СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

[marija]

Епископ црноморски и кавкаски

Родио се као Димитрије Александрович Брјанчанинов 5. фебруара 1807. у селу Покровском Грјазовецке области Волгородске губерније. Његов отац припадао је угледној дворјанској породици и био веома побожан. Мајка Софија била је веома посвећена породици. Дечак је већ у 15-ој години изјавио да жели да се замонаши, али га је отац дао у војно-инжињерску школу, где је све време био најбољи ђак. Сви су га волели, али је он туговао жудећи за побожним животом. Велика утеха било му је дружење са Михајлом Чихацовим, младићем сличних настројења.

У многим племићким кућама радо су примали младића. Запазио га је чак и Пушкин, али будући светитељ је време проводио у храму и личној молитви, као и у изучавању разних наука: хемије, физике, географије, филозофије, књижевности... Питао се шта наука даје човеку. Говорио је: «Човек је вечан, и наслеђе његово треба да је вечно. Покажите ми ту вечну имовину човекову, коју бих понео са собом ван (земног) града!» Али науке су ћутале.

Утешило га је познанство са монасима Валаамског подворја у Санкт Петерсбургу. По њиховим упутствима почео је да чита Свете Оце. Био је запањен сагласјем њихових учења и дубином Божјих откровења датих Оцима. Упознао је и старца Леонида из Оптине, ученика Светог Пајсија Величковског. Још чвршће је речио да се замонаши.

Чим је завршио школу 1826. у чину поручника, поднео је оставку. И родитељи и цар Николај Први били су против тога, па је морао да се јави на дужност. Али, 1827. се разболео и оставка му је прихваћена. Чим је добио право да оде, отишао је у Александро-Свирски манастир, код старца Леонида, са којим је онда отишао у Оптину.

Пошто му је мајка била на самрти, отишао је да је посети, а затим је прешао у Кирило-Новојезерски манастир, код знаменитог аскете архимандрита Теофана. Крхког здравља, није могао да поднесе тамошљу климу, опет се разболео, па се обрео у Волгородској епархији, у Дионисијево-Глушицком манастиру. Епископ Стефан, видећи његову чисту душу и пламену ревност, монаши га 28. јуна 1831. године и даје му име Светог Игњатија Богоносца. Те године 25. јула постаће јеромонах. Видећи његову зрелост и способност, владика га поставља на чело Пељсемског Лопотовог манастира, који је био пред затварањем. Јеромонах Игњатије манастир обнавља и духовно и материјално, из темеља. Иако млад, био је старац:строг као пророк и благ као мајка. Монаси су га без роптања слушали.

Године 1833. позвали су га да обнови Тројице-Сергијеву пустињу близу Санкт Петерсбурга. Он је био изврстан игуман, администратор и духовник. У 27. години Бог му је дао да свакодневно слуша и исповеда помисли монаха, да их учи и теши, али и да пише. У Тројице-Сергијевој пустињи написао је највише својих дела. Много народа долазило у је са свих страна по савет и утеху. Ишао је и у престоницу у посету добротворима и приложницима обитељи. Године 1838. постављен је за надзорника свих манастира Петерсбуршке епархије. Многе обитељи су од тога имале користи. Валаам се обновио кад је Свети Игњатије на чело поставио искусног игумана Дамаскина.

Иако је живео усред «житејских попеченија», остао је аскета. У једном писму каже: «У гостопримници сам био репрезентативни архимандрит, а у кабинету скитски монах» (чин архимандрита је добио 1833). Ноћи је проводио у молитви и сузама покајања, али се дању није видело друго до озбиљност и достојанство слуге Божијег. Пажљиво је скривао подвиге. Имао је дар да разликује душе: са окамењенима је ћутао, са лукавима се правио јуродив, али са побожнима је остајао сатима у разговору. Са многима, монасима и мирјанима, водио је преписку.

Све време је хтео да бежи у пустињу, али 27. октобра 1857. је хиротонисан за епископа Црноморско-Кавкаског. Он то није желео. Говорио је: «Да будем епископ свог срца и да Христу приносим жртву својих помисли и осећања, освештаним Духом – то је висина која је привлачила мој поглед».

Чим је стигао у Ставропољ, обратио се пастви с речима: «Мир у граду овом». Урадио је много, од подизања владичанског дома, до бриге о богословији. Међутим, болести су га измождавале, па је молио да се повуче. Црквене власти су му то одобриле. И он је 1861. стигао у Николо-Бабајевски манастир.Био је пресрећан. Чихацову, другу из младости, писао је да је задовољан као да је његов анђео чувар лично диктирао Светом Синоду одлуку о примању оставке.

Манастир у коме је био налазио се у лошем стању – руиниран, у великим дуговима. Свети Игњатије је успео да га обнови, врати дугове, и сазида храм у част Богородице Иверске.

Радио је много. Поред преписке написао је «Принос савременом монаштву» и «Отачник» управо у обитељи у коју се повукао. Књиге његове читале су се свуда са огромном духовном коришћу. Иако болестан, помагао је људима, саветујући их са пуно кротости и љубави.

