Дванаеста недеља по Духовдану

[Огњен]

1.Кор. 158 (15:1-11)

Браћо, вама напомињем јеванђеље које вам проповиједах, које и примисте, у коме и стојите, кроз које се и спасавате, ако држите онако како вам проповиједах, осим ако узалуд не повјеровасте. Јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен, и да је устао трећи дан, по Писму, и да се јавио Кифи, затим Дванаесторици; потом се он јавио одједном више од пет стотина браће, од којих су већина и сада живи, а неки се упокојише. Потом се јавио Јакову, затим свима апостолима; а послије свију. као каквом недоношчету, јавио се и мени. Јер сам ја најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостол, зато што гоних Цркву Божију. Но благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих, али не ја, него благодат Божија која је са мном. Било, дакле, ја било они, тако проповиједамо, и тако повјеровасте.

Мт. 79 (19:16-26)

У вријеме оно, приступи неки младић Исусу и рече Му: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни? А он му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А ако хоћеш ући у живот држи заповијести. Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога. Рече му младић: Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје? Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном. А када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања. А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божје. А када то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: Ко се, дакле, може спасти? А Исус погледавши на њих, рече им: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Тумачење светог Николаја Охридског и Жичког

Јеванђеље о бремену богатствa

Матеј 19, 16-26. Зач. 79.

Замислите, да се једна велика и горда лађа разбије на дубини морској и почне да тоне. Шта бива с путницима?

Један се хвата за неку даску, и држи се даске. Други се хвата за неко буре, и држи се бурета. Трећи успева да веже мехове себи око врата, и плива с меховима. Четврти скаче у воду без ичега, и плива. Пети скида чамац с лађе, седа у чамац и не жури да весла него жури да што више блага заграби из тонеће лађе и пренесе у чамац. Ко је од њих у највећој опасности? То јест: ко ће од њих најсрамније погинути - а погинути морају сви? Погинуће најсрамније онај, који изгледа несигурнији - онај у чамцу, што стоји крај тонеће лађе и претоварује блага из лађе у чамац. Ваистину, он је у највећој опасности. Најпре ће утоварити у свој чамац неколико врећа брашна. Па видећи сандуке са флашама вина и ракије, он ће почети и то превлачити у чамац. Па ће почети грабити и вући хаљине, ћилиме, платно, штофове - "требаће ми за одело и постељу!" Па обазревши се и видевши сребрно посуђе, позлаћене свећњаке, узеће и то. Но гле, ту су и бурад са уљем, са усољеним месом, и рибом, и са пиринчом и другим разним варивом - "требаће ми и то; како ћу без тога?" Па ће онда угледати кутије и торбе с новцем и драгоценостима. Ово свакако мора претурити у чамац. Но зашто да остави фине столице, углачане столове, кадифена канабета, кад и то може превући? И превлачи. А чамац се све више пуни и све дубље тоне у воду. Па онда се сети: требаће му за гориво петролеума и угља. Превлачи и то. Па гле, ту су и ормани са многим дивним књигама! Требаће му у чамцу да чита и прекраћује време до обале. Превлачи и то. Ту су и клавири, виолине, гудала и свирале. И тим се време прекраћује. Превлачи и то. А чамац се све више навршава и све дубље тоне у воду. Доста, вели и седа у чамац. Но досети се да је још пуно ствари могао и требао превући. И поново се пење у лађу и превлачи. Опет вели сам себи - доста, и седа у чамац. Но пуста жеља за стварима поново га покреће, да још више превуче из лађе у чамац. Најзад лађа тоне под воду, и он креће са жаљењем, што још није натоварио. Он почиње сад лагано да весла ка обали. Но вода је већ до саме ивице чамца. Ако неко од оних, који су у највећој беди, покуша да уђе у чамац, човек из чамца ће га пре убити него пустити к себи. И тако претоваривши чамац стварима он претоварује и своју душу злочином. Но духне ветар, ударе таласи. Он се почиње бранити од воде: почиње испљускивати воду из чамца. Но кад види, да то не помаже, почиње с тугом бацати у море најпре неке јевтиније ствари, па онда све скупоценије и скупоценије. Али он се већ уморио утоварујући ствари, те нема снаге, да их поново диже и баца у море. Вода најзад одолева, тоне претоварени чамац - и он с чамцем.

Такав је живот и крај грамжљивих богаташа на мору овога земаљског живота. Пре свега они живе са лажним убеђењем, да је овај свет једна разбијена лађа, без капетана, без крме и крманоша, - једна пустолина, која тоне и пропада, и којом се користе само они, који што више из ње заграбе и пренесу у свој чамац. Но усред тог грамжљивог грабљења и пустошења лађе живота појавио се Капетан Лађе, који је ставио руку на лађу као на Своју сопственост и рекао, да лађа не тоне, но да се то само тако чини невештим и кратковидим незналицама, који су кратко време на лађи. Он путује с лађом од самог почетка, превозећи путнике: путници се мењају, но Он стоји скривен и управља лађом. Он зна одакле је лађа пошла и куда иде; Он зна пут, и Он се не боји мора.

Тај капетан јесте Господ Исус Христос. Благо но одлучно Он силази на таласе и пружа руку Своју дављеницима. И они, који ништа немају у рукама но голим рукама пливају, најпре Му се одзивају и хватају се за Његову спаситељску руку. Но они који су натоварили свој чамац пун и препун, најтеже Му се одзивају, јер се боје, да ако напусте свој чамац и голих руку пођу к Њему по таласима, утонуће и они и Он. Они не верују у Њега; они се више уздају у свој чамац. Посматрајући ове и читајући њихову жалосну душу и још жалоснију веру у мртве ствари, Господ Исус окрете се спасенима и рече: заиста вам кажем, да је тешко богатоме ући у царство небеско. Овакве случајеве Господ је много пута посматрао и на многе указивао, и из њих поуку Својима изводио. И данашње јеванђеље описује један такав случај.

Тле, приступи неко (ка Исусу) и рече му: учитељу добри, какво добро да учинил да имам живот вечни? Јеванђелисти Матеј и Марко говоре о овом некоме као о богатом младићу, који бејаше врло богат, а јеванђелист Лука назива га још и кнезом: неки кнез. Ово се десило на једноме друму у Јудеји после славног догађаја са децом, када је Господ наредио ученицима: пустите децу нека дођу к мени; таквих је царство Божје; када је још рекао, да ко не прими царство са детињом вером и радошћу, неће ући у царство; и када је децу загрлио и благословио. Истакнувши тако невину децу као грађане царства Божјега, Господ је изашао на друм, и ту му притрча онај млади и богати кнез и клекнувши на колена питаше Га оно што смо већ навели. Начин његова приступања ка Христу достојан је сваке похвале, као што је за жаљење начин његова растанка са Христом. Он трчи пред Христа; он пада на колена пред Њим; он тражи савета у Њега о највећем питању у свету - о животу вечном и услову за добијање истог. Он је дошао са искреном намером, а не као књижевници, који су долазили само да кушају Господа. Он је осећао неку душевну глад и сиромаштину при свем свом спољашњем богатству.

Учитељу добри! Тако младић ословљава Господа. Од њега је толико доста. Онај ко проведе цео век у тамници при светлости свећа, зар много греши, кад при првом виђењу сунца назове сунце свећом? Какво добро да учиним При овом питању он свакако мисли на своје богатство, као што је обично случај са богаташима, који не могу да одвоје своју личност од свога имања, нити да мисле о себи не мислећи о своме имању. Шта бих ја могао учинити - какво добро дело - од свога богатства, да . имам живот вечни? Не знајући потпуно с киме говори, он мало зна и шта говори. Он би рад био чути савет од Учитеља, како би могао својим имањем задобити оно што сав свет не може платити, тј. живот вечни.

А Исус му рече: што ме зовеш добрим? Нико није добар, само један Бог. Срцезналац Исус прониче у мисли младићеве и чита их као са књиге. Господ види, да младић Њега не познаје, и да Га држи само за добра човека и добра учитеља, па хоће овим речима да Га пробуди на размишљање. Ако сам ја обичан човек, зашто Ме називаш добрим, ако ли пак знаш ко сам Ја, зашто не кажеш изриком, него Ме зовеш учитељем? Само је један Бог добар у пуном и савршеном смислу; добри људи могу се називати добрима само у сравњењу са људима недобрима. Но нико се не може назвати добрим у сравњењу с Богом. Само је, дакле, Бог једини добар. Господ Исус неће, дакле, да покара младића, што Га овај назива добрим, него што Га овај схвата као обична смртна човека па Га ипак назива добрим. Неће Господ под тиме да каже: Ја нисам добар - него: Ја нисам обичан смртан човек. Ја сам Онај, за кога се једино може рећи да је добар.
После овог уводног објашњења Господ почиње одговарати на питања младога богаташа: а ако желиш ући у живот, држи заповести. Рече Му (младић): које? А Исус рече: да не убијеш, не чиниш прељубе, не украдеш, не сведочиш лажно; поштуј оца и матер, и љуби ближњега свога као самога себе. Ово су погодбе за улазак у живот. Но богаташ није питао како само да уђе у живот, него како да има живот, да добије живот, или да наследи живот. Какво је незнање показао у распознавању личности Господа Исуса, такво је исто незнање показао и у погледу живота вечнога. И како Га је Господ тамо поправио, тако га и овде поправља. Живот вечни има своје ступњеве: на једном су ступњу они који су само спасени, а на другом су ступњу они који су савршени. Апостоли ће седети на дванаест престола и судити коленима Израиљевим, док остали спасени нити ће седети на престолима нити ће коме судити, премда ће и они и ови бити у животу вечном. Не знате ли да ће свети судити свету? пита апостол Павле Коринћане (I. Кор. 6, 2-3)? И то судити не само стварима овога света него и ангелима? Но неће сви спасени судити, ,него само светитељи Божји, савршени. Пречиста и Пресвета Дева Богомати часнија је од херувима и славнија од серафима; апостоли долазе испред свих светитеља, светитељи испред осталих угодника, а остали угодници испред обичних спасених. Савршени су они, који су сем себе спасли још и многе поред себе силом имена Господа Исуса, а спасени су и они који су успели једва себе да спасу. Многи су станови у кући оца мојега, рекао је сам Господ (Јов. 14, 2). А да није тако, зар би Он то рекао? То Он и овом приликом каже само на други начин. У Царству нису сви једнаки: једна је слава оних који су само ушли у Царство, а друга је слава оних који су савршени у Царству. Но вратимо се прво на услове уласка у Царство, па ћемо доцније чути, опет из уста Истине, о условима савршенства. Који су, дакле, услови за улазак у Царство, или у живот вечни? Држати заповести. Које заповести? Све; прво оне које забрањују зло чинити, па онда оне које наређују добро чинити, према речи пророчкој: уклони се од зла и сотвори добро (Пс. 33, 14). Прво треба, дакле, уклонити себе од зла и зло од себе, па тек онда оспособити се за

