ШТА ЋУ САД С`РУКАМА?

[Vaske]

"шта са рукама"?

Ово сам схавтио у смислу потребе за неким креативним радом, изразом, самообликовањем. Недоумица ме нерјетко спопада, и то слична твојој, ако је ријеч о питању - писати или не писати?

Писање је посао над пословима, понекад је "врједносно" понад и самог мишљења,јер нерјетко или пак у принципу, језик мисли прије нас, па нам се много тога открије приликом самог писања.

Из искуства, нисам неки поборник писања на начин - пишем кад код ми падне на памет- јер и писање, по мом мишљењу, без обзира што је одрживо само по себи и што не захтјева унапред оно осмишљено писања, ипак захтјева некакву предигру мишљења, односно захтјева некакво овођење у "игру" мишљењем.

Под игром овде не мислим нешто попут пуке игре ријечи,већ мислим више једно излажење изван овог свијета стега, конвенција итд. у један простор неспутан у којем језик чува истине скривене и открива их бојом ,обликом, ријечју, само играчима који ступају у ту игру, односно оним који бивају разиграни.

Хоћу рећи, ма колико некада били " пуни" мишљења о нечему не значи да смо и слободни ( довољно разиграни) да примимо истину о томе, али кад се разиграмо итекако има смисла оно писање како си га ти окарактерисала и оно је у принципу једино "право писање" из језика.

Укратко сам за чекање "инспирације" само што је то јалова ријеч и неговори довољно о ономе на шта се односи.

[Jelena Vitorovic]

Da, Kreativnost je dobar uvod za dalje, iako to u prvom momentu nisam imala u vidu. Kreativnost,  mi kao stvaraoci sopstvenog hoda. Kakav dar!!! Dar koji nam pruža da se izrazimo, upoznamo,tragamo za, Ko smo, a ne Šta smo? Kako ćemo se ispitati, istražiti, ako ne kroz sopstvene talente, kreacije, ideje. Naš hod se izražava upravo kroz našu zainteresovanost  za naše talente. Kroz njih gradimo sebe, usavršavamo se, i da bi bilo potpuno, celo, podelimo to sa drugim, u čijim ćemo se očima ogledati, odnositi i kroz odnos sa njim, steći identitet i postati Ko, a kroz Šta.

Kako je sve povezano. I kako nas sve vodi ka drugom, ka odnosu kao nečemu što je nužda ne bi li živeli.  Na kraju, da li nam uopšte vredi da budemo članovi sa rukama u džepovima, da ne učetvujemo, da budemo posmatrači koji daju sud i svode zaključke? Kakva je korist od toga, biti prolaznik u sopstvenom životu, a pritom živeći tuđi. Ili da ipak probamo da nađemo odgovore?!

Da, kreativni rad kao putokaz, kao prečica ne bi li nas uputio na drugog. Hvala Vaske.

[Tanja]

Eto, kada se najmanje nadas dodje odgovor na prosto pitanje STA CU SADA SA RUKAMA. Sigurna sam da je mnogima palo na pamet i da je pitanje dobilo svoje mesto. Forum nam je svima nedostajao, cak i "nama" koji smo uporno poricali "zavisnost". Sta sa prstima, rukama, mislima. Dobro je da smo se malo i odvojili, uvideli koliko smo jedni drugima vazni i potrebni. Jos jedan odgovor za one koji su uporno protiv ovog nacina izraza. Mi jesmo "no life" drustvo, ali smo zajednica, zajednica  0110_hahaha. Da se vratim ipak na temu, bolje reci teme. Kao sto Carinik lepo rece kako su njegove ruke propeleri pred ispovest, Jelena ce ipak da poleti... nama potrebe nabrajati, pokusacu da produbim razmisljanje. Sta sa rukama u susretu sa sobom, svojom nesavrsenoscu, svojim - razumem, a zasto ne primenjujem? Zasto mi pogled u mene izaziva drhtavicu, jezu pa radije pogledam drugog, njime se bavim ili onim sto je proslo ili...

Zaisa, sta sa rukama i sobom  319.gif? 

0110_hahaha.gif' class='bbc_emoticon' alt='iron2ljuba' />

[Tanja]

Mogu i aplauzi  klapklap. Prosledjujem vam poruku amaterskog pozorista Teatar 5:

Predstava Paklena pomorandza ce biti izvedena na BAP-u u cetvrtak u 20 casova u Domu kulture Studentski grad, na Novom Beogradu.

Ulaz je potpuno slobodan!!!

[Jelena Vitorovic]

klapklap bliss jeeee klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap

Pre svega da ČESTITAMMM, i da iskoristim priliku da kažem, da nikako ne bi trebalo propustiti predstavu kao i energiju tih mladih ljudi.