Године 1867,16. априла на први Васкрс служио је последњу Литургију. Упокојио се у Недељу жена-мироносица, 30. априла исте године. На сахрани је било 5000 људи. Осећала се тиха радост Васкрсења.

Године 1988. канонизован је на Помесном сабору Руске Православне Цркве. Сабрана дела му излазе у 6 томова.

Канонизован је као подвижник, писац и учитељ црквеног живота.

[marija]

RAZMIŠLjANjE O SMRTI

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV

ASKETSKI OGLEDI

RAZMIŠLjANjE O SMRTI

Smrt je sudbina svih ljudi na zemlji, i tu sudbinu niko ne moze da izbegne. Bojimo se smrti, kao najljuceg neprijatelja, gorko oplakujemo one koje je ona ugrabila, a provodimo zivot kao da smrti uopste nema, kao da smo vecni na zemlji.

O grobe moj, zasto te zaboravljam? Ti me cekas, cekas – ja cu sigurno biti tvoj stanar. Pa zasto te onda zaboravljam, i ponasam se kao da je grob udes samo drugih, nikako ne i moj?

Greh mi je oduzeo i oduzima mi saznanje i osecanje svake istine: on otima od mene, on brise iz mog misljenja secanje na smrt, na taj dogadjaj, za mene toliko vazan, zaista neizbezan.

Da bi se secao smrti, covek mora da vodi zivot saobrazno Hristovim zapovestima. Hristove zapovesti ociscuju um i srce, umrtvljavaju ih za svet, ozivljavaju za Hrista: um koji se odrekao zemaljskih strasti pocinje cesto da upravlja pogled ka svom tajanstvenom prelazu u vecnost – ka smrti; ocisceno srce pocinje da je predoseca.

Um i srce koji su se odrekli sveta streme ka vecnosti. Oni su zavoleli Hrista, i nista ne moze da ugasi njihovu zudnju da stanu pred Hrista, mada i drhte od smrtnog casa dok sozercavaju velicinu Boziju i svoju nistavnost i gresnost. Smrt je za njih ujedno i strasni podvig, i zarko zeljeno izbavljenje iz zemaljskog robovanja.

Ako nismo sposobni da zelimo smrt zbog nase hladnoce prema Hristu i zbog ljubavi prema propadljivosti, onda cemo barem koristiti secanje na smrt kao gorki lek protiv nase gresnosti, zato sto secanje na smrt – tako sveti oci nazivaju to secanje – cim ga dusa stekne, raskida njeno prijateljstvo sa grehom, sa svim gresnim nasladama.

“Jedino onaj koji se srodio sa mislju o svom kraju” – rekao je jedan prepodobni otac – “moze da ucini kraj i svojim grehovima.”[1] U svim svojim djelima sjecaj se svog kraja, i nikada neces pogrijesiti.[2]

Ustaj iz svoje postelje kao da vaskrsavas iz mrtvih; lezi u svoju postelju kao u grob: san je slika smrti, a nocna tama vesnik grobne tame, posle koje ce zasijati svetlost vaskrsenja, radosna za sluge Hristove i strasna za Njegove neprijatelje.

Gusti oblak, mada sacinjen samo od slabasne pare, zaklanja suncevu svetlost – i telesne naslade, rasejanost, nistavne zemaljske brige zaklanjaju od ociju duse velicanstvenu vecnost.

Uzalud sija sunce sa cistog neba coveku bez ocinjeg vida – vecnost ne postoji za srce koje poseduje strast prema zemlji, prema onom sto je za nju veliko, za nju slavno, za nju sladosno.

Smrt je gresnika zla:[3] dolazi im onda kada je uopste ne ocekuju; dolazi im, a oni jos nisu izvrsili nikakvu pripremu ni za nju ni za vecnost cak nisu nalazili nikakvo jasno misljenje ni o jednom ni o drugom. I grabi smrt nespremne gresnike sa lica zemlje, na kojoj su oni jedino ljutili Gospoda, predaje ih zauvek u tamnice pakla.

Hoces li da se secas smrti? Drzi strogu umerenost u jelu, odevanju, u svim kucnim potrepstinama; pazi da nuzni predmeti ne prelaze u predmete raskosi, poucavaj se u zakonu Bozijem dan i noc, ili po mogucnosti cesto – i setices se smrti. Secanje na nju pratice bujice suza, pokajanje zbog grehova, namera ispravljanja, usrdne i mnoge molitve.

Koji je covek ostao zauvek da zivi na zemlji? Niko. I ja cu krenuti tragom oceva, praoceva, brace, i svih mojih bliznjih. Moje telo ce se osamiti u mracnom grobu, a sudbinu moje duse pokrice za otale stanovnike zemlje nedokuciva tajanstvenost.

