„Наустице Бранковића“Силвана Хаџи Ђокић-премијерно

[Silvana]

Име: Силвана Хаџи-Ђокић

Образовање: Виша школа за социјалне раднике. Богословски факултет. При крају магистарских студија менаџмента на Универзитету за мир и развој при УН.

Кустос. Члан МДС и ICOM-a. Државни службеник.

Објавила историјски роман „Царица Ирина“ (1998), рецензенти Љиљана Шоп и Ђорђе Јањић и „Молитве Пресветој Богородици“ (2001), рецензенти Љиљана Шоп и проф. др Радован Биговић. Необјављени роман „Наустице Бранковића“. Ексклузивно, неколико поглавља биће објављено на овом форуму.

У 46. години, коначно, слободна од робовског рада, пише и чита као помахнитала.

Удата. Мајка два адолесцента.

Профил на популарној мрежи Facebook-u (FB)

[Silvana]

ПРЕПОРУКА

Овај роман је резултат озбиљног истраживачког посла. Писан је бар једно десетлеће и прстохват лета. Свеобухватнији је од постојећих и минулих историја. Ниједан хроничар није ову породицу третирао у пуноћи векова, од њеног родоначелника до последњег Бранковића. Овде су запечаћене и судбине градова, здања, киновија, мисли и епоха. Има и људи који се не могу наћи ни у једној хагиографији јер су измаштани ликови, или чине нешто што се у мемљивим књигама историје не може догодити, што је зачудно, они мртви проговарају, воде дијалог с далеким прецима и нерођеним потомцима. Свуда су досад Бранковићи сагледавани сегментарно као косовски, смедеревски, сремски, профани или свети, понегде као мушки, другде као женски, нигде као и једни и други и трећи и бескрајни и несагледиви. Писала сам бестселер. Сага ове интригантне породице није класична историја. Она је енциклопедијског карактера. Подсећа ме по својој луцидној свеобухватности на роман који сте објавили, о историји философије, јер нигде, осим у њему, шест векова наше непознате историје, не исијава као нешто што је лако, видљиво и општепознато. Књига пораза и падова, али и подизања након падова, вечно посртање трагичних владара без очињег вида, без деспотовине, без земље, али никад без питомог стада, без верног народа, коме од световних посташе свети владари, а уместо државом, која нестаде у суноврату векова, они столоваше црквом, том нашом најжилавијом институцијом од почетка памћења. Наравно, Вук Бранковић, родитељ толиких благословених нараштаја, није издајник, јер Господ не би благословио освећење обешчашћеног и кукавичког семена.

[Silvana]

Наустице Бранковића, наликују норвешкој саги, историји једне породице која врца од противречности. У њој има издајника, владара, светитеља, ктитора, прељубника, просјака и трагичних ликова. Генеалошко стабло корени од битке код Велбужда, кад се пројављује војвода Младен, отац Бранка и Ратославе. Из брака Бранка и Евдокије Младеновић, севастократора града Охрида рађају се синови Никола Радоња, Гргур и Вук Бранковић, као и кћер Теодора Војислава, бездета лепотица удата у кућу Топија. Никола Радоња је ожењен Јеленом Мрњавчевић, сестром краља Вукашина. Гргура срамоти жена, преудајући се за Марка Мрњавчевића, иако му је Јелена Мрњавчевић Бранковић тетка. Можда је та прељубница, Теодора Бранковић, управо вила Равијојла, која је својим чарима и саздала Краљевића Марка. Већ ту упознајемо будућу везиљу, монахињу Јефимију, као деспотицу серску. Пред нашим очима промичу Маричка и Косовска битка а господарица Косова, Мара Бранковић, рађа тројицу синова. Као удовицу из приштинских двора је протерује брат, Стефан Лазаревић. Лазаревићи и Бранковићи се боре на различитим странама и једни против других, а врхунац њихове мржње, уједно је и њен крај, јер завађене куће губе свој грал, најмлађег члана, који гину на истом судилишту, у братском загрљају – Вук Лазаревић и Лазар Вуковић Бранковић! Помирење врсника и супарника је издејствовала Мара Бранковић, те деспот Стефан Лазаревић, као да своју кончину предосећа, за свог наследника именује јединог преосталог Бранковића  – Ђурђа. Сматрам да је одлазећи деспот своје Словољубве посветио свом трагично страдалом брату Вуку, кога је за живота изневерио. Деспот Ђурађ Бранковић је први представник ове интригантне династије који се домогао врховне власти. За собом смо оставили корпус охридских и дреничких Бранковића који су трајали уз светородне Немањиће и краткодахе Лазаревиће. И претекоше их, и осамосталише се као помазаници Божији. Деспот Ђурађ и деспотица Ирина Кантакузин Бранковић су представљени на Есфигменској повељи са својим мушким потомством као свитом: Гргуром, Стефаном, Теодором и Лазаром, док су две деспотове кћери, султанија Мара, удата за турскога цара Мурата II и Кантакузина, жена грофа Урлиха Цељског, изостављене. Марин муж је ослепео деспотовиће Гргура и Стефана и вратио их у Србију, тако да је најмлађи Лазар (Теодор у детињству премину) подигнут на штит и владао деспотовином као очев сувладар. Он је оженио Гркињу, Јелену Палеологову Бранковић, која је била братаница последњег византијског цара, оног који је упорно просио султанију Мару, чим је обудовела, иако је она умрла као девица. Тако се бар прича ''међу јавом и међ' сном''. У складу са Лествицом, Светог Јована Лествичника, овде је описана непостојећа књига наде Светог Јоаникија Девичког Девичанска лествица, у целини посвећена вољеној и тужној деспотовој кћери, чији је заштитник и васпитаник био Мехмед Освајач, први султан који је ушао у Константинопољ и први који је наручио свој ренесансни портрет, највероватније по њеном наговору. Упркос томе што је целог живота ишчекивао самосталну владавину, деспот Лазар Бранковић је надживео оца тек годину дана. Зато је за смедеревског деспота помазан у великој журби Стефан Бранковић, иако није видео ништа, нити је могао да брани Смедерево. Деспот Стефан Слепи је био књигољубац од младих дана. Није га интересовала власт. Али његову амбициозну снаху и братаницу, босанску краљицу, Мару, јесте. Тако оне прогнаше слепог деспота, а Смедерево паде под влашћу деспота Стефана Томашевића, који је уједно био и босански краљ. Овим се завршава корпус смедеревских деспота. Гргур Слепи се за разлику од свог млађег брата Стефана, књигољупца, рађе мача лаћа. Зато он бежи Турцима, да му они поврате изгубљено Смедерево. Али, не успева у томе. Не да му усуд. Монаши се и умире. У манастир Хиландар га односи његов ванбрачни син Вук, познатији у народним песмама као Змај Огњени Вук, први историјски Бранковић који је постао граничар, сремски деспот. Уз њега су још прибројани и синови свргнутог деспота Стефана Слепог. Лоза Бранковића се наизглед гаси. Истовремено постаје света. Бочном стаблу Бранковића припада Павле Кинижи (Павле кнез), који је син Змај Огњеног Вука са неком млекарицом, дабоме копиле, као и отац. Његов далеки изданак је и гроф Ђорђе Бранковић, савременик Сеоба, које су и предузете ради ослобађања заточеног српског деспота, али је народ, подмићен уступцима и привилегијама, заборавио зашто је у ''преко'' дошао. Дакако, осим Смедеревске библиотеке, која је исклијала из библиотеке деспота Стефана Лазаревића, описане су и Хронике славеносербске као могућност да се доживотни заточеник креће у пространом лавиринту сопствене историје. Роман причају не само живи, но и умрли Бранковићи, њихови саговорници и сановници. Али, исповедају се и неживе твари, камен и опека, манастири Крушедол и атоски Светог Павла Ксиропотамског (првог српског просветитеља). Ако се рачуна да је расопљена Србија тамо где су Бранковићи деспоти, онда су близу два века народом владали упокојени светитељи: Ангелина, Максим, Стефан Слепи и Јован. На ушћу овог романа појављују се Мироносице, тек толико да светлост спаљених кивота крушедолских светитеља однесу на небо.

