УМЕСТО ЕВРОПСКОГ ПУТА ТУРСКА КАЛДРМА

[Баба]

Пише: Бранко Радун   

петак, 14 мај 2010 21:19

Турска се „враћа на Балкан“ понављају многи аналитичари и новинари, нарочито они прозападане оријентације. Оно што је занимљиво је да многи који су осетљиви на питања људских права и демократске слободе не смета ни мало агресивни повратак Турака са очитим амбицијама да доминирају на добром делу полуострва. Када видимо да се наше сорошевске нво попут Хелсиншког одбора утркују ко ће више да нас убеди у благотворност повратка Турске на ове просторе.

По званичној турској пропаганди, а коју подржавају англосаксонски медији и интелектуални ресурси а коју овде продају њихови „дилери“ флоскула Турска владавина Балканом је била поптуно позитивна. Турци су овде донели мир и стабилност и просперитет, а Турска је била једна толерантна и мултикултурна империја у којој је свако могад да нађе своје место под сунцем. Сукоб Срба и Турака на Косову 1389. је тек један лични сукоб Кнеза Лазара и Султана Мурата после кога су се односи два народа „побољшали“. Чини се да у ту много пута понављану пропаганду верују и неки њени носиоци, па им се дешава да претерају до апсурда тврдећи како је Србима на пример било најбоље у време Турске окупације.

Да би се Турска вратила на Балкан и да би реафирмисала османско наслеђе у свим сферама потребно је очигледно избрисати или потиснути сећања на османслијске зулуме и геноциде, ћелекуле и данак у крви, прогоне и мучења милиона балканских хришћана током векова њихове сурове азијатске деспотске окупације. Међу свим освајачима и окупаторима Балкана, којих није било мало, се нарочито Турци истичу по својој суровости и бруталности. Но сада све то треба заборавити и представити као једну идилу мултикултурне коегзистенције у којој су сви живели у миру и благостању. Треба игнорисати све злочине и „суочавање са прошлошћу“ кажу нам исти они који Србима натурају суочавање са „злочинима из прошлости“.

Та иста Турска је јавним и тајним каналима вршила притисак на Србију да донесе резолуцију о Сребреници а при том игнорише геноцид над Јеременима. По Блицу су се наш министар спољних послова и министар спољних послова турске сретали више пута тајно да усагласе текст резолуције о Сребреници. Чак је и Давутоглу признао да се са Јеремићем срео 11 пута за пола године. Ако је и од Турака много је.

Недавно је у у потписана истамбулска декларација од стране председника Бориса Тадића и Абдулаха Гула, као и од председавајућег председништва БиХ Хариса Силајџића и она је са правом дочекана са неверицом у Републици Српској. Тамо политичари и јавност сматрају да је овом подршком унитарној Босни званични Београд њима забио нож у леђа. Како је Србија потпуно „легла на руду“ и подржала ове иницијативе Анкаре није ни чудо што министар спољних послова Турске каже да су се наши односи „драстично побољшали“ и што су Тадић и Јеремић тамо веома популарни. 

Турска жели да оствари доминацију, барем над делом Балкана преко локалних муслимана (Албанаца и босанских муслимана) а наравно говори како јој је у интересу „стабилност региона“. Они се сада „инсталирају“ у Тирани, Приштини и Сарајеву који треба да буду плацдарм њихове неоосманске аспирације на полуострву. У почетку је то пре свега дипломатски, медијски и економски продор а касније је могуће и озбиљније војно-безбедносно присутво на овим просторима. Све ово се дешава под покровитељством Америке која жели да се растерети и да део свог утицаја препусти Турској како се овде не би поново „убацили“ Руси (па и Немци). Преко Турске се остварује стабилизација доминације САД на балканом а истовремено „плаћа“ американцима неопходан ангажман Анкаре на Истоку.

Турска је важан играч у америчком тиму, али показује и знаке повећане самосталности у свом спољнополитичком наступу. За своје амбиције на балканском полуоствру и ревизију историје Турска добија подршку од Вашингтона, нарочито од када је постало јасно да од брзог уласка у ЕУ нема ништа. Турска уместо амбиција евроинтеграција сада настоји да под покровитељством САД створи своју балканску унију. На тај начин би се Балкан везао за Турску и тиме се Русија и кључни играчи ЕУ попут Немачке држе по страни од овог стратешки битног простора. У времену велике економске кризе која дрма планетом Америка на тај начин настоји да одржи своје уздрмане позиције у неким регионима попут Балкана.

