Апокалипса или Дејвид Херберт Лоренс по први пут међу Србима

[w.a.mozart]

Драги читаоче, част ми је што ћу следећим редовима имати прилику да са Тобом поделим нека од својих запажања о појединим актуелностима,како у друштву и Цркви тако и на форуму Поуке.орг. Мало ћу бити озбиљан а мало нећу.

Пре свега, као и сваки аутор који сумња у квалитет свог рада, образложићу наслов овог текста. Ко је уопште Дејвид Херберт Лоренс? Најкраће речено-човек,енглески писац. Широј јавности познат је по делима као што су “Дуга”,  “Љубавник леди Четерли”,  “Синови и љубавници”. Последњу књигу сам прочитао са своје-не туђе-23 године и тотално ме је "одувала". Лоренса су критиковали због наглашавања телесног, због размишљања да човек може бити целовита личност само ако су оба поменута аспекта у складу. Ова идеја је за пуританску Енглеску била непојмљива. Како каже један Лоренсов лик- На страшном суду, муж и жена ће васкрснути у личности једног анђела-то значи бити једно са неким-.
Ипак овај, за живота прогоњен писац, оставио нам је и дело које се ређе тумачи и није толико популарно у широј јавности. Разлози за то су бројни- апстрактност, тема као и захтеван степен информисаности о религијама су само неки од разлога. Та књига се зове врло једноставно-Апокалипса. Апокалипса значи просто-откровење,иако због тога ствар не бива простија, будући да скоро 2000 година људи лупају главу да би схватили шта је заправо откривено у читавој тој-како Лоренс каже -оргији мистификације-. Вероватно велики број верника од свих књига у Библији,Апокалипсу сматра најмање привлачном.
Апокалипса, као и свака друга књига, има свој живот док год је недокучива и док год има снагу да нас побуђује- и то да нас побуђује на различите начине. Управо зато и сам Христос каже- Небо и земља проћи ће али речи моје неће проћи. Јеванђеље је једина сила која нас вечно побуђује вечном истином. У данашње време смо окружени толиким књигама да не можемо ни замислити да је нека књига толико вредна да бисмо у исту могли да улазимо све дубље и дубље, стичући сваки пут све дубље искуство.
Лично ми је Апокалипса најмање занимљива књига Новог завета. Сматрам да је сврха Апокалипсе да хришћане обавести о крају историје, доласку антихриста и о томе да је све то Божија воља. Хришћанин се свега тога не плаши- он је просто информисан. Како старац Порфирије каже- ко у себи има Христа, за њега антихрист не постоји. Па откуд толико интересовање за Апокалипсу међу савременим православним живљем у нас као и у дијаспори?
Разлоге треба тражити у све већој поларизацији- како духовника тако и нас верника. Ево како то Д.Х.Лоренс сагледава- Што дуже живимо, све више запажамо да постоје две врсте хришћана. Једна-усредсређена на Исуса и заповест- љуби ближњега свога као себе самог и друга- усредсређена не на Павла, Петра или вољеног ученика Јована него на Апокалипсу. Постоји хришћанство нежности. Али, колико можемо видети,њега потискује хришћанство самослављења- самослављење понизних.
Без средстава да се томе измакне, човечанство непрекидно пада у поделу између аристократа и демократа. Најчистији аристократи хришћанске ере заговарали су демократију. Најчистији демократи покушавају да крену пут најапсолутније аристократије. Исус је аристократа, као и Павле и апостол Јован. Једино велики аристократа је у стању за крајњу нежност, снисходљивост и несебичност- нежност и снисходљивост снаге.И међу демократима често можемо срести нежност и снисходљивост-али оне које потичу од слабости,што је сасвим друга ствар.
Лоренс даље наставља- људи по суштини снажни данас су изгубили жељу да по заповести Божијој владају земљом. Желели су да одвоје своју снагу од закона и земаљске власти и примене је на други облик живота. Отада слаби почињу да дижу главу и прекомерно се залуђују те исказују своју необуздану мржњу према -наизглед- јакима, онима који држе привремену власт на овом свету. Тако је хришћанство постало двострано. Хришћанство духовно јаких подучава одрицање и љубав. Хришћанство духовно слабих тврди- доле са јакима и моћнима. Будући да је у свету увек више духовно слабих,друга врста хришћанства је тријумфовала и још ће тријумфовати.
Можда ће се неко сложити са констатацијом да је Апокалипса вековима вршила утицај много већи од Јеванђеља на сведругоразредне духове. Она веома интензивно заноси другоразредне духове у свакој земљи и сваком веку.Неки од тих духова ретко или никада не читају Јеванђеље нити посланице. Како Лоренс наговештава- за појединце не постоји хармонија док не знају да се упоредо са њиховим рајем други крчкају у лонцима-.
Након дугих боравака по форумима, закључио сам-ако је грех промашај циља, онда је "будала" особа која све време каска око истине. У светлу овог става,термин "будала" никако није увредљив већ пре свега мотивационе природе."Савремена будала" је човек који не зна шта тражи и лута. Човек који се бацaка на разне стране и понаша се као лоптица у флиперу-док коначно не схвати да је упао у рупицу за опцију multiball-тада забава почиње. Ту опцију у Цркви зовемо литургија. Упркос неизбежним "тилтовима" флипер траје вечно.
Након свега реченог, евидентно је једно- свака будала може да чита Библију. Будале и јесу циљна група Библије. Али, када циљна група крене да мења Библију (читај "да је тумачи") имамо проблем- јер пожељан процес је обрнут од поменутог. Библија треба да мења будале.
Сведоци смо да је много будала променило Библију. Завирите у наше цркве. Један од узрока свега поменутог је, по мом скромном мишљењу, појава извесне групе грађана. Дотичну групу грађана волим да ословљавам са "нафораши". Појава "нафораша" је прилично нова у нас. У том смислу, они су новина. Да појасним: Појму "нафораша" претходио је појам "торташа". "Торташи" су феномен који је пре свега својствен нашем поднебљу. Дотични "торташи" су припадници паравојне формације реда Тупакамару герилаца који вам дођу на свадбу, једу и пију, све време гледају бело око себе без икаквог израза лица а затим,након сечења свадбене торте, журно конзумирају исту и клисну кући. Поменути се још познају и по поклонима које доносе на свадбу- има ту лустера, пешкира, поњава, ћебади и јастука као и других савремених сокоћала.
Елем, слично "торташима", "нафораши" као група, самовољно пропагирају и на пиједестал уздижу нафору. Јадна мала нафора заиста трпи свашта. Прво су је измислили да би изашли у сусрет потенцијалним "нафорашима" а онда је иста постала trademark дотичне групе грађана. Завијају је у разноразне марамице и тканине, мљацкају и грицкају, носе је кући за здравље укућана...Поједине "нафораше" су чак неки чули да у стилу малог прасета по имену Џорџ из серијала о Пепи прасе, наглас понављају- Нафораааааа...За неупућене, Џорџ у поменутом цртаном филму често говори- Диносаурууууус!
Иначе, постоје две врсте "нафораша-"