Zaplakace za mnom rodbina i prijatelji; mozda ce gorko zaplakati, i onda ce zaboraviti. Tako su oplakane i zaboravljene nebrojene hiljade ljudi. A izbrojao ih je i pamti ih sami svesavrseni Bog.

Cim sam se rodio, cim sam se zaceo, smrt je stavila na mene svoj pecat. “On je moj” – rekla je ona, i odmah pripremila za mene kosu. Od samog pocetka moga postojanja ona zamahuje tom kosom. Svakog trena mogu da postanem zrtva smrti! Mnogo je bilo promasaja, ali pravi zamah i udarac necu izbeci.

Na covekova zemaljska dela smrt gleda sa hladnim, prezrivim osmehom. Neimar gradi kolosalno zdanje, slikar nije zavrsio svoju divnu sliku, genije je sastavio gigantske planove, hoce da ih ostvari – i dolazi neocekivana i neumoljiva smrt, i u nistavilo rusi i slavnog na zemlji i sve njegove zamisli.

Surova smrt se boji jedino pred slugom Hristovim: pobedjena Hristom, ona uvazava jedino sami zivot u Hristu. Cesto nebeski vesnik javlja sluziteljima Istine njihovo skoro preseljenje u vecnost i njihovo blazenstvo. Pripremljeni za smrt samim zivotom, uteseni i svedocenjem savesti i obecan>em odozgo, tiho, sa osmehom na usnama, oni zaspu dugotrajnim smrtnim snom.

Da li je neko video telo pravednika koje je napustila Dusa? Priblizavanje njemu nije strasno iako njegovo telo zaudara; pri pogrebu njegova zalost rastvorena je nekom nesaznajnom radoscu. Crte lica, ukocene u onaj izraz koji su imale u trenucima izlaska duse, ponekad pocivaju u najdubljem miru, a ponekad u njima svetli radost susreta i celivanja – naravno s andjelima I sa zborovima svetih koji su poslati sa neba po duse pravednika.

Dodji mi u secanje, smrti moja! Dodji mi gorko, ali potpuno pravedno i korisno secanje! Otrgni me od greha! Pokazi mi put Hristov! Neka od secanja na smrt oslabe moje ruke za svaki besplodni, sujetni, gresni poduhvat.

Dodji mi u secanje, smrti moja, i pobeci ce od mene ono sto me zarobljava: slavoljublje i slastoljublje. Sklonicu sa moje trpeze raskosna i mirisna jela, skinucu sa sebe bogata odela, obuci cu se u odela placa, za zivota cu oplakati sebe – mrtvaca, odredjenog od rodjenja moga.

“Tako! Secaj se i oplakuj sam sebe za zivota,” – govori secanje na smrt – “doslo sam da te milosrdno ozalostim, i dovelo sam sa sobom mnostvo misli, za dusu najkorisnijih. Prodaj svoj visak, i novac taj podaj siromasima, unapred posalji na nebo svoja blaga, po zapovesti Spasiteljevoj: ona ce tamo docekati svog vlasnika, uvecavajuci se stostruko. Prolij za sobom vrele suze i vrele molitve. Ko ce te toliko brizno i usrdno pomenuti posle smrti koliko ti sam mozes da pomenes sebe pre smrti? Ne poveravaj spasenje svoje duse drugima kada sam mozes da ucinis to za tebe sustinski neophodno delo! Zasto da juris za propadljivim, kada ce smrt neumitno oduzeti od tebe sve propadljivo? Ona izvrsava ono sto zapoveda svesveti Bog: cim cuje naredbu, ustremi se brzinom munje u izvrsenje. Nece se ona zastideti ni bogatasa, ni velmoze, ni heroja, ni genija, nece postedeti ni mladost, ni lepotu, ni zemaljsku srecu: ona preseljava coveka u vecnost. I ulazi smrcu sluga Boziji u blazenstvo vecnosti, a neprijatelj Boziji u vecne muke.”

“Secanje na smrt je dar Boziji”[4] – rekli su sveti oci: on se daje onome koji ispunjava zapovesti Hristove sa ciljem da se usavrsi u svetom podvigu pokajanja i spasenja.

Blagodatnom secanju na smrt prethodi sopstveno staranje oko secanja na smrt. Primoravaj sebe da se cesto secas smrti, ubedjuj sebe u nesumnjivu istinu da ces neizostavno, ne zna se kada, umreti – i pocece da dolazi samo po sebi, da se javlja tvome umu secanje na smrt, duboko i snazno secanje: ono ce ubijati smrtonosnim udarcima sve tvoje gresne poduhvate.

Tudj je tom daru ljubitelj greha: ni u samom samrtnom casu on ne prestaje da se predaje gresnim ugadjanjima tela, bez imalo secanja na smrt koja stoji pred njim licem u lice. Suprotno ovome, sluga Hristov ce se i u raskosnim odajama setiti groba koji ga ceka, prolice za svojom dusom spasonosne suze. Amin.

[marija]

O POSTU

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV

ASKETSKI OGLEDI

O POSTU

Glava vrlina je – molitva; njena osnova – je post.