Каква је последица ове и овакве политике председника Тадића? Пре свега очигледно је да од уласка у ЕУ нема ништа те да се Србија окреће Турској и подвргава њеном упливу. Уместо евроинтеграција нуде нам се османске интеграције Балкана које значе доминацију Турске уз подршку муслиманског елемента и марионетских влада балканских државица. Опет се понавља ситуација од пре више од пола миленијума кад су разједињене балканске и српске државице једна по једна падале у руке агресивним и безобзирним Труцима. Но онда је Србија била ипак стожер отпора турској освајачкој политици а сада му на жалост највише асистира (најновији стуб спољне политике). Суштина њихове политике је да нас

уведу у НАТО и да уечствујемо у туђим ратовима те да на Балкану опет дође време Турске доминације која је по злу запамћена. Тако ће нас домаћи „најевропљани“ одвести уместо, како они то воле да кажу, у „светлу европску будућност“ у „мрак азијатског ауторитаризма“.

http://www.vidovdan.org/

[Стефан]

Истамбулска декларација је нешто најсрамотније што је Србија потписала. И то са Харисом Силајџићем,еееј! Чему потписивање докумената са балканском талибанијом?

[Leo I Magnus]

Истамбулска декларација је нешто најсрамотније што је Србија потписала. И то са Харисом Силајџићем,еееј! Чему потписивање докумената са балканском талибанијом?

Слажем се..а после декларације кренуло шлихтање педерацији.а забадање ножа у леђа Републици Српској!

[Стефан]

[medjugorje]

mi i treba između sebe da sklapamo saveze

sramota za kršćanstvo

[дибидусрус]

У чему је проблем? Руски председник је 2000. године је реко да имају намеру да обнове Османлијску империју.

[Стефан]

У чему је проблем? Руски председник је 2000. године је реко да имају намеру да обнове Османлијску империју.

Па нек руски председник прави исламска царства,шеикате,санџаке,беглербеглуке,пашалуке и сл. исламске творевине на својој територији.

Кад је већ заинтересован,нек да државу оним фанатицима што се саморазносе по метро станицама.

[Стефан]

mi i treba između sebe da sklapamo saveze

sramota za kršćanstvo

Управо! Да мало више конкретизујемо екуменски дијалог! 

[дибидусрус]

У чему је проблем? Руски председник је 2000. године је реко да имају намеру да обнове Османлијску империју.

Јој, која сам ја будала. Турски а не руски председник. Соу сори...

[Милан Меденица :)]

[Booba]

Медо, одушевио си ме овим филмићем!!! Насмејала сам се баш  0110_hahaha slavabogu :cheesy2:

То је то. Умерено све. И Бетовен звучи феноменално са таквом интерпретацијом и аранжманом. Не бити по сваку цену скептичан за све што је ново и са стране, а опет-задржати своју традицију. Еееех...треба то да уђе у човечију главу.

[Стефан]

Јој, која сам ја будала. Турски а не руски председник. Соу сори...

that explains alot. Али си ме збунио заиста  4chsmu1  4chsmu1

[suza]

mi i treba između sebe da sklapamo saveze

sramota za kršćanstvo

bice kasno  jel ce u prici ostati ma taman jos  kad bi imali vremena  liljadama godina,prepirati koje na pravom putu mislim i to je to  kad se jednom obazru iznenada  ce morati da shvate da je kasno za sve svima

[Баба]

Муса Кесеџија по други пут међу Србима

Пише: Слободан Рељић   

понедељак, 21 јун 2010 11:15

Читајући управо објављену студију „Неоосманизам - повратак Турске на Балкан”, сетио сам се једног скупа на Исламском теолошком факултету у Сарајеву од пре две деценије. Препун амфитеатар, полусветло, пригушени мир у којем се осећа пренапрегнутост и суздржавање и говорника и слушалаца… Таквих атмосфера нема после рата. Та енергија се дуго скупља по буџацима, предграђима, у завереничким разговорима који се воде полушапатом и онда негде одлете. Остану само резултати. После „пуцања” настаје нова реалност.