творење добра. Зато Господ и истиче прво негативне заповести па онда позитивне, а не по реду, како су преко

Мојсеја објављене. Не убити, не прељубити, не украсти,не сведочити лажно - то су негативне заповести, које значе уклањање од зла; а поштовати оца и мајку и љубити свога ближњега - то су позитивне заповести, које значе творење добра. Док се прве не испуне, друге се не могу испунити. Онај ко је способан убити ближњега није способан љубити ближњега. И онај ко твори прељубу не зна за љубав. Помињући ових шест заповести Господ није мислио изређати баш све заповести, него само неке важније. А да је то тако види се прво из тога што Господ изоставља баш најважнију од свих заповести - љубав према Богу. Доцније ћемо објаснити зашто Он ову заповест намерно изоставља. Друго то се види и из саопштења друга два јеванђелиста, Марка и Луке који не наводе чак ни свих шест заповести, поменутих код Матеја. И Марко и Лука не помињу на пример заповест о љубави према ближњем. А Марко додаје негативним заповестима још једну општу: не чини неправде никоме. Јеванђелисти се у свему овоме, дакле, допуњавају, ни мало непротивречећи један другом. Једно је пак јасно из свега што јеванђелисти саопштавају наиме: да Господ није имао намеру, да истакне искључиво поменутих пет или шест заповести, но да само напомене младићу кроз то сав стари закон. А ово пак што Он препоручује испуњење заповести старога закона, потврђује Његове раније речи, да Он није дошао да поквари закон и пророке, него да испуни. Нисам дошао да покварим него да испуним (Мат. 5, 17). Па кад је савршени Господ без икакве личне потребе испунио сав закон, тим пре морају га испунити сви они који се лагано пењу уз високе степенице ка савршенству. Све набројане заповести имају за богаташе и нарочити унутарњи смисао. Тако, не убиј значи: негујући одвише своје тело у богатству и раскоши ти убијаш душу. Не чини прељубе значи: душа је намењена Богу као невеста своме веренику; ако се душа веже љубављу за светско богатство и сјај, за раскош и пролазна уживања, она тиме чини прељубу према своме бесмртном веренику, Богу. Не укради значи: не укради од душе за рачун тела; не кради времена ни бриге ни труда, које треба да посветиш души, и не давај то телу. Богаташ спољашњи обично постаје очајан сиромах унутрашњи. И обично - но не увек - све богатство спољашњег човека значи покрађеност унутрашњег човека: угојено тело - мршава душа; раскошна одевеност телесна - нагота душевна; блесак споља - тама унутра; снага споља - немоћ унутра. Не сведочи лажно значи: не оправдавај ничим љубав према богатству и запостављеност душе своје, јер то је извртање Божје истине, и лажно сведочанство пред Богом и савешћу. Поштуј оца и матер значи: не одај само пошту и чест самоме себи, јер ће те то погубити; поштуј оца и матер, кроз које си дошао у овај свет, да би се кроз то научио поштовати и Бога, од кога си дошао и ти и твоји родитељи. Љуби свога ближњега значи: у овој нижој школи вежбања у добру научи се љубити своје ближње, да би узрастао до степена, на коме се љуби Бог. Љуби своје ближње, јер та ће те љубав спасти од самољубља, које те може погубити. Љуби друге људе као самог себе, да би себе укротио и понизио и изједначио са другим људима у очима својим. Иначе ће гордост, која долази од богатства, преовладати тобом и сурваће те у пакао.

На овакав савет Господа Исуса рече богати младић: Све сам ово сачувао од младости своје; шта још нисам довршио? А то значи, да су све ове заповести њему биле познате од детињства и да их је он у спољашњем Мојсијевском смислу, испунио. Опет се преварио млади богаташ. Он је мислио, да му Христос ништа ново није рекао, но да му је само поновио старо. Уствари, свака стара заповест добија нов садржај, нов дух и живот на језику Христовом. Свакој спољашњој заповести, коју је Господ Христос дао Израиљу преко Мојсеја, тај исти Господ Христос, при Новом Стварању, при Новом Откровењу даје дубљи унутрашњи значај. И да је младић, уистини испунио набројане заповести по њиховом унутрашњем, хришћанском значењу, а не само по спољашњем - како су их и фарисеји церемонијално испуњавали - он би био душом одвезан од свога богатства и не би му било тешко испунити оно што ће му Господ после овога предложити. Но он је био испунио све те заповести као и онај фарисеј, који се на молитви хвалио пред Богом: постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што имам. Зато је био и остао везан као незаконитим браком за своје богатство, и никако се од њега није могао одвојити и поћи за Христом. Шта још нисам довршио? пита он Господа, осећајући се већ на прагу спасења. Он се морао надати, да ће му Господ казати још неку сличну заповест, коју ће он моћи лако испунити. Господ је прозирао у његову наивну законску површност и омиље Му. Јеванђелист Марко то саопштава. А Исус погледавши на њ омиље Му. Зашто Господу омиље овај несавршени младић? Зато што његова законска површност није била злобна као код фарисеја и књижевника, него наивна и добронамерна. Но и поред тога Господ му је морао казати горку истину и разбити све његове илузије о брзом и лаком спасењу.
Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић реч отиде жалостан, јер бејаше врло богат. Рече му најзад Господ нову реч, неочекивану и тешку. Гледајући непрестано у средину срца младићева Господ му рече ову нову реч. И ако је унапред знао, да ова Његова реч неће моћи развенчати душу младићеву од земног му богатства и венчати је с Богом, Он му ипак то рече колико због онога који Га питаше, толико - и више - због ученика, који слушаху. Ако хоћеш савршен да будеш. То је не само улазак у Царство, него и власт у Царству. Иди продај све што имаш. То јест: иди и покажи се господар над својим имањем, које има тебе, а не ти њега. Ваистину, твоје имање има тебе, а не ти твоје имање. Твоје имање . до сада куповало је мало по мало душу твоју и предавало је ђаволу: иди сад ти и продај га, и раздај онима којима оно треба, и то треба не као господар него као слуга живота. Иди и раскини опасну и незакониту везу твоје душе са твојим имањем. Иди и развенчај се. Иди ослободи се. Иди и истргни душу своју испод терета земље, испод прашине ствари, испод гноја богаташких уживања, па је упути за Мном. Без игде ичега упути је за Мном. Душа је најбогатија, кад је без игде ичега. Душа је у највећем друштву, кад није ни у чијем друштву сем Моме. Продај све и подај сиромасима. Сиромаси су они, који потребују твоје богатство, не као украс, не као терет, не као господара, него као насушни хлеб, као олакшање животу, као слугу и помоћника. И све што будеш дао у материјалном богатству вратиће ти се у духовном. Гле, твоја душа је препуна сиромаха, твоје срце тако исто, твој ум тако исто. Свима ће њима доћи богатство, које њима треба, када се ти отресеш богатства, које теби не треба.

Но зашто Господ упућује богаташа да прода своје имање и разда сиромасима, а не каже му просто: остави све, не враћај се кући својој, него хајде за Мном? Није ли тако рекао ономе који се хтео вратити и укопати оца свога? Остави нека мртви укопавају своје мртваце, а ти хајде за мном (Лк. 9, 59-60)! Није тако Господ казао овоме богаташу из два разлога: прво, што ако он не би продао имање и раздао сиромасима, то би се десило или да суседи навале на напуштено имање и покраду га, или пак да неко од сродника његових наследи имање и нађе се у истом положају, у истом ропству од богатства, у коме је сада и тај младић. Тако би дакле, или лопови или сродници изгубили душе своје на томе истом имању. Друго, шаљући га да. прода и разда имање сиромасима Господ хоће тиме да пробуди у младићу човекољубље, да изазове код њега сажаљење према ближњима, и да га стави у положај да он осети духовну радост и насладу од давања, од чињења доброг дела. Да би приволео младића да ово учини Господ му предочава одмах вечну награду, вечно благо на небу, где мољац не једе, где рђа не гризе и где лопови не краду. Несравњено је боље благо које ћеш примити од онога које ћеш оставити. Јер шта ће ти помоћи све твоје земаљско благо, када будеш данас-сутра умро? Оно ће пропасти за тебе у овом свету, и упропастиће тебе у ономе. Благо, пак које ћеш имати на небу чекаће на тебе док се не раставиш са овим светом - а то ће бити врло скоро - и неће се од тебе узети ни раставити ва век века. Утешивши га за привидну штету у овоме свету предочавањем блага на небу, Господ најзад позива младића: па хајде за Мном! Када се од свега раставиш, тада пођи са обе ноге и са оба ока за Мном. Овако не можеш ићи једном ногом за Мном а другом за својим богатством, нити можеш гледати једним оком у Мене а другим у своје имање. Не; не можеш служити два господара.