Post je neprekidna umerenost u hrani, sa razumnom probirljivoscu.

Gordi covece! Ti mastas tako mnogo i visoko o tvom umu, a on je potpuno i neraskidivo zavisan od zeluca.

Zakon posta, koji je naizgled zakon za creva, u stvari je zakon za um.

Um, taj car u coveku, ako zeli da preuzme prava na svoju samodrzavnost i da ih sacuva, mora se pre svega potciniti zakonu posta. Samo tada ce on biti neprestano snazan i bistar; samo tada on moze vladati nad zeljama srca i tela; samo uz neprestanu trezvenost on moze izucavati jevandjelske zapovesti i slediti ih. Osnova vrlina je – post.

Tek stvorenom coveku, uvedenom u raj, data je jedinstvena zapovest, zapovest o postu. Naravno, data je jedna zapovest zato sto je ona bila dovoljna da sacuva prvostvorenog coveka u njegovoj neporocnosti.

Zapovest nije govorila o kolicini hrane, samo je zabranjivala sastav. Dakle, neka zacute oni koji priznaju post samo u kolicini hrane, a ne i u sastavu. Ako se udube u iskustveno izucavanje posta, oni ce shvatiti znacaj sastava hrane.

Toliko je vazna zapovest o postu koju je Bog objavio coveku u raju da je, zajedno sa zapovescu, izrecena i kazna za narusavanje zapovesti. Kazna se sastojala u porazavanju covecanstva vecnom smrcu.

I sada grehovna smrt nastavlja da porazava one koji narusavaju svetu zapovest posta. Onaj koji se ne pridrzava umerenosti i izbirljivosti u hrani, ne moze sacuvati ni devstvenost, ni celomudrenost, ne moze obuzdavati gnev, prepusta se lenjosti, uniniju i tugovanju, postaje rob sujete, staniste gordosti, koju donosi coveku njegov telesni sastav, koji se najvise projavljuje od raskosne i obilne trpeze.

Zapovest o postu je obnovljena i potvrdjena Jevandjeljem. Pazite na sebeda srca vasa ne otezaju prejedanjem i pijanstvom (Lk 21,34), zavestao nam je Gospod. Prejedanje i pijanstvo debljaju, ne samo telo nego i um i srce, to jest, uvode coveka, dusom i telom, u telesno stanje.

Nasuprot tome, post uvodi hriscanina u duhovno stanje. Onaj ko je ociscen postom – smiren je duhom, celomudren, skroman, cutljiv, tananih osecanja u srcu i mislima, lagan telom, sposoban za duhovne podvige i umovanje, sposoban za primanje bozanske blagodati.

Telesni covek je svecelo pogruzen u grehovne naslade. On je sladostrastan i telom, i srcem, i umom, on nije sposoban ne samo za duhovno nasladjivanje i primanje bozanske blagodati nego ni za pokajanje. On je nesposoban za duhovno zanimanje uopste: pricvrscen je za zemlju, utonuo je u materijalno, ziv – dusom je mrtav.

Tesko vama koji ste siti sada, jer cete ogladnjeti (Lk 6,25). Tako Rec Bozija govori onima koji narusavaju zapovesti svetog posta. Cime cete se vi hraniti u vecnosti, kada ste se ovde naucili zasicenju jedino vestastvenom hranom i vestastvenim nasladama, kojih nema na nebu? Cime cete se vi hraniti u vecnosti, kada niste okusili nijedno od nebeskih dobara? Kako je vama moguce da se hranite i nasladjujete nebeskim dobrima, kada niste stekli nikakav osecaj za njih, nego ste stekli odbojnost?

Nasusni hleb za hriscane je – Hristos. Nasicivanje tim hlebom je nenasito – to je spasonosno prejedanje i nasladjivanje, na koje se pozivaju svi hriscani.

Nenasito se nasicuj recju Bozijom; nenasito se nasicuj ispunjavanjem Hristovih zapovesti, nenasito se nasicuj za trpezom koju si (Boze) pripremio…nasuprot tlacitelja mojih, i napajaj se iz prepune case (Ps 22,5).

Od cega da pocnemo, kaze sveti Makarije Veliki,[1] mi koji se nikada nismo bavili ispitivanjem nasih srca? Stojeci izvan, kucacemo molitvom i postom, kako je Gospod i zapovedio: Kucajte, i otvorice vam se (Mt 7,7).

Taj podvig, koji nam savetuje jedan od najvecih ucitelja monastva, bio je podvig svetih apostola. U njegovom ambijentu su se oni upodobili da cuju glas Duha. A dok oni sluzahu Gospodu, govori pisac njihovih dela, i poscahu, rece Duh Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla na djelo na koje sam ih pozvao. Tada oni, postivsi i pomolivsi se Bogu i polozivsi ruke na njih, otpustise ih (Dap 13,23). Iz okruzenja podviga, koji su cinili post i molitva, cula se zapovest Duha o prizvanju neznabozaca u hriscanstvo.

