Ljubaznost kao zamena za ziv odnos

[Никола Ђоловић]

Свака љубазност која не би представљала пројаву искреног односа не би била ништа друго неголи лицемерје...

Данас живимо у времену када се сви руководе мишљу: "Са свима љубазно али ни са ким искрено!".

Овим прозивам већи део клира и верујућег народа (не дакле све!) са којима сам се срео и укрстио егзистенцијалне односе...

Hmm... Da Nikola, slazem se... Medjutim, ako sam te dobro razumela, u opisanoj situacija ucesnik slobodnom voljom bira da bude ljubazan iako njegove skrivene emocije -koje znaci jos uvek postoje, nisu u skladu sa njegovim ponasanjem...Smatras li da prihvatanjem devize "sa svakim fino, ni sa kim iskreno" kao vodilje za adaptibilnost u savremenom okruzenju postajemo polako emotivni invalidi potpuno nesposobni za ziv odnos u smislu... "da ga ne mozes ostvariti i sve kad bi hteo"... Koji je lek i da li ga ima za ovako emotivno osakacene individue? Tj. koji je put preobrazenja na ovaj nacin zalutale individue u licnost???

Питање је зашто би његове емоције биле скривене а још више зашто би биле у контрадикторности са његовим понашањем?

Да, постајемо емотивни богаљи који истичу примат индивидуалности на уштрб заједничарења са другим, а што је самим тим и одговор на твоје питање који је пут преображења.

Неко је мудро рекао да се излазак из индивидуалности стиче одласком на Литургију јер ни тамо не долазиш због себе, због свог нездравог ега, већ зарад другог...