[Jelena Vitorovic]

Eto, kada se najmanje nadas dodje odgovor na prosto pitanje STA CU SADA SA RUKAMA. Sigurna sam da je mnogima palo na pamet i da je pitanje dobilo svoje mesto. Forum nam je svima nedostajao, cak i "nama" koji smo uporno poricali "zavisnost". Sta sa prstima, rukama, mislima. Dobro je da smo se malo i odvojili, uvideli koliko smo jedni drugima vazni i potrebni. Jos jedan odgovor za one koji su uporno protiv ovog nacina izraza. Mi jesmo "no life" drustvo, ali smo zajednica, zajednica  crosseo. Da se vratim ipak na temu, bolje reci teme. Kao sto Carinik lepo rece kako su njegove ruke propeleri pred ispovest, Jelena ce ipak da poleti... nama potrebe nabrajati, pokusacu da produbim razmisljanje. Sta sa rukama u susretu sa sobom, svojom nesavrsenoscu, svojim - razumem, a zasto ne primenjujem? Zasto mi pogled u mene izaziva drhtavicu, jezu pa radije pogledam drugog, njime se bavim ili onim sto je proslo ili...

Zaisa, sta sa rukama i sobom  ? 

https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt=':nene:' />

Zamalo da opet upadnem u zamku o kojoj govoriš, jer obično deluje kao da si sve rekla,i lepo si rekla, fino zborila, iscrpla suštinu rečima...učini mi se da nemam šta da kažem, ali ne. Ipak ima, uvek ima, iako zvuči poznato, čak jasno,razumljivo uvek ima još, uvek je novo. Baš tu se čovek prevari kada pomisli da je već viđeno. Kakva udica!

Ustvari ... učestvovati, neprestano, dozvoliti sebi da čuješ i vidiš, i kada se možda učini besmisleno, eto odgovora iza nekog ćoška, kroz reč, kroz pogled, situaciju. Tu je ključ svih odaja. Onda se čovek ne može zaustaviti, davanje t.j. učestvovanje postaje nasušna potreba, jer prosto traži čoveka i njegovo odnošenje sa nekim, a kroz odnos se izražavamo, ostvarujemo, i stalno hodamo , hodamo. Ne pristaje se više na stajanje. Lampa u kojoj uvek ima ulja. I onda znamo odgovor, znamo jer ga u dubini srca znamo, jer to lepo u sebi pogledamo, u drugom prepoznamo i šaljemo dalje, i to se ne ćuti, nemoguće je ćutati. Uh....

A sada idem malo da gledam u ogledalo.  laie_14

[Jelena Vitorovic]

А као прилог нашем дијалогу препоручујем један текст који сам поставила на теми " Да нам Христос буде мера свега". Да вам уштедим време, ево линка  sHa_sarcasticlol

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6232.0.html

[Jelena Vitorovic]

....I tako, ne znamo šta sa rukama, jer današnja realnost jeste realnost drugih, a životi se prelivaju u živote drugih, iako nepozvani ulaze u njih ćeretajući uz kaficu. I to je razumljivo i popularno, ima se šta za reći. A kada treba pogledati u ogledalo i pogledati se licem k licu, odstupa se, jer pogled traži odgovor, nikome drugom do sebi, a sami smo sebi najbolje sudije.

[Цвеле1993]

Јел ово тема за монолог? 245245245

[Jelena Vitorovic]

He,he, ne nije, mada moram priznati da si me slatko nasmejao  0110_hahaha. A nisi daleko ni od teme, jer to je upravo pitanje koje navelo da se ova tema pokrene: Zašto se ljudi ne uključuju? Da li je zaista toliko slađe raspravljati o dešavanjima u dnevnim novinama, nego pokrenuti misao u jednom afirmativnom smeru pre svega za sebe, a onda i druge? Ili se danas, što je apsurd, kada imamo takav pristup informacijama prosto samo ugnezdila  jedna površnost , u kojoj se sve više ljudi otuđuju prikucani za tastature, televizore…braneći one stavove kojih su se suštinski odrekli.  A suštinu kao što je energija Liturgije, energija odnosa, ličnosti, radije zaobilaze jer, zaboga, tu je već sve jasno. Tako da mi je drago da si se uključio u ovaj dijalog iz koga ćemo nadam se nešto novo naučiti. Hristos je nov, reč je nova, jer je u njoj smisao, i živi i dan danas posle dve hiljade i deset godina. Živi!!!