[Guest Izida]

Pomaze Bog,Silvana!

Molila bih te da dodje u Zenski kutak u temu Zene u knjizevnosti.Kao i u Kreativni centar.

Meni licno ne smeta,ja se uvek radujem kad,makar i u virtuelnom svetu,pronadjem zenu,koja cita i pise na nacin kao ja.

"Jos jedan zaludjenik.Izgleda da knjizevnost samo takve privlaci"(G.Petrovic u "Sitnicarnici kod Srecne ruke")  idea

Ali,malo je glupo da u ovom forumu,nasoj maloj crkvi,u Licnostima promovisemo sebe.Nismo ovde da slavimo sebe,vec Hrista.

Ali,u svakom slucaju,svaka cast na hrabrosti i nelicemerju!

[Silvana]

Samo sam poslusala oca Gorana, koji mi je rekao da se predstavim na ovom forumu. Kad postavim i delove iz neobjavljene knjige "Naustice Brankovica", preci cu na zenski forum...

[Silvana]

Наустица о наустици

Да је Свети Симеон Немања свом малом стаду, осим ванвремених завештања, оставио и речник, реч наустица би, због свог значаја, била застављена и исписана јединственим уставом, такозваним празничним писмом.

Језик жупановог времена, на рубовима и у језгру српске државе, окружене богумилством, паганством, глагољаштвом и мучеништвом, као својим сасушеним удима, брањен је испрва мачем, а потом крстом и пером.

Родоначелников аманет представљају речи које се чувају у срцу, а познате су нам захваљујући његовим биографима: Доментијану, Стефану Првовенчаном и надасве Светом Сави, горећи у недрима потоњих поколења пламичцима педесетнице и короном таворске светлости.

Стефан Немања је седео на рашком трону тридесет и седам година пре но што се замонашио. За то време је подигао осам величанствених храмова: Светог Петра и Павла у Расу, Богородице Косинице, манастир Светог Николе, Ђурђеве Ступове, Студеницу, цркву Светог Архистратига Михаила у Скопљу и Светог Пантелејмона у Нишу, на концу манастир Хиландар на Светој Гори. Поврх тога, слао је прилоге двема јерусалимским црквама – Великој цркви Господњој и храму Светог Јована Претече, затим базилици Светог Петра и Павла у Риму, лаври Светог Теодосија у пустињи и крипти Светог Николаја Чудотворца у Барију. У писму своме сину, монаху Сави, инок Симеон објављује, исповедајући му се, да долази њему као постриженик, у Свету Гору, не би ли напокон, у старости, у последњем часу дана, и он обделао виноград Господњи и за блесак свога труда и кап самртничког зноја плату најамничку примио. Јер, Господ је с престола збацио силне и уздигао њега смиренога. Отуда је он својим синовима саветовао кроткост и смирење и благословивши их поручио: „Не остављајте милостињу и веру. Не мислите високо о себи. Љубите се међу собом, јер ко не љуби брата својега не љуби Бога. Вредније је куповати мудрост од ризница злата и сребра. Бога се бојте, владаоца поштујте, монашки чин уважавајте, да би се они молили за вас.“ Иза испуњеног живота, без обзира на целомудреност његову, преостаје само сујета. Таштина се улива у раку, која је за нас ископана у вечности. Свети је заповедао да се родитељски и сваки затражени благослов не даје само једном, него непрестано, кадгод се иште, а на Државном сабору против богумила је установио да се пре сваке написане речи застави крст мастилом.

Константин Философ се у првој српској граматици наслонио на завештање Светог Симеона Мироточивог, које и данас клија у нашим срцима, али и на Упитник Мануила Мосхопула, који је грчки језик сачувао од кварења, јер је и језик пропадљив, може да се разболи, да сагњили као храна, биљка и човек. А такав постаје храм јереси или станиште идола. „Али нека не мисли неко да је ово просто – како ће и шта ће ко учити, него нека зна да ништа ни од привидно ситнога није без заповести и уређења светих отаца. Они заповедише да се напише крст у почетку, пре свих слова. И не мисли да је то тек тако, него зато што се најпре крштењем придружисмо Христу у распећу и погребењу. Тако и кад започињемо божанствена слова, најпре, испред њих, треба крст додати и рећи: Крсте помагај.“ У Сказанију о писмених се појам наустице објашњава двојако – као врста књиге (о томе говори Димитрије Богдановић у свом Каталогу ћирилских рукописа манастира Хиландара) и као метод учења.