Kako je neobicna celina koju cine post i molitva! Molitva je nemocna ako nije zasnovana na postu i post je neplodan ako na njemu nije sazdana molitva.[2]

Post oslobadja coveka od telesnih strasti, a molitva se bori sa dusevnim strastima, i pobedivsi ih, prozima sav sastav coveka, ociscuje ga; u ocisceni slovesni hram, ona uvodi Boga.

Ko ne obradjujuci zemlju zasejava: taj upropastava seme i umesto psenice ce poznjeti trnje. Tako i mi, ako budemo sejali semena molitve ne izostravajuci telo: umesto pravde, kao plod donecemo greh. Molitva ce biti unistena i pokradena od strane raznih sujetnih i porocnih pomisli i mastanja, oskrnavice se sladostrasnim osecanjima. Nase telo je nastalo od zemlje, i ako ga ne obradjujemo, kao zemlju, nikada necemo moci doneti plodove pravde.[3]

Naprotiv, ako neko obradjuje zemlju sa velikom revnoscu i trudovima, ali je ostavi nezasejanu: nju ce gusto prekriti korov. Tako, kada telo biva istancano postom, a dusa se ne obradjuje molitvom, citanjem, smirenoumljem: tada post postaje roditelj mnogobrojnih korova – dusevnih strasti: visokoumlja, sujete, prezira.[4]

Sta je to – strast prejedanja i pijanstva? Onaj ko je izgubio urednu, prirodnu zelju za jelom i picem, trazi daleko vecu kolicinu i raznolikost svojstava istih, a ne samo toliko koliko je potrebno za odrzavanje zivota i telesnih snaga, na koje preterano hranjenje deluje suprotno od svoje prirodne namene, deluje stetno, slabeci i razarajuci ih.

Zelja za hranom ispravlja se jednostavnom trpezom i uzdrzavanjem od prejedanja i nasladjivanja hranom. Prvo je potrebno napustiti prejedanje i nasladjivanje: time se i izostrava zelja za hranom i postize se urednost. Kada pak zelja postane uredna: tada se ona zadovoljava jednostavnom hranom.

Nasuprot tome, zelja za hranom koja se zadovoljava prejedanjem i nasladjivanjem otupljuje. Radi njenog pobudjivanja, mi pribegavamo raznoraznim ukusnim jelima i napicima. Zelja u pocetku deluje kao da je zadovoljena; zatim postaje slozenija i na kraju se pretvara u bolesnu strast, koja trazi neprestano nasladjivanje i prejedanje, i koja stalno ostaje nezadovoljena,

Nameravajuci da sebe posvetimo sluzenju Bogu, postavimo u osnovu naseg podviga post. Sustinska karakteristika svake osnove mora biti nepokolebljiva cvrstina: inace gradjevina koja se na njoj gradi nece moci stajati na njoj, ma koliko ona bila cvrsta. I mi, nikako i nikada, ni pred kakvim predlogom, nemojmo dopustiti sebi da narusimo post prejedanjem, a narocito ne opijanjem.

Sveti oci za najbolji post smatraju uzimanje hrane jednom na dan, i ne do sitosti. Takav post ne raslabljuje telo dugotrajnim gladovanjem i ne opterecuje ga suvisnom hranom, a uz to ga odrzava sposobnim za dusekorisnu delatnost. Takav post ne predstavlja nikakvu narocitu posebnost, i zato onaj koji posti nema razloga za preuznosenje, cemu je sklon covek povodom same vrline, posebno ako se ona ostro istice.

Ko se bavi telesnim radom ili je toliko slab telom da se ne moze zadovoljiti uzimanjem hrane jednom dnevno, taj mora jesti dvaput. Post je radi coveka, a ne covek radi posta.

Ali pri svakom uzimanju hrane, i retko i cesto, strogo se zabranjuje prejedanje: ono coveka cini nesposobnim za duhovne podvige, i otvara vrata drugim telesnim strastima.

Neumereni post, to jest, dugotrajno preterano uzdrzavanje od hrane, nije odobreno od strane svetih otaca: zbog neumerenog uzdrzanja i iznemoglosti coveka do koje zbog njega dolazi, covek postaje nesposoban za duhovne podvige, i cesto se okrece prejedanju, cesto upada u strast preuznosenja i gordosti.

Svojstva hrane su veoma vazna. Zabranjeni rajski plod, iako je bio prelepog izgleda i ukusa, pogubno je delovao na dusu: doneo joj je poznanje dobra i zla, i time je unistio neporocnost u kojoj su stvoreni nasi praoci.

I sada hrana nastavlja snazno da deluje na dusu, sto je narocito primetno pri upotrebi vina. To delovanje hrane zasniva se na njenom razlicitom delovanju na telo i krv, i na tome sto se isparavanje i gasovi koje ona izaziva u zelucu podizu u mozak i imaju uticaj na um.