Но све узалуд: младић све саслуша лепо; разумеде шта се од њега тражи, обузе га тешка жалост, јер бејаше врло богат, и отиде, отиде са обе ноге и оба ока ка своме кобном богатству. Бејаше врло богат! То јест бејаше врло везан за богатство, врло окован, врло заробљен и врло слаб, да се одупре корову, у који је био зарастао. Заиста, он је био као семе, пало у трње, које бујно почне расти, али га трње угуши, те не донесе никаква плода. Велико богатство било је велико жбуње трња около семена његове душе. Домаћин хтеде да почупа трње око његове душе и душу му изведе на светлост, да слободно расте; али он не даде, не може од зле навике да да. Као онај дављеник у препуном чамцу. Господ му пружи Своју моћну руку, да га спасе и уведе у лађу, но њему беше жао натоварених ствари у чамцу. И тако растаде се богати младић од Христа, Капетана Лаће Живота, и изгуби се на пучини морској, да ускоро потоне и пропадне - и чамац и он.
А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће тешко богаташ ући у царство небеско. И опет вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Ниједна реч Господа Исуса није могла бити бачена узалуд на њиву овога света. Ако се њоме нису користили они, којима је она непосредно упућена, користили су се они којима је она посредно упућена. У овоме случају реч Христова била је упућена непосредно богатоме младићу а посредно ученицима. Младић се није могао користити речју Господњом, али су се ученици користили. Зато се Господ по одласку младића сада њима обраћа и говори им, како је тешко богаташу ући у царство небеско. Не каже Господ, да је богаташу немогуће ући у царство небеско, него да је тешко, врло тешко. А да богаташу није немогуће ући у царство небеско види се из примера поменутих у Светоме писму. Аврам је био богат, врло богат човек, но вером својом био је везан више за Бога него за све богатство своје, више чак него и за сина свога јединца. Аз јесам земља и пепел, говораше Аврам за себе при свем богатству свом. Био је богат пребогат и праведни Јов, но богатство му није сметало да буде смирен пред Богом и послушан Богу како у слави тако и у муци и понижењу. Богат је био и Воз, прадед Давидов, но милосрдношћу својом угодио је Богу. Па је богат био и Јосиф Ариматејски, но богатство му није сметало да се сав преда Господу Исусу, и да учини све могуће услуге мртвоме телу Господњем, уступивши Му чак и нову камену гробницу, спремљену за себе. Најзад богати су били и безбројни други Божји угодници у историји Цркве, но спасли су се и наследили царство Божје, јер нису срцем својим били везани за земаљско богатство него за Христа, сматрајући све земаљско богатство за прах и пепео. Није богатство само по себи зло, као што ниједна створена твар Божја није зла, него је зла људска привезаност за богатство, за имање, за ствари; и зле су и погубне страсти и пороци, које богатство омогућава и изазива, као: блуд, прождрљивост, пијанство, тврдичлук, разметање собом, самохвалисање, сујета, гордост, презирање и подништавање сиромашних људи, богозаборав, и остало, и остало. Мало је оних који имају снаге да се одупру искушењима богатства и који могу да господаре својим богатством, а да не постану слуге и робови богатства. Пре свега богаташ тешко може да пости, а без поста нема ни укроћења свога тела, ни смирења, нити праве молитве. Зато Господ и говори, да је тешко богаташу ући у царство Божје. Но тиме Он не каже, да је сиромаху лако ући у царство Божје. И сиромаштво има своја искушења готово као и богатство. Богаташ треба да се спасава великим милосрђем и смирењем пред Богом, а сиромах великим стрпљењем, издржљивошћу и непрекидним поуздањем у Бога. Нити се спасава богаташ који је немилосрдан и горд, нити сиромах који ропће на своју судбу и очајава о помоћи Божјој. Не постоје у свету богати и сиромашни људи случајно или по неразумности овога света, него по премудром Промислу Божјем. За један трен ока Бог може све људе изједначити у богатству, но то би била тек права лудост. У том случају људи би постали сасвим независни један од другог. Ко би се онда спасао? И како би се могао ико спасти? Јер људи се спасавају зависношћу један од другога. Богаташ зависи од сиромаха, сиромах зависи од богаташа: учен зависи од неука, неук од учена; здрав зависи од болесна, болестан од здрава. Материјална жртва плаћа се духовном платом. Духовна жртва ученога плаћа се материјалном платом неукога. Физичка услуга здравога плаћа се духовном платом болеснога, и обратно: духовна услуга болеснога (који опомиње на Бога и Суд) плаћа се физичком услугом здравога. Све је уткано као ћилим разнобојан. Једнобојан свет ослепео би све очи. Како би богаташ спасао своју душу милосрђем и смирењем, или изгубио душу своју тврдичлуком и гордошћу, да нема сиромаха? Како би сиромах спасао своју душу стрпљењем и издржљивошћу, или изгубио душу своју роптањем и крађом и отмицом, да нема богаташа? Како би учен спасао своју душу сажаљењем према неукоме и трудом око овога, или изгубио душу своју гордим презирањем неукога, да нема неукога у свету? Како би неук спасао своју душу послушношћу и кротошћу пред ученим, или изгубио душу своју непослушношћу, завишћу, дивљаштвом према ученом, када не би било ученога? Како би здрав спасао душу своју добродушним устајањем око болесника, сажаљивошћу и молитвом за болесника, или како би изгубио душу своју гађењем од болесника, небрижљивошћу према болеснику и превазношењем својим здрављем, када не би било болесника? И како би болесник спасао душу своју покорношћу и захвалношћу према здравом, или како би изгубио душу своју мржњом и завишћу према здравом, када не би било здравог? Бог је дао слободу избора човеку, свакоме човеку. Нема ни једнога човека у свету, пред којим нису отворена два пута: пут спасења и пут погибељи. У томе се и састоји слобода човека. Богатство може богаташа спасти, а може га погубити; сиромаштво може сиромаха спасти, а може га погубити; и ученост ученога може или спасти или погубити; и неукога неукост може или спасти или погубити; и здравога здравље може или спасти или погубити; и болеснога болест може или спасти или погубити. Све зависи од избора човекова. Христос је дошао да уразуми људе а не да примора. Зато Христос и не заповеда младићу: уђи у живот! Него ако желиш ући у живот; и не заповеда му: буди савршен! него ако хоћеш савршен да будеш. Ако желиш, ако хоћеш - тако Бог говори слободним и разумним бићима. Бог жели да сви људи пођу правим путем и да се сви људи спасу, но зато ипак и пут погибељи стоји за људе отворен.
И опет вам кажем, говори Господ Исус ученицима, да нагласи по двапут, да је богатоме тешко ући у царство Божје. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Камилом се звала не само камила животиња, него и дебела ужа, којима су лађе у пристаништу везиване за обалу, да их ветар не крене. На ова дебела ужа Господ је и мислио у овоме случају. Лакше је, дакле, и то најдебље уже проденути кроз иглене уши, него ли богатоме ући у царство Божје. Безмало, дакле, немогуће, али ипак није немогуће, него врло тешко. Ово говори Онај који добро познаје слабост људске природе и зна како се људска душа да лако оковати богатством и неодлепљиво прилепити к земљи.

А кад то чуше ученици дивљаху се врло говорећи: ко се дакле може спасти? Зашто се диве ученици, кад су они већ били учинили оно што богати младић није могао учинити? Гле, они су оставили све и пошли за Христом. Премудри Златоуст то дивно објашњава: не страше се ученици за себе него за остале људе, мећу којима је велики број богатих. Из чистог човекољубља дакле, они се диве страшним речима Христовим. Он њих шаље у свет да спасавају људе. Како ће моћи они спасти толики број богатих људи у свету, кад је богатоме безмало сасвим немогуће ући у царство? То осећање жаљења људи гњечило је тада њихову душу, и под тим осећањем они су и поставили горње питање: ко се онда може спасти? Као да су они милостивији од Христа! Као да су они човекољубивији од Господа Човекољупца!

А Исус погледавши на њих рече им: људима је ово немогуће а Богу је све могуће. Господ Исус погледа их не у лице и у очи, него до у саму средину срца њихова. И ту прочита незнање и страх. Гле, они још не познају моћ Божју, зато се тако плаше за ствар Божју. Оно што је немогуће људима, могуће је Богу. А шта људима није немогуће? Или другим речима: каква добра могу људи учинити без Божје помоћи? Никад, и никакво. Без Божје помоћи не може се спасти ни сиромах као ни богат. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ (Јов. 15, 5). А апостол Павле, који је био мртав себи а жив Христу, потврдио је ове речи Господње у позитивном смислу рекавши: све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Фил. 4, 13). Благодат Духа Светога може разгрејати и срце највећег богаташа и одвезати га од богатства, и одлепити га од земље, и подићи на пут спасења. Богу је све могуће.

Наш Бог је Бог свемоћни. Његова моћна реч створила је свет, и његова моћна десница држи свод небески. Он, Свемоћни, ваистину може спасти и нас који желимо спасења. Ма какав да је наш положај на земљи, ма какво да је наше стање, и ма какве да су околности, Он Свемоћни може нас спасти. Но не само може - Он то и хоће. Свемоћан је и Свеблаг Бог наш - похитајмо Му у сусрет. Он нас зове, и чека. И радује се са свима светим ангелима Својим, кад само види нас, да смо се окренули лицем к Њему. О, окренимо се лицем и пожуримо у праву домовину своју, у сретање Богу нашем, Богу Свемоћноме и Свеблагоме. Но само пожуримо пре него ли смрт закуца на врата и не каже - доцкан! Богу нашему, Богу Свемоћноме и Свеблагоме, Тројици једнобитној и неразделној, Оцу, Сину и Духу Светоме нека је слава и хвала сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

[Немања]

Вјероватно сам среброљубив, али ова прича и њено тумачење су ми увијек представљали један од тешких каменова спотицања. Наиме, никако не могу да "сварим" због чега је Христос тражио да се младић одрекне СВЕГА што је посједовао, кад, с друге стране, Оци када говоре о богатству - не постављају тако високе захтјеве. Чак и ако узмемо да је младић био јако среброљубив, опет ми је то претврда ријеч. Увијек се запитам кад читам Писмо, како бих се ја осјећао да сам на мјесту онога који је разговарао са Христом. Дакле, да је мени Господ рекао тако нешто, ја бих одмах питао да ли то може на неки умјеренији начин да се ријеши, или ће се само бескућници спасити?