Радослав Грујић је 1901. године последњи пут осветлио тајну наустице, разматрајући је из оба угла. У тексту „Која је књига код нас названа наустицом“ бави се њеним садржајем, а у чланку о српским школама методологијом учења, која је непромењена, по рецептури Константина Философа, примењивана све до краја осамнаестог векa. Двадесетo столеће о наустици ћути, измишљајући прегршт нових речи. Из великих речника, ова лексикографска јединица је тихо протерана. Прогнана је у стан заборава, у пустињу архаизама и колекције старе и ретке књиге. У манастирске књигохранилнице и ризнице. Последњи речник у коме је она љупко удомљена јесте Вуков:

нàусница, f. der teimende Schnurbart, lanugo in

нàустица, labio superiori: тек му се тргла

наусница; Гарила га мрка наусница —

нàустицê, adv. mundlich, viva voce [cf. уствено]:

Ситно пише сићана фермана,│ Па још слуги

наустице каже —

Из Вуковог Ријечника сазнајемо да је синоним за наустицу – наусница. Обе речи означавају оно што је на устима или изнад усана. Наустица би могла да се разуме и као јавна реч, али не она која указује на ораторство и беседништво. Изузев облика, наустица садржи и личносну ноту – нешто интимно. Сопство. Наустица је јавна исповест, онаква каква је у Цркви чињена до четвртог века, какву су установили свети апостоли. Када се једна богата, удата житељка Константинопоља, с приповедачким даром и успаљеним чувствима, заљубила у ђакона Велике цркве, јавне исповести су укинуте, јер су изазивале јавну саблазан. У Наустицама Бранковића се уводи њихова јавна исповест, или се, боље речено, ниском наустица она замишља, као у позоришној или психо-драми. Наустица, као јавна исповест и драма, може попримити монодрамску форму, никад записану, често понављану и учену напамет, те гласно и разговетно изговарану савременицима, који сада и овде нису једино читаоци, већ су и порота, суд јавности, апелација.

Мавро Орбин је живео у шеснаестом веку, Вук Бранковић у четрнаестом. Ипак, он је први који га назива издајником, двеста година после Косовског боја. Куда би господар Косова, на чијој је територији вођена битка, могао да побегне и кога да изда? Где да се склони, када је на своме? Како је овом жалосном издајнику, по Орбину, пала на ум замисао да позове суседе да гасе ватру на његовој кући, а да сам утекне док се пожар не стиша, те да се обре на згаришту као да није ни био одсутан? Орбиновски косовски мит не почива на истини, на сведочењима, нажалост ни на визијама, које могу имати вредност и када се не заснивају на историјским чињеницама, него на хипотезама и пророштвима. Зашто се овом латинском историчару, за кога би се пре могло рећи да је Анти-Херодот или Псеудо-Тукидид, који је, користећи се клишеима, толико векова обмањивао народ, упркос супротним доказима, верује, и то безусловно? Светородна династија Бранковића, у време када Орбин пише о њој, има већ четири светитеља, а пети, који то свакако заслужује – деспот Ђурађ Бранковић Вуковић, ни до данас није канонизован. Уколико у Наустицама Бранковића, у њиховој голубијој књизи, деспот Ђурађ и није представљен као свети, приказан је као анђео, човек с крилима, вечито млад тајник Божији, и као смртник – син Вука Бранковића, унук Бранка Младеновића, праунук Младена Ђурђевића, чукунунук Ђурђа Ђурђица Вукановића и прачукунунук Вукана Немањића. Али, његово светородно порекло не доказује да је деспот Ђурађ живео светим животом. Докази су на другој страни, путокази су у правцу будућности. Он је родитељ треће наше светородне династије, која као и кућа Лазаревића, природно стреми светим Немањићима, од којих осим крвне везе, преузима и духовно семе, по принципу апостолског прејемства. Његов син је Свети Стефан Слепи, снаха Преподобна мати Ангелина, њихова деца, а Ђурђеви унуци, владика Максим и Свети српски деспот Јован Бранковић. Мученик Ђурађ Бранковић, син Вука Бранковића, господара Косова, није дозволио фрањевцу Ивану Капистрану да га поунијати, нити својим зетовима да у своју веру преобрате његове кћери, султанију Мару и грофицу Кантакузину Цељску. Ако су кнегиња Милица и монахиња Јефимија донеле мошти Свете Петке, он је свом роду принео мошти Светог Луке, лекара, иконописца и јеванђелисте. Његова мајка, Мара Бранковић, била је врело врлина, као и њена мајка. Обе удовице. Мара се није потурчила, као што су њена сестра Драгана и зет Александар Шишман, бугарски цар, нити преудала, као Јела Балшићева, која је пошла за чувеног хумског војводу Сандаља Хранића, нити се утопила у својој клети, као Теодора, удата за Николу Гару Млађег Горјанског, нити се владала као Оливера Деспина, о којој Ашик-паша Заде приповеда да је, „кад је поодрасла, послужила султану за оно што јој је била дужност. А била је врло распусна и одана пићу; под њеним утицајем су почеле да се приређују оргије и пијанке, иако Коран забрањује пиће“. Мара је успела и да помири деспота Стефана и свог сина Ђурђа. Њена је заслуга што је Деспотовина добила наследника и што су Бранковићи постали деспоти. Као и њена мајка, напослетку се замонашила, примивши име Марина. Од свих Лазаревих кћери, само је Теодора умрла пре мужа. Мара, Драгана, Јела и Оливера су обудовеле, али је једино Мара Бранковић своје удовиштво провела достојанствено и богоугодно, као њена мати, посветивши се васпитању синова и служећи Господу.

Лексикон средњег века тумачи реч наустица или наусница као „књигу неустаљеног састава која се обично састоји од часослова, тропарника, и најважнијих акатиста. Тропарник у оквиру наустице обухвата календарски циклус, а исто тако и циклус поста и педесетнице. У таквом облику она често улази у састав псалтира с последовањем. У другој варијанти, наустица може садржати молитвеник с часословом, тропаре и кондаке, као и неке чинове. Понекад у њен састав могу ући и одабрани канони.

