Апокалипса или Дејвид Херберт Лоренс по први пут међу Србима

[Guest]

:cheesy:

[w.a.mozart]

лол

[w.a.mozart]

Сведоци смо да је много будала променило Библију. Завирите у наше цркве. Један од узрока свега поменутог је, по мом скромном мишљењу, појава извесне групе грађана. Дотичну групу грађана волим да ословљавам са "нафораши". Појава "нафораша" је прилично нова у нас. У том смислу, они су новина. Да појасним: Појму "нафораша" претходио је појам "торташа". "Торташи" су феномен који је пре свега својствен нашем поднебљу. Дотични "торташи" су припадници паравојне формације реда Тупакамару герилаца који вам дођу на свадбу, једу и пију, све време гледају бело око себе без икаквог израза лица а затим,након сечења свадбене торте, журно конзумирају исту и клисну кући. Поменути се још познају и по поклонима које доносе на свадбу- има ту лустера, пешкира, поњава, ћебади и јастука као и других савремених сокоћала.

Елем, слично "торташима", "нафораши" као група, самовољно пропагирају и на пиједестал уздижу нафору. Јадна мала нафора заиста трпи свашта. Прво су је измислили да би изашли у сусрет потенцијалним "нафорашима" а онда је иста постала trademark дотичне групе грађана. Завијају је у разноразне марамице и тканине, мљацкају и грицкају, носе је кући за здравље укућана...Поједине "нафораше" су чак неки чули да у стилу малог прасета по имену Џорџ из серијала о Пепи прасе, наглас понављају- Нафораааааа...За неупућене, Џорџ у поменутом цртаном филму често говори- Диносаурууууус!

Иначе, постоје две врсте "нафораша-"

1.Необавештени нафораши и

2. Нафораши из убеђења.

Необавештени су, пракса је показала, много отворенији за дијалог.

Главни проблем "нафораша" лежи у следећем-: они умеју да разговарају углавном са себи сличнима, о темама тј. о 2-3 теме у којима се слажу. Свако одступање од датих оквира изазива 2 врсте реакција:

1. Кисео осмех и престанак дијалога или

2.Престанак дијалога без киселог осмеха.

[RYLAH]

Сведоци смо да је много будала променило Библију. Завирите у наше цркве. Један од узрока свега поменутог је, по мом скромном мишљењу, појава извесне групе грађана. Дотичну групу грађана волим да ословљавам са "нафораши". Појава "нафораша" је прилично нова у нас. У том смислу, они су новина. Да појасним: Појму "нафораша" претходио је појам "торташа". "Торташи" су феномен који је пре свега својствен нашем поднебљу. Дотични "торташи" су припадници паравојне формације реда Тупакамару герилаца који вам дођу на свадбу, једу и пију, све време гледају бело око себе без икаквог израза лица а затим,након сечења свадбене торте, журно конзумирају исту и клисну кући. Поменути се још познају и по поклонима које доносе на свадбу- има ту лустера, пешкира, поњава, ћебади и јастука као и других савремених сокоћала.

Елем, слично "торташима", "нафораши" као група, самовољно пропагирају и на пиједестал уздижу нафору. Јадна мала нафора заиста трпи свашта. Прво су је измислили да би изашли у сусрет потенцијалним "нафорашима" а онда је иста постала trademark дотичне групе грађана. Завијају је у разноразне марамице и тканине, мљацкају и грицкају, носе је кући за здравље укућана...Поједине "нафораше" су чак неки чули да у стилу малог прасета по имену Џорџ из серијала о Пепи прасе, наглас понављају- Нафораааааа...За неупућене, Џорџ у поменутом цртаном филму често говори- Диносаурууууус!

Иначе, постоје две врсте "нафораша-"

1.Необавештени нафораши и

2. Нафораши из убеђења.

Необавештени су, пракса је показала, много отворенији за дијалог.

Главни проблем "нафораша" лежи у следећем-: они умеју да разговарају углавном са себи сличнима, о темама тј. о 2-3 теме у којима се слажу. Свако одступање од датих оквира изазива 2 врсте реакција:

1. Кисео осмех и престанак дијалога или

2.Престанак дијалога без киселог осмеха.

Аферим!

[Guest о. Агапије]

apsolutno... mada je i to da slušamo patrijarha ideal... bitno je da j cilj Pravoslavna crkva a put je nebitan...tačnije,cilj je liturgija i učestvovanje u istoj...u svoj punoći i velelepiju koje nam nudi...hehe...oduvek sam hteo da upotrebim ovu reč...velelepije bliss jeeee bliss jeeee bliss jeeee

а може и велељепије

[зеленизуб]

...

Иначе, постоје две врсте "нафораша-"

1.Необавештени нафораши и

2. Нафораши из убеђења.

