Vaznesenje

[Istopljeni kamen]

пре 1 минут, sanja84 рече

Jeste odlična, preporučujem i ja!

i ja uvek!

[dragisa]

ima veoma lepih objašnjenja šta je šta.... retko se sreće ovakvo štivo

[dragisa]

04:39:00 

STARAC SILUAN – Strana 12 – Svetosavlje

SVETOSAVLJE.ORG

 

Mi ne sumnjamo da će mnogi, koji su vični logičkom rasuđivanju, biti zbunjeni, kad im se kaže da se čovek za izvesno vreme svojim bićem i sa nepobitnom očiglednošću uvodi u večni život. Tvrdnja: „postati večan za neko vreme“, može da zvuči kao očigledna besmislica. Ali, pokušaćemo taj izraz da objasnimo.
Vreme i večnost – u shvatanju podvižnika jesu dva različita oblika postojanja. Prvi, tj. vreme, jeste oblik ili način postojanja tvari, koja neprestano niče i u svom pokretu se razvija, a koju Bog neshvatljivo stvara ni iz čega. Drugi, tj. večnost jeste oblik Božanstvenog bića, na koje se ne mogu primeniti naši pojmovi prostranstva i uzročnosti. Večnost je jedinstveni bezprostorni akt neshvatljive punote Božanskog bića koje, budući iznad sveta, bezprostrno obuhvata sva prostranstva tvarnoga sveta. Samo je Bog večan po Svojoj suštini. Večnost nije nešto apstraktno ili, pak, nešto što postoji odvojeno. Večnost je Sam Bog u Svom biću. Udostojiši se, po Božijem blagovoljenju, dara blagodati čovek, kao pričasnik Božanskog života, postaje ne samo besmrtan u smislu beskonačnog trajanja njegovog života, već i bespočetan. Jer, sfera Božanskog života u koju se on uzdiže, nema ni početka ni svršetka. Kada kažemo da čovek postaje „bespočetan“, tada ne mislimo na prepostojanje duše, niti pak na preobražaj naše tvarne prirode u večnu, Božansku prirodu, već na naše priopštavanje večnom Božanskom životu kroz oboženje tvari pod uticajem blagodati.
Kad se um i srce, ustremljeni ka Hristu, ne sopstvenim naporom, već kroz dejstvo Božije blagodati, sjedine na jedan tajanstven način, tada čovek stvarno može sagledati najdublju osnovu svoga bića. Tada on svojim bogolikim umom i duhom, kao besmrtna ipostas (lice), nevidljivo vidi Boga. Ali, dok je vezan za svoje telo, njegovo poznanje Boga ne može dostići savršenstvo. On ne može znati kako će izgledati njegovo večno biće kada pređe poslednji prag zemaljskog života, tj. kada se oslobodi grubog tela i kada – slobodan od težine, stupi u oblast bespočetne Božanske Svetlosti, ako, naravno, Gospod bude hteo da ga primi. Međutim, pitanje; Kakvo će biti večno biće? ne javlja se u trenutku vizije kada je duša sva u večnom Bogu i ne zna da li je u telu ili izvan tela, nego tek kada ponovo ugleda ovaj svet, kada se ponovo nađe u okovima tela i telo je ponovo pokrije.
Sam po sebi, tj. u granicama svoga tvarnoga bića, čovek nema u sebi večni život. On postaje večan tek darom blagodati, tj. priopštavanjem Božanskom životu. Tu večnost on može da oseti još ovde – čas u većoj, čas u manjoj meri.
Svaki izraz ovde zvuči paradoksalno. Ipak, možda će ovaj biti najrazumljiviji: ukoliko smo u Bogu, utoliko smo večni.
Ali, ovde nije reč o količini, nego o Božijem daru.
U trenutku viđenja duša ne pita više ništa. Ovaj akt čudesnog uvođenja duše u Božanski svet vrši se nezavisno od njene volje, jer duša ne može želeti nešto što ranije nije poznala. Pa ipak, ovaj akt se ne dešava bez njenog učešća koje se sastoji u tome što je prethodno dobrovoljno i usrdno težila ispunjavanju Božijih zapovesti. Viđenju prethodi veliko stradanje, propraćeno dubokim pokajničkim plačem dubokog srca, koji u čoveku sagoreva telesnu, duševnu i duhovnu gordost.
Sve dok je u u telu čovek ne može dostići savršeno znanje. Ono, pak, što mu Bog daje jeste istinsko, nesumnjivo, životnoopitno doživljavanje večnog Carstva. Iako je ono, po rečima starca, samo „delimično“, ipak čovek ima pouzdano znanje o njemu.

....

Kada govorimo o opitu večnosti i vaskrsenju duše, imamo u vidu ono neiskazivo Božije blagovoljenje koje se izliva na čoveka i „uznosi“ ga u oblast Večne Svetlosti, dajući mu da nesumnjivo oseti da je slobodan od smrti, da je večan.
Iako „povratak“ iz stanja ovog viđenja stavlja na čoveka nekakav „pokrov“, ipak se njegova svest, i njegov pogled na svet suštinski menjaju. To je neizbežno iz više razloga. Opit sopstvenog pada i stradanja otkriva nam i u svakom drugom čoveku istu tu tragediju. Opit lične besmrtnosti dovodi do toga da u svakom čoveku prepoznajemo svog besmrtnog brata. Živi opit večnosti i unutarnjeg sagledavanja Boga sa istovremenim apstrahovanjem tvorevine, na neobjašnjiv način ispunjava dušu ljubavlju prema čoveku i svakoj tvorevini. Pokazuje se da samo onaj ko kroz lični duhovni opit spozna veličanstvenost ljudskog bića, može istinski da ceni i voli svog bližnjeg.
A evo još jedne neobjašnjive pojave: u momentu viđenja, po rečima starca, „čovek savršeno zaboravlja svet“. Vreme viđenja nije vreme razmišljanja, uopšte ne. Uobičajeno diskurzivno mišljenje tada prestaje. Um dejstvuje, ali na sasvim osobiti način, i zaista je čudno kako se ova bezobličnost oblači u formu misli i osećanja… Stanje viđenja jeste svetlost ljubavi Božije, čijim dejstvom se u duši rađaju nova osećanja i misli o Bogu i svetu.
Prvo „uhođenje“ u viđenje daje se čoveku sviše bez njegovog iskanja, jer čovek ne može iskati ono što ne poznaje. Ali zato kasnije on više ne može da ga zaboravi i sa velikom tugom u srcu ga ište, i to ne samo za sebe, nego i za sve druge ljude.