Сам термин наустица настао је као последица употребе неких мнемотехничких метода приликом описмењавања у средњем веку, а и касније, све до појаве грађанских школа. Часослов се због свог погодног садржаја и састава, учио напамет, тј. наизуст, па је тако и настао овај термин. Такав начин учења препоручио је још Константин Философ (Костенечки), писац времена деспота Стефана Лазаревића, у свом граматичком трактату О писменех. Наиме, непосредно по савладавању азбуке деца, по његовој препоруци, треба да науче напамет и часослов.“

Наустица представља књигу чији су главни атрибути целовитост и свеобухватност. Она је једна књига, наместо свих, икада написаних. У грчком језику то су пандекте, књиге које садрже све. У хиландарској књигохранилници постоје Пандекте монаха Никона. Овај спис је из тринаестог века и један је од најстаријих у библиотеци, настао упоредо с храмом Ваведења. Ипак, термин наустица је шири од значења речи пандекте. Док су ове последње искључиво свете књиге, наустице садрже свакојаке занимљивости. Уз изводе из требника, Светог писма, историје цркве, Петокњижја, најважније молитве, налазе се рожданик, лунарник и календар. У календару се наводе не само црквени празници и постови, него и редослед пољопривредних радова, предсказања гладних и родних година, очекиваних пошасти и најезда. Наустица, уз надахнуто и освећено штиво и правило доноси и лаке темате, пророштва, бајалице, сујеверице, проклињања, апокрифе, ерминије, теме за разоноду и јавно читање. Љубавне песме и приче, авантуристички и витешки романи су у наустицама сажимани на два начина: препричавањем садржине и краћењем самога текста, у тој мери да их обични народ није ни могао читати, већ је зависио од милости каквог лутајућег калуђера, ако је и такав путник намерник био писмен.

Друго познато значење наустице је метод учења, једнако примењиван у српском краљевству, царству и деспотовини као најважнији, дуго времена, све до затона осамнаестог века, и као једини начин усвајања знања. Константин Философ у својој Граматици саветује учење наустице напамет, одмах после стицања писмености кроз писање курзива, устава и срицање ћирилице.

О учењу слова Константин Философ пише: „Зато ако неко хоће да учи према ранијем учењу, као што је писано – б после а и по срицањима, као што су научили – нека учи тако. Ништа тиме неће искварити, само слова сва нека буду и нека их тачно изговара, такође и по обележјима и по знаковима, као што већ обзнанисмо, како би се све утврђивало по предању.

Ипак жалим овакве јер ће ухватити стену какву ни многи нису могли покренути и дати је самом детету да је понесе...

А што се тиче слова, да би се веће умеће постигло, најпре – ако хоћеш – напиши слова према бројевима, да би се знало која су грчка а која придодата.

...И кад их научи дете овако од почетка, тада нека опет почне од краја... Ако их само с једне стране учи, многе ће сметње имати док их не упозна... Уз то, за многа слова неће се задуго догодити да се запишу зато што су ретка... И тако заборављајући их, много труда задаје учитељима да се много труде око деце а да их мало науче, а и то раздешено. Јер ко макар мало скрене с пута, нека ће га опет и наћи, али ће се много намучити; ако ли не нађе пут, забасаће у пустош и непроход, јер је широк пут који води у погибељ, а одреди га сам Господ...“

Учење с разумевањем, за разлику од учења садржаја напамет и његовог гласног изговарања, новија је метода, посебно примењивана на недостојне, ненадахнуте, научне и профане теме. Пандекте и наустице се баве садржајем који је освећен, апстрактан и зауман. Како разум може да коментарише надумни, божански смисао? Како обично и профано може да доведе у питање свето и богонадахнуто, а апстрактно знање, као што је мнење о бројевима, анатомији, словима, часовима, времену или Богу, како оно може да се преобрази у конкретно а да се не обруши у ништавило?

Зато хроничар деспотовог времена закључује: „Са смелошћу кажем да ће дете, ако се једну годину учи правом учењу, моћи препознати је ли неко писање право или искварено.“

Учење неке од наустица, које се међу собом не разликују битно ни по обиму ни по основном садржају, урезује се, као у дрводељству, напамет, изједна а не фрагментарно, а оне се изговарају искључиво гласно и наизуст.

Такве, познате и дословне, призиване су у свако доба дана и ноћи, у свим приликама и пригодама. Оне су уједно крај и круна процеса учења који су практиковали манастирски ђаци. Наше монаштво и свештенство је, уместо схоластичких и римокатоличких универзитета, језуитских и иних семеништа, знало само за једну књигу – наустицу, што није умањивало њихову духовну силу и моћ учитељства. Напротив, православни клир је права ризница Божијих дарова: чудотворства, исцељења, прозорљивости, суза, апостолског прејемства и многих других.

Да би се ко убројао у угоднике Божије, предуслов није висока школа, писменост, познавање правописа, ниједно знање, па ни духовно, похрањено у пандектама и наустицама. Тихо, милосрдно срце, једини је критеријум овог благослова.

Наустица је граница једног од блаженстава, оног које краси сиромашне духом, међа у којој се кâд изливен на ово блаженство таложи и укорењује. Она је непотпуно и недовољно духовно знање, заправо, јесте сиромаштво духом којим се достиже царство небеско.

Наустице Бранковића казују да је родоначелник Милице Хребељановић и Вука Бранковића исти – Вукан Немањић, првенац Немањин. Вуканов најстарији син, Ђурђиц, праотац је Вуку, а најмлађи, Димитрије, праотац је кнегиње Милице. Према критеријуму првородности, Вук Бранковић је најближи предак Немањића у време Косовске битке. Пошто је Србијом владао кнез Лазар Хребељановић, очигледно је да старешинство наслеђивања власти и достојанства није било преовлађујуће, већ је то љубав која истиче из најмлађег чеда, као миомирис изгубљеног раја. Таква је тада била воља Божија.