[Jelena Vitorovic]

Postavila sam jedan tekst na temi "Na putu bez povratka", poželela sam da ga i na ovoj temi podelim sa vama, jer daje jedan od odgovora na pitanje " Šta ću sad sa rukama".

ŽELJE

  Još jedna lekcija sa “životnog fakulteta”. Uvek me prozove, nikada da preskoči. Kao da samo moje ime stoji napisano u dnevniku.

Priča iz autobusa.

  Vreo dan u Beogradu. Vraćali smo se sa kupanja. Na putu do autobuske stanice uhvatila nas je jaka oluja, propraćena elementarnom nepogodom, koja je lupkala po parkiranim automobilima i usijanom asvaltu. Sakrili smo se pod drvo, ipak ne baš uspešno, jer su ledenice letele na sve strane. Dok smo tako, svako na svoj način jaukali od udaraca ledenih kocki, pojavio se, iz SVETLOSTI, dobri vozač autobusa 23 koji je i pored saobraćajnih propisa, loše plate i ekonomse krize, otvorio vrata van stanice i ljubazno nam se osmehnuo pozivajući nas da slobodno uđemo.

  Mokri i smrznuti seli smo preko puta dve dobro držeće gospođe srednjih godina. Pitate se verovatno, šta mi znači to dobro držeće u dvadeset trojci. E ovako; to su gospođe uglavnom ofarbane u svetlo “bebi” plavo, sa dugim malo iskrzanim noktima (na prvi i samo prvi pogled urednim). Uvek lepo umereno našminkane, sa avonovom torbicom u krilu, ono AVON okrenuto je, naravno, tako da svi vide. Pod parolom “ne postoji loša reklama, već samo relama”.

  Elem, pre svega, mrkim pogledom su dobro ispratile pokrete moje mlade dece, jer ukoliko bi se desilo da ih dotaknu tako mokri, imale bi povod da upute majci po koju o vaspitanju, i naravno pokažu kako su bolje od iste. Kako je opasnost od dodira mokre dece prošla, uperile su poglede ka prozoru. Jedna je komentarisala nešto u vezi sa zgradama ili fasadama u Beogradu, nisam baš sigurna, dok je druga, duboko zamišljena, klimala potvrdno glavom, čak i ne izgovarajući ono “ Da, da, da…” Naravno niti jednu niti drugu nije zanimalo šta ova druga misli, govori, oseća, ili da li je baš pored svih njenih muka zanima baš mišljenje ove druge o fasadama našeg lepog grada.

  Dalji razgovor nisam ispratila, obzirom da Vasilije prosto obožava da peva u gradskom prevozu, dok mu Vesna drži ritam, ali i pored toga po grimasama moglo se zaključiti da razgovor dve dobrodržeće gospođe vodi pravo u ćorsokak. Uvek sam se pitala, zašto ljudi ne razgovaraju o svojim željama, zbog čega ih toliko prikrivaju da o njima ni ne misle, a kamoli još i govore? Tada bi imali neiscrpan izvor tema za razgovor. Zanimljivih tema koje ne bi izazvale klimanje i pristojno potvrđivanje već bi razgovor imao smisla, poentu.

  E! Uporedo sa ovom pričom, dogodila se jedna dan pre, sa mojom ćerkom, koja je odgovorila na moju dilemu.

Naime ti prošli dani bili su propraćeni dolinom vila, vilinskom prašinom, bojama, osmesima, čarolijama i svetlucavim krilima. Sve to, jer je ispao zubić, a za zubić…pa zna se, smiley-dance007čić od Zubić Vile. Kada bi samo bilo sve tako jednostavno: Zubić – Vila – :291291291:čić i svi srećni, ALI imamo mi još jedno dete, malo starije, koje nismo mogli ni sa Deda Mrazom da prevarimo, a kamoli sa Zubić Vilom. E to starije dete, gospodin Vasilije (sve sam vas provalio) je na sve moguće načine pokušao da ubedi mlađe, Vesnu (verujem u sve što donosi poklone) da vile, a posebno Zubić Vile ne postoje, jer da postoje one bi dolazile noću i deci popravljale zube, a pošto ona više nema zub, nema ni razloga da dolazi.

  Posle dugog i iscrpnog objašnjavanja zašto vile ne postoje t.j. postoje, Vesna je samo odmahnula glavom i rekla “ E pa ja volim vile i ne samo vile već i Zubić Vile, mnogo ih volim, i ŽELIM da postoje i baš zato što ŽELIM, one će i da postoje”. Čiča miča i gotova priča.

Eto, gospođe kao i mnoge druge gospođe i gospoda, nije da neće da govore o svojim željama, već ne mogu, jer su se želje ugasile, prestali su da ŽELE.

Jelena Vitorović