Границе икономије

[Јаков.]

Брат Андреј често у својим предавањима помиње икономију спасења. Цитира и светога са речима "Свима сам био све само Христу да приведем". Чак би рекао да је Андреју лајт мотив 'икономија спасења. slavabogu

Поменусмо синоћ између осталог и пушење, дијалог са неправославнима, разне олакшице, паљење свећа....и све оно што није баш на корист за упућеног, али јесте за неуког и неупућеног јер га може одвести ка правилном и саобразном, према томе ка спасењу кроз Цркву.

Међутим (увек то међутим), где је граница те икономије?

Да ли то што се пушачима дозвољава да врше службе, што се дозвољава да се свеће пале како се пале....и још много других ситница (заиста ситница) то не слаби оне који су "утврђени" у вери, а који тако не чине.

Што не би неки црквени човек када види да се из икономије чини повлашћивање свему и свачему и сам почео тако да чини?

Шта добијамо тада? Уместо једног који ће да због повлашћивања узрасте, добијамо два млака који баш зато што су млаки могу лако и да се охладе.

Ово све што сам рекао нисам рекао да бих се супроставио Андрејевом (и не само његовом мишљењу) јер се суштински слажем са тим да "био сам свима све само Христу да приведем", већ да би утврдили где је та граница попустљивости то јест икономије.

[andrej]

Ово је одлична и важна тема која захтева мало дужи одговор ( 1405_love) за који сада немам времена. Свакако ћу покушати да појасним моја размислања о овоме, а до тада само укратко.

Није овај израз мој изум (далеко било), него формулација ране Цркве, која је пуноту свог израза добила на Првом Васеленском Сабору у Никеји 325 г. Тада су многи (пре свега сам цар Константин), поставили разложно питање "значаја" тријадолошког спора. Компромис је требао да буде да је "небитно" да ли је тачно савелијанско или аријанско тумачење (пошто, наравно, још није постојало оно потоње, савршенокападокијско) и да ова питања "не утичу" на мисију Цркве. Свети Атанасије велики је тада управо изнео своје аргументе, позивајући се на угрожавање икономије спасења уколико се пређе преко нетачног поимања тријадологије. Наиме, било какво угрожавање пуноте Христовог Божанства или човечанства, имало би за последицу угрожавање самог његовог Месијанства и икономије спасења. О ономе што ја, на основу свог скромног знања, могу да изнесем као мислење о њеним евентуалним границама (које наравно одређује сам Бог Свети Дух), покушаћу да нешто више напишем касније.