Као у најстаријим српским црквама из романичке стилске групе, Рашке школе и из Милутиновог периода, илустрације породичних стабала су на овом месту приказане хоризонтално, као воз, што потиче из жеље да се траје у вечности, изнад времена, те замисли да су родоначелници, преци и потомци живели истовремено, у једном добу, и да су се међусобно и непосредно познавали. Овако хоризонтално, живописане су и лоза Јесејева и лоза Немањина. Каткад су Немањићи изображавани као поворка, нанизани попут бисера у гривни, постављени у истом времену и месту као у замишљеном рају, повезани у литији, коју родоначелници или ктитори храма Божијег приводе Христу, што се може видети у припрати Ђурђевих Ступова у Расу...

[Guest Izida]

Zeno draga,opusti se!Nisam ti ja zabradjena prepodobna farisejka tipa "joj,brate,izvini,ne mogu da izadjem sa tobom,dao mi duhovnik epitimiju".

S njima posten svet nema o cemu da prica.A i sve se,sestro lepa,u njihovom prisustvu osecam nesto krivom.Samo mislim da imas sta da kazes u

Zenama u knizevnosi.A Kreativni centar je divan,videces.

Otac Goran,svakako ima sofisticiran knjizevni ukus,obzirom da me je on doveo u ovaj forum,udavio me je dok nisam pristala.I zato sto je i meni rekao da postavim svoje pripovetke u Kreativni centar.Ne stizem sve.Ostavila sam zasad blog sa mojim kolumnama.Znacilo bi mi tvoje misljenje,

kad stignes...By yhe way,otac Goran me je jednom prilikom polupristojno kasirao,rekavsi:"Ne mogu sad da ti se posvetim.Pricam sa Silvanom

da dodje u forum.Pa ce ti mozda i ona biti sestrica."

[Silvana]

Наустица Ратославе Младеновић о девичанској љубави и брачној дужности

Свог женика, дичнога Милоша Војиновића, првенца војводе Војина, угледала сам кроз замагљене прозоре своје ложнице као сновиђење, усред охридске зиме, на дан Ваведења Пресвете Богородице. Први пут у животу, видела сам снег целац и свога вереника. Силазио је спретно са свога окићеног вранца и немарно се огртао шубом од азурно плавог акамита, протканом сребрном и златном срмом. Знатижељно сам посматрала како се с мојим братом Бранком срдачно грли, рве, и напослетку, као млади лав, заједно с њим, по сувоме снегу ваља.

Милошева појава је била изванредна, толико красна да сам се у његовом присуству осетила неугледном и безначајном, као да сам доживела помрачење, а не љубав на први поглед.

Спазивши угледног придошлицу у дворишту, моја млада снаха ми принесе скупоцени контуш венецијанско црвене боје и журно ме поведе доле, да на трему дочекамо госта.

Као и она, била сам крхке грађе, златне косе, бадемастих очију и пуних усана. Евдокија и ја смо наликовале једна другој више него да смо биле сестре, само што је мени скарамагион боље стајао, док је она била умилинијег лика.

Милош је био високог стаса, правилнога носа, јаке браде, дуге распуштене кестењасте косе, плавих очију, боје морских амбиса, намирисан свежином Хума, Леванта и Медитерана, даха топлог као крзно хермелина, препланулог тена, пријатног мужевног гласа, добре ћуди и драг свима.

Стриц Никола, војвода Војин и мој рано преминули отац били су пријатељи од младих дана, тако да је Бранко, нарочито након мајчине смрти, често боравио код њих, било у тврдоме Стону, на Пељешцу, у Требињу, Оногошту, Гацком, Звечану, или на Руднику, у Брскову, свуда где су им били поседи, од Дубровника, преко Поповог поља, до Косова. Ипак, све досад, мени ниједан од тројице Војиновића, ни Милош ни Алтоман ни Војислав, не беху познати, изузев по чувењу.

Осењена младим властелином, остадох без мнења и брига, изузев силне и квасне жеље да му се допаднем. Блага вртоглавица, лако руменило и стална постиђеност угнездише се у моје невестинске дане, испуњене љубављу као житне јаме зрневљем берићета.

Ни Милош, који је уочи Бадњега дана напустио Охрид, није остао равнодушан. Већ око Светог Јована, поручио ми је да није рад да свадбу чека до наредног лета, како је уговорено, већ да она мора бити раније, око Ђурђевдана. Док ме није упознао, ласно му је било да годину дана мирује, до приспећа првог стонског дохотка од Дубровчана, утаначеног након дуготрајног рата. Али, сада, после нашег сретења и завета на верност, одвећ му се жури, а у своме срцу осећа велику краткоћу времена, нестрпљење, бојазан да пролеће никада неће наступити, да се снегови неће отопити, да ме више неће видети као блиставу дугу између душе и срца, пучине и небеса, олује и развигора.

Зато је, као великаш у успону и ставилац на двору у Скопљу, на основу краљеве писмене гаранције, издејствовао да му Дубровчани уруче предујам од стонског дохотка, а од свог господара на поклон добио половину лањске светодимитровске оставе. И не само то. Од Дубровчана, својих дојучерашњих противника, заискао је бродове за нашу свадбу и договорио да нас угосте након венчања, а они све прихватише, благосиљаше и по изасланицима из Новог Брда ми послаше дарове: осам сандука муранског стакла, хиљаду комада ручних огледала, један полијелеј од кристала, свећњаке с грифонима, свилу и брокат, кутијице са источњачким мирисима. Уз понуде ми предаше и писмо добродошлице од Дубровачког већа, којим нам одређују дванаест чланова послуге, три кувара и две галије, с којима можемо и у Млетке и по Јадрану до Отрантских врата слободно путовати.

А онда ме, на Благовести, док је моје усхићење расло, погуби вест да је мој љубљени вереник умро од срчаног удара, у Скопљу, напрасно, током обеда. Млад и пун живота, неприпремљен за кончину, призивајући моје име, отишао је Господу, с оне стране свакога појма и времена, не доживевши своје најлепше пролеће, како је и наслућивао.