1.Необавештени нафораши и

2. Нафораши из убеђења.

Необавештени су, пракса је показала, много отворенији за дијалог.
Главни проблем "нафораша" лежи у следећем-: они умеју да разговарају углавном са себи сличнима, о темама тј. о 2-3 теме у којима се слажу. Свако одступање од датих оквира изазива 2 врсте реакција:

1. Кисео осмех и престанак дијалога или

2.Престанак дијалога без киселог осмеха.

У ретким случајевима, дијалог се наставља. Нажалост, скоро увек, "нафораши" причају страним језиком који друга страна не разуме. Разлог овоме је што друга страна говори српски језик из 2010. године, тзв. Језик конкретног историјског тренутка.
Али........ није све тако црно за "нафораше" као што се чини. Као прво, само смо ми и Шпанци тукли Немце на светском првенству. Као друго, треба да проговоре српски језик и 50 % проблема ће нестати. За других 50% обратити се најближем "торташу" на следећој светковини коју посетите.
Не знам зашто сам све ово набацао на папирус али наглашавам да је читава папазјанија само мој тренутни став и нема везе са ставом форума Поуке.орг. Ето, мало сам био озбиљан а мало и нисам био…
Завршићу ово анегдотом из једне наше цркве,како и приличи озбиљности теме.....

Елем... по старом српском обичају, седела братија за време свештеникове беседе испред храма. Таман је свештеник завршио и чуо се позив за причешће кад један младић крену у храм уз речи-позива на причешће- а други додаде- ти ли ће се опет причестиш? А први одврати- а ти ли опет нећеш…….

п.с. извињавам се због дијалекта али тако је било....

[Guest свештеник Иван]

Већ неколико пута читам овај текст.

[Лазар Нешић]

Сјајно  0110_hahaha  0110_hahaha

[vanmaxq]

Увек је био изванредан доживљај присуствовати сублимацији суштине. На један исти, али ипак свој, осебујан начин. То је као кад се загледамо у неки - диван пејзаж; па не знамо шта нам је милије: да ли, што је пејзаж леп, или пак што нисмо усамљени, у доживљају његове лепоте.

Комплименти, Батистута!

Осим што је, ценим га ја, извињење због дијалекта, потпуно беспотребно... 4chsmu1

[Милан Меденица :)]

вечни дерби спасења, одличан текст  4chsmu1

[Никола Ђоловић]

4chsmu1 klapklap 319.gif :) klapklap

[Лазар]

Много тога речено о савременим вјерницима и многим другим стварима који се дотичу цркве, треба више пута прочитати  8086.gif 8086.gif

[nedeljko]

1314_womens

[Искушеник]

Добар и занимљив текст, поготово ово за нафору и "нафораше"  1314_womens ! Заиста је истина, људи који се ретко причешћују створе у себи неку сумануту свест о светости нафоре, тј. антидора (=уместо дарова). Антидор јесте свакако нешто свето, благословено, може чак и да исцељује болесне, ако се вере има, али превелико "обоготворавање" нафоре је толико погрешна пракса, као и превелико подцењивање и сматрање антидора - нафоре, обичним хлебом.