Необавештени су, пракса је показала, много отворенији за дијалог.

Главни проблем "нафораша" лежи у следећем-: они умеју да разговарају углавном са себи сличнима, о темама тј. о 2-3 теме у којима се слажу. Свако одступање од датих оквира изазива 2 врсте реакција:

1. Кисео осмех и престанак дијалога или

2.Престанак дијалога без киселог осмеха.

Моzz, јел ти пало на памет, рецимо, "минералан осмех"? Аналогијом: вода је кисела - осмех је минералан.

[w.a.mozart]

hehe

termalni osmeh...

[Драшко]

Драги читаоче, част ми је што ћу следећим редовима имати прилику да са Тобом поделим нека од својих запажања о појединим актуелностима,како у друштву и Цркви тако и на форуму Поуке.орг. Мало ћу бити озбиљан а мало нећу.

Пре свега, као и сваки аутор који сумња у квалитет свог рада, образложићу наслов овог текста. Ко је уопште Дејвид Херберт Лоренс? Најкраће речено-човек,енглески писац. Широј јавности познат је по делима као што су “Дуга”, “Љубавник леди Четерли”, “Синови и љубавници”. Последњу књигу сам прочитао са своје-не туђе-23 године и тотално ме је "одувала". Лоренса су критиковали због наглашавања телесног, због размишљања да човек може бити целовита личност само ако су оба поменута аспекта у складу. Ова идеја је за пуританску Енглеску била непојмљива. Како каже један Лоренсов лик- На страшном суду, муж и жена ће васкрснути у личности једног анђела-то значи бити једно са неким-.

Ипак овај, за живота прогоњен писац, оставио нам је и дело које се ређе тумачи и није толико популарно у широј јавности. Разлози за то су бројни- апстрактност, тема као и захтеван степен информисаности о религијама су само неки од разлога. Та књига се зове врло једноставно-Апокалипса. Апокалипса значи просто-откровење,иако због тога ствар не бива простија, будући да скоро 2000 година људи лупају главу да би схватили шта је заправо откривено у читавој тој-како Лоренс каже -оргији мистификације-. Вероватно велики број верника од свих књига у Библији,Апокалипсу сматра најмање привлачном.

Апокалипса, као и свака друга књига, има свој живот док год је недокучива и док год има снагу да нас побуђује- и то да нас побуђује на различите начине. Управо зато и сам Христос каже- Небо и земља проћи ће али речи моје неће проћи. Јеванђеље је једина сила која нас вечно побуђује вечном истином. У данашње време смо окружени толиким књигама да не можемо ни замислити да је нека књига толико вредна да бисмо у исту могли да улазимо све дубље и дубље, стичући сваки пут све дубље искуство.

Лично ми је Апокалипса најмање занимљива књига Новог завета. Сматрам да је сврха Апокалипсе да хришћане обавести о крају историје, доласку антихриста и о томе да је све то Божија воља. Хришћанин се свега тога не плаши- он је просто информисан. Како старац Порфирије каже- ко у себи има Христа, за њега антихрист не постоји. Па откуд толико интересовање за Апокалипсу међу савременим православним живљем у нас као и у дијаспори?

Разлоге треба тражити у све већој поларизацији- како духовника тако и нас верника. Ево како то Д.Х.Лоренс сагледава- Што дуже живимо, све више запажамо да постоје две врсте хришћана. Једна-усредсређена на Исуса и заповест- љуби ближњега свога као себе самог и друга- усредсређена не на Павла, Петра или вољеног ученика Јована него на Апокалипсу. Постоји хришћанство нежности. Али, колико можемо видети,њега потискује хришћанство самослављења- самослављење понизних.

Без средстава да се томе измакне, човечанство непрекидно пада у поделу између аристократа и демократа. Најчистији аристократи хришћанске ере заговарали су демократију. Најчистији демократи покушавају да крену пут најапсолутније аристократије. Исус је аристократа, као и Павле и апостол Јован. Једино велики аристократа је у стању за крајњу нежност, снисходљивост и несебичност- нежност и снисходљивост снаге.И међу демократима често можемо срести нежност и снисходљивост-али оне које потичу од слабости,што је сасвим друга ствар.

Лоренс даље наставља- људи по суштини снажни данас су изгубили жељу да по заповести Божијој владају земљом. Желели су да одвоје своју снагу од закона и земаљске власти и примене је на други облик живота. Отада слаби почињу да дижу главу и прекомерно се залуђују те исказују своју необуздану мржњу према -наизглед- јакима, онима који држе привремену власт на овом свету. Тако је хришћанство постало двострано. Хришћанство духовно јаких подучава одрицање и љубав. Хришћанство духовно слабих тврди- доле са јакима и моћнима. Будући да је у свету увек више духовно слабих,друга врста хришћанства је тријумфовала и још ће тријумфовати.