Четрнаест година сам провела у короти, заточена у својој соби као у гробници. Здравље ми наружише сухоједеније, строги пост и призивања сопствене смрти. Ни брат ни стриц, ни мој несуђени свекар, нису ми допустили да се замонашим, што сам непрекидно желела, угашених чувстава и неутешна за красним Милошем. Наменише ме другородном сину војводе Гацког, жупану Алтоману, мом несуђеном деверу.

Невоља је била у томе што су Милош и Алтоман веома мало наликовали један другом, док је мој други девер, Војислав, по своме подобију у свему подсећао на мога драгана. Наслућивала сам да га оженише Гоиславом, Твртковом дворском дамом, да би пресекли моје болесне уобразиље.

Дванаест лета сам одбијала Алтомана, који ми је и ликом био стран, надајући се да ћу до наредног виђења да пресвиснем, или ће он, увређен и неуважен, одустати. Ипак, временом сам морала да прихватим њихову различитост, иако се сваки дамар у мени супротстављао науму мојих старатеља и ропској послушности мога упорног просца, која као да је извирала из казнионице Божије и тамнице душе. Алтоман у фарси просидбе ниједном није изостао, владајући се као лихвар који захтева наплату дуга. Напослетку сам пристала, пренута из дуготрајне отупелости слабашним зраком сажаљења.

И млађи Војиновић се обратио Дубровчанима са захтевом за стонски предујам и бродове, после непунога индикта, бирајући исте речи као и његов упокојени брат, кога никада нисам преболела. Различито је било једино то што је сада Душанова писмена препорука била царска а ономад краљевска и што сам ја однедавно примила достојанство младе севастократорке царства. Зато су дарови Дубровчана били издашнији, послужитељи наши умножени, а корабљи и галија нам је одређено пет.

Мој муж је био добар, брижан и одан, тих као великосхимник. Родих му сина Николу, који се изгледом уметнуо на свог рано преминулог стрица.

Годинама ме је збуњивало и престрављивало синовљево лице, које као да је било узето с Милошевог врата, посебно откако се замомчио. Плашила сам се да га не саблазним својим страсним погледом, силовитим исклизнућем и посрнућем – иако сам му мајка. Распињала сам се између уобразиље да је мој почивши вереник васкрсао у мом отроку и снатрења да је Никола заправо Милошево чедо, послато са оног света. Стога сам страховала да неће бити дуга века, да ни зрелост не може досећи. Зато га одгурнух од себе и лиших нужне љубави. Након Алтоманове погибије, којој је допринео и мој синовац Вук, сасвим сам престала да га виђам, што је било равно чедоморству.

Када му је Стефан Мусић, Лазарев зет, ископао очи, кажу да је пркосно и усхићено захваљивао Богу, што мене мрску не мора више да гледа. Као да ме је јуче видео, а не пре једног десетлећа. Ошинуло ме је страдање невинога, срце ми је ранила Николина туга и сав живот свену. Покајах се због злочинства својега и повратих се скрушено позлеђеном сину. Убудуће се бринух о одраслом мужу као о детету, схвативши да ми је живот у тескоби, гордости и унинију проминуо, као да је вода у скакутавој реци неприметно застала, замутила се и укварила.

[Silvana]

Наустица деспота Стефана Слепог о смедеревској библиотеци

О понижењима и саблазнима које доживех као талац у Турској нисам говорио. Заветовах се на ћутање. Као исихастички монах. Трнов венац понесох још као дете. Држах га понекад безузрочно, најчешће као заточеник који нема слободе и воље, или као син деспота Ђурђа, њему за освету и опомену, свакако као странац и иноверни, презрен од амасијских дервиша, надобудних јаничара, паша и бегова, господара и њихових слугу, благородника и белосветских протува.

И боље је што су ми моји мучитељи напослетку одузели вид, јер не бих могао, гледајући оца у очи, да лажем о свом злопатништву, да прећуткујем губитак невиности и људскога лика.

Све док је он био жив, ниједан мехурић моје тајне се не исцеди из живе ране моје душе. Наредног дана, када ме као убогог слепца доведоше пред сестру и матер, иако разрешен свог унутарњег завета, не прозборих ни реч, али оне и Гргур све прозреше и разумеше и горко исплакаше.

Растадосмо се заувек, као на леденом одру. Они спремаше одлазак у Турску, а ја изабрах Угарску. Након мучног опроштаја, ипак проборависмо заједно целу јесен на истом месту, док они у тајности не обавише све припреме.

Мој видилац Радиша, ми је поверио да су големо благо, као и отац претходно, кад је Смедерево пало први пут, у муклим ноћима, за уштапа, превозили чуном на угарску страну, како би младим деспотима заварали траг. Потом су га закопали на скровито место, у напуштену житну јаму, пунећи је као трбух прождрљивца. Заверенике, њих тројицу, предводио је Гргуров син Вук. Он је заметене ризнице деспотовине чувао својим животом, уопште не палећи ватру, спреман да поврх њих сконча, уколико их пљачкаши, друмски разбојници или благородници смедеревских деспота открију. Но, нико не посумња. На тајно место не паде ни сен прогонитеља или знатижељника. Драгоцени товар је у договорене дане враћен на смедеревску страну, а потом похрањен у развалинама Брестовика, близу места на којем су свети мученици Ермил и Стратоник извучени из дунавског јаза. Док су се султанија и стара деспотица у храму Благовештења молиле за успех подухвата, заједно са смедеревским митрополитом и дворским калуђерима, ризнице деспотовине луташе с једне на другу обалу, наизглед без икаквог реда, као уклети несмирени дуси. Са солунске куле, нити које друге у граду, није било могуће докучити путању украденог блага, чак ни онима који добро виде, јер га превозише тамо где је Дунав најшири, код подграђа иза луке, изван видика деспота Лазара и његових ухода. Саставши се са чуварима свога блага, бегунци из града ишеташе голоруки, са собом носећи само сећање на величанствене заласке сунца, које се огледало у дунавској води, палећи је као џиновску бакљу, а потом се стрмоглављивало у наручје банатске равнице.

