Ritualno lilanje

[iguman]

Ритуално лилање.docx

[Поуке.орг инфо]

Evo celog texta

 

Ритуално лилање

     Прошао је још један Петровдан и уместо да будемо у духовном расположењу или под утисцима разговора који су вођени или беседе свештеника, нас још увек држи навечерје празника и оно шта се тада дешавало, а дешавао се један ритуал који се полако и сигурно наметнуо међу младима и често под патронством локалног храма или свештеника, а то је „лилање“.

     Неко ће рећи да је то безазлена игра, неко  да је то нематеријална културна баштина и да вуче корене из паганства, а да је касније укомпонвана у хришћанство као и већина паганских обичаја које су иако примили хрићанство словени наставили да упржњавају. Лилама се највише радују деца и млади, јер магија лиле код њих  изазива посебно осећање због њихове потпуне слободе у игри са ватром којој им се увек брани приступ а и због главне улоге у овој бизарној забави. За лилу се користи сува тршњева кора која се огули неколико дана пре са дрвета (по цену сушења истог, јер превише огуљена воћка се осуши) и на врбовом штапу се упали, тада се полако заврти изнад главе и тек тада почиње узбудљива сценско-забавна чаролија и за учеснике и за посматраче. У неким срединама догађај прати и звук клепетуша и песме посвећене природи. У свакој игри се тражи победник па и у овој, а то је онај чија је бакља најдуже горела. Посматрач ове сцене је визуелно омађијан, хипнотисан.

     Порекло овог надреалног ритуала у којем се манифестује димензија паганског, циркуског и сакралног у једном, свакако има корен у словенској митологији и спада у део култа Сунца, а уско је везан за летњи сунцостај. Етнолози сматрају да је ритуал посвећен старословенском богу Јарилу (син бога Перуна и бог пролећне вегетације и плодности), а по некима је то божанство Купало (оспоравано божанство, у Русији и Белорусији повезано са Иваном Купалом и претворено у Ивана Крститеља, Св. Јована летњег због повезаности са крштавањем у Јордану). И у једном и у другом случају су паљење ватре, лила, прескакање ватре и слично били начин приношења жртве у време жетве и захваљивање божанствима за  добар род, за заштиту од непогода и одагнање злих духова. У неким културама се то дешава уочи Ивањдана и назива се Ивањске ватре, а негде на крају жетве за светог Илију чије се празновање поклапа са празновањем огњеног бога Перуна у паганству, а негде је светковина трајала више дана. Са примањем хришћанства та традиција је настављена и обичај је прилагођен новим правилима, паганском је дата маска хришћанства и ритуалу су приписана друга значења. Хришћани су почели да лилају уочи Петровдана у знак сећања на гоњења под царом Нероном када су живи спаљивани наследници апостола Петра и Павла у Риму. Пракса понављана из године у годину је постала обичај. Петровдан је сматран за календарску границу у години, после њега наступају промене у природи које најављују јесен, и логично се наметнуо као дан када треба спровести нову праксу.

     На крају свега уместо да се трудимо да искоренимо паганско у хришћансву сведоци смо да се при многим храмовима организују ове манифестације, и да је то један од начина да се разбуди успавана паства и је максима „хлеба и игара“ увек добитна.

  Аца Гајић, протопрезвитер

[Милан Ракић]

Ajd oče proto. Ne pregoni! 

Još jedan od naših običaja koji se gase. Nažalost

[geronymo]

Dobro vece

Da dodam, ja kao dijete cekao sam sa radoscu taj dan, i misljenja sam da su neki takvi paganski obicaji i zadrzali su onaj plamicak Istine u smutna vremena.

I Bogu hvala na njima imamo ih mnogo, netrebamo ni sve analizirat', odemo onda daleko