ШТА ЋУ САД С`РУКАМА?

[Jelena Vitorovic]

  Како би освестила и оно несвесно, почела сам помало да пишем. Тај креативни израз показао се као јако добар и користан, јер док пишете и не мислите много о томе шта ћете пренети на папир, само пустите да мисао тече, изађе онаква каква је, без шминке и златног увијача. Једна таква мисао заинтересовала је нашег старог-новог члана Литургијске заједнице.

 Наиме, недељом после Литургије обично се окупимо како би смо сабрали и разменили дилеме, радости... уз колаче и кафицу. Прошле недеље нам се придружила и Милица, са којом сам разговарала о једној песми коју сам написала. У току разговора закључиле смо,  да човек веома често дође у ситуацију    " Шта ћу сад с`рукама „?  Тада или ћути како би прикрио збуњеност (не знајући да његово тело говори за њега) или се врати својој сигурној зони и примењује већ речено, урађено, виђено, познато.

   Да ли је један од разлога наша пала природа,  страх од непознатог и другачијег, или се можда несвесно  враћамо старом и познатом начину, топлом и ушушканом окружењу, сигурној стази, где и жмурећи, можемо без опипавања зидова пронаћи излаз?

[Gospodin Jakov]

Ako misliš Šta ču sad s' rukama na Liturgiji onda tu ima malo polemike, a ako misliš inače šta ću sa rukama - imaš u krajnjoj liniji dzepove, a ako je nešto treće, anda nisam skontao  0104_cheesy ....

[Ulični Muzičar]

ja mislio da to kaže neki momak ... na prvom sastanku ... pa da ga savetujem !

ništa ...

[Милан Меденица :)]

ја отворим уста и кренем да причам, ако има неког у близини да је вољан да слуша.

ако нема, онда или певушим сам за себе, или дрљам бројаницу, зависи од расположења.

обично се лепо изненадим, непријатна искуства су ионако више устаљена некако мање обраћам пажњу - некако се човек навикне да је реткост бити нормалан.

[мирођија]

  Па обично их некако запослим,тако је најбоље.Не волим да видим људе са скрштеним

  рукама. isus-sinai

[Carinik]

                    Најзанимљивије је, бар што се мене тиче, кад треба да искорачиш из себе на Светој Тајни покајања и исповести, јер искорачиш у непознато, излазиш из љуштуре, сусрећеш се са истинским собом лице у лице док те одоздо и одозго и са стране гледа и слуша Бог, било да мислим да је то кроз очи и уши свештеника, било да је то са иконе испред мене или Христовог лика са иконостаса изнад  главе ми. То ако је исповест у цркви , а људима близу врата цркве који чекају на ред и питају се шта ли овај отеже, вероватно изгледам као да ћу да полетим , јер им моје руке, гледано са леђа, личе на пропелере, као да сам хелихоптер. То кад хоћу потанко да објасним ствари... 

[Милан Меденица :)]

ако ништа друго седнем и завалим их иза главе и уживам  

мада се обично испостави да чукам по тастатури и мишу  :cheesy2:

[Gospodin Jakov]

A kopanje nosa ili čačkanje uva .... to ne dolazi u obzir ...... ?!?  0104_cheesy 0110_hahaha 0104_cheesy

Možda lagano lizneš prste pa namestiš obrve ------ Ne.....  0104_cheesy

Češanje gde ne treba ili izvlačenje ćega iz .... - odastrag  0104_cheesy .... Jok .....

Pa šta ću sa rukama ....... Poletit ću  :smiley: ......

[Jelena Vitorovic]

  Vidim da je bukvalno shvaćen pojam “sta ću sad s`rukama”, a ustvari govorim  o momentu kada se nadjete u situaciji da želite hoditi uskom stazom, koja pritom ne predstavlja prostor niti vreme, već pokazuje  način.