Iz tog razloga, sva opojna pica, narocito od zitarica, zabranjena su podvizniku, zato sto um lisavaju budnosti, a time i pobeda u mislenoj borbi. Pobedjeni um, narocito sladostrasnim pomislima, nasladjujuci se njima, gubi duhovnu blagodat; ono sto je zadobijeno mnogim i dugotrajnim naporima, gubi se za nekoliko sati, za nekoliko minuta.

Monah niposto ne treba da upotrebljava vino, rekao je prepodobni Pimen Veliki.[5] To pravilo treba da sledi i svaki blagocestivi hriscanin, koji zeli da sacuva svoju devstvenost i celomudrenost. Sveti oci su sledili to pravilo, a ako su i upotrebljavali vino, to je bilo veoma retko i sa najvecom umerenoscu.

Zaljucena hrana mora biti proterana sa trpeze podviznika, zato sto pobudjuje telesne strasti. To su biber, djumbir, i drugi pikantni zacini.

Najprirodnija hrana je ona koju je Tvorac odredio coveku – odmah po stvaranju – hrana iz biljnog carstva: Bog je rekao nasim praroditeljima: Evo, dao sam vam sve bilje sto nosi sjeme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to ce vam biti za hranu (Post 1,29). Tek posle potopa je razresena upotreba mesa (Post 9, 3).

Biljna hrana je najbolja za podviznika. Ona najmanje raspaljuje krv, najmanje goji telo; isparenja i gasovi koji se od nje oslobadjaju i ulaze u mozak, najmanje deluju na njega; na kraju – ona je najzdravija, jer proizvodi najmanje sluzi u zelucu. Iz tih razloga, pri njenoj upotrebi, izuzetno lako je sacuvati cistotu i bodrost uma, a ujedno sa njima i njegovu vlast nad celim covekom; prilikom njene upotrebe slabije deluju strasti, i covek je sposobniji za bavljenje blagocestivim podvizima.

Jela od ribe, narocito pripremljena od krupne morske ribe, imaju vec sasvim druge osobine: ona osetnije deluju na mozak, goje telo, raspaljuju krv, ispunjavaju zeludac stetnim sluzima, narocito pri cestoj i neprekidnoj upotrebi.

Ta dejstva su neuporedivo jaca od upotrebe mesne hrane: ona krajnje goji telo, dajuci mu posebnu gojaznost, rasplamsava krv; njena isparenja i gasovi veoma opterecuju mozak. Iz tog razloga, monasi je uopste ne upotrebljavaju; ona prilici ljudima koji se, ziveci u svetu, stalno bave napornim telesnim poslovima. Ali i za njih je njena stalna upotreba stetna.

“Kako!” – povikace ovde umisljeni intelektualci: “Mesna hrana je od Boga razresena coveku, a vi zabranjujete njenu upotrebu?” Na to mi odgovaramo recima apostola: Sve mije slobodno, (to jest, sve mi je dozvoljeno) ali sve ne koristi; sve mije slobodno, ali sve ne izgradjuje (1 Kor 10,23). Mi izbegavamo upotrebu mesa, ne zato sto ga smatramo necistim, nego zato sto ono stvara narocitu gojaznost u citavom nasem sastavu, i sprecava duhovno napredovanje.

Sveta Crkva svojim mudrim utemeljenjima i postavkama, razresavajuci hriscanima koji zive u svetu upotrebu mesa, nije dopustila njegovu neprekidnu upotrebu, nego je vreme mesojedenija rastavila periodima uzdrzavanja od mesa, periodima u kojima se hriscanin otreznjuje od svogcmesojedenija. Takve plodove posta iskustvom moze doznati na sebi svako ko ih se pridrzava.

Za monahe je zabranjena upotreba mesa, dozvoljena je upotreba mlecne hrane i jaja, u vreme mesojedenija. U odredjenim periodima i danima njima je razresena upotreba ribe. Ali najveci deo vremena oni mogu upotrebljavati samo biljnu hranu.

Iskljucivo biljnu hranu upotrebljavaju najrevnosniji podviznici blagocesca, narocito kada osete u sebi pohodjenje Duha Bozijeg (2Kor 6, 17), zbog ranije navedene pogodnosti te hrane i njene jeftinoce. Za pice oni koriste jedino vodu, izbegavajuci ne samo raspaljujuce i opijajuce napitke nego i hranljive, kakvi su svi napici od zitarica.[6]

Pravila posta su ustanovljena od Crkve u cilju pomoci njenim cedima, kao rukovodjenje za citavu hriscansku zajednicu. Pritom, svakome se preporucuje da ispituje sebe uz pomoc iskusnog i razboritog duhovnog oca, i da ne uzima na sebe post koji premasuje njegove snage: zato sto, ponavljam, post je radi coveka, a ne covek radi posta: hranom koja je data za odrzanje tela ne treba ga unistiti.

