Први Васељенски Сабор

[Дарко]

Први Васељенски Сабор

(I Никејски Сабор)

Појам Васељенски Сабор

Васељенски Сабори (Сабор, на латинском concilium, на грчком συνοδος) су неодвојиви део Црквеног предања и врло значајни догађаји историје Цркве. То су скупови епископа читаве васељене, сазвани од византијске државе, тј. од владајућег императора. Разлози за сазивање сабора са васељенским значајем су најчешће биле појаве различитих јереси које су опасно угрожавале истинску веру Цркве и правилан начин живљења у Цркви. Карактеристика сабора који се сазивају у Православној Цркви, одувек је било саборско доношење одлука које су представљале заједничко решење проблема, значајног за живот Цркве, којим су се сабрани епископи бавили. Те одлуке (устаљени назив за те одлуке је канон) се, готово по правилу, увек записују и представљају норму живота и вере конкретне заједнице, које се тичу и на коју се односе. Постоје различите врсте сабора, сабори конкретне помесне Цркве, сабори више помесних Цркви и Васељенски Сабори.  Одлуке сабора једне помесне Цркве не представљају обавезу за лаике и јерархију неке друге помесне Цркве. Насупрот томе, одлуке, тј. канони, Васељенских Сабора који се тичу вере, поретка, учења, богослужења и дисциплине имају карактер обавезности за читаву Цркву. За сазивање и одржавање Васељенских Сабора, била је неопходна сагласност и присуство свих апостолских катедри, касније свих  Патријаршија, макар и у виду изасланика, уколико неко од првојерараха није био у могућности да својим личним учешћем да легитимитет скупу свих.

Процедура сазивања, одржавања, тока сабора као и спровођење и примењивање његових одлука су у ствари задаци које је организовала и вршила држава. Цареви су због тога имали право присуства на Саборима, али не и одлучивања, мада су и они потписивали саборске одлуке. Поредак рада на сабору је био тачно утврђен: распоред седења учесника установљен је на основу предања, обичаја, по поретку старешинства или првенства части и степена катедри које су заузимали чланови сабора. Цар је био тај који је отварао заседање сабора и који је на почетку сабора тим сабором и преседавао. Он је својим указом проглашавао одлуке сабора чиме је канон постајао законски значајан за империју.

Православна Црква је признала седам васељенских сабора, одржаних у периоду од IV до VIII века.

Политичка позадина Првог Васељенског Сабора

Аријева јерес се на историсјкој сцени појавила у једној сасвим новој ситуацији за Цркву. Наиме, Милански едикт (313. године) је документ који означава престанак систематских прогона хришћана и почетак једног коренито новог односа државе према Цркви. До тада, Црква није сматрана као за државу значајан друштвени и политички фактор, чак напротив, „она“ је  сматрана врло штетном и веома опасном појавом против које се треба беспоштедно борити на свим фронтовима, и на интелектуалном нивоу али и физичким истребљењем хришћана. Ипак, царство почиње да увиђа и да схвата да Црква није само пролазни моменат који ће са лакоћом бити преброђен, већ врло озбиљан фактор у друштву против кога није баш корисно борити се. Кључну улогу у промени смера државне политике према Цркви одиграо је Свети цар Константин (274 - 337). Он је приметио да непрестано непријатељство према Цркви, државни притисак, прогони, мучења и убијања не успевају да надвладају и униште Цркву. Хришћани су и поред тиранског става државе према њима постојали, и то у великом броју, у свим слојевима друштва, па чак и на двору. Иако, хришћани нису пружали оружани отпор државним прогонима, организована борба против хришћана је све више попримала, за државу, нежељене ефекте. Поврх тога, он је још и видео да хришћани због своје бројности могу бити врло корисни за остварење његових државничких намера. Наиме, Римска империја је била огромна држава распрострањена на свим странама до тада познатог света којом је због тога било изузетно тешко управљати. Систем којим се управљало овом државом била је тетрархија, тј. владавина четворице установљена у доба Диоклецијана, баш да би се постигло ефикасније управљање државом, али се и ова управа показала као неуспешна. Цар Константин је поново желео да успостави монархију са средиштем, не у Риму, него на Истоку, монархију која ће бити издељена на више историјских области. Он је схватио да и овај, већ опробан модел управе, сам по себи неће бити успешан и задовољавајући, те да је потребно још једно решење и средство које ће потпомогнути јединство империје. Управо ово место он је доделио Цркви; Црква је тај инструмент који је требао да изврши одлучујући утицај на остваривање и утемљење чврстог јединства у империји. (Цар Константин и потоњи Византијски цареви су знали да је најбоље јединство од свих могућих јединстава, идејно једиство, тј. јединство у идеји). Наравно, цар Константин је био свестан чињенице да пренагљене промене у држави и државној политици могу имати контра ефекат, и зато је само даровао слободу Цркви, остатак замисли је оставио у аманет наследницима; није је прогласио државном религијом јер је могло доћи до протеста и немира незнабожаца којих је још увек било у великом броју (ово је један од разлога због којих се цар Константин није крстио све до пред своју смрт).