Можда ће се неко сложити са констатацијом да је Апокалипса вековима вршила утицај много већи од Јеванђеља на сведругоразредне духове. Она веома интензивно заноси другоразредне духове у свакој земљи и сваком веку.Неки од тих духова ретко или никада не читају Јеванђеље нити посланице. Како Лоренс наговештава- за појединце не постоји хармонија док не знају да се упоредо са њиховим рајем други крчкају у лонцима-.

Након дугих боравака по форумима, закључио сам-ако је грех промашај циља, онда је "будала" особа која све време каска око истине. У светлу овог става,термин "будала" никако није увредљив већ пре свега мотивационе природе."Савремена будала" је човек који не зна шта тражи и лута. Човек који се бацaка на разне стране и понаша се као лоптица у флиперу-док коначно не схвати да је упао у рупицу за опцију multiball-тада забава почиње. Ту опцију у Цркви зовемо литургија. Упркос неизбежним "тилтовима" флипер траје вечно.

Након свега реченог, евидентно је једно- свака будала може да чита Библију. Будале и јесу циљна група Библије. Али, када циљна група крене да мења Библију (читај "да је тумачи") имамо проблем- јер пожељан процес је обрнут од поменутог. Библија треба да мења будале.

Сведоци смо да је много будала променило Библију. Завирите у наше цркве. Један од узрока свега поменутог је, по мом скромном мишљењу, појава извесне групе грађана. Дотичну групу грађана волим да ословљавам са "нафораши". Појава "нафораша" је прилично нова у нас. У том смислу, они су новина. Да појасним: Појму "нафораша" претходио је појам "торташа". "Торташи" су феномен који је пре свега својствен нашем поднебљу. Дотични "торташи" су припадници паравојне формације реда Тупакамару герилаца који вам дођу на свадбу, једу и пију, све време гледају бело око себе без икаквог израза лица а затим,након сечења свадбене торте, журно конзумирају исту и клисну кући. Поменути се још познају и по поклонима које доносе на свадбу- има ту лустера, пешкира, поњава, ћебади и јастука као и других савремених сокоћала.

Елем, слично "торташима", "нафораши" као група, самовољно пропагирају и на пиједестал уздижу нафору. Јадна мала нафора заиста трпи свашта. Прво су је измислили да би изашли у сусрет потенцијалним "нафорашима" а онда је иста постала trademark дотичне групе грађана. Завијају је у разноразне марамице и тканине, мљацкају и грицкају, носе је кући за здравље укућана...Поједине "нафораше" су чак неки чули да у стилу малог прасета по имену Џорџ из серијала о Пепи прасе, наглас понављају- Нафораааааа...За неупућене, Џорџ у поменутом цртаном филму често говори- Диносаурууууус!

Иначе, постоје две врсте "нафораша-"

1.Необавештени нафораши и

2. Нафораши из убеђења.

Необавештени су, пракса је показала, много отворенији за дијалог.

Главни проблем "нафораша" лежи у следећем-: они умеју да разговарају углавном са себи сличнима, о темама тј. о 2-3 теме у којима се слажу. Свако одступање од датих оквира изазива 2 врсте реакција:

1. Кисео осмех и престанак дијалога или

2.Престанак дијалога без киселог осмеха.

У ретким случајевима, дијалог се наставља. Нажалост, скоро увек, "нафораши" причају страним језиком који друга страна не разуме. Разлог овоме је што друга страна говори српски језик из 2010. године, тзв. Језик конкретног историјског тренутка.

Али........ није све тако црно за "нафораше" као што се чини. Као прво, само смо ми и Шпанци тукли Немце на светском првенству. Као друго, треба да проговоре српски језик и 50 % проблема ће нестати. За других 50% обратити се најближем "торташу" на следећој светковини коју посетите.

Не знам зашто сам све ово набацао на папирус али наглашавам да је читава папазјанија само мој тренутни став и нема везе са ставом форума Поуке.орг. Ето, мало сам био озбиљан а мало и нисам био…

Завршићу ово анегдотом из једне наше цркве,како и приличи озбиљности теме.....

Елем... по старом српском обичају, седела братија за време свештеникове беседе испред храма. Таман је свештеник завршио и чуо се позив за причешће кад један младић крену у храм уз речи-позива на причешће- а други додаде- ти ли ће се опет причестиш? А први одврати- а ти ли опет нећеш…….

п.с. извињавам се због дијалекта али тако је било....

Pazi ti Di Ejč Lorensa! Kakav pisac, vrloooo zanimljivo!

[w.a.mozart]

d.h. lawrence je ubitačno dobar... čak frapantno...

šta je sve taj znao... bolje reći-osetio