Ево, да цитирам из тумачења Светог Теофилакта Охридског (наглашавање моје):

"Али, ако желиш да будеш савршен, то јест Мој ученик и хришћанин, иди и продај све што имаш и све раздај, ништа не задржавајући за себе под изговором да би стално могао да дајеш милостињу." Није му рекао "давај милостињу сиромасима", већ "подај" једном за свагда и наготуј."

Затим, кад коментарише питање ученика: "Ко се онда може спасити?", Светитељ одговара, између осталог:

"Ако се човек остави похлепе, све ће више раздавати сувишак, да ће на крају раздати и оно што му је неопходно и тако се спасити уз помоћ Божју. "

Дакле, из овога се јасно види да Св. Теофилакт инсистира на потпуном сиромаштву, не зато да би човјек достигао некакав виши ниво хришћанства, већ да би се уопште спасао!!

Може ли ми неко од свештеника ово мало појаснити, зашто овако ТВРДА ријеч и Господња и Светог Теофилакта?

[Милан Меденица :)]

зато што Господу приносимо скрушен дух, а не богатство које нам ништа не вреди у гробу Бог коме живот из камења може да направи а камоли пар новчића.

није поента што је богат, већ што му је новац као камен за душу веуан ланцем и води га у пакао.

поистоветио је своју личност са новцем, ставио је себе и своју страст, опсесију испред себе, ближњег и Бога, тако да за њега нема наде ако га се не одрекне.

у преводу испада да се свега одрицао само да се не би одрекао новца.

[Сефора]

Богаташима сви ласкају - сви их лажу и спречавају да открију у себи грех. Наиме, зато је богати младић и рекао да је све заповести испунио.

Не мислити о себи као тај богати младић и открити у себи грех

може само онај ко је спреман да се труди ради вечног, а не ради пролазног живота.

Нисам свештеник, али изнела сам своје мишљење. Опрости ми !

[andrej]

Да, док се неко од свештеника не јави, да прекратимо време с мало празнословног размишљања и на ову тему. Наиме, и сам сам се то некада питао...

Па ипак, мислим да овде није дато универзално начело. Не треба сваки богаташ да раздели благо и да пође за Христом и апостолима. Али, у овој КОНКРЕТНОЈ ситуацији, можда је Христос знао нешто што ми данас не знамо. Шта ако је младић имао изузетан духовни дар и могао да буде један од најбољих апостола? Даље, шта ако је ово питање Господу упутио из гордости или помисли да земаљским благом може да "купи" благодат? Или, шта ако је Господ знао да ће га велики иметак одвући у пропаст кроз разна животна искушења? Или је једноставно Христос знао да ће овај младић изгубити све своје благо у невољама које су за Јевреје ускоро уследиле или кроз неку несрећу у трговини?

У сваком случају, ово не треба обавезно тумачити као осуду материјалног богатства. Тим пре, што је за овај разговор везана и метафора о камили и "проласку кроз иглене уши." Заправо, на једном од трговачких путева ка Јерусалиму, заиста је постојао кланац који се звао "Иглене уши" и где су трговци морали да скидају терет с камила, како би ове могле да прођу. У том смислу, материјално богатство би било слична врста терета, јер, ако човек подлегне среброљубљу, то је онда страст која ће га мучити при уласку у Царство Пресвете Тројице, где материјалног блага неће више бити. Дакле, као и пред кланцем "Иглене уши", човек је пред Царством Славе позван да остави све терете материјалног света, како би могао да прође с јединим правим имањем које је могуће стећи - благодаћу, вером и братољубљем за живота. А сиромах има више таквих дарова (уколико је живео пођтено и благочестиво), док богаташ увек има више терета да остави - ма какав живот да је водио. Ово тумачење би се додатно потврдило и кроз причу о сиротициној "лепти."

[Огњен]

Прича о богатом младићу чита се у Цркви дванаесте недеље по Духовдану, што ће рећи сутра, тако да ово питање долази у правом тренутку.

Мислим да је се овај део тиче твог питања:

"...Живот вечни има своје ступњеве: на једном су ступњу они који су само спасени, а на другом су ступњу они који су савршени. Апостоли ће седети на дванаест престола и судити коленима Израиљевим, док остали спасени нити ће седети на престолима нити ће коме судити, премда ће и они и ови бити у животу вечном. ..."

[Огњен]

Свети Теофилакт Охридски - Тумачење светог јеванђеља по Матеју

16-17. И гле, неко приступи и рече му: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни? А он му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога.

Младић није дошао да искушава Христа, већ је хтео да нешто научи, будући жедан вечнога живота. Ипак, Христу прилази као простом човеку, па му Господ зато каже: "Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога." То значи, ако ме зовеш благим мислећи да сам један од учитеља, погрешио си, јер ниједан човек није добар сам по себи, зато што смо променљиви и лако одступамо, али и зато што је у поређењу са Божјом добротом људска доброта равца злоћи.

17-19. А ако желиш ући у живот држи заповијести. Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога.

Господ упућује младића на заповести Закона, како Јевреји не би могли да кажу да Он презире Закон. Шта се затим догодило?

20. Рече му младић: Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје?

Неки кажу да је младић био горд и хвалисав, јер како је могао да задобије љубав према ближњем, ако је био богат, пошто ниједан од оних који воли свога ближњега не може да буде богатији од њега. Други, опет, то разумеју на овај начин: "Претпоставимо", каже он, "да сам све ово сачувао. Шта ми још недостаје?"

21-22. Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања.

"Све, дакле, што кажеш да си сачувао, постигао си јудејствујући (испуњавајући само слово Закона). Али, ако желиш да будеш савршен, то јест Мој ученик и хришћанин, иди и продај све што имаш и све раздај, ништа не задржавајући за себе под изговором да би стално могао да дајеш милостињу." Није му рекао "давај милостињу сиромасима", већ "подај" једном за свагда и наготуј. Али пошто има оних који дају милостињу, а притом воде живот пун сваке нечистоте, додаје: "Па хајде за мном", што значи: стеци и све друге врлине. Ипак, младић се ожалостио, јер иако је желео вечни живот и "земља" његовог срца беше дубока и плодна, гушило га је "трње" богатства, јер "имађаше", како каже, "многа имања". Онога човека који мало има, то мало ничим не спутава, док су окови већег богатства много јачи. Док је разговарао с богатим младићем, Господ му је рекао да ће имати благо на небу јер је овај био среброљубив.

23-24. А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у Царство Божје.

Док је човек богат и живи у изобиљу, а други немају чак ни оно што им је неопходно (за живот), неће ући у Царство небеско. Али, чим разда све своје богатство, тада више није богат и може слободно да уђе. За човека који има много богатства толико је немогуће да уђе у Царство небеско, колико је немогуће и камили да прође кроз иглене уши. Видиш, дакле, како је Христос прво рекао да је богатом тешко ући, док овде каже да му је то потпуно немогуће. Неки говоре да "камила" није животиња, већ дебели конопац којим морнари везују своја сидра.

25-26. А кад то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: Ко се, дакле, може спасти? А Исус погледавши на њих рече им: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.

Као човекољубиви, ученици ово не питају ради себе, јер су били си-ромашни, већ ради свих људи. Господ их, међутим, учи да не мере спасење људском слабошћу, већ силом Божјом. Ако се човек остави похлепе, све ће више раздавати сувишак, да ће на крају раздати и оно што му је неопходно и тако се спасити уз помоћ Божју.

[Огњен]

Камила - животиња или дебљи канап?

ево овде смо о томе већ разговарали:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,7713.0.html

[Огњен]

Римокатолички (неправославни) извор:

http://www.vinko-pallotti.org/index2.php?subaction=showfull&id=1160985760&archive=&start_from=&ucat=17&

Pred nama je još jedno "siromašno" Isusovo evanđelje. Zaista bi trebalo imati duh siromaštva jednog sv. Franje pa se usuditi nešto napisati ili reći o ovom evanđelju. Ipak, iako sam daleko od toga da mogu reći da sam zaista i doslovno sve ostavio te hodim za Kristom, ipak bi se usudio nešto reći o prvom dijelu ovog evanđelja - bogatašu koji također želi poći za Isusom.

Stoljećima se kršćanska tradicija držala samo onoga što je napisao evanđelist Matej jer jedino nam on pobliže određuje da je taj "netko" iz današnjeg evanđelja jedan bogati mladić. U tom slučaju tumačenje ovog evanđelja jasno je. Mladić je oduševljen Isusovim nastupom, riječima, primjerom i želi ga slijediti. No, da bi to mogao mora se odreći svoga imetka, svoje sigurnosti i imati povjerenja da će slijedeći Isusa sve dobiti. U biti, mladić je bio pozvan na ono što se naziva "kršćansko savršenstvo" - obdržavao je sve zapovijedi, živio je kreposno, i sad se još samo treba u potpunosti odreći materijalnog, svega onog što ga veže za zemaljsko da bi postigao to savršenstvo u potpunosti. Za tako nešto on ipak nema snage niti hrabrosti i odlazi tužan potvrđujući još jednom da je bogatstvo velika prepreka u nasljeđivanju Isusa.

Isus često inzistira na radikalnosti kod onih koji su se odlučili izbliza ga slijediti, ili kako bi se bolje prevelo s grčkog, ići s njime. Ali ako se samo zagledamo u tu radikalnost onda ćemo lako previdjeti što je u stvari nagrada i motivacija za takvu radikalnost. Da, pomislit će mo odmah na ove kuće, braću i polja koja Isus obećava apostolima, ali postoji nešto važnije, nešto što je prije svega toga. Evanđelje nam kazuje kako Isus pogleda bogataša, zavoli ga i rekne mu… .

Biti zavoljen od Isusa daje snagu za svako odricanje, daje sigurnost da neću otići tužan od njega. Samo, njegova ljubav nikad nije ona koja želi razmaziti, nego ona koja nas želi izgraditi i nadasve, osloboditi. I tu mnogi odustaju, odlaze tužni jer misle da se ta ljubav treba zaslužiti, da to trebaju učiniti sami, zaboravljaju ili ne vide da su već zavoljeni i da samo postepeno trebaju otkrivati tu ljubav.