“Ako obuzdas creva”, rekao je sveti Vasilije Veliki, “uci ces u raj, ako pak ne obuzdas, bices zrtva smrti.”[7] Pod imenom raja ovde treba razumeti blagodatno molitveno stanje, a pod imenom smrti strasno stanje. Blagodatno stanje coveka, u vreme njegovog prebivanja na zemlji, predstavlja njegov zalog vecnog blazenstva u nebeskom Edemu; a pad u vlast greha i dusevnog mrtvila je zalog pada u adsku provaliju radi vecnog mucenja. Amin.

[marija]

BLAŽEN ČOVJEK

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV

ASKETSKI OGLEDI

BLAŽEN ČOVJEK[1]

Peva nadahnuti bozanstveni pevac, udara u zvucne strune.

Dok me je zaglusivala buka sveta, tog pevaca nisam mogao da cujem. Sada, u tisini samovanja, pocinjem da osluskujem tajanstvenog pevaca. I njegovi zvuci i njegova pesma postaju mi jasniji. U meni se otkriva nova sposobnost da ga cujem i razumem. Razabiram u njegovim zvucima novo osecanje, u recima novi smisao, divan, predivan, kao premudrost Bozija.

“Saule! Prestani da ludujes: neka odstupi od tebe duh lukavi…” – peva sveti David, prebira prstima po skladnim guslama.

Saulom nazivam svoj um, kojeg uznemiruju, uzbunjuju pomisli gospodara ovoga sveta. Tebe je, ume moj, Bog odredio da budes car, gospodar duse i tela; odredio je to kada je uspostavljao Izrailjsko carstvo, kada je stvarao, a zatim iskupljivao coveka; a ti nisi slusao Boga, narusavao si Bozije zapovesti, narusavao si jedinstvo sa Bogom, i zato si ostao bez dostojanstva i blagodati. Dusevne i telesne sile nece da ti se pokore; sam si pod uticajem lukavog duha.

Peva sveti David, objavljuje reci neba. Zvuci njegovog psaltira doista su nebeski zvuci! Peva David o covekovom blazenstvu.

Poslusajmo, braco, bozansku nauku izlozenu u bozanskom pesmopojanju. Poslusajmo reci, poslusajmo zvukove kojima nam nebo gromoglasno govori.

O vi koji trazite srecu, jurite zadovoljstva i zarko zelite naslade! Pridjite: poslusajte svetu pesmu, poslusajte spasonosnu nauku. Dokle cete lutati, tumarati po brdima i dolovima, po neprohodnim sumama i beskrajnim pustinjama? Dokle cete muciti sebe neprestanim i zaludnim trudom koji ne donosi ploda niti ista pouzdano i trajno? Priklonite pokorno uho: poslusajte sta govori Sveti Duh kroz Davidova usta o covekovom blazenstvu, ka kome streme, koga su gladni svi ljudi.

Neka zacuti sve oko mene! I u meni neka zacute same moje pomisli! Neka umukne srce! Neka zivi, dejstvuje sama pobozna paznja! Kroz nju neka ulaze u dusu sveti utisci i misli!

David je bio car, pa nije rekao da je carski presto ujedno i presto covekovog blazenstva.

David je bio i vojskovodja, i junak; od mladih dana do starosti borio se protiv inoplemenika u krvavim okrsajima; koliko bitaka je vodio, toliko pobeda je odneo; od obala Jordana do obala Eufrata prosirio je granice svog carstva, pa nije rekao da je slava pobednika i osvajaca covekovo blazenstvo.

David je sabrao nemerljivo bogatstvo, sabrao ga je svojim macem. Njegove ostave bile su prepune zlata i srebra. No David nije rekao da je covekovo blazenstvo u bogatstvu.

David je imao sve zemaljske utehe; ni u jednoj od njih nije prepoznao covekovo blazenstvo.

Kada je David bio mladic, kada je napasao ovce svoga oca Jeseja, neocekivano je, po zapovesti Bozijoj, dosao prorok Samuilo, svetim uljem pomazao ubogo cobance za cara izrailjskog naroda. Cas svog pomazanja za cara David nije nazvao casom blazenstva.

Svoje detinjstvo David je provodio u divljoj pustinji. Tamo je poceo da oseca u sebi snagu gorostasa: bez oruzja, golim rukama se bacao na lava i medveda, davio lava i medveda. Tamo je njegovu dusu pocelo da pokrece, da ispunjava nebesko nadahnuce. Ruke koje su smrvile lava i medveda stvorile su Psaltir, doticale strune, zategnute i skladno podesene dejstvom Duha, i proizvele harmonicne, milozvucne, duhovne, razlozne zvuke. Daleko, daleko kroz vremena, kroz stoleca i milenijume razlegli su se ti zvuci, ponovili su ih i ponavljaju ih bezbrojni glasovi, i proslavljaju Davidovo ime po svim krajevima zemlje, u svim vekovima njene hriscanske svakidasnjice. Usamljenicki zivot, pun cudesnih podviga, cudesnog nadahnuca, David nije nazvao covekovim blazenstvom.

