Отац Милић даје своје виђење Цркве и света око нас

[Guest свештеник Иван]

Слике наших дана –други део
                                             

''ЈУРИШАЈУ НА МЕНЕ УДРУЖЕНИ И КИВНИ ШТО САМ ИХ ПОЗНАО''

Очигледно је да данас постоји непремостив бездан неразумевања у дијалогу једне, свете, саборне и апостолске Цркве са псевдоревнитељским организацијама. Људи  који су основали такве  организације( Законоправило, ихтус, борба за веру, новинар де...),исте промовишу као  мање погрешиве од Оцем и Сином и Светим Духом утемељене  и вођене Цркве.

Један од циљева анализе коју започињем овим текстом јесте  покушај  да све спорне теме изведемо на чистину, да реконструкцијом богословског система (који стоји иза речи које су исписане на многим сајтовима) све расправе вратимо са дневнополитичких аброва на једини благословени терен промишљања у Цркви – богословље, и да сагледавајући богословље ових групација изађемо из логике  у којој је све у Цркви вулгаризовано и преформулисано у појмове жалосне скупштинске свакодневице, са којом смо у прилици да се упознамо преко средстава јавног информисања. Не очекујем  да ће овај текст наићи на разумевање код псевдоревнитеља, који (свесно, подсвесно или несвесно) у свему што напишем  не виде оно што сам заиста написао, већ оно што им се свиђа да пише. Стога, овај текст и није намењен онима ''који уши имају и неће чути, који очи имају и неће видети'', већ своју намену остварује у простору једне, свете, саборне и апостолске Цркве, будући да представља једно виђење стварности из перспективе евхаристијске Заједнице – Цркве светог Марка.

Када се Павле обраћа хришћанима речима: ''Цркви Божијој која је у Коринту, освећенима у Христу Исусу, позванима светима, са свима светима који на сваком месту призивају име Господа нашега Исуса Христа, њиховога и нашега'' (1Кор 1, 2) потпуно је свестан да светост Цркве пре свега означава реално учешће у Евхаристији Цркве која је догађај спасења и освећења свега што постоји, што можемо назрети из постојања нераскидиве везе и релативне синонимности између појмова ЦРКВА БОЖИЈА, ОСВЕЋЕНИ, ПОЗВАНИ СВЕТИ, КОЈИ НА СВАКОМ МЕСТУ ПРИЗИВАЈУ.  Зато је  саборност Цркве богослужбена слика хлеба у који је сабрана пшеница. Све ово нас упућује у истом смеру да су јединство, светост и саборност одрази исте вишезначне  стварности – Цркве, тј. да је Црква јединство, светост и саборност, што се остварује кроз срце и крвоток – Евхаристију, где сабрани постајемо Један и Свети. Све ово говоримо да бисмо увидели да исконска вера у једну, свету и саборну бива дубоко нарушена ако почнемо веровати да постоји истинитије сабрање. Ако постоји истинитије сабрање од онога које је Црква, онда за нашу веру Црква није једна, јер постоји ''истинитије и мање истинито'' сабрање, па је према томе не више ''једна'', већ бар ''две''. Ако није једна и саборна, и светост Цркве улази у сферу проблематичности, јер постоји и ''светија'' ствар. Управо, текстови које налазимо на псевдоревнитељским интернет – сајтовима сведоче дубоку свест о постојању ''правилнијих и мање правилних богослужења'', а самим тим, богослужење као основа, извор, и пројава јединства, саборности и светости кроз субјективан  став псевдоревнитеља постаје расаборованост, разједињеност и обесвећеност, која  суди ''несветости'' Цркве.