  Jedan svetitelj  je rekao “ ako je cilj našeg života Hristos, onda celi naš život postaje Liturgija”, tako da ja ne bih odvajala život od Liturgije. Isto je. Pojam ‚‚šta cu sada sa rukama‚‚ predstavlja želju, ali ne i herc za delo, i o tome govorim… Zar smo za manje stvoreni?! Hrist je onaj ka kome hodamo, i ako to stvarno želimo, zaista želimo,  imaćemo je. Meru Hristovu. Ako zaista želite tu devojku, učinićete sve kako bi ona bila deo vas. Tada nema izgovora kao što je, ćutnja, moram tetki da odnesem lek, nisam dostojan, nisam ja već on ili ona, nema ruku u džepovima niti skrštenih na grudima. Pluća dišu, srce je na terenu, bez kompromisa, idemo ka cilju, devojci. Carstvo se na silu dobija, reče apostol. I da, Gospodine Jakove, lepo ste rekli, Poleteću!

[Милан Меденица :)]

хм.

моје мишљење:

треба ''преварити'' човека радошћу и музиком, а мислим да је то управо Литургија, што би рекло ''реклама бато''.

мислим да је то једини начин, онако као ''лајт'' варијанта Православља, а водити човека сигурним Путем ка Богу.

придика је добра послушној деци која имају стида и изгарају од жеље да угоде својем родитељу, а одраслима и окорелима се мора кривити поглед на свет на један врло мудар и пецкав начин, чак и кад му се опиру јавно, а у својој потаји ће се већ мењати. нажалост, уме да буде врло неприметно, као биљка кад расте, али ће се познати временом добри плодови.

иначе, болесник се мора уклонити из болесне средине и поставити у здраву и тако ће се осетити неприпадајући. укратко, завадити га добрим са претходним лошим. а како је човек врло друштвено биће, пожелеће сам да се асимилира у новооткривено искуство, само треба имати стрпљења и љубави да се сачека уморан, исцрпљен и џангризан новопридошли члан заједнице који се заједно са осталим пење уз планину.

свакако да треба поставити и достижан циљ, али не фрустрирати ни надражене живце упорним понављањем.

некад цела заједница мора да стане у свом напредовању да се поврати залутала овца.

и никад не помињати што је прошло, буди сујету која стражари над грехом као змај над благом.

иначе, убеђен сам да су жене врло важан фактор у Православљу и на њима се огледа сва радост новог живота, баш онако како им је и Бог даровао да га носе и донесу.

хоћу да кажем, да су далеко више лајт варијанта Православља, него мушкарци.

[Gospodin Jakov]

Oprostićete mi na mojoj stupidnosti Gospođice ili Gospođo Jelena, ali ja opet nisam shvatio o čemu se radi.... Te Vaše impresije koje ste hteli da podelite sa nama i Vaša težnja da izazovete kod nas polemiku na ovu temu izgleda da, bar sa moje strane, neće uroditi plodom... Moje ruke (kada god se spomene neki manuelni rad, ja to shvatim bukvalno) navikle su samo na 100 maraka, tj. da drže tu tako za mene značajnu novčanicu, da ja jednostavno o ničemu ne mogu da razmišljam nego o njoj. Njoj, jedinoj.....papirnatoj.... Nadam se da mi nećete zameriti. Kuckaćemo se nekom drugom prilikom. Iskreno Vaš....

Radovan Jelašić

[Carinik]

                    "Благодат Божја долази онда када уздигнемо руке.Вера је оно што низводи  Божју благодат на нас. Бог "излива доле" Своју благодат, али где се налазе наше руке да је прихвате? Јер, ми смо на главе ставили шешире или носимо кишобране..." Монахиња Гаврила, духовно чедо архимандрита Софронија Сахарова. Она ниједној животној ситуацији и личностима које јој је Бог слао није рекла "не", јер "говорећи "не" и одбијајући, промашујемо своје назначење".