[Огњен]

Неправославни (највероватније баптистички) извор

https://sites.google.com/site/izvorivjere/tekstovi-1/bogati-mladic

Događaj o razgovoru između Isusa i bogatog mladića jeste veoma zanimljiv. Međutim, možda nam izgleda i malo čudan. Može nam se na prvi pogled učiniti da Isus bogatom mladiću nudi život vječni kao nagradu za djela Zakona ili dobra djela. Nekome se može učiniti i to da svaki koji želi slijediti Isusa treba prodati sve što ima, pa Ga onda slijediti. Neki čak koriste ovaj tekst da naučavaju da Isus nije Bog. Kako,dakle, shvatiti ovaj odlomak i kakve pouke iz njega izvući?

Ovaj tekst nije direktno iznošenje nauke Evanđelja, nego prikaz jednog razgovora između dvojice ljudi. Zato će nam trebati malo više vještine prilikom tumačenja teksta.

1. Bogati mladić

Ko je on?

Već znamo da je on bio bogat ili preciznije da je imao veliko bogatstvo. Luka navodi da je on bio starješina (Lk 18:18). Tekst ne kaže čega starješina, moguće starješina sinagoge ili čak član Velikog vijeća (ista riječ se upotrebljava za Nikodema). Još znamo da je bio mlad. Sve u svemu imao je "sve".

Njegov pristup

Marko bilježi da je on dotrčao do Isusa. U kakvoj li je on bio žurbi? Dalje piše da je kleknuo pred njim. Ovo pokazuje da je on imao veoma visoko mišljenje o Isusu. Nije mala stvar da jedan bogati starješina klekne pred jednim učiteljem, pogotovo tako kontraverznim kakav je bio Isus, i to još javno. (Sjetimo se da je Nikodem Isusu došao noću.)

Njegovo pitanje

Njegovo pitanje upućeno Isusu jeste značajno. Zanima ga šta dobro treba činiti da baštini život vječni. Iako je bio bogat, ugledan i mlad ipak mu to ne donosi potpuno zadovoljstvo. Osjeća da mu još nešto fali. On se s pravom interesira za vječnost. Njegovo pitanje otkriva i njegovu ideju o ulasku u vječni život. "Šta trebam činiti?" Kao da se život vječni dobiva djelima. "Koje dobro djelo trebam učiniti da zaslužim život vječni?" Ovo je sasvim uobičajeno mišljenje koje vlada u svijetu. Nešto trebamo činiti da bismo zaslužili život vječni. Ovo krivovjerje je bilo rašireno i u Židova onoga vremena. Mislili su da je Bog dao Zakon da bi se čovjek mogao opravdati i spasiti djelima Zakona. Bogataševo pitanje čini se o da otkriva takvo shvaćanje stvari. Ali svejedno on pita i traži vječni život.

2. Isusov odgovor

Koliko god nam je čudan postupak ovog mladića i njegov pristup Isusu, još čudniji izgleda Isusov odgovor.

Samo Bog je dobar

Prije nego što odgovara na njegovo pitanje, Isus njemu postavlja pitanje: "Zašto me pitaš o onome što je dobro? - odgovori mu. - Samo je jedan Dobri."

Jehovini Svjedoci će citirati ovaj tekst da pokažu kako Isus nije Bog. Evo zar sam Isus nije rekao kako je samo jedan dobri, a to je Bog? Zar to ne znači da Isus ovdje sebe razlikuje od Boga?

Daleko od toga. Mi iz Biblije znamo da Isus jeste Bog i da jeste dobar. Pisac poslanice Hebrejima citira Pismo koje za Krista kaže: "Prijestolje tvoje, Bože, postoji vječno." (Heb 1:8) Sasvim je jasno da je Isus Bog.

Budući da je Bog, On zasigurno jeste i dobar. Biblija vrlo jasno govori da je Isus bezgrešan. On sam je izazvao farizeje da mu dokažu grijeh ako ga ima. Apostol Pavao jasno kaže da On ne učini grijeha.

Zašto onda Isus mladiću postavlja ovakvo pitanje? Već smo spomenuli ideju da je ovaj mladić bio legalista, to jest mislio je da čovjek može biti dovoljno dobar da svojim djelima zasluži život vječni. On vjerojatno nije znao niti vjerovao da je Isus Bog, nego samo čovjek, a ipak na naziva dobrim.

Tako Isus ovim pitanjem ne negira svoje božanstvo i svoju dobrotu, nego negira ljudsku dobrotu, jer je Bog jedini koji je dobar, a ne čovjek. Ovo pitanje je imalo za svrhu navesti ovog mladog čovjeka da shvati da on sam nije dobar, niti ijedan čovjek može biti dovoljno dobar da zasluži vječni život.

Vrši  zapovijedi

Nakon što mu je postavio pitanje koje mu je trebalo pokazat da nije i ne može biti dobar, Isus ga sada suočava sa Božijim zapovijedima. "Ako hoćeš ući u život vrši zapovijedi."

Šta li znače ove riječi? Zar nije Novi Zavjet jasan da se vječni život ne dobiva djelima Zakona, nego vjerom u Krista? Pavao je kategoričan kada izjavljuje: "Jer nikoga neće opravdati pred njim vršenje Zakona. Zakon uistinu služi samo točnoj spoznaji grijeha (Rim 3:20). Kako onda Isus može reći ovakve riječi?

Iz Isusovog pitanja smo mogli vidjeti da je Isusov jezik pomalo zagonetan. Ako čitamo Evanđelja naići ćemo na sličnu zagonetnost u nekim Isusovim izjavama. Npr. "Srušite ovaj hram i ja ću ga podići u tri dana." Farizeji su mislili da govori o Božijem hramu sagrađenom od kamenja, a On je govorio o svom tijelu. Ima i drugih sličnih primjera. (Isus ovdje ili koristi ironiju, ili misli na drugu svrhu Zakona, a to je da vršenjem Zakona imamo kvalitetan zemaljski život.)

Zašto, dakle, Isus govori ovom čovjeku da vrši zapovijedi, ako želi ući u život kada znamo da se vječni život prima vjerom, a ne djelima Zakona? Biblija vrlo jasno objavljuje da spasenje nije po Zakonu, nego po vjeri u Krista. Svrha Zakona nije da bi se neko spasio držanjem Zakona. Svrha Zakona jeste točna spoznaja grijeha. Kada čovjek upoznaje Božiji zakon, on mu pokazuje da je grešnik i to veliki grešnik.

U poslanici Galaćanima Pavao piše da je Zakon dan radi prekršaja (Gal 3:19). To znači da Zakon jasno definira grijeh i pokazuje da je grijeh kršenje Božijeg zakona. Zakon, dakle, ima za svrhu da čovjeka uvjeri u njegovu grešnost, tj da je u gadnoj nevolji, ali mu ne daje spasenje. Zakon je kao ogledalo koje čovjeku pokazuje da se nije dobro umio i počešljao i da mu treba češalj i voda. Ogledalo nije češalj niti voda, nego pokazuje da nam treba češalj i voda. Tako i Zakon nije spasenje, nego pokazuje da nam treba spasenje, a spasenje jeste samo i jedino po vjeri u Krista i nikako drugačije.

Problem Židova onog vremena, kao i danas, je bio da su mislili da je Zakon put spasenja, a nisu shvatili da je Zakon dan da ih uputi na put spasenja.

Isus čovjeku citira Zakon da vidi da li on uopće shvaća pravu ulogu Zakona, odnosno da li shvaća svoju grešnost, jer samo onaj koji shvati svoju grešnost i osudu, može shvatiti potrebu za križem Isusa Krista. Ako ne shvaćamo svoju grešnost, ne možemo shvatiti ni potrebu da Krist umre umjesto nas. Ako ne shvaćamo da smo grešni, Krist nam neće trebati.

Ovaj mladi čovjek nije shvatio svoju grešnost, nego je mislio da je dobar i da mu treba još samo neko posebno dobro djelo i da će tako ući u život. Mladićev odgovor je bio da je on sve to vršio od svoje mladosti. On je bio super u svojim očima, pravi samopravednik. On nikada ne bi priznao da je potrebno da Krist umre umjesto njega da bi on mogao imati život vječni.

Njegov odgovor Isusu je trebao biti: "Ma ja pokušavam da vršim Zakon, ali primijetim da često pogriješim i vidim da se ne mogu spasiti vršenjem Zakona. Mene Zakon ne proglašava pravednim, nego me osuđuje." Ovo bi bio pravi odgovor koji bi pokazao da je čovjek spreman da nauči više o milosti Božijoj. Međutim, ovaj čovjek nije mogao primiti milost jer nije shvatio ili priznavao svoju grešnost. Zato su carinici i bludnici prihvatili milost prije farizeja jer su bili svjesniji svoje grešnosti.

Ovdje bi bilo dobro da svaki od nas razmisli o sebi. Da li mi shvaćamo svoju grešnost? Shvaćamo li da smo zaslužili smrt i da se ne možemo spasiti bez Kristove prolivene krvi? Da li stvarno vjerujemo da je Krist naše spasenje morao osigurati svojom krvlju? Ovom našem mladiću to nikako nije moglo u glavu ući.

Za ovoga mladića nije bilo nikakve nade. On je ignorirao svjedočanstvo Božijeg zakona koji mu je svjedočio da je grešnik i da je pod osudom Zakona. On ne može primiti milost, jer njemu milost ne treba. On je predobar u svojim očima. Prema njegovom mišljenju još mu treba neko dodatno dobro djelo i bio bi savršen.

On je, čini se, bio uvjeren da govori istinu, kao i mnogi Židovi i farizeji onoga vremena. Imao revnost, imao je žar, ali ne sa ispravnim razumijevanjem. Sam apostol Pavao je dao svjedočanstvo o Židovima onog vremena:

"Uistinu svjedočim za njih da revnuju za Boga, ali ne s ispravnim razumijevanjem. Ne poznajući Božje pravednosti i nastojeći uspostaviti svoju vlastitu, nisu se podvrgli Božjoj pravednosti. Jer Krist je svrha i svršetak Zakona d se opravda svatko tko vjeruje" (Rim 10:2-4).