Богумили су иницијале бојили без сенки. То ми је пренео мој сановник Радиша, листајући Срећковићево јеванђеље, поклон босанског краља, мени намењен и посвећен, тврдећи да Стефан Томашевић, просац моје братанице Јелене, коју прозваше Мара, није само хришћанин латинске вере, већ и припадник тајне босанске цркве. Пошто ми је описао све минијатуре које је видео у босанској књизи, изображене без готице и готичких светло-тамних контраста, морао сам да се забринем за исход просидбе. Тврткови наследници, који номинално беху римском круном крунисани, а потајно патарени, без цркве и манастира, које је још Стефан Немања проклео, никако се не одрицаше мистичног дуалитета, због кога су и осуђени. Постадоше само опрезнији.

Нову књигу, препис Срећковићевог јеванђеља, печаћену у Јајцу, припојио сам смедеревској библиотеци, коју изабрах да ми буде остава и све имање преостало од покојног оца. Радиша је свакодневно пребирао по рафовима и сандуцима, читајући ми наглас, понекад и двадесет сати дневно, некад непрекидно дан и ноћ. Глас му је био дубок и промукао, три пута старији од тела и бар двоструко јачи од његовог крхког стаса. Кретао се међу разним зборницима, житијима, грчким драмама, преносима моштију из Видина и Рогоса, заустављајући се код службе Светом Јоаникију са синаксаром и службе Јефрему. Машао се Александриде, приче о краљевима, девичанске и браничевске лествице, витешких авантура о Тристану и Изолди, приповетке о прекрасном Јосифу, индијских и јеврејских списа (од којих сам највише волео Дванаест синова цара Шакиша), књиге Езопових басни, звонко сричући алегорије из Физиолога, као да је на атинском тргу, пребирајући по збиркама јелинских изрека, или хришћанских, забележених у Пчели, делима Константина Философа, издвајајући мени најдраже, његове хронике о витешким турнирима, сетивши се и преписа попа Вукше, Новобрђана, Браничеваца, београдских и смедеревских дијака. Понекад је мој читач и у сну беседио Приче о Соломону и о жени његовој или какво зачало четвројеванђеља, као наустицу. Између стотина, никада није отварао листове двеју књига: Похвале псу Теодора Газеса и његов препис из Праисторије Турака. Откад сам се од свог учитеља одвојио, нисам имао вести о њему, нисам знао ни да ли је жив. Свеједно сам га замишљао као високог старца, помало погрбљеног над својом мастионицом. Најрадије сам искао Радиши да ми чита Отписаније богољубно монахиње Јефимије, настало на острву Горици, Шестодневник манастира Савине Никона Јерусалимца, као и његову Повест о јерусалимским црквама и местима у пустињи. Канон о повратку моштију Светог Јована из Рила беше наручила моја сестра, султанија Мара, а Вараждинско јеванђеље, друга сестра, Кантакузина Цељска.

Химне Андреја Критског, Нићифора Калиста Ксантопула, Николе Катаскепина, Симеона Метафраста и Филотеја Кокина промениле су три власника, од којих су двојица били српски деспоти. Нисам ни желео ни сањао да будем помазаник, али и то се догодило, верујем зато што је смедеревска књигохранилница то издејствовала за себе саму. Овде у граду, близу Благовештењске цркве, постојала је Новобрдска канцеларија, чији су писари и илуминатори били млади а већ славни, Димитрије Кантакузин, Константин Михаиловић и Владислав Граматик. Овај потоњи ми је даровао две хронике, прва је била о исламу, друга о његовом родном граду, Новом Брду, заувек изгубљеном, у којој је описао дубровачку, јеврејску, српску и грчку четврт. Дијак Димитрије је мојој матери наменио Путешествије солунских Кантакузина, али га она ни погледом није опрљала.

Радиша није само читао. Описивао ми је временске прилике над градом које је посматрао из нашег стана на солунској кули и призоре које је виђао током наших шетњи до пристаништа или кратких путовања и вожњи лађом преко Дунава. Захваљујући његовој вештини да слике и пределе преточи у речи, преда мном су прштале зоре, олује, заласци сунца, пахуље снега, забехарене воћке и опало лишће. Тако ми не остаде незнано како је ко од људи које сам сусретао, посећивао или примао био одевен, с ким је дошао или био затечен, како изгледа јело у тањиру, воћка коју сам јео, има ли светлости, птица небеских, магле на реци и да ли је тежа на нашој или угарској страни, шта броди Дунавом и шта је укотвљено на обали. Гледао је уместо мене. Далеко и близу, усредсређено или површно, већ како бих ја тренутно захтевао. Својим видом ми је служио непрекидно, ниједном не посетивши родитеље, који су живели на поседу крај Земуна. Писма која је повремено примао од њих ми је читао, као и своје одговоре њима. „Само нас смрт може раставити господару“, обичавао је да каже кад год бих га негде слао. Откад сам слеп дошао у Смедерево, није се одвојио од мене. „Како се очи од тела могу раставити“, упитао би, укопавши се поред мојих ногу, одбијајући да крене у неко посланство у моје име, макар оно било и у суседству. У тим тренуцима се позивао на завет који је изрекао моме оцу, пре но што је мене убогог угледао. Испрва сам осећао кривицу што ме никада не напушта, чак и кад га терам од себе. Чувствовао сам се као да држим роба. Да му ускраћујем да посећује ближње. Временом, сродили смо се као браћа. Захтевао сам да нам обојици шију брокатне и срмене хаљине и праве нам једнаку обућу. Окивао сам га златом и његовој сестри припремао мираз, као да је поникла у роду Бранковића. Што се збивало мени, он би искусио и детаљно словословио, као мој верни двојник, сабрат мојих одаја, сапутник у дугим шетњама и још дужим тиховањима. У катихуменији велике смедеревске цркве ми је предочавао невидљиви, олтарски део свете литургије, описивао служитеље у храму, новокрштене и нововенчане, божјаке и прељубнике. Сазнавао сам све, не само оно што би његове очи виделе, него и забашурено, тајно и непојмиво, које би као рибар људских душа упецао. Захваљујући Радишиној служби и жртви, своје слепило сам повремено заборављао. На томе сам свакодневно благодарио моштима светог Луке. Али, када сам се обрео у непрекидном нарицању и задаху смрти, жалећи оца и матер, несрећу сам теже подносио не видећи. Иако је Радиша туговао заједно са мном, сузе су му мутиле вид и тада је превиђао ствари. „Извадите и мени очи господару“, често би завапио, „али не могу да вам опишем овај призор. Преда мном је одар, и сваки је свакоме налик, као преливи старог и новог дана. “ И био је у праву, беживотно тело вара вид, гасећи речи у грлу, као што ужарено угљевље зацврчи бачено у воду.