     Дакле, прави и једини одговор  на питање ШТА ЋУ САД С РУКАМА? је: руке горе! 0110_hahaha 0110_hahaha

[Стефан]

  Vidim da je bukvalno shvaćen pojam “sta ću sad s`rukama”, a ustvari govorim  o momentu kada se nadjete u situaciji da želite hoditi uskom stazom, koja pritom ne predstavlja prostor niti vreme, već pokazuje  način.

  Jedan svetitelj  je rekao “ ako je cilj našeg života Hristos, onda celi naš život postaje Liturgija”, tako da ja ne bih odvajala život od Liturgije. Isto je. Pojam ‚‚šta cu sada sa rukama‚‚ predstavlja želju, ali ne i herc za delo, i o tome govorim… Zar smo za manje stvoreni?! Hrist je onaj ka kome hodamo, i ako to stvarno želimo, zaista želimo,  imaćemo je. Meru Hristovu. Ako zaista želite tu devojku, učinićete sve kako bi ona bila deo vas. Tada nema izgovora kao što je, ćutnja, moram tetki da odnesem lek, nisam dostojan, nisam ja već on ili ona, nema ruku u džepovima niti skrštenih na grudima. Pluća dišu, srce je na terenu, bez kompromisa, idemo ka cilju, devojci. Carstvo se na silu dobija, reče apostol. I da, Gospodine Jakove, lepo ste rekli, Poleteću! 0110_hahaha

Hmmm....pa svaki korak i svaki napredak kome stremimo ide etatički,stepenicama. I ponekad mislimo da smo se zaleteli,da idemo suviše,da preskačemo,i onda jednostavno tražimo banalne razloge i sami sebe ubedimo u njih.

Dakle,neki koren je strah

[Jelena Vitorovic]

Da, pa svako od nas traži ove ili one izgovore, razloge kako bi racionalizovao sopstvene neuspehe, greške. Onda kada shvati da to prolazi, nekako se navikne na stanje i lagano uspavljuje, postaje sve lenji za svoj duhovni napredak, stavi ruke u džepove. Ipak za taj napredak, mislim da je najvažnije spoznati sebe, kako bi spoznali duge, Boga. Kada nedostaje samopoznanja, Ne svesno se zavaramo samopouzdanjem, ponosom, oslanjajući se na svoj sud, a ne videći da radimo u svojoj slabosti. Samoispitivanje je ono što ljudi obično nazivaju istraživanjem vlastitog srca. "Ali čovek da ispituje sebe, pa onda od hleba da jede i od čaše da pije." (1. Kor. 11,28). Bez toga ni na koji način ne mogu spoznati sebe. Spoznavši sebe, otvaramo sebi mogućnost da prihvatimo sebe, a samim tim i druge, onakvima kakvi oni jesu. Naše jedenje hleba i pijenje iz čaše jeste naše svedočanstvo o prihvatanju Hrista. A naše pružene ruke su naše svedočenje prihvatanja, naše Da, naše Amin drugom, kako bi se odnosom prevazišli, preobrazili i preumili za novi dan, novu realnost, sada i ovde. Puno toga hoću da kažem, ipak zastaću ovde.  .gif' class='bbc_emoticon' alt='0110_hahaha' />

[florenntina]

Oprostićete mi na mojoj stupidnosti Gospođice ili Gospođo Jelena, ali ja opet nisam shvatio o čemu se radi.... Te Vaše impresije koje ste hteli da podelite sa nama i Vaša težnja da izazovete kod nas polemiku na ovu temu izgleda da, bar sa moje strane, neće uroditi plodom... Moje ruke (kada god se spomene neki manuelni rad, ja to shvatim bukvalno) navikle su samo na 100 maraka, tj. da drže tu tako za mene značajnu novčanicu, da ja jednostavno o ničemu ne mogu da razmišljam nego o njoj. Njoj, jedinoj.....papirnatoj.... Nadam se da mi nećete zameriti. Kuckaćemo se nekom drugom prilikom. Iskreno Vaš....

Radovan Jelašić

  319.gif  0442_feel