Dakle, mladi bogataš se ne da uvjeriti u svoju grešnost i potrebu za Kristovom krvlju i posljedica toga je da se ne može spasiti. Kako pomoći ovom prevarenom i umišljenom čovjeku?

Prodaj sve što imaš

Isus je volio ovog čovjeka i želio je da se spasi, ali spasenje nema bez Kristove krvi, a bogataš ne priznaje da mu je ona potrebna. Isus mu nastavlja objašnjavati Evanđelje iako zna da ovaj  čovjek nije plodno tlo.

Mnogi će se upitati kakvo je ovo Evanđelje: "Prodaj što imaš i podaj novac siromasima. Pa će imati blago na nebu! Onda dođi i slijedi me."

Evanđelje je osoba i djelo Isusa Krista. On je Sin Božiji koji je umro na križu za naše grijehe, odnosno umjesto nas. On je prolio svoju krv da nas otkupi od prokletstva i od grijeha i da nas kupi za sebe. To je Evanđelje.

Čovjek koji želi prihvatiti to Evanđelje mora vjerovati da je grešnik i vjerovati u Kristovo djelo. Čovjek koji prihvaća Evanđelje sebe u vjeri predaje Kristu kao svom Gospodaru i Spasitelju. On sav svoj život i sve svoje predaje Kristu. Zašto trebamo predati sebe i sve svoje Kristu? Zato što je On svoju krv na križu prolio da nas kupi za sebe. I ako mi prihvaćamo Njegov križ i Njegovu krv, prihvaćamo i to da On bude gospodar našeg života i sve naše imovine. Jednostavno ne možemo biti spašeni ako ne prihvaćamo da Krist bude gospodar našega života, jer On je zato prolio svoju krv. Ako ne prihvaćamo Njegovu vlast odbacujemo i Njegovu krv bez koje nema oproštenja grijeha.

Da bi čovjek moga predati sebe Kristu kao Gospodaru, Spasitelju i Učitelju on mora shvatiti strahotu situacije u kojoj se nalazi bez Krista. Mora shvatiti da je izgubljeni grešnik nad kojim se izlijeva gnjev Božiji. Ako čovjek razumije izgubljenost situacije u kojoj se nalazi onda će on rado sebe predati u ruke Isusa Krista. On će biti kao onaj čovjek koji je našao zakopano blago u nekom polju, te radostan otišao i prodao sve što ima i kupio ono polje.

Da li bi neki bogataš koji umire od neizlječive bolesti bio spreman dati sve imanje da ozdravi? Ovaj naš bogataš nije mogao shvatiti veličinu svoje bolesti i zato nije mogao prihvatiti da Isus bude gospodar njegovog života i imanja.

Dati svoj život  i svoje imanje Kristu znači odreći se svega, ali ne znači sve izgubiti, jer onaj koji daje Kristu ustvari ulaže u svoju budućnost. Zar Isus nije rekao čovjeku: "Imat ćeš blago na nebu"? Međutim, čovjeku je bilo važno šta ima na zemlji i zato se on udaljio žalostan. Novac mu je bio važniji od vječnog spasenja. Novac mu je bio važniji od Božije riječi. Njegov bog je bio novac.  ko je naš Bog? Šta je naš bog?

Dodatna napomena: Budući da je Isus od ovog bogataša tražio da proda sve što ima i podjeli siromasima, ne znači da to isto traži i od nas. Kako znamo? Pa kada gledamo druge Isusove učenike vidimo da nisu dobili istu zapovijed. Zapovijed zajednička za sviju nas je da sve predamo Isusu, On će sa našim životima i imovinom raspolagati kako On hoće. Nekad će je dati siromasima. Nekada će je dati u službu propovijedanja Evanđelja. Bit svega je dopustiti Isusu da upravlja našim životima.

3. Praktične pouke

Mnogo je pouka koje možemo naučiti iz ovog odlomka. Jedna važna stvar koju možemo naučiti je kako evangelizirati.

Predsjednik jednog američkog teološkog fakulteta je rekao da bi Isus pao iz predmeta osobne evangelizacije na sve i jednom fakultetu koji on poznaje. Kada bi Isus polagao evangelizaciju na američkim fakultetima, ne bi je položio.

Ovaj bogataš je bio super prilika da ga učlanimo u crkvu. Bio je moralan, obrazovan i bogat. Mogao je doprinijeti radu crkve na mnogo načina. A evo, Isus ga otjera. Da mu je rekao: "Primi Isusa u svoje srce," ili "Izmoli molitvu obraćenja", bogataš bi to vjerovatno uradio. Svi bi se radovali misleći da se čovjek spasio, a ustvari se ne bi spasio. Zašto? Jer nije htio da ga Krist spasi, nego je htio da se spasi sam. Nije se htio podložiti Božijoj pravednosti, nego je htio uspostaviti svoju vlastitu. Nije shvatio strahotu pozicije u kojoj se nalazi i nije se htio predati Kristu u ruke.

I zato prije nego što mi predložimo nekome da primi Krista i moli molitvu obraćenja, trebali bismo biti sigurni da čovjek zna o čemu se tu radi. Trebamo vidjeti da li čovjek razumije svoju grešnost i nemogućnost da se sam spasi. Trebamo vidjeti da li čovjek razumije ko je Krist i da li razumije Njegovo djelo. Ako ne, onda ga trebamo poučiti ovim stvarima iz Biblije. Tek kada razumije i povjeruje da je to tako, može zazvati ime Gospodnje.

Ima ljudi koji dobro znaju šta piše u Bibliji. Možda su čak završili i neke teološke fakultete i mi mislimo da oni znaju i razumiju. Naš bogataš je vrlo dobro znao Bibliju, jer smo rekli da je bio nadstojnik sinagoge ili član Velikog vijeća, međutim on nije imao ispravno razumijevanje onoga što je čitao. Vidjeli smo da nije razumio svoju grešnost i nije shvatio potrebu za Kristovom žrtvom. Možda je bio i doktor teologije, ali osnovne stvari nije razumio.

Tako, ako želimo ljudima pomoći i uputiti ih na put spasenja ne trebamo samo mi pričati. Navijemo se kao gramofoni i niko nas ne može prekinuti i mislimo da će to spasiti ljude. Mi trebamo govoriti, ali trebamo i slušati i postavljati pitanja da otkrijemo da li čovjek uopće razumije one bitne stvari koje mora da razumije. Kroz taj dijalog mi ćemo naučiti gdje se čovjek nalazi i koliko razumije Evanđelje, te ćemo biti u mogućnosti da mu kažemo upravo ono što treba čuti. Ovo pravilo vrijedi i u savjetovanju i poučavanju, a ne samo u evangelizaciji.

Na kraju je bitno i da se zapitamo za svoje živote. Jesmo li se mi spasili svojim djelima ili Kristovom krvlju? Ako smo se spasili djelima onda se nismo ni spasili, jer se po djelima niko ne može spasiti. Da li smo dozvolili da Isus upravlja našim životima? Jesmo li Mu dozvolili da upravlja našom imovinom?

© Aleksandar Trajkovski

[Огњен]

Римокатолички (неправославни) извор:

http://www.skac.hr/pavin/65-IZBOR-BOGATI%20MLADIC-DVS.htm

65-IZBOR  (REFORMA ŽIVOTA)

Lk 18,15-30; DV 169-189

Gospodin me u ovim duhovnim vježbama, u ovom razmatranju, poziva da nešto konkretno učinim za Njega. Moje sadašnje duhovno raspoloženje, iskustvo u ovim duhovnim vježbama pokazuje mi kakav treba biti moj odgovor Bogu. Evanđeoski tekst će mi pojasniti i Božji poziv i moj odgovor. Bit će ovdje iznimno korisno zapisati ono što spoznam i odlučim učiniti.

Isusov susret s bogatim mladićem

Isus i bogatom mladiću i meni nudi Vječni Život. Očekuje od mene da ga primim.

Bogati mladić pita: "Dobri učitelju, što mi je činiti da baštinim život vječni?"  Isusa naziva Dobrim očekujući od Njega dobrohotnost i neko dobro za sebe. Isus mu odgovara da je samo Bog dobar i da treba samo Njega željeti, a ne neko dobro koje ne bi bio Bog.

Dajući Zapovijedi Bog je na prvoj ploči stavio sebe kao najveće dobro. Isus, učeći nas molitvu Očenaša, najprije nam u usta stavlja želju da se Bog proslavi.

Bogati mladić je bio vjeran, pouzdan, održavao je zakon - baš kao što i ja savjesno vršim kršćanske dužnosti, angažirano izvršavam povjerene mi poslove. No ulazak u Vječni život Isus uvjetuje nečim drugim: «Još ti jedno nedostaje!» A to jedno – više je od svega. Moraš prije svega slušati Božju Riječ i dati se voditi od nje. A što ta riječ govori?

"Idi, prodaj sve što imaš!" - Ne temelji život na onom što imaš, što znaš, što možeš. Oslobodi se navezanosti na imetak, užitak, naravne i duhovne darove. Ostvaruje se Isusova tvrdnja: "Ne možete služiti Bogu i bogatstvu!" (Mt 6,24).

"Podijeli siromasima!" - živi za druge, budi čovjek za druge, shvati da samo ono posjeduješ što si dao drugima, da je tvoja vrijednost, ne u tome što o sebi misliš, što imaš, što činiš, što ljudi o tebi misle, nego samo u onome što je otišlo od tebe drugima, od čega drugi žive. Siromasi su svi ljudi koje je Bog stavio na moj životni put, počevši od najbližih. Svi smo za sve siromasi i svi smo dužni dijeliti s drugima sve ono što nam je Bog dao.

"Imat ćeš blago ne nebu!" - ne traži sigurnosti ovdje na zemlji, sve upravi prema vječnosti ("Tražite najprije Kraljevstvo Božje, a sve ostalo će vam se nadodati!", "Skupljajte sebi blago tamo gdje moljac ne grize i gdje tat ne krade!").