Сам феномен оснивања покрета и организација унутар организма Цркве представља нецрквени начин функционисања Цркве. Структура Црквених служби, које се разликују по свом месту и улози у сабрању, а то су епископ, презвитери, ђакони и лаици, нису службе које раздељују, већ службе које сједињују и изграђују Цркву, јер су уједињене  у литургијско сабрање, које је дело Духа Светог. Формирање организација унутар Цркве, пак, представља стварање новог сабрања, које бива окупљено на неком другом основу, и које има свој центар изван самог богослужења (нпр. лидер или лидери неког покрета немају посебно место у Сабрању, већ као и сви остали лаици стоји у лађи Цркве). Црква се окупља у Христу, Духом Светим,  усмерена ка Оцу, приносећи творевину, ''сећајући се свега што се ради нас збило'' закључно са Другим доласком Христовим, призивајући Светог Духа да својим дејством учини ''нас и предложене дарове'' творевином Будућег века, творевином васкрсења са којом се и хранимо. Овакав начин постојања представља живу и делатну веру Цркве, која је ''ипостас свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих'' (Јевр 11, 1). Која је ипостас око које се окупља подорганизација унутар тела Цркве (ова синтагма је условна, будући да није до краја јасно да ли се савремени псевдоревнитељски покрети сматрају организацијама унутар или изван Цркве)? Да не буде забуне, циљ унутарцрквеног подорганизовања може бити, на први поглед, потпуно добар и користан, али, ако мало дубље размислимо, груписање унутар Цркве нас доводи у позицију стварања нових сабрања, која нису литургијска и евхаристијска, јер за разлику од Цркве, Литургија не представља ипостас која даје постојање сабрању, већ је то састанак групе или управног одбора, што представља еклисиолошки апсурд. Поставља се питање: да ли је богослужење Цркве реални центар нашег сабирања, или ту улогу препуштамо неком ванбогослужбеном састанку.Овде се намеће сасвим оправдано питање какво сабрање праве монаси Црне реке, у селу крај Чачка, ако немају благослов ни једног епископа СПЦ, или можда имају? На овај проблем се наставља питање елитизма, односно, питање основа на коме се људи окупљају, тј. критеријума према коме неко бива инициран у ново сабрање. Видели смо да је у литургијском контексту тај основ Света Тројица у делу спасења свега што постоји. Груписање унутар Цркве мора за своју основу имати неки секундарни принцип, према коме не могу сви људи бити учесници новог сабрања, већ је то само природно изабрана скупина. Наглашавам  појам ''природан'', будући да светоотачка теологија природни начин постојања, или како се то често назива ''плотски'', сматра послепадним (јер је тек после пада Адама и Еве принцип природе постао примарно начело постојања), тј. начин постојања који је деформисан падом првих људи. Прегруписавање унутар Цркве мора бити на основу неке природне одлике: пола, старости, истомишљености... што увек искључује некога у Сабрању, јер ће увек постојати неко ко није истомишљеник, истог пола или вршњак, а ипак живи вером која је ''ипостас свега чему се надамо'' (Јевр 11, 1). У том тренутку судимо Цркви, која је пре свега богослужбено Сабрање, односно Заједница која се моли, коју конституише Дух Свети, сматрајући сопствено сабрање исправнијим од Сабрања које формира Дух Свети.  Ово је суштина проблема  који оптерећује наше дане, а не како се тумачи, или ко тумачи устаљени вековни поредак.

Да је Црква као богослужбено сабрање дело Духа Светог, древна је вера Цркве. Присетимо се Педесетнице коју описује Лука у Делима апостолским, која је тумачење нашег литургијског сабрања – Дух се јавља у виду огњених језика над апостолима, који су са народом окупљени у Јерусалиму, остварујући тако Христове речи: ''Ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин!'' (Мт 28, 20; овде нам Матејево ''Амин'' сведочи богослужбени контекст ових речи, које ће код  Луке бити детаљније промишљене као Педесетница). У том смислу, појава покрета и организација који желе да поправе Цркву представља апсурд за верујућег човека, будући да је негирање вере у присуство Духа Светог у Цркви. Наша вера се трансформише у убеђење да црквено сабрање није истинито, или није довољно, што представља негирање везе Духа Светог и Цркве. Управо се овде налази једна од кључних прелести сваког покушаја исправљања једне, свете, саборне и апостолске Цркве, а то је самообмана да ће организација или покрет који  ми формирамо према нашим мерилима,( на пример војловачка Српска светосавска свенародна саборност) и  који  смо усвојили на било који начин (преко родитеља, деде, бабе, учитеља, наставника, ''духовника''...) поправити Божију Цркву, формирану и конституисану мерилима Духа Светог, установљену вољом Божијом да спасе све што постоји. Ако би постојала добра воља међу псевдоревнитељима за искреним дијалогом, схватање овог проблема, и враћање овој апостолској, светоотачкој, предањској вери у ДУХОВНОСТ Цркве, тј. вери да Дух Свети неће дозволити да врата пакла надвладају Цркву (Мт 16, 18),  у многоме би отклонила расколнички карактер данашњих сукоба.