Ових дана на полици, међу књигама, о исламу препознајем наслов: „Исламски фундаментализам - шта је то?”  Бела подлога, црна слова, зелене илустрације; мало арапски стилизовани фонтови за име недељних муслиманских новина „Препород” и крупним зеленим словима исписан назив часописа „Исламска мисао”. Зборник уводних текстова и дискусија изречених тог 13. јануара 1990. године. У „Ријечи приређивача” објашњење да је то „знанствени скуп који би ријешио или бар дао одређене теоријске смјернице за рјешавање дилема које се јављају уз феномен политичког ислама и/или политичке, па и дневно-политичке рецепције ислама”. Било је око 500 слушалаца и извештачи 26 редакција листова, радија и телевизија (међу извештачима и моја маленкост). Ал’ су некад „научни скупови” били посећени! Говорници су из Сарајева, двојица „зналаца” из Загреба (публициста и католички теолог) - и др Дарко Танасковић.

У утиску који и после две деценије носим готово да цинично звучи помињање „теоријских смерница”. Био је то „политички ислам” у акцији. И најпре бих то расположење и закључке могао да сравним с једном реченицом из зборника: „Баук исламског фундаментализма, онако како га је доживљавала и интерпретирала наша јавност у последњем десетљећу, производ је параноидне и исфрустриране свијести која је једну нефункционалну и анахрону организацију друштва и своје интересе у њему штитила серијском производњом увијек нових непријатеља.” Толеранција је тада значила слушати то мишљење с разумевањем. Време које је дошло ставило је „исфрустриране и параноидне свијести” на њихова места.

У „научној арени” где се и аплаудирало, навијало, звиждало, довикивало, наступи проф. Танасковића били су главне тачке напетости. Његово опонирање потреби скупа да се опасности исламског фундаментализма минимизирају изазивала је перманентни пригушени бес. И данас се сећам неког мог дубинског страховања куд би тај „демократски дијалог” могао да крене. И „чујем” озбиљан и самоуверен професоров тон. И „видим” како се накупљени бес растаче и разговор, ипак, наставља.

СУОЧАВАЊЕ СА ЧИЊЕНИЦАМА То је исти онај тон којим је написана ова, невеликог обима (107 страна), али врло битна књига „Неоосманизам”. У њој „Танасковић објашњава и због чега на све то (нову улогу Турске, прим. Р.С.) ћуте и Вашингтон и Москва, као и Брисел и Пекинг, а српске политичаре у Београду и Бањалуци упозорава… да се у српској народној перцепцији биографија Мехмед-паше Соколовића прије везује за ‘данак у крви’ него за блиставу великовезирску каријеру једног сународника” (из рецензије проф. др Ненада Кецмановића).

Овакве књиге су потребне јавности да би нација у битним тренуцима могла да се суочи с чињеницама. Чињенице које се ту налазе су често запањујуће, али закључци, ипак, разумни, практични, „хладне главе”.

„Минарети су наши бајонети, а куполе наши шлемови, џамије су наше касарне, а верници наши војници. Ова божја војска чека моју веру. Алах је највећи! Алах је највећи!” Због говорења ових стихова на јавном скупу је Тајип Ердоган 1997. године морао да напусти место градоначелника Истамбула и због „подстицања на верску мржњу” провео четири месеца у затвору. „Инкриминисано дело било је јавно рецитовање стихова из песме Војничка молитва (1913) Зије Гакалпа (1875-1924), идеолога и песника, једног од утемељитеља (пан)туркизма, а песма је написана у време балканских ратова.” Али, стихови које смо навели на почетку пасуса не постоје у оригиналној песми. Појавили су се ту на крају XX века „из непознатог извора”. Треба ли напоменути да је развој ситуације у „секуларној Турској” Ердогана „казнио” тако што је он данас премијер те земље.

Министар иностраних послова Ахмет Давутоглу и писац је књиге „Стратегијска дубина”, у којој су изложени геостратешки приоритети неоосманистичке Турске. Без неких теоријских магли, кад разматра повратак на Балкан, Давутоглу упућује да се треба усредсредити на „два темељна традиционална ослонца османско-турске балканске политике, Бошњаке и Албанце”. Оптирање за јаку Албанију, централизовану Босну и самостално Косово је из разлога „супротстављања руском (преко Бугара и Срба) и немачком (преко Хрвата и Словенаца) утицају у региону”. А: „лук који иде југозападно и протеже се од Бихаћа, па кроз Средњу и источну Босну, преко Санџака, Косова, Албаније, Македоније, Крџалија, до источне Тракије, за Турску је балканска геополитичка и геокултурна жила куцавица”.