"Onda dođi i slijedi me!" - idi za mnom; čini ono što sam ja činio; uvijek ponovno slušaj; uvijek ponovno započinji; oslobađaj se od materijalnih dobara i svega što te prijeći da ideš za mnom; prihvati da živiš u određenoj neizvjesnosti, ovisan o Božjem govoru.

Trebam moliti da vidim što posjedujem, što me zatvara u mene samog i onemogućuje mi da sve što imam i što jesam shvatim kao dar drugima. Čega se trebam osloboditi, da budem raspoloživ za Isusov poziv. Vjerujem li da s Isusom mogu ostvariti nemoguće?

Teškoće bogataša i moje: Mladić ode vrlo žalostan - jer bijaše veoma bogat. Biti bogat (stvarima, užicima, kvalitetama, duhovnim darovima) znači biti nemoćan, neslobodan, okrenut prema sebi, nesposoban ostvariti svoj život.

Mračna tajna bogatstva: Ono što bogataš (neslobodan) posjeduje - to posjeduje njega! Ono čime želi raspolagati, gospodariti - to raspolaže, gospodari sa njime! Ono što zadržava za sebe - to zadržava njega u hodu prema Bogu!

"Lakše je devi kroz iglene ušice proći, nego bogatašu ući u Kraljevstvo Božje!" Bogataš se, dakle, uopće ne može odazvati na Kristov poziv. Kako smo svi skloni posjedovati, zadržavati za sebe - naša je situacija beznadna. Pred Isusovom zahtjevnošću smo nemoćni.

Isus to potvrđuje: "Ljudima je to nemoguće!". Ali odmah pokazuje izlaz, rješenje: «Bogu je sve moguće!» Samo me Bog može osloboditi, razvlastiti od svega što me zarobljava. On to stalno čini dopuštajući mi gubitke, neuspjehe. Prepustit ću mu se kao dijete. Neka čini što hoće. Surađivat ću s Njim. On će učiniti ono što ja ne mogu.

Mladić je otišao, a Petar pita: "Evo, mi smo ostavili sve svoje i pošli za tobom." Isus odgovara: "Nema nikoga tko je ostavio radi Kraljevstva Božjega kuću, ili ženu, ili braću ili roditelje, ili djecu, koji neće primiti mnogo više već na ovom svijetu, a u budućem svijetu život vječni."

Trostrukim razgovorom molim od Boga da me učini slobodnim, da mu se mogu odazvati.

[Огњен]

Римокатолички (неправославни) извор:

http://www.skac.hr/meditacije/Bogati%20mladic.htm

BOGATI MLADIĆ

28 B, Mk 10, 17-30, Palma, 15. listopada 2000.

Ovaj mladić jedan je od nas naizgled besprijekornih, dobrih katolika. On dotrči do Isusa, on klekne pred njega, on ga pita. Trudi se doći na misu, poznato mu je da treba pred Boga kleknuti, čovjek je molitve koji razgovara s Isusom. Što mi je činiti da baštinim život vječni?

No problem je u tom što pita misleći da zna odgovor. Očekuje da mu Isus nema što drugo reći nego: bravo, kad bi samo i drugi bili takvi, osobito oni oko tebe. No Isus ne reagira po njegovim očekivanjima. Čak ni laskanje, to što ga ovaj naziva dobrim, ne prihvaća već mu govori par stvari o dobroti, ne bi li mu probudio svijest da se preispita o uvjerenosti u vlastitu dobrotu. A uz kratki dijalog koji slijedi, posve će ga prizemljiti, i ukazati na njegovu zabludu i umišljenost. Zapovijedi znadeš? Ovaj jedva čekajući odgovara sve sam to očuvao od svoje mladosti. Aha, tu smo: očuvao si. Ti si dakle od onih koji svoj odnos prema Bogu svode na obdržavanje. Od duhovnosti si načinio ideologiju. Nisi li ti držao zapovjedi iz straha od pakla? Ili si ih držao iz pohlepe za nebom? Ili si možda mislio da ćeš, vršeći zapovjedi, mene prisiliti da ti dam što misliš da ti pripada.

Služimo li Bogu samo zato da izbjegnemo paklu zavrijedili smo da u nj bačeni budemo. Služimo li mu samo zato da se neba dočepamo, nismo u nj zavrijedili ući. Mislimo li da svojim djelima možemo zaraditi milost Božju, ništa nismo shvatili o besplatnosti Božjeg dara. Stariji smo sin iz prispodobe o izgubljenom sinu. Život po Božjim zapovijedima, za onog tko je upoznao Božju ljubav, spontani je i jedini stil života. Tad naša prva briga nije u tom da ne prekršimo zapovjedi zapisane na papiru, već da nam ljubav prema Bogu ne ohladni. Ovog je mladića pobožnost umjesto da približi Bogu, od njega udaljila. Od svojih bogoštovnih čina načinio si je idol. Uspio je postići anđeosku čistoću, ali je pritom upao u đavolsku oholost. Isus mu stoga daje do znanja da sve to njegovo obdržavanje je u stvari ništa. On je onaj farizej koji se isprsio pred oltarom zahvaljujući Gospodinu što nije kao onaj grešnik koji se skvrčio u pokajanju na dnu hrama. Jedno ti nedostaje… A to je da se obratiš inače će te u kraljevstvu prestići psovači i bludnici.

Nikad nam ne dostaje mnogo, nego uvijek samo jedno. Između savršenstva i banalnosti tanka je granica. Svodi se uvijek na sitnicu naizgled beznačajnu.

p. Luka Rađa, SI

[Огњен]

Римокатолички (неправославни) извор:

http://www.zajednica-emanuel.com/index.php?option=com_content&task=view&id=325&Itemid=72

Bogati Mladić (Mt 19, 16-22)

Ponedjeljak; 17. 08. 2009.

Evanđelist Matej nam u današnjem čitanju govori o mladiću koji pred Isusa dolazi s pitanjem: „Učitelju, što dobro moram činiti da postignem život vječni?“

„Ako hoćeš ući u život vrši zapovijedi“ reče mu Isus. „Koje?“ na to će mladić, a Isus mu odgovori:“Ne ubij! Ne čini preljuba! Ne ukradi! Ne svjedoči lažno! Poštuj oca i majku! Ljubi svoga bližnjega kao samoga sebe!“ Svojim odgovorom da je sve zapovijedi držao od svoje mladosti, mladić osvoji Isusovo srce. Evanđelist Marko kaže:“nato ga Isus pogleda i zavoli ga“ (Mk 10, 21). Međutim, ovaj mladić je svjestan da uz sve ono što je do tada sasvim ispravno činio, njegovom životu ipak nešto važno nedostaje. I zato pita Isusa: „Što mi još treba?“

Njegovo pitanje u kojem je sadržana želja za jednim dubljim služenjem Bogu bila je razumljiva. Ali, na žalost ona nije bila i dovoljno jaka da bude pretvorena u djelo. Nije bio spreman na ono što će čuti od Isusa. Nije bio spreman na Isusov poziv na savršenstvo:“Ako želiš biti savršen, hajde prodaj što imaš i podaj novac siromašnima, pa ćeš imati blago na nebu! Onda dođi i slijedi me.“ On nije bio spreman!

Ovaj poziv na savršenstvo Isus upućuje svima nama. U apsolutnom smislu savršen je samo Bog. Ali i kršćani su pozvani na istu savršenost:“Dakle, budite savršeni kao što je savršen i Otac vaš nebeski“ (Mt 5, 48). Jesmo li spremni odgovoriti na ovaj poziv?

Bogati mladić  kojeg Isus poziva da se potpuno odrekne svega trebao je time postati slobodan za nasljedovanje samog Isusa. Isusov učenik mora nasljedovati Njegovo nesebično služenje i ljubav. Na to smo svi pozvani. U Mk 8, 34 stoji:“Tada dozva narod i svoje učenike te im reče:'Ako, dakle, tko želi ići za mnom, neka se odreče samoga sebe, neka uzme svoj križ i neka me slijedi'“. Ovo je poziv na kršćansko savršenstvo koje čini želja i odluka postati svet, obraćenje i odricanje, trpljenje, te nasljedovanje i djelovanje. Isusov poziv na nasljedovanje zahtjeva neopoziv odgovor koji obuzima cijelog čovjeka. To je, u biti odgovor Božjoj ponudi ljubavi.

Vidjeli smo da onaj bogati mladić nije bio spreman na Isusov poziv za nasljedovanje jer imaše veliko bogatstvo kojeg se nije mogao odreći. A što je s nama?

Kako ja odgovaram na Isusov poziv na svetost? Kako odgovaram na Njegov poziv da Ga nasljedujem? Imam li ja svoja „bogatstva“ kojih se ne mogu odreći?

Kao bogatstvo, ovdje ne smijemo shvaćati samo ono materijalno nego sve ono što stoji između nas i Boga. To je sve ono što nas odvaja od Boga. To je sve ono što ne dopušta Bogu da bude na prvom mjestu u našem životu. Stavlja se ispred Njega. Važnije nam je od Njega. Bilo ono koje god vrste trebamo ga „rasprodati“. Trebamo ga ostaviti i odreći ga se ako uistinu želimo nasljedovati Isusa Krista.

Bog traži da se zbog Njega odreknemo svega. Kada to učinimo i kada Bog bude najvažniji u našem životu onda uistinu imamo sve. Božja volja za nas je da tražimo najprije Kraljevstvo nebesko, a sve ostalo će nam se nadodati jer On sam najbolje zna što nam je potrebno (usp. Mt 6, 31-34). Vjerujem li Njegovom obećanju? Pouzdajem li se u Božju Riječ tako da se mogu odreći sveg „bogatstva“ i predati se u Njegovu službu?

Neka nas na ovom putu odricanja i istinskog nasljedovanja Isusa Krista prati Božja Mudrost. Tražimo je jer nam s njom dolaze sva dobra. „Zato se pomolih i razbor dobih; zavapih i primih duh mudrosti. Zavoljeh je više nego žezla i prijestolja, i ništa ne cijenih bogatstvo u usporedbi s njom. A s njom su mi došla sva dobra i od ruku njezinih blago nebrojeno“ (Mudr 7, 7-8. 11).

