„Prvi čovek na mesecu“ od danas u bioskopima

[Милан Ракић]

U Srbiji i ostatku sveta od juče počinje prikazivanje najnovijeg filma Damijena Šazela i sa Rajanom Goslingom koji kao glavni protagonist tumači lik Nila Armstroga – „The First Man“. Počinje, dakle, prikazivanje dugo očekivane poslastice za sve dečake koji nisu previše odrasli – posebno za one koji pored kerozina, u krvi imaju i LOX.

Iako je svetska premijera danas, film je već prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu, Festivalu u Torontu i Teluridu, odakle je unapred proglašen ozbiljnim takmacem za nagrade Američke filmske akademije. A ako je sudeći prema ocenama kritičara i kritičkih platformi (Rotten Tometoes – 90%, Mettacritic – 84 od 100,  Michael Nordine – B+…) čeka nas praznik za oči a gde će se “the First Man“ smestiti u ne previše brojnoj ali zato izuzetno kvalitetnoj tradiciji holivudskih blokbastera o američkom svemirskom programu i uspesima SAD u svemiru.

Da li će se smestiti ispred, iza ili u sredini niza koji do sada čine kultni „The Right Stuff“ i „Apollo 13“ te da li će i ovo ostvarenje steći laskavi status kultnog – ostaje da vidimo sutra i sledećih nedelja. No, ako još uvek ne kultnog, film je u Americi status kontroverznog stekao čak i pre premijere. U poslednje vreme ništa u SAD ne može a prođe bez skandala izazvanih banalnim patriotizmom, pa je tako i ovog puta. A razlog je malne smešan: u film nije uvrštena scena u kojoj Armstrong i Baz Oldrin na Mesec postavljaju američku zastavu, što je u delu patritoski naoštrene publike – a među njima je bilo i reakcija političkog establišmenta, na primer konzervativnog senatora Marka Rubia – izazvalo i negodovanje i najave bojkota.

Možda i razlog više da se film pogleda.

[Милан Ракић]

[BILI SMO U BIOSKOPU]

“Prvi čovek na Mesecu” – besprekorno

Patak Dača – heroj 23 i po veka – zastavu je na planetu X posadio tražeći zalihe pene za brijanje i tom parodijom trajno ovaj simbolički momenat kolonizacije i prisvajanja ispraznio realnog sadržaja. Ali, kako je istorija pobadanja zastava u novootkrivene ili novoosvojene zemlje zapravo istorija klasičnog kolonijalizma – gotovo da nema sumnje da je ovaj simbol na značaju izgubio i ranije, onog trenutka kada se kolonijalizam transformisao. No, uglavnom ništa ne stiže do ušiju američkih konzervativaca pa su i oko ljušture zapodenuli kvazi-političku borbu. Tako su filmu “The First Man” Damijena Šazela novokonzervativci i prepremijere žestoko prebacili izbacivanje scene pobadanja zastave na površinu Meseca prilikom misije Apollo 11. Na stranu podatak iz registra bizarosti savremene američke politike – za manjak američkog patriotizma optužen je kanadski režiser; novokonzervativna moralna policija je zapravo omašila sve: i film i kinematografiju i ceo fudbal i planetu. Jer najnoviji film Danijela Šazela sa Rajanom Goslingom i Kler Foi u glavnim ulogama je briljantan.

Možda je nekima (možda čak i meni) sa početka izgledalo da je izostavljanje scene marketinški trik producenata koje bi za cilj imalo stvaranje skandala pre premijere i besplatne reklame (jer i loša reklama je dobra reklama) – ali uistinu bi se uvrnutim činio bilo kakav plan koji bi podrazumevao da bi ljudi u bioskop dolazili da nešto ne vide. Ali nakon odgledanog filma odgovorno tvrdimo da to nije slučaj te da je film upravo bolji bez scene postavljanja zastave, baš zato što je bez bespotrebno patriotizovanih scena odstranjen i banalni nacionalni patos.

Stoga možda valja podsetiti da je prvi režiser sa kojim je vođen razgovor bio Klint Istvud. Zahvaljujemo producentima na promeni plana: film je izgubio na patriotizmu i mačizmu a (možda baš zato) dobio na kvalitetu (mada priznajemo: i Istvud je jednom prilikom demonstrirao da je sposoban da sablasnost tišine koristi kao dramsku tehniku). Ipak je na kraju odabran Damijen Šazel, režiser poznat po “La-la Land” – jednom mjuziklu, skoro pa chick-flick-u – pa je možda i bilo za očekivati istupanje iz rigidnih producentskih zahteva i žanrovskih ograničenja.

