 879. - 880. године донео канон који сузбија папске претензије на примат и на право апелације и одређује да канонске одлуке цариградског патријарха имају бити признаване у Риму, без испитивања, и обратно - римског у Цариграду. Још одређује да се постојеће првенство римскога престола не сме проширивати или новачити, ни сада ни убудуће (види Свештени канони Цркве, стр. 417). Овај Фотијев Велики сабор, који себе назива Свети и васељенски сабор - а од многих православних (Валсамон, 12. век; Нил Родоски, 14. век; епископ Никодим Милаш) сматран је за Осми васељенсм сабор - донео је и познату догматску одлуку којом се забрањује мењање Символа вере, што је значило осуду уношења латинског додатка Filioque у осми члан Символа.

Али следбеник патријарха Игнатија, Никита Пафлагонијски, савременик светог Фотија, написао је једно срамно Житије Фотијево, препуно лажи и клевета, извртања истине и блаћења овог Стуба Православља (за разлику од Игнатија, који је признао папски примат на псевдосабору 869/870. године).

Овај случај има, нажалост, доста сличности са случајем владике Артемија: њему живоме његови поклоници пишу "житије", а исти они најцрње блате и изругују Патријарха, Синод, Сабор и најугледније архијереје наше Цркве, и то не само код нас него и у иностранству. Небивала појава у историји Цркве, антицрквени сајтови Артемијевих "следбеника и бранилаца", најбољи су доказ њихове антицрквене, скоро инферналне свести и нечисте савести. Владика Артемије се никада није оградио ни од једног написа објављеног на тим сајтовима, а зна врло добро, као и ми и многи други, да те срамне антицрквене текстове пишу његова "духовна чеда", најобеснији и најразуларенији монаси, садашње коловође парасинагоге која, нажалост, носи његово име, и остаће везана за његово име. (Истина, било је и нерасудних присталица Златоустових, названих јованитима, који нису послушали његов савет и били су ван општења Цркве, али су брзо нестали. У новије време пак постојала је истоимена секта - јоанити - која је злоупотребљавала име светог Јована Кронштатског, али које се он одрицао и анатемисао је.)

Хоће ли брат Артемије показати достојанство и духовни узраст какав доликује православном јерарху, архипастиру и богослову, ученику светог Оца Јустина, земљаку светога Владике Николаја, а на славној и мученичкој Рашко-призренској и косовометохијској епископској епархији наследнику блаженога спомена Павла, епископа и патријарха? А био је, мање-више, такав више од једне деценије, све док није потпао под фатални утицај фаталног - и за њега и за Цркву - Дејана Виловског и сличних му псевдозилота. Или ће, ако већ није, постати жртва јевтиног мегаломанског мита? Посреди је мит о "једином борцу за Истину" (слоган његових секташа гласи: Истина је само једна - Владика Артемије), о „једином браниоцу Православља, Српства, Косова", - и остале нерасудне и безумне фарисејске самохвале.

Боже, милостив буди мени грешноме! - за многе грехе, па и за ово што написах.

+ Еп. Ат.

1 Артемије се вероватно позива на монашку традицију, али она може бити важећа само у оквиру канонско-благодатне надлежности и благослова епископа као главе локалне Цркве, а не надлежности неког "епископа без епископије". Да је исповест потребна и спасоносна за хришћанина, а поготову за монаха, то је јасно код свих светих Отаца. Али која, каква и код кога исповест? Пише свети Анастасије Синаит: "Ако нађеш духовног мужа (ανδρα πνευματικόν), искренога, који те може исцелити од греха, исповеди се њему без стида и са вером, као Господу, а не као човеку." Притом цитира Прву посланицу Јованову(1, 9), а тај контекст показује да само крв Сина Божјег очишћује од греха онога ко смирено признаје да је грешан и каје се за грехе (Питања и одговори, 6: РС 89, 372). Даље свети Анастасије наводи многе Оце Истока, који говоре да исповест треба да буде искрено исповедање својих, а не туђих грехова, и да само тако опрашта Бог, а не човек. - Шта ли Артемију исповедају његова "духовна деца" кад и даље бунтују против црквеног реда и поретка и руже и клеветају своје канонске епископе, а и Свети Синод, Сабор, Патријарха? Њихово недавно "Отворено писмо" администратору Епархије рашко-призренске, митрополиту Амфилохију, најбоље потврђује какви су плодови Артемијевог "духовништва" над таквим монасима: они немају ни слово м од монашког образа и завета, чија је срж и суштина смирење, покајање, послушање, одрицање од своје старе грешне воље, самохвале, самооправдања.

[Nektarije]

Црква се налази у тешком положају, скоро као и држава. Народ зависи од стања у држави, а Црква зависи од народа.

Сва дешавања у држави, световном делу Србије, се дубоко одржавају и на СПЦ. Плус СПЦ има проблем Артемије, који је правилно и успешно решила aman. Мнобројни појединци, збуњени, субјективни, сасвим другачије гледају на ту појаву ометајући стабилизацију Цркве и њен просперитет. Схватање групе монаха да је важнији један духовник од целе СПЦ је апсолутно погрешно мишљење:важнија је СПЦ од било којег духовника, и од мноштва духовника, јер она је духовна организација која постоји преко 2000 година и треба да траје колико и православни део човечанства. Кад су нестајале државе, СЦ је опстајала, јер је јединствена, непроменљива. Зато се слажем са владиком Артемијем да је СПЦ за сва времена, али није камена, већ жива и динамична организација која мора пратити токове живота, а не да живи сама за себе без обзира на све што се око ње дешава.

Зато СПЦ-у треба оставити СПЦ-и и да не паметујемо много , да се не правимо већи католици од папе: од нас боље знају они који су на челу једне организације. Ово стање у СПЦ ме подсећа на опште политичко стање у држави- нема ни једног држављанина у Србији који не критикује власт, владу, систем, политичаре. А има нас свакавих.

Само један пример из искуства.

Старији младић, који је требало давно да се жени, живи самачки, наравно бедно. Има занатско образовање. Али упушта се у свакаве теме у разговору и све он ,,разуме'', он боље зна о свему. Наравно и по њему власт не зна ништа, ради наопако, а он би уредио државу овако, онако, цветало би на све стране. Завршисмо причу, пође кући, у старим ципелама од којих је ,,наравио'' папуче - подпетио их, а пета гола - поцепана чарапа.

Како да све то валоризујемо. Неко ко не уме да реши своје ситне проблеме предлаже како да се реше велики државни проблеми! Ето на то личи и наша ,,мудра'' дискусија.

А неко је рекао : ,,Седи ту гди си, а ни за ту гди си ниси''.

ОСТАВИМО СПЦ САМОЈ СЕБИ. ПРЕДЛАЖЕМ АДМИНИСТРАТОРУ ДА ОВУ ТЕМУ ЗАТВОРИ И СВЕ СЛЕДЕЋЕ ТЕМЕ КОЈЕ СЕ ОТВАРАЈУ СА ОВКМ САДРЖАЈЕМ ДА ОБРИШЕ.