Разговарајући са једним братом, негде око 23:45 ч. споменусмо нешто у вези јела или пића, не сећам се конкретно шта је било у питању од ова два. Он ми тада рече како ништа не може јести после 00:00 ч., како се не сме зезати са Литургијом. Ја кажем, па наравно да се не сме зезати, него јел се причешћујеш сутра, па зато ништа не једеш и не пијеш после поноћи? Док ми он рече, да се не причешћује, али узима нафору! Заиста, то је нешто страно црквеној пракси (иначе тако нешто проповеда са амвона о.Јоил у једном клипу на јутјубу)! Ствар је сасвим проста и једноставна, ако се нафора - антидор (а сама реч "антидор" значи УМЕСТО дарова, то јест, уместо Причешћа (=Литургије)) поистовети са Причешћем, онда неке ствари стоје на погрешном месту. Сви знамо шта је Причешће, а шта је благословени хлеб. Поистовећивање остатка хлеба који се користио за Агнец и сам Агнец није никако нормално. Човек кога сам споменуо је то урадио (и ради) несвесно, не желећи да сам размишља о томе.

Једноставно и просто-схватљиво је то да се исти евхаристијски пост (који почиње после поноћи дан пред Причешће) не може држати када се причешћујемо и сједињујемо са Господ и онда када то не радимо, већ само половично учествујемо у Литургији и узимамо само антидор. Из такве логике следи да би за Недељну Литургију, када планирамо да се причестимо, морали да држимо евхаристијски пост који не почиње у суботу у поноћ, већ би морали дупло да га продужимо, ако не и више, тако да би вероватно морао да почиње много, много сати пре поноћи, јер се никако не може поредити уздржање од хране и пиће (апослутно "нестављање ничега у уста") због узимања обичног (наспрам Светог) благословеног хлеба и Светог Хлеба и Свете Крви - Причешћа.

Наспрам свега овога, мора се знати да антидор није обичан хлеб, већ благословени, освећени, хлеб на који је сишао Дух Свети за време Литургије (не у смислу претварања Дарова), остатак хлеба из кога је извађен Хлеб - Агнец са којим се сви причешћују, као и то да га је свештеник благословио силом имена Христовог. Тако да не постоји ништа погрешно у узимању нафоре и одношења кући, паковања у разне марамице, пажења да која мрва не падне на под, само се треба чувати овога горе поменутог.

[nedeljko]

Чудно...читајући препознах себе  319.gif . Необавештени " нафораши "  319.gif. Само мени није било до 319.gif. Нисам знао ни символ вере, ни основне молитве, нити сам постио, о исповести да не причам...

нити чему приступам. Када додам да сам читао јеретички нови завет, пола године, молио на начин на који би православни хришћанин  319.gif.

Не дуго после св. литургије сам, око два месеца,  319.gif 89898989898989 , али  319.gif па прође. То ја вама у  319.gif.

[w.a.mozart]

brate,ja sam čitao knjige sime ralevića kao osnovac i njihov novi zavet pa ne smatram da je to nešto strašno...neka si ti sa nama...mislim da mi pravoslavci grešimo što mislimo da je jedini,nazovi-ispravan način da se pridje Bogu-kroz pravoslavnu Crkvu...to možda jeste idealan način ali svakako da nije jedini...tako da nemoj to da te brine...a i sve ostalo što si napisao je većina nas takodje prošla...to je sve normalno...opasno je istrajavati u tome 319.gif 319.gif 319.gif 319.gif 319.gif 319.gif 319.gif 319.gif 319.gif

[nedeljko]

Слажем се са тобом  . Свакако да није једини...али, верујем да је то пут  којим ми, православни хришћани, треба да идемо. Као што је, блаженопочивши Патријарх Павле рекао..треба се чувати сваке крајности и једностраности  0212_rolleyes

[w.a.mozart]

apsolutno... mada je i to da slušamo patrijarha ideal... bitno je da j cilj Pravoslavna crkva a put je nebitan...tačnije,cilj je liturgija i učestvovanje u istoj...u svoj punoći i velelepiju koje nam nudi...hehe...oduvek sam hteo da upotrebim ovu reč...velelepije  0212_rolleyes 70A.gif

[nedeljko]

Драго ми је да си искористио прилику и употребио ту реч  . Опет се слажемо  . Не треба себи правити идеал  . Пут је као што нам је  t4431 рекао... пост, молитва, исповест...литургија...причест...циљ знамо slavabogu

[w.a.mozart]

t4431  slavabogu