Strana „Prvog čoveka“do sada neobrađena u javnosti

I tu počinje ceo zaplet oko zapleta: centralna tema filma nije niti američki nacionalni ponos, niti svemirski program, niti sletanje na Mesec niti pivotalni momenat ljudske istorije, već jedna mala i slabo poznata ljudska i porodična drama: smrt Nilove dvogodišnje ćerke, nekoliko godina pre no što je Nil i postao deo svemirskog programa. Baš kao i svako remek delo – za oči praznik a za dušu uznemirujuć – i baš kao što uspeva samo u vrhunskim kinematografskim ostvarenjima i samo u rukama veličanstvenih režisera (primerice u “Pathfinders” Džona Forda) – film vas ostavlja trajno uznemirene. Scena sahrane Nilove Ćerke Keren sa samog početka ostaje utvara na koju se referiše samo povremeno ali koja je trajno obeležila sav ostatak radnje i skoro ga stavlja u drugi plan. Stoga i jedinstveni filmski efekat: naizgled centralna tema – svemir, tehnologija, osvajanje drugog nebeskog tela, patria, “ljudska vrsta napušta kolevku” – sve je to u poređenju sa jednom porodičnom tragedijom banalno i beznačajno. U umetnosti važi pravilo: “u ambivalentnosti je trik” a Šazel je briljirao.

I možda bi se kao jedina zamerka mogla (teškom mukom) izdvojiti odabir Rajana Goslinga za protagonistu. Na stranu što Rajan Gosling upečatljivo ne liči na Nila Armstronga (dok ostali glumci strahovito liče – Kori Stol u ulozi Baz Oldrina (ovo je možda i najbolja od svih rola: Cori je Baza odigrao besprekorno), Pablo Tel Šrajder u ulozi Džima Lovela i Lukas Has kao Majkl Kolins) – što i nije mnogo bitno – ovaj se popularni glumac iznova našao u ulozi ćutanja. Možda ga sustiže kletva Merlin Monro pa ga producenti biraju da bi ceo život igrao jednu te istu ulogu. Ali, kažemo, bilo je sa teškom mukom pronaći ovu zamerku: ipak skromnog i tihog Nila valja odigrati upravo ćutanjem a Gosling je u tome maestralno uspeo.

Fizički i karakterno u potpunosti „skinuo“ Baza

No, dajmo spisak svih onih konkretnijih elemata američke strane svemirske trke koje je film zahvatio: Nilov umalo fatalni šesti let na X-15, umalo fatalni Gemini 8, zaista fatalni trening ekipe Apollo 1 i na kraju uspešna misija Apollo 11 – sve predstavljene izvanredno precizno uz tek poneku grešku (primerice, film je Armstronga u misiji Gemini 8 predstavio na levom sedištu iako je on sedeo na desnom – ali zaista, prebaciti ovo bi bilo pravo cepidlačenje). Nasuprot uobičajeno higijeničnoj reprezentaciji stvarnosti svemirskih avantura, scene su zastrašujuće realistične: brodovi su prljavi, mračni, smrdljivi (da, režiserska je tehnika toliko dobra da se čak i to da naslutiti), škripavi, škrgutavi, savitljivi i krhki. Makar samo u ovome se da videti nivo do kojih je ekipa iza filma bila spremna i uspela da istupi iz uobičajenih matrica.

 
Scena sletanja na mesec je vrlo verovatno jedna od najboljih – ako ne i druga najbolja – svemirska scena ikad snimljena. Od stvarnog sleda događaja ne odstupa gotovo nigde – ima i 1202 računarsku grešku i neizvesnost prekomernog trošenja goriva, sve legendarne rečenice (nema ni potrebe da pominjemo male i velike korake, pa pomenimo onu samo malo manje poznatu: “You’ ve got a bunch of guys that are about to turn blue. We are breathing again”) spuštanje je užurbano, napeto i propraćeno sjajnom muzičkom podlogom a čak se mesta našlo i za onaj govor spremljen za predsednika SAD u slučaju nesreće – tek toliko da podseti na realnu opasnost i hrabrost potrebnu za podvig.

Za razliku od ostalih svemirskih blokbastera (The Right Stuff, Apollo 13, Prva šetnja, Saljut 7 i drugih) ovaj ozbiljno pretenduje da iskorači iz filmskog zanatstva te da se svrsta u prvu ligu filmske umetnosti. Bez trunke sumnje, na pomenutoj lestvici blokbastera o istorijskim svemirskim programima, „Prvi Čovek na Mesecu“ se smestio komotno na vrh – baš usled činjenice da film nije samo svemirski blokbaster već mnogoslojna drama (rame uz rame sa oba Solarisa: i Tarkovskog i Sodebergov) – čitavu klasu ispred ostalih.

Zaključak i savet: ne žalite vremena da “Prvi čovek na mesecu” odgledate više puta. Kod nas u Cineplexxu.

Stefan ALEKSIĆ