Претерана радост или претерана жалост?...

[Никола Ђоловић]

          Људи или претерују у претераним изливима радости или у претераним изливима жалости. Први сувише расипа а други се сувише уздржава. Ето, има и таквих људи који када им дође дете на свет не умеју да се радују адекватно са другима него и тај опит уврштавају у неку болесну тривијалност као да се ништа ново није догодило. И не само то, него и другима не дозвољавају да се радују са њима као да је неки грех у питању. Може то да буде и свадба (типа: „Не правим ништа па те зато и не зовем!“), или нешто друго. Дакле, чак и она страна која подразумева учешће у нечијој радости бива ускраћена онима који желе заједницу у томе. Штавише, мени такав опит радости има благе подударности са опитом жалости. Није ни чудо што неки ни благодат Литургије не осећају на својој кожи ако истој на овакав начин приступају као да се ништа ново није догодило под сунцем. И опет, превага духа материјализма у оном негативном а не васкрсном погледу (јер материја има своје место и улогу). Постаје битно колико ће се дарова добити од оних које (не) волиш. Читава плејада патогених односа! А ја желим да се из свега тога искључим, дисконектујем, и да, чак поред својих промашаја, останем само на путу једноставности Божије чија љубав све пред собом поравњава не поистовећујући се са лукавством фамилијарног, политичког, религиозног или било каквог склопа.

какво је ваше искуство?...

[Зорица екс Милева]

Да, имала сам слично искуство, када се роди женско дијете, а очекивало се мушко, па онда се понашају као да су били у прилици да освоје велике паре, али ето измакле им се у задњој минути, или кад се дјевојче удаје, па онда њезина фамилија препричава како је младожења богат и шта све има, и како није се могла боље да уда,па свадба од 1000 званица, и послије године дана пукла тиква и развод, или када дијете дипломира, па родитељи не смију ни да помену да не би испало како се они хвале, па се тако не смију да радују ни у присуству тог дијетета које им је донијело радост, јер Боже па то се од њега очекивало, па фамилија каже, ето видиш дијете се мучило, а сад ко зна хоће ли добити посао итд. да не набрајам, помало ми је мука од тог претјеривања у оба смера, и страха да се покаже љубав, јер ако то урадиш, онда си слаб, а ако си мушкарац онда ниси довољно мушко ако имаш емоције. Наравно ово су само појединачни случајеви, али ипак изузетно чести у мом окружењу. Језиво је до којих граница је човјек у стању да бјежи од нормалног поретка ствари...

[Милан Меденица :)]

моје искуство је прилично растрзано, ја бих, ал не иде, кад могу онда нећу  -smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='dada' />

а да сам паметан за себе нисам, пре сам паметан за другог. crosseo

ја сам човек несталне равнотеже и сувише сам искрен и отворен понекад да уме људима и да смета. 245245245

зато се лепо кријем на отвореном, па ко шта похвата  8084.gif

радујем се кад ми се радује, плачем кад ми се плаче, ал се трудим да не одем у напаст и једног и другог. 4chsmu1

[Милан Меденица :)]

почињем да се питам јел уопште људи умеју да се радују?

или да тугују?

или да уопште идентификују кад је којој емоцији место и време, на корист себи и другима  89898989898989

[antoneta]

      Ја сам приметила да мене људи доживљавају као екстра радосну особу. („екстра“ у смислу претераног, неоснованог, хиперболизованог, неосетљивог, вештачког и присутног јер се тако ваља)... до те мере радосну, да сам пар пута увидела да је неопходно да се оправдам и спасим се етикете – нереалне особе.. и када сам, преко своје воље, била приморана да другом предочим и опишем своје жуте минуте, побројим разлоге својих тугаљивости повремених, наведем евентуалне болне тачке итд... како би наставили да ме иоле схватају озбиљном. А уплаших се и да не помисле да сам неки хипи православац, из одреда "само љубав, радост, остало не постоји"...