„Духовници” наших дана  веома често бивају  од неких верника интронизовани у службу која са собом носи институцију примата. Приметили смо да у неким манастирима, који престају бити сведочанство Цркви о њеном надисторијском идентитету, и постају стецишта људи који су расколнички расположени према Цркви, популарни „духовник” има непогрешиву моћ расуђивања. Постоје аудио – записи беседа и предавања ових „духовника” (чија имена смо поменули у претходном тексту, јер то сматрамо темом овог рада), које смо преслушавали, налазећи при томе многа места на којима се тврди да ако свештеник чита молитве свима чујно не служи по правилу које је свети Јован Златоусти изложио. Иако смо се сусрели са многим безобразним  реакцијама на претходне текстове, нисмо нашли реакцију која би представљала питање поменутим душеводитељима да објасне чињеницу да свети Јован Златоусти отворено каже: „Опет, над самим Најстрашнијим Тајнама моли се свештеник ка народу, и моли се народ ка свештенику. Јер оно: И са духом твојим, ништа друго не значи него то. И оне молитве о Благодарењу опет су заједничке. Јер не благодари свештеник сам, него и сав народ. Јер када он испред њих подигне глас (речима: Заблагодаримо Господу!), затим се они сагласе да: Достојно и праведно бива то, тада он започиње Благодарење. И зашто се чудиш ако негде народ са свештеником говори, када и са самим Херувимима и Вишњим Силама, заједнички узноси оне свештене химне?!” (Омилија 18, 3 на Другу Коринћанима). Дакле, Јован Златоусти као аутор Литургије коју служимо је читао молитве чујно свима, али, ниједан ауторитет међу проповедницима изневерења Златоустовог типика није преиспитан, после очигледног вођења у прелест својих духовних чада. Очигледно је реч о одређеној врсти вере у непогрешиви примат и свезнање „духовника”, што ствара неред  приликом примене у еклисиолошком богословљу, који је последњих година  веома био видљив у ометањима од епископа благословених богослужења, будући да се сада „духовник” истиче као непогрешиви водич Цркве. Овакав начин размишљања ствара два кандидата за примат у Цркви – Сабор и „духовнике”. Иако на први поглед изгледа да не могу бити два примата у Цркви, у пракси се ова нелогичност показује веома функционалном, јер се „духовници” позивају на одлуку Сабора, чиме привидно прикривају свој примат, који реално постоји, јер се одлука Сабора тумачи на начин који одреди „духовник”, тј. и поред наведених Златоустових речи „духовник” тврди да се читајући гласом молитве не служи по устаљеном вековном поретку, што групације псевдоревнитеља прихватају као свој принципијелни став. Управо овакав начин позивања на примат Сабора представља пут којим се избегава признање да међу псевдоревнитељима постоји вера у непогрешивост и примат „духовника”, односно истицање антиримокатолицизма се међу псевдоревнитељима појављује као омотач идеје, која је у својој суштини ипак вера у примат.