Док се чита ова министрова реченица, не можете а да се не сетите с каквим подсмехом и презиром се деведесетих и код нас говорило о уоченој „зеленој трансферзали”. У Дејтонској Босни Давутоглу „препуштање готово целе источне Босне” доживљава као пресецање „везе између Санџака, Косова и Босне” и зато је „од највећег значаја, наглашава турски Министар, одржати бар постојећи коридор код Горажда”. Или је овај човек параноик или смо ми историјски неодговорни? Али, готово да уопште не треба сумњати да у Берлину, Москви, Лондону или Вашингтону мисле да је турски министар „залутали љубитељ” неоснованих жвака из велике збирке маничних теорија завере.

ЕПИЗОДА ГЕНОЦИД А „неподношљива лакоћа” нашег разумевања нашег положаја лепо се види и на „епизоди геноцид”. Кад је Спољнополитички комитет Представничког дома америчког Конгреса 4. марта 2010. године донео резолуцију у којој је погром над Јерменима осуђен као геноцид, „Анкара је одмах повукла амбасадора из Вашингтона на консултације, отказано је редовно годишње заседање Америчко-турског савета, запрећено је и другим болнијим мерама одмазде укључујући и отказивање замашних војних поруџбина.” И када је Барак Обама, поводом 95-годишњице геноцида над Јерменима, ово назвао „велико страдање” (избегавајући реч „геноцид”), Турци су то примили „са жаљењем, као израз погрешног и једностраног политичког виђења”. Истовремено, министар Давутоглу је (19. марта 2010.) новинарима, који су га пратили на путу у Бугарску, „најављивао да ће се, захваљујући турском заузимању, ‘Срби извинити због убијања Турака (сиц!) у Сребреници’”. Скупштина Србије, наравно, не обраћа пажњу како се понашају други у свету, мирно „мете испред своје куће” и уздигнута чела жури у геноцид. Да нам се не би приговарало како ту одуговлачимо, не поштујемо светла начела Хашког трибунала, а безглаво молимо за пријем у „европску породицу народа”. И због катарзе, наравно. А “после контроверзног тројног самита Гул-Тадић-Силајџић у Истамбулу,(24. 4. 2010.) најављено је и да ће Ердоган на годишњицу злочина одати почаст жртвама у Поточарима.” Било би логично и да одржи једно предавање о геноциду. И да се обезбеде слушаоци с обе обале Дрине.

„Важно је схватити”, пише проф. Танасковић „да Турска, и онда кад се њено деловање уклапа у стратегијске пројекције неке велике силе за дати простор, првенствено полази од намере да реализује своје интересе… Турска може бити нечији регионални повереник, али никада безусловни послушник.” Много би се могло научити од „неоосманске Турске”.

Рецимо да изнад парцијалних, партијских и групних интереса увек постоји виши разлог. Држава. Сукоби кемалиста и неоосманиста знају бити крајње сурови, сасвим недемократски. Али: „и за кемализам и за неоосманизам идеологија ‘државног разлог’ је на пиједесталу највишег начела политичког деловања, без обзира на то што је у много чему различито сагледавају. Захваљујући томе и постоји дубински континуитет у нововековној турској спољној политици.”

Полако али сигурно, многе парадигме се мењају. Многи планови ревидирају. Многе тактике прилагођавају „новонасталој ситуацији”. Тако се наша европска надања, која нису имала алтернативу, лагано хладе. Приметан је напор већег дела „уморне Уније” да се некако у Европу увуче Хрватска. Чак и ако тај напор не добије формалну завршницу, то само по себи „исцртава” ону границу из XИX века. Као што су „низ воду” пуштене Грузија, па и Украјина, тако и европски југоисток, западни Балкан или како се ово парче Европе већ не зове, може ускоро осетити да чак и чиновници плаћени да послују око „проширења Уније” губе ентузијазам. У ваздуху ће као фатаморгана само лебдети „чврсто обећање” да ћемо чим прође Велика криза, бити позвани…

Зато би ваљало обратити пажњу и на следећу реченицу нашег некадашњег амбасадора у Ватикану и Анкари: “Има, међутим, основаних разлога да је то окупљање држава западног Балкана ради убрзавања њихове евроинтеграције, којој и сама (Турска) званично тежи, а што се истиче као главни мотив садашњег појачаног активизма Турске, дугорочно заправо смишљено као алтернативни процес стварања некакве ‘балканске уније’ која би могла, али не би морала да се прикључи Европској Унији. Пијемонт такве ‘балканске уније’ била би, наравно, Турска.”