Blazen covek – velica on pesmom, u kakvom god mestu, u kakvom god zvanju, u kakvom god stanju i cinu bio taj covek koji ne ide na vece bezboznika, i na put gresnika ne stade, i na sedaliste pogubnika ne sede.[2]

Blazen covek koji cuva sebe od greha i odbija od sebe greh, u kakav god oblik, u sta god bio zaodeven greh: u bezakonit postupak, u pomisao zeljnu bezakonja, ili u osecanje koje donosi nasladu i ocaranost grehom.

Ako slabasna zena tako cvrsto i neustrasivo odbija od sebe greh, onda je i ona blazen covek kojeg David opevava. Ucesnici tog blazenstva, tog u Hristu zrelog uzrasta, jesu i ona deca i oni mladici koji su cvrsto suprotstavljeni grehu. Pravedni Bog ne gleda ko je ko.

Blazen covek cija je sva volja u zakonu Gospodnjem.[3] Blazeno srce koje je sazrelo u poznanju Bozije volje, koje je videlo da je dobar Gospod,[4] koje je zadobilo to vidjenje time sto je probalo zapovesti Gospodnje, srce koje je sjedinilo svoju volju sa voljom Gospoda. Takvo srce je covek. Blazeno srce koje je Bozija revnost raznezila! Blazeno srce koje izgara u nezasitoj zelji za Bozijom voljom! Blazeno srce koje sladosno i jako pati zbog ljubavi prema Bogu. Takvo srce je mesto, naselje, stan, presto blazenstva!…

Od ranog jutra stoji orao na vrhu visoke litice; njegove iskricave oci zeljno traze plen; zatim polece u plavo nebo, krstari, rasirenih sirokih krila, ogromnim prostranstvima; trazi plen. Cim ugleda plen, obrusava se na njega kao strela, kao munja, a onda se opet strelovito podize sa njim i iscezava. Nahranio je svoje ptice, i opet je na svojoj strazi: na steni ili na nebu. Takvo je srce koje neizlecivo boluje od ljubavi prema Bozijim zapovestima! I upravo u toj ljubavi je blazenstvo. U zapovestima nije samo delanje: u njima je skriveno, i posredstvom njih se otkriva duhovno znanje: od zapovesti Tvojih razumedoh – govori prorok. Svim srcem svojim trazih Te… Putem zapovesti Tvojih trcah, kada si rasirio srce moje!… I poucavah se u zapovestima Tvojim, koje zavoleh veoma!… Dobar mi je zakonusta Tvojih, vecma od hiljada zlata i srebra!… Radi toha zavoleh zapovesti Tvoje vecma odzlata i topaza (dragog kamena)!… Usrcu svome skrihreci Tvoje, da ne bih stresio Tebi!… Obradovacu serecima Tvojim, kao koji nalazi dobit mnogu!… Vodi z stazom zapovesti Tvojih, jer ovu voljom zavoleh.[5]

Sunce izlazi: ljudi zure na posao. Svako ima svoj cilj, svoju nameru. Sto je dusa u telu, to su cilj i namera u svakom covekovom poslu. Jedan se trudi, nastoji da stekne propadljiva blaga; drugi da pruzi sebi mnoge naslade; neki nastoje da zadobiju zemaljsku, sujetnu slavu; napokon, neko govori, misli da je drzavna i drustvena korist cilj onoga sto on radi. Miljenik Bozijeg zakona u svim svojim zanimanjima, u svim svojim delima ima za cilj da ugodi Bogu. Svet za njega postaje knjiga Bozijih zapovesti. Tu knjigu on cita delima, ponasanjem, zivotom. Sto vise cita tu knjigu delima, tim vise se njegovo srce prosvetljuje duhovnim znanjem, tim vise se zagreva za hod putem poboznosti i vrline. Ono nalazi ognjena krila vere, pocinje da satire svaki neprijateljski strah, prelece preko svake provalije, usudjuje se na svaki dobri poduhvat. Blazeno takvo srce! Blazen covek takvog srca.

Dolazi noc, donosi senke i bledu svetlost nocnih nebeskih svetila, sakuplja ljude u njihove satore, u njihova sklonista. U tim sklonistima vlada dosada, praznina duse. Ljudi nastoje da svoje mucenje zagluse u bezumnim zabavama. Praznina i iskvarenost zivota prepustaju coveka bucnim veseljima. Sasude Bozijeg hrama – um, srce, telo – Valtasar koristi i prestupnicki upotrebljava. Sluga zemlje, sluga prolaznih zivotnih briga, tek istrgnut iz briga kojima se sav predavao u toku dana, priprema u nocnoj tisini nove brige za sledeci dan: njegovi dani i njegove noci, celokupni njegov zivot je zrtva sujete i propadljivosti. Tiho gori smireno kandilo pred svetim ikonama, razliva slabasnu svetlost u sobi pravednika. I on je sa svojom brigom: ona ne prestaje, ona ga izjeda. On donosi u sobu secanje na