Истинитост ових  речи  гласно је потврђена  у сусрету  са одлуком  овогодишњег Сабора: ''Размотривши укупно стање и немиле појаве, као и канонску одговорност епископа Артемија за њих, а посебно за крајње деструктивно, канонски и морално неприхвативо деловање једног броја његових блиских сарадника, Сабор је њега, већином гласова, трајно разрешио дужности епархијског архијереја и ставио га на располагање Цркви у статусу умировљеног епископа''. Ова одлука  не  одговара„духовницима”, и из тих разлога  овогодишњи  Сабор проглашавају неправославним. Да ово није новина сведочи и однос ''духовника ихтуса'', који су се не тако давно клели у правоверност расчињеног руског епископа Диомида, а све  уз једнодушно  пљување свештеног Сабора РПЦ .( http://ihtus.us/ihtus/viewtopic.php?t=896)

''Епископ Диомид позива на потпуно покајање и одрицање од света.
Он овим делом, великим словима пише ОСТАВИТЕ ДА МРТВАЦИ УКОПАВАЈУ СВОЈЕ МРТВАЦЕ.
Такође он је даље показао да није никакав расколник већ верно чедо Руске цркве.
Ја за ово само могу да кажем хвала Богу и благо Русији да има таквог владику.
Али као што и Господа нису сви послушали кад је рекао ОСТАВИ ДА МРТВИ УКОПАВАЈУ СВОЈЕ МРТВАКЕ, тако неће ни њега. А његов жустри наступ је био нокаут за многе уљуљкане савести па је његова смена сасвим очекивани резултат.

Међутим Русија је земља пуна изненађења и народ тамошњи за разлику од нас Срба приноси веома, веома дубоко покајање.
И сада је управо све на НАРОДУ. Ако народу као чувару цркве ово буде боло очи и ако се створи критична маса то би био пун заокрет ка православљу чистом као суза.
Ето нама онда и цара Мијајла ускоро!
Сада је на Руском народу да одговори и видећемо шта ће бити.''

Слично ''духовницима ихтуса'' и пензионисани владика Артемије у разговору који преноси недељник ''Печат'', чији је уредник један од најближих сарадника покојног Слободана Милошевића каже: '' Чувар вере је народ и суштина је да људи осећају неправду и ту је тачка.''

Да је реч о политици можда би овде и могла да буде тачка, али пошто се ради о Цркви ова прича мора добити разјашњење. Ко је коме учинио неправду, ко је крив, а ко је прав, ко говори истину, а ко не? Једно решење које ових дана протурају борци за веру јесте чекање новог праведнијег  Сабора. '' Јер, ово је рат у којем се добијају и губе битке, ово је рат за православље''-  каже протосинђел Николај.

Гледајући у слике наших дана питам се, а питам и Вас, свезнајуће праведнике, одговорите и себи и мени јесу ли сви епископи потписали одлуке Сабора? Где су Вам данас правоверни епископи? Зашто ни један од Њих не укаже гостопримство новопројављеним '' хајдуцима''?

Овим текстом дајем  нову перспективу сагледавању савремених фундаменталистичких покрета у (? ? ?) Цркви која борави у Србији( Законоправило, Борба за веру, Ихтус, Новинар де...). Многи пријатељи ми кажу да је писање о овим покретима узалудан посао, јер глувом шаптати и ћоравом намигивати нема смисла, али ја и даље верујем да све док неки људи нису реално напустили Цркву има наде.  Зато сам уверен  да је врло важно, увек и на сваком месту, наглашавати и истицати где је Црква.

[trapa]

Све ово говоримо да бисмо увидели да исконска вера у једну, свету и саборну бива дубоко нарушена ако почнемо веровати да постоји истинитије сабрање. Ако постоји истинитије сабрање од онога које је Црква, онда за нашу веру Црква није једна, јер постоји ''истинитије и мање истинито'' сабрање, па је према томе не више ''једна'', већ бар ''две''. Ако није једна и саборна, и светост Цркве улази у сферу проблематичности, јер постоји и ''светија'' ствар. Управо, текстови које налазимо на псевдоревнитељским интернет – сајтовима сведоче дубоку свест о постојању ''правилнијих и мање правилних богослужења'', а самим тим, богослужење као основа, извор, и пројава јединства, саборности и светости кроз субјективан  став псевдоревнитеља постаје расаборованост, разједињеност и обесвећеност, која  суди ''несветости'' Цркве.

klapklap