    Покушавала сам да ухватим код себе сегмент који одаје овакву слику и утврдила да је то – тежња да не ражалошћујем другог својом бригом о којој бих говорила, подметнуто раме које би да ажурније скрати туђи плач и целу ситуацију што пре сагледа са позитивне или шире стране, жеља да измамим неком осмех... али оно што сам стварно пронашла као мањкавост јесте несташица дубљег саучествовања у жалости ближњег. Могла бих да нађем ту оправдање и тврдим да уствари не желим да други упадне у очајање, а да бих пре да га охрабрим и цео процес оплакивања скратим, али мислим да је понекад потребно и дозволити себи да заплачеш са другим. Свима да смо све. Искрено и одмерено... а други поставши можда сигурнији у твоју добронамерност после ће вероватно и твој дати предлог разумније и отвореније прихватити...

    Добро, можда бих могла и да убацим повремено причу о свом неком проблему... да не стекну утисак да радост моја проистиче из неког савршеног живота лишеног сваке потешкоће... хех 70A.gif

[Милан Меденица :)]

јес, отворено показати емоцију, не ускраћивати се ничим пред неким ко није свиња која ће позобати такав бисер.

[antoneta]

      Људима је... потребна утеха. Понекад заборавимо ко је Утешитељ, па нам значи саосећање другог много више него обично... Осетила на себи.

    А некад је то пут којим ћемо увести и приволети неког Цркви.

[ego]

БЕСЕДА

о Пресветој Деви Богородици

А теби ће самој мач проћи кроз душу (Лк. 2, 35)

Ко би се и приближно могао сравнити с Господом у стрпљивом подношењу страдања на земљи тако као Пресвета Богомати Његова? Старац Симеон, украшен сединама као бели лабуд, пророчки је провидео њене болове у будућности, и сравнио је те болове са продирањем мача кроз душу. Један мач прошао је кроз душу њену, када је праведни Јосиф посумњао у њу за време бременитости, други кад је морала бежати у Мисир испред мача Иродова, трећи и четврти и десети и многи и многи када је посматрала ненавист и сплетке старешина јеврејских против Сина њеног, из дана у дан за све време Његове проповеди и чудесног деловања међу људима. Но најоштрији мач прошао је кроз душу њену када је стајала под Крстом Сина и Господа свога. Тај мач је провидео и њој прорекао свети старац Симеон. Величанствено је и узбудљиво њено ћутање, којим је као завесом покривала све болове своје, све ране срца свога. У сумраку свих тих многобројних болова, наслаганих у срцу њеном пречистом, светлило је неугасиво кандило вере и наде у Бога и преданост Богу. Ненадмашна у племенитости слушкиња Господња! Она је видела себе јасно у Божјем плану људског спасења; она је читала у пророцима о себи; она је разговарала с ангелима — весницима Божјим. Зато све што је долазило на њу, радост или мука, она је знала да од Бога долази, те нити је клицала у радости нити роптала у муци. Него је ћутала и све слагала у срцу своме.

О Пресвета Дево Богородице, помози и нама да слично Теби будемо покорни вољи Божјој. Сину Твоме и Господу кроз Тебе слава и хвала вавек. Амин.

Пролог

[ego]

Постоји народна изрека која каже: "У добру се не понеси, у злу се не покуди."

[ego]

      Људима је... потребна утеха. Понекад заборавимо ко је Утешитељ, па нам значи саосећање другог много више него обично...

4chsmu1

[Милан Меденица :)]

      Људима је... потребна утеха. Понекад заборавимо ко је Утешитељ, па нам значи саосећање другог много више него обично... Осетила на себи.

     А некад је то пут којим ћемо увести и приволети неког Цркви.

саосећање је већ довољно сасвим, тачније поделити и радост и тугу, као и све оно између.

однос имати, укратко речено.

недостатак односа узрокује недостатак комуникације, колико на свесном и когнитивном нивоу, толико и на несвесном и емотивном.

[ego]

Комуникацијом, која је неутемељена у Христу, не може се остварити блискост.

[Милан Меденица :)]

Комуникацијом, која је неутемељена у Христу, не може се остварити блискост.

дај молим те, шта ти мислиш да други људи не умеју да воле или тугују само зато што не верују у Бога, па још у хришћанског?

[ego]

Откуд ти то? Наравно да могу. Али остварити праву, трајну блискост није могуће без хришћанских основа, па били они свесно познати или само интуитивно.

[Милан Меденица :)]

живи у илузији, шта да ти кажем.

Дух дише где хоће.