Претерана радост или претерана жалост?...

[ego]

Живим на јави.  0205_whistling

То је моје искуство, али ако неко има другачија, ко би му тако нешто могао одузети.  0205_whistling

[Милан Меденица :)]

То је моје искуство, али ако неко има другачија, ко би му тако нешто могао одузети.  :cheesy:

не, немам таква искуства.

али их живом човеку, све и да припада или не припада Православљу или било којој другој религији која приближно проповеда љубав као основ односа, нећу ускратити да ће познати истинску љубав или такав однос.

доживљај љубави као такав није стран некрштенима ма колико Православни бивали у илузији да је то за њих резервисано.

[ego]

Тако ми изгледа, на основу мог и искуства блиских људи, па све до генерације дедова и бака. Често ме је копкало зашто пријатељства и љубави почињу тако лепо, трају годинама и одједном може да се деси неки "кврц" и да свако продужи својим путем, или пак могу остати и даље заједно, али да љубав једноставно ишчили. Некада се она после неког времена поново врати, али некада остане тек да тиња. На основу примера, које сам могла изблиза видети, увек се иза свега крило неко крупно нарушавање законитости, које нигде нису лепше и боље описане, него у хришћанству.  

Нека од најлепших сећања и најискренијих пријатељстава, још од детињства нас везују за породицу даљњих рођака. Наши сусрети су увек били прави ватромет љубави и дечије игре нигде нису биле лепше. Били су у то време атеисти, као и већина, али њихове особине су биле заправо толико хришћанске. Можемо носити Христа у срцу, а и да не знамо за њега. Примењено хришћанство није увек у непосредној вези са вероисповешћу.

[Милан Меденица :)]

ок, сад се разумемо  0110_hahaha

[w.a.mozart]

činjenica je da često ljudi -van- Crkve umeju zdravije da se raduju ... a često se i veoma zdravo šale...