Закључак књиге Дарка Танасковића носи у себи веру да здрав разум још увек обитава међу Србима. На свим нивоима. „Неоосманизам није, сам по себи, ни добар ни лош. Из аспекта историјске логике и ‘утилитарне етике ‘(С. Стојановић), могло би се рећи и да је легитиман. Препоручљиво је, кад се о њему говори и пише, избегавати позитивне или негативне вредносне судове, а поготово предрасуде.” „Игнорантско прећуткивање или саучесничко подразумевање” су такође опасни, вели наш дипломата. „Најопасније је, ипак, незнање, на које нико више данас нема право. Јер, већ сутра може бити касно за учење.”

Фонд Слободан Јовановић, Београд

извор

[Баба]

ХРВАТИ И НЕМЦИ ТВРДЕ: СРБИЈА ЈЕ ЗВАНИЧНО ОБАВЕШТЕНА ДА НЕЋЕ БИТИ ШИРЕЊА ЕУ

јул 1st, 2010 | Од Инфо-Служба | Категорија: Политика

Непоколебљив немачки став да се заустави проширење моглао би да зада тежак ударац политици председника Бориса Тадића, који је јавност уверавао да ће Србија у рекордном времену ући у европски клуб.Да ли Европска унија зауставља проширење? „После Хрватске нико више у ЕУ“, тај наслов, уз фотографију немачке канцеларке Ангеле Меркел, налази се на насловној страни загребачког недељника „Национал“.

Да је Европска унија потресена економском кризом и уморна од проширења, и није нека вест. Али недељник „Национал“ у најновијем броју тврди да је немачка канцеларка Ангела Меркел уверила чланице Европске уније да се, после примања Хрватске, одустане од даљег проширења на југоисток Еуропе. Тврди се и да су све државе које претендују на чланство о томе последњих дана поверљиво дипломатски обавештене.

У прилог те тезе наводи се одлука ЦОРЕПЕР-а, Одбора сталних представника Савета Европске уније, да се Хрватској дозволи отварање три преостала поглавља преговора о пуноправном чланству, уз истовремено одбијање водеће институције Уније да расправља о захтеву Србије за кандидатуром.

Непоколебљив немачки став да се заустави проширење моглао би да зада тежак ударац политици председника Бориса Тадића, који је јавност уверавао да ће Србија у рекордном времену ући у европски клуб. То истовремено избија карте из руку заговорницима теорије завере, који су годинама тврдили да постоји неки сценарио по којем ће Хрватска за чланство у Унији морати да причека остале државе из региона.

Истовремено, Белгија, која 1. јула преузима ротирајуће председавање ЕУ, поручује да жели да постигне напредак са три земље које желе да се прикључе Унији: Хрватском, Исландом и Турском.

ЧВРСТА АНГЕЛА МЕРКЕЛ Немачка канцеларка још од марта 2009. истрајава на томе да ЕУ нема снаге за даље ширење док не консолидује своје институције и унутрашње односе. Сада је Ангела Меркел наметнула и Европској унији тај резолутни став.

И док се у хрватским медијима нагађа какве ће то последице имати на унутрашњу политику Србије, општа је оцена да су одлуком ЦОРЕПЕР-а Хрватској отворена и последња врата за завршетак преговора у следећих неколико месеци, по могућности до краја године, како би на пролеће 2011. могао да буде потписан коначни споразум и одређен датум уласка.

Хрватска ће можда још имати неких тешкоћа при затварању појединих поглавља, посебно оног о правосуђу али, како се у више наврата поручивало из владе у Загребу, ни на том плану не би требало да буде већих проблема.

Одлука ЦОРЕПЕР-а о Хрватској могу се протумачити само као исказ жеље чланица Уније да најзуад скину са дневног реда ту предугачку причу о хрватским преговорима, не само због Хрватске него још више због саме Уније.

БЕЛГИЈСКИ ПЛАН Белгија жели да настави да ради на три питања на којима је радила Шпанија, а то су питања Хрватске, Турске и Исланда, већ је поручио белгијски повереник за европске послове Шастел. Споменуо је могућност отварања новог поглавља у преговорима с Турском током идућих месеци. Што се тиче Исланда, он може да очекује да ће постати 29. чланица ЕУ, пошто Хрватска буде примљена у чланство, вероватно 2011. или почетком 2012. године, оцењује агенција АФП.

Дојче Веле