У изненадним и непрекидним жалостима, замукосмо. Престадосмо да беседимо. Након пар лета среће, тишина ме претвори у јадника и богаља. у црнилу своме изгубих пригушену светлост унутрашњег вида и у мојој души завлада непрекидна ноћ, налик искеженој смрти. Задуго. Чула отупеше, оглувех за Радишино читање, те и њему глас временом зацели. Бејасмо као два пања, један покрај другог.

[Silvana]

Наустица о спаљивању крушедолских моштију

Мимоишавши Синан-пашину стражу, у зору по спаљивању моштију Светог Саве, првог српског архиепископа, стратиштем проминуше Мироносице, натапајући згариште својим мирисима, који су будили жар, по коме су босе ходиле, и чинили да засветлуца попут драгог камења. Смирна, сандаловина, амбра и тамјан не само да су омамљујуће мирисали, но су и разнобојно искрили у укроћеној и смиреној ватри. Кад су приспеле на место на којем су претходне ноћи спаљене милешевске мошти, оне у своје испражњене посуде за мирисе захватише светлост, коју њихово присуство ослободи из паљевине, и заједно са светим гралом узнеше се на небеса, усправне попут воштаница на цаклећем полијелеју.

Као свештенице неког заборављеногог култа, мироносице исто поновише и прстохват векова касније, над кивотима светих Бранковића. Дођоше да своје посуде намире светлошћу из моштију владике Максима, последњег српског архиепископа, из корена Немањића. Јер, над Београдом уловише алфу, али не и омегу.

Овога пута су имале тежи задатак, јер ломача не беше направљена на отвореном и за једног светитеља, већ за целу породицу. Ватра заигра у затвореном простору Благовештењске цркве и конака, који без сводова, кровова и кубета остадоше. Мошти се сплетоше и помешаше у једном пламену.

Првоначелница, Марија Магдалена, и Јована, и Марија Јаковљева, и Саломија, и остале с њима, неколико пута прихваташе и испушташе светлост, прозирући да послушање нису добро обавиле, све док их игуман Атанасије, не примећујући њихово присуство, не одведе до остатака моштију, које погорелци у киновији сабираше на олтару, и показа им, не слутећи да то чини, кажипрст светог владике Максима, преостао испод замрле ломаче, налик жеженом златнику. Над том светињом лебдеше светлост која је подсећала на Таворску. Мироносице је узеше с великом пажњом, као свето причешће, уливајући је свака у своју посуду с поклопцем, предано мотрећи да им се неки зрак не измигољи из шака којима је захваташе и не угасне у густом ваздуху паљевине. А када посао свршише, узнеше се на небо и никад се више у српске крајеве не вратише.

Њихово спасоносно дело нико од смртника и сведока ових догађаја није спознао, иако оне, просипајући своје драгоцене мирисе, који се више ни на једној тржници не могу купити, у прах врачарске и крушедолске ломаче просуше наду, утеху и смиреноумље присутном народу. А калуђерима умиљеније.

По највећу светињу дођоше јер јој место беше на небесима, на којима се једино могла похранити и сачувати као чиста светлост. Склонити од пустахија, паликућа и скрнавитеља овога света. Оставити поколењима.

Оно што су Мироносице уздигле платиле су својим чудотворним мирисима, који мртве васкрсавају, а живе подижу на молитву, ону у самој клети, која гласа не пушта, која подједнако често првог и последњег архиепископа из рода светих Немањића призива, на иконама изображава и у срцима прослављује.

[Silvana]

Postovani o.Ugrine,

mi smo stanovali u Dostitejevoj ulici... Stan je bio stariji, salonski... Mozda ste bili u kontaktu sa o. Vajom Jovicem i hramom Svetog Aleksandra Nevskog... Mi vise ne stanujemo tamo... Izmestili smo se u Jajince. Tu u prirodi i tisini uzivamo... Nisam pristalica objavljivanja radova na Fb. Ja pripadam staroj gardi. Ovaj forum smatram licnijim, familijarnijim, da ne kazem svojim...

[И.стојковић]

Поштована Силвана,

Како год схватили Ви или било ко на форуму, али једноставно морам рећи, да текст, делове Вашег необјављеног романа, читам ...не читам упијам.....сигуран сам да се због тога нећете прогордити, јер неко ко овако пише не може се прогордити. Исувише је анализа савременика, која збуњују не само мене лично, већ многе људе које срећем. Уз неопходне речи Светог Писма у целости, и Житија Светих, Ваш рад сврставам у нешто што допуњава и испуњава моју малену грешну лаичку душу. Ако Вам није проблем, волео бих да ми пошаљете роман у целости на e-mail и будите сигурни да нећу злоупотребити Ваше дело. Дивно!!! Бог нека Вас чува!!!

[marija]

Ово ћу да оставим за уживање уз јутарњу кафицу, али оно мало што прочитах :smiley:

[Silvana]

Да ли је ико осим И.Стојковића, тј. часног изузетка, прочитао оно што сам понудила за читање. Веома ми је битно мишљење форумаша, пошто имам две изузетне рецензије (М. Витезовића и Љ. Шоп). Горим од узбуђења да сазнам шта о понуђеним текстовима мисле моја браћа и сестре. Господа Читаоци. Зато, проговорите са мном након више од месец и по дана. Огласите се.

Да ли знате да издавачи у овој земљи неће да објаве домаћег аутора. Још увек тражим издавача и поред изврсних рецензија. Форсира се само преводна књижевност, јер за њу добијају паре од Министарства културе, амбасада и иностраних културних земаља.

Потребна ми је ваша подршка да издржим ову личну и издавачаку кризу.

[Silvana]

Волела бих да ико од шетача и кибицера на овом форуму, погледа ова поглавља из моје нове књиге. И каже коју...Чисто ради разговора. Хвала, браћо и сестре. Унапред.