Hajde prodaj što imaš…..Onda dođi i slijedi me…..što ću učiniti?

Ljiljana

[Огњен]

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/915/tekst/pravoslavlje-i-mladi-u-savremenom/print/cir

Православље и млади у савременом

Аутор: Оливер Суботић, Број 915, Рубрика Хришћанство и савремени човек

...Учитељу благи! Какво добро да учиним да имам живот вечни? (Мт 19, 16)

Пре нешто мање од два миленијума у Палестини је вођен један веома занимљив дијалог са огромним антрополошким и сотириолошким импликацијама. Тај дијалог је остао записан у Јеванђељу по Матеју (Мт 19, 16-22) и Марку (Мк 10, 17-22).

Извесни богати младић, чије име није остало забележено, привучен Христовом појавом, пришао је и упитао га : „Учитељу благи, шта да чиним да бих имао живот вечни?“. Вероватно сте препознали почетак познате приче о богатом младићу, који је имао готово све врлине и у потпуности био веран Мојсејевом закону, али му је срце ипак било привезано земаљским богатством. Ову причу често наводимо као пример лошег односа према материјалним добрима, односа који води ка ропству, а не слободи којом нас је Христос ослободио (Гал. 5,1). Управо је наведени почетак овог дијалога веома интересантан, јер се поставља круцијално питање живота вечног, живота у правом смислу те речи - и то од стране једног младог човека.

Питање живота и смрти млади и данас свакодневно постављају себи и другима, питајући се о смислу свега око себе често на један посебан начин. Некада је то питање скопчано са смрћу најближих, у другом случају је повезано са неузвраћеном љубављу која ломи срце у грудима, а у трећем је у вези са непојмљивим животним искушењима. Сигурно да има и оних који мисле да то питање себи никада нису поставили, али нису у праву - постављају га самим начином живота, имплицитно. Питање не мора бити постављено експлицитно, класично реченичним или мисаоним склоповима. Лутања у псеудореалност (попут наркоманије, алкохолизма и делинквенције) или пак унутрашњи или спољашњи сукоби (конфликти са сопственом личношћу и људима око себе) или тражења себе у разним анархопокретима, само су неки од делатних одговарања на имплицитно постављено питање живота и смрти.

Метафизичка жеђ

Откуд то да оваква питања, експлицитно или имплицитно, највише постављају управо млади људи? Поједностављен одговор бисмо могли да потражимо у пубертетским психофизичким променама, но оне су ограничене само на један одређени период од неколико година, а ова питања се постављају и ван тог временског оквира. Шта је то што младог човека чини толико специфичним, да управо он данас највише трага за одговорима на „та проклета питања“ (Достојевски). Ова питања постају све актуелнија у савременом добу у коме живимо, а које ава Јустин Поповић зове добом високе технике и прашумске етике, добом у којој човек све више тоне у трагични индивидуализам, иако сам себе покушава да убеди како са модерном технологијом иде ка све већем „прогресу“, који у крајњој инстанци ипак не разрешава проблем смрти, већ га само потискује у сферу заборава.

Постављајући ова питања себи и другима, млади људи, нажалост, често скрећу на разна беспућа. Дрога, промискуитет, алкохолизам, разни облици малолетне делинквенције... само су неки видови погрешно усмерене потраге за одговором. Познати француски православни теолог, наш савременик Оливије Клеман, каже да алкохоличари несвесно изражавају метафизичку жеђ, жеђ за вечним животом. Исто бисмо могли да кажемо и за наркомане, који такође желе да се вину у небеске висине, али, авај, једним потезом шприца. Пут који бирају ти људи је трагичан и води директно у смрт - и физиолошки и онтолошки.

Свети Макарије Египатски, један од ретких којима је Црква поред имена ставила епитет Велики, детаљно је у својим аскетским списима разложио проблем страсти, које је представио као извитоперене енергије у човеку (за детаљан увид прочитати докторску дисертацију оца Јустина Поповића). Управо тим енергијама обилује млада душа, која интуитивно тражи осмишљавање свог живота. У случају да те енергије бивају погрешно усмерене, претварају се у страсти, због чега Црква свакој страсти противставља супротну врлину, односно правилно усмерену енергију човековог бића. Да је из стања погрешно усмерених енергија могуће пронаћи пут до Христа, сведоче вековни примери људи који су обиловали силним енергијама, али које су вољним радњама биле извитоперене. Најбољи пример је Марија Египћанка, која је од највеће блуднице свог времена преумљењем (метанојом) у Христу дошла до светитељског венца и вечне успомене у сећању Цркве (посвећена јој је и једна седмица Часног поста). Не морамо ићи далеко у прошлост, јер и међу нашим савременицима можемо наћи доста примера људи који су из стања промашеног усмерења Богом дарованих природних енергија, преумљењем и преусмеравањем дошли до правог циља (животна прича оца Серафима Роуза је један од карактеристичних примера).

Помоћи младим људима

Млади никада неће престати да несвесно постављају питања живота вечног и да трагају за одговором, али своју жеђ неће моћи да утоле на погрешним изворима, где се човек може само отровати и ништа више. Често се дешава  да  одговор траже у вишим вредностима, статусним симболима, у новцу, али и то бива привремено, бар за сваког ко иоле дубље размишља. Једини који може угасити метафизичку жеђ за  вечним животом јесте Онај који је за себе посведочио да је Извор живота вечног - Господ Исус Христос.

Занимљиво је да је Владика Николај Велимировић омладину увек сврставао у прве редове Христових следбеника, говорећи да су они одувек били међу најбројнијим и највернијим хришћанима међу Србима. Ово управо зато што су млади одувек највише трагали за животом, а Христос је одувек и за сва времена био, јесте и биће извор живота. С тим у вези на нама, људима који припадамо Цркви и јесмо део Тела Христовог, лежи огромна одговорност према младим људима који нам долазе подстакнути ко зна чиме. Одговорност у смислу да покрете њихове душе који се само испољавају у телесним радњама морамо научити да схватамо на прави начин. Најлакше је младом човеку рећи „немој то и то да радиш, то није добро“. Такве придике он чује са свих страна, али бунтовног какав јесте, само га терају у даљу изолацију. Младом човеку је потребно отварати нове видике, давати му дубински смисао сваког питања које  можда и несвесно поставља, а не шаблонизирати овосветским методама. Нико не каже да ће тај труд стопроцентно уродити плодом (богати младић из приче са почетка текста је на крају ипак одустао, и поред речи Господњих које су дирале директно у срце), али ће резултата у некој мери сигурно бити. Најзад, човек гледа на лице, а Бог на срце. Никада не знамо ко, есхатолошки гледано, стоји пред нама - можда будући Светитељ.

Бог свима нама у свакодневном животу шаље обичне младе људе са пробуђеним духом, које често не разумемо, те или их фарисејски осуђујемо, или, пак, немамо „овај пут“ времена за разговор. Најгоре од свега је што, после тако хладног пријема, они или дигну руке од свега, или аутентичан вид духовности потраже у сектама, о чему доста добро и психоаналитички аргументовано пише наш уважени академик Владета Јеротић. А ако неодговорно будемо поступили, одговорност за каснији трагичан пад ће се тражити из наших руку (Књига пророка Језекиља 3, 18).

Живот у Цркви   

На који то начин Православна црква кроз живот у Христу нуди директан и делатан одговор на ова питања? Не само чињеницом да све што је створено има свој почетак и свој крај, и да све што је створено, може пронаћи истински живот само у заједници са Нествореним. Хришћански Бог није Деус абсцогнитус, апстрактна философска поставка, већ Бог живи и истинити који на себе узима све што је људско (чак и плаче, по речима аве Јустина) - узима све осим греха. Он уништава грех да би човеку дао живот вечни. Таквог је Бога жедна душа младог човека (Псал. 63).

Нажалост, млади данас о Цркви најчешће имају погрешне представе, често под секуларним медијским утицајем, разумевајући је као некакву институцију или пак део националног блага и историје. Данас је из тог разлога, поред формалне школске веронауке, потребна посебна катихизација младих која би им делатно представила заједницу верујућих људи, сабраних у име Христово. Самим тим ће  бити јасно да Хришћанство није пука философија или пак „једно од...“ учења, већ управо ЖИВОТ, односно нов начин живота у Васкрслом Господу. За разлику од световних организација које младима помажу организовањем акција типа „играј за живот“, Црква их позива да окусе Живот. Јер, иако наведене друштвене акције помажу у неким аспектима, оне ипак не дају одговор на питање живота и смрти. Ту такође лежи велико искушење, јер околина од хришћанских мисионара често тражи да се поведу за методиком друштвених институција, ради краткотрајног добитка који би у крајњој инстанци резултовао управо погрешном, институционализованом представом о Цркви. Такав проблем имају, рецимо, римокатолици који у институционалном смислу одлично функционишу, али управо због тога и бивају третирани као институција.

Тај нови живот се не може ни математички доказати, нити се рекламира на билбордима, већ се искуствено доживљава, и то кроз литургијску заједницу верујућих. А да бисмо ми, који живимо животом Цркве и дишемо литургијским плућима, младим људима пренели доживљај живота у Христу, потребно је да се сетимо почетка Јовановог Јеванђеља, односно сусрета апостола Филипа и Натанаила. Када Филип усхићено каже да су срели Господа о коме су предсказивали сви старозаветни пророци, Натанаило као да се мало нећка, па је сумњичав... То Филип увиђа и не креће у бескрајне дискусије и апологије, већ укратко каже „Дођи и види!“. Исто тако и ова прича о животу у Христу може да се настави у недоглед, али нико никада није жеђ утолио тако што је чуо причу о извору, већ тако што је пио са њега (Откр. 21, 6). И док цело друштво покушава да младе људе обликује споља, намећући им разне забране, ми као свесни и одговорни хришћани треба да будемо достојни свог призвања и да им указујемо на преображај изнутра. То ће бити део нашег труда, а на Господу је да га благослови.