Цар Константин је победом над Ликинијем 324. године, срушио тетрархију и успоставио монархију. Управо у том периоду долази до кључања сукоба у Цркви, у оној установи која је требало да оствари коначно остварење његове замисли. Он није могао мирно да посматра таква дешавања и зато је послао једнога шпанског епископа, Осију Кордобског да покуша да измири две супростављене стране. Ова мисија није уродила плодом. Тада се цар решава да сазове сабор свих епископа, који ће финансирати држава, на коме би дошло до коначног завршетка спора и умирења Цркве.

Политика цара Константина, престанак конфронтације између Цркве и државе и покушај да се Црква искористи као инструмент државног јединства је била узор државне политике огромне већине познијих византијских царева.

Историјат Сабора

Први  Васељенски Сабор је одржан у Никеји од 20. маја до 25. августа. Као што је малопре напоменуто, сабор је сазвао цар Константин Велики, а повод је била Аријева јерес која је унела многе раздоре у Цркву Христову. У раду сабора узело је учешће око 300 епископа, махом са Истока, са Запада их је дошла свега неколицина не челу са представницима папе Силвестра. У историји Цркве овај сабор је остао упамћен као „сабор 318 Светих Отаца“, али је тај број пре символичан и у вези са бројем Авраамових слугу. Документа и записи са сабора нису у целости сачувани, али ток његовог рада и главне одлуке су углавном познате. Сабор је отворен поздравним говором самога цара.

На сабору је установљен први део символа вере и двадесет канона и одредаба. Основа за састављање символа вере су била исповедања вере локалне Цркве у Кесарији Палестинској, једино је додат израз „јединосуштан“, који је раније чак био и одбачен на сабору у Антиохији 269. године, јер га је користио јеретик Павле Самосатски. Никејски Символ има осам чланова и представља сажето, али темељно богословствовање о Светој Тројици. Посебан значај има антиаријевска синтагма у којој се тврди да је „Син јединосуштан са Оцем“, која је потом била предмет многих спорења. На сабору су оци осудили Аријево учење и њега изопштили из Цркве, заједно са Теоном Мармаричким и Секундом Птолемаидским, јединим епископима који су му остали верни; сви остали „аријевци“ су се покајали и признали „символ вере“. Између осталог, на сабору је решен, Мелетијев раскол, настао почетком IV века у Египту. Наиме, за време Диоклецијановог и Максимијановог гоњења, у Египту се поред великог броја мученика за веру, појавио и не мали број оних који су се вере одрекли да би спасили себе, свој положај и имовину. Када је прошла опасност, многи од њих су желели да се врате у Цркву. Епископ Ликопољски, Мелетије, био је против тога, док је његов архиепископ, Петар александријски, био толерантан. Тада су се одвојиле групе мелетијанаца, које су имале своје засебне молитвене скупове. Сабор је одлучио да се Мелетије и епископи од њега рукоположени не рашчињавају, и да могу бити постављени на епископске катедре, тек после смрти званичног епископа и по сагласности народа. Једна од значајних одлука Сабора је и решавање спора насталог око слављења Пасхе. Неке малоазијске цркве су славиле Пасху, 14. нисана (то је датум по јеврејском календару, код нас март - април), заједно са Јеврејима, док су друге Цркве следиле традицију везану за Римску Цркву према којој се Пасха никада није славила са Јеврејима него увек после. Црква је на сабору осудила праксу малоазијских Цркава и установила систем према коме ће се мерити датум празновања Пасхе (Пасха се слави после 14. нисана, прве недеље после пуног месеца, после пролећне равнодневнице). Двадесет канона који су установљени на сабору регулишу нека питања црквеног живота, богослужења и администрације и важећа су и данас .

Иако су Арије и његове присталице осуђене на сабору, ова опака јерес је и доста година после сабора наставила да постоји, све док се нису појавили Кападокијски Оци са својим сјајним тријадолошким тумачењима којима су у потпуности побили и оповргли Аријеву заблуду.

[Milan Nikolic]

Могао си само још навести одакле је текст.