О ЗНАЊУ И ВЕРИ- Откривење као извор знања о Богу

[Guest свештеник Иван]

Код римокатолика су присутне теорије о такозваном „природном откривењу“
које говоре о томе да човек има урођено знање о Богу. Насупрот овом учењу имамо
протестантско учење о „натприродном откривењу“ то јест – директно откривење од
стране Бога.
На Истоку се јавља већи број теолога који су потпали под утрицај поделе на
природно и натприродно откривење. Ови теолози се деле у две групе: једни који
подржавају природно; и други који говоре да природно води ка натприродном
откривењу.
Православно учење искључује сваку поделу Откривења на природно и
натприродно, јер је у православном искуству Откривење једна и једина реалност.
Будући да сâм Христос представља врхунац, у Њему је објављена пуноћа смисла
нашег постојања, наше јединство са Богом и пут ка савршенству. Бог у свом јављању
створеним бићима исцељује природу словесних бића, изнова је саздаје да би потом уследило познање Бога.

[Sherlock H.]

Јел то има везе са оним да постоје два начина богопознања:природни и надприродни.

[Милан Меденица :)]

Православно учење искључује сваку поделу Откривења на природно и

натприродно, јер је у православном искуству Откривење једна и једина реалност.

Будући да сâм Христос представља врхунац, у Њему је објављена пуноћа смисла

нашег постојања, наше јединство са Богом и пут ка савршенству. Бог у свом јављању

створеним бићима исцељује природу словесних бића, изнова је саздаје да би потом уследило познање Бога.

оче, ај појасни ово, ништа нисам укапирао, иако сам православац  4chsmu1

[kajaa]

Oce Ivane,nisam Teolog i malena sam za ovakve rasprave...ali me interesuje...

Promasla sam tekst na stranici Splitske Biskupije...

Pa vas molim,pojasnite mi tu razliku...izmedju katolocke i pravoslavne..

Код римокатолика су присутне теорије о такозваном „природном откривењу“

које говоре о томе да човек има урођено знање о Богу.

, јер је у православном искуству Откривење једна и једина реалност.

Будући да сâм Христос представља врхунац, у Њему је објављена пуноћа смисла

нашег постојања, наше јединство са Богом и пут ка савршенству. Бог у свом јављању

створеним бићима исцељује природу словесних бића, изнова је саздаје да би потом уследило познање Бога.

IV. OBJAVA I SVETO PISMO

Bog se kroz cijelu ljudsku povijest na razne načine objavljivao čovjeku, ali je posebno značajno Božje očitovanje ljudima kroz Sveto pismo, i još više kroz osobno utjelovljenje u liku Isusa Krista.

IV.1. ŠTO JE OBJAVA I KAKO SE PRENOSI?

Objava  je Božje očitovanje, odnosno otkrivanje ljudima. Može biti naravna, tj. neizravno Božje očitovanje ljudima (npr. po savjesti, zakonitostima u prirodi, drugim ljudima...) i nadnaravna, tj. izravno Božje očitovanje ljudima (npr. preko Abrahama, Mojsija, proroka..., i posebno preko Isusa Krista). Vrhunac Božje objave je Isus Krist, jer se u njemu sam Bog objavio i otkrio ljudima tko je i kakav je. Bog nas uvijek poziva u zajedništvo sa sobom, a upravo je to cilj Božje objave. Čovjekova vjera je odgovor na Božji poziv.

Bog se na poseban način objavio u Starom zavjetu. Objavio se Abrahamu oko 1800. godine, pozivajući ga da napusti Ur Kaldejski u kojem je živio i krene u Obećanu zemlju. Na poseban način se objavio i Mojsiju oko 1300. god. u obliku gorućeg grma, pozivajući ga da izvede napaćeni židovski narod iz egipatskog ropstva. Objavljivao se i prorocima i drugim starozavjetnim velikanima, uvijek ih pozivajući na vjernost Jahvi. Ta se Božja objava kroz povijest prenosila najprije usmenim putem, a zatim je i zapisana. Stari zavjet kao knjiga Božje objave nastajao je u svom pisanom obliku od oko 1000. god. pr. Kr. do oko 60. god. pr. Kr.

Božja objava u Novom zavjetu je još izravnija. Naime, najizvrsnija Božja objava zbila se u Isusu Kristu, gdje se Bog u potpunosti otkrio ljudima. Slično kao u Starom zavjetu, nakon Isusove smrti kršćani najprije prenose usmenim putem uspomenu na Krista, da bi je zapisivali u vidu Novog zavjeta od oko 50. god. do oko 100. god. posl Kr. No, prenošenje Božje objave se nastavilo i nakon dovršenja Svetog pisma. Takvo neiskrivljeno prenošenje Kristove poruke nastavilo se preko apostola i njihovih nasljednika biskupa kroz povijest sve do danas, a naziva se Predaja. Svaki je čovjek pozvan na Božju objavu odgovoriti vjerom.

[andrej]

Док отац Иван не да много компетентнији одговор драга Кајо, био бих слободан да дам пар кратких размишљања по овом питању разлике.

Православна Црква је одувек имала полисемичну традицију, слично ономе што су касније неуспешно покушали да копирају протестанти у њиховом концепту слободе без одговорности. Једина догматска константа код православних су Сабори, док се у РКЦ углавном даје предност папској санкцији, која се тумачи као да је изнад санкције самих Сабора. Тако, римска мисао је много више монолитна и унифицирана са јаким утицајем римског јуридичког духа.

С друге стране, православно хришћанство је наследник антиномичког креативног хаоса грчке философије. Били смо одличан баланс једни другима док смо били заједно, као што се надамо да ћемо поново бити, уједињени у Христовој Истини која је сигурно шира од свих наших подела.

У конкретном случају који је навео отац Иван, мислим да је у питању богословски правац у РКЦ који је започео блажени Августин и који можемо пратити до Томе Аквинског - то наравно, није једина богословска линија ни у римокатолицизму, као што сте показали кроз текст који сте навели. На жалост, наша православна литература често не узима у обзир и друге богословске тенденције РКЦ од оних које нам делују доминантне. Тако је, нпр. митрополит Јован Зизјулас изнео врло озбиљне богословске критике теологије блаженог Августина и филиоквизма, које су еминентни богословски умови попут садашњег папе Бенедикта XVI озбиљно узели у обзир, пошто је у декларацији DOMINUS IESUS 5. августа 2000 овај непотребни додатак враћен у претходни, дакле необавезујући статус. Детаље сам већ навео овде, па да не понављам:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,7052.msg199931.html#msg199931

Наравно, нама само може да буде драго што РКЦ озбиљно узима у обзир валидну богословску аргументацију неопатристичке синтезе и што је у Ватикану митрополит Зизјулас радо виђен гост, мада је у богословко-академском смислу он данас један од најреспектабилнијих критичара неких, до недавно доминантних тенденција римског богословља.

[Сефора]

Мислим да је овај текст ваома битан за разумевање текстова свештеника Ивана

Једна од грешака у духовном животу коју стално уочавамо јесте непознавање разлика између душевне и духовне делатности човека или неумење разликовања ове две самосталне области његове деланости. Модус постојања свих јереси и црквених раскола јесте у суштини погружавање у душевни живот и притом имитација духовних стања.

Свако лажно учење јесте бунт душе (тачније, душевних страсти и пре свега гордости и похоти) против духа, бунт душе, која призивајући за своје савезнике машту и сједињујући се с демонским силама ствара нешто као бајковити замак посредством своје домишљате евристике и емоција. У овом замку, који је створила његова сопствена уобразиља човек живи до саме смрти.

Сам по себи душевни живот представља потпуно закониту страну земаљског постојања човека. Чак и више од тога: без њега човек не би могао да постоји. Али овде је неопходно поштовање строге хијерархије: ако је тело слушкиња душе, душа мора бити слушкиња духа. Уколико је ова суобрдинација нарушена, дух се затвара у себе, он као да се добровољно одриче онога што му по праву припада и уступа своје место освајачу. Слуга који је неочекивано добио власт не може да живи по ранијим законима. Због тога почиње поновно оцењивање претходних вредности. Као што се за време револуција уништава аристократски слој, интелектуалне силе земље, и њихово место заузимају популисти и лажљивци, тако после победе душе над духом човек губи способности духа као што су созерцање, прозрење, унутрашњи логос срца, духовне интуиције и способност да се разликују мрачне и светле силе које делују, како у космосу, тако и у његовој сопственој души. Ум затвара своје око окренуто ка вечности и душа остаје слепа. Овде почиње нови процес: измишљање и сачињавање вере.

Поље духа је вечност. Оно је као излаз из земљине теже. То је усмереност ума ка Божанству, то је буђење логоса срца кроз молитву.

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/UmeceUmiranja/UmeceUmiranja23.htm

[Адмирал]

Православно учење искључује сваку поделу Откривења на природно и

натприродно, јер је у православном искуству Откривење једна и једина реалност.

Будући да сâм Христос представља врхунац, у Њему је објављена пуноћа смисла

нашег постојања, наше јединство са Богом и пут ка савршенству. Бог у свом јављању

створеним бићима исцељује природу словесних бића, изнова је саздаје да би потом уследило познање Бога.

оче, ај појасни ово, ништа нисам укапирао, иако сам православац 

      Otkrovenje je jedno kako prirodno tako i natprirodno čemu je uzrok Bog stvoritelj.Tu nema razlike iz Božije perspektive, jer Bog svedoči o sebi.Iz naše pespektive onde gde se Bog nije objavio natprirodno preko Sina objavljuje se preko prirode da mogu i oni proslaviti Boga jer im nije nepoznato da Bog postoji jer se iz vidljive prirode to umom može spoznati da nemaju protivnici izgovora.Ali zapravo sve je to jedno otkrivenje  izraženo u stepenima kvaliteta i savršenosti.

[kajaa]

Katolici..

T.H. je napisao/la:

Bog je stvoritelj prirode, odnosno čitavog svemira, te nas promatranje prirode i svemira može dovesti do određenih osnovnih spoznaja o Njemu. Dakle stvoreni svijet nešto govori o Stvoritelju, baš kao što svako djelo govori nešto o svom autoru. Tu spoznaju Boga po stvorenoj prirodi, stvorenom svijetu, katkada nazivamo naravnom (ili prirodnom) objavom (ili otkrivenjem). To je ono što kaže psalam "Nebesa slavu Božju kazuju, naviješta svod nebeski djelo ruku njegovih." (Ps 19,2). Dakle nije riječ ni o kakvom "urođenom" znanju o Bogu, nego o znanju do kojega možemo doći svjetlom prirodnog razuma, promatranjem stvorenog svijeta. Katolička Crkva prihvaća da je ovakva spoznaja načelno moguća, nasuprot protestantima koji to niječu, pa tako Katekizam kaže: "Naša sveta majka Crkva čvrsto drži i uči da se Bog, počelo i svrha svih stvari, može s prirodnim svjetlom ljudskog razuma sigurno spoznati iz stvorenih stvari" (KKC 36).

Međutim, pošto je ljudski razum ograničen, to je i spoznaja Boga putem te "naravne objave" (ili prirodnog otkrivenja) također ograničena. Promatrajući stvoreni svijet, možemo spoznati da Bog postoji, da je jedan, te da je iznimno moćan i mudar, i to je otprilike to... No tim putem ne možemo spoznati neke druge istine, poput istine o presvetom Trojstvu, o spasenju, ustanovljenju sakramenata, i slično.

I tu sad uskače nadnaravna objava (ili natprirodno otkrivenje), a to je izravni Božji govor čovjeku, po svetom Pismu i svetoj Predaji, kojim Bog objavljuje čovjeku dodatne istine o sebi, istine koje čovjek ne bi mogao samim prirodnim razumom dokučiti.

Dakle, istina je da Katolička Crkva priznje oboje: i naravnu i nadnaravnu objavu, a ne samo naravnu, . A pod naravnom se ne misli na nekakvo "urođeno" znanje o Bogu, nego na stečeno znanje koje nam priopćuje sama stvorena priroda.

[Сефора]

Katolici..

T.H. je napisao/la:

Bog je stvoritelj prirode, odnosno čitavog svemira, te nas promatranje prirode i svemira može dovesti do određenih osnovnih spoznaja o Njemu. Dakle stvoreni svijet nešto govori o Stvoritelju, baš kao što svako djelo govori nešto o svom autoru.

Наиме, Бог је премудари уметник !

[Сефора]

Katolici..

T.H. je napisao/la:

Dakle nije riječ ni o kakvom "urođenom" znanju o Bogu, nego o znanju do kojega možemo doći svjetlom prirodnog razuma, promatranjem stvorenog svijeta.

Наиме, којим речима описати лепоту цвета, укус ананаса, боју неба, итд.

[Благовесник]

     Otkrovenje je jedno kako prirodno tako i natprirodno čemu je uzrok Bog stvoritelj.

Tu nema razlike iz Božije perspektive, jer Bog svedoči o sebi.

Iz naše pespektive onde gde se Bog nije objavio natprirodno - preko Sina,

objavljuje se preko prirode da mogu i oni proslaviti Boga jer im nije nepoznato da Bog postoji

jer se iz vidljive prirode to umom može spoznati da nemaju protivnici izgovora.

Ali zapravo sve je to jedno otkrivenje  izraženo u stepenima kvaliteta i savršenosti.

Али суштинска разлика је - у посредном откривењу Бога преко створене природе,

нема ни говора о личносном познању Бога.

Евентуално Његових особина или својстава Његове природе.

Слично као када би неког непознатог велможу-ктитора упознавали на основу његових задужбина које је подигао. Или... када би нпр. неко   откривао свог пријатеља његовим непознаницима какав је он по природи, особинама... висини, тежини,  карактеру...  

Да ли би ми могли да кажемо да  га познајемо након тога? Наравно да не, све док тај   сам не дође међу нас, и то није све... Потребно је потом, када нам се открије, да се дружимо са њим...

У Светој Литургији, целокупном светотаинском животу Цркве,

личносно упознајемо (откривамо) Христа, Бога који се открива поставши један од нас,

и након одласка остаје са нама.

У Заједници Светог Духа, Који је Један са Оцем и Сином,

оприсутњује се особа Исуса Христа   и  познаје се Бог као личност, иконично - лицек к лицу.

[Сефора]

Katolici..

T.H. je napisao/la:

Dakle nije riječ ni o kakvom "urođenom" znanju o Bogu, nego o znanju do kojega možemo doći svjetlom prirodnog razuma, promatranjem stvorenog svijeta.

Наиме, којим речима описати лепоту цвета, укус ананаса, боју неба, итд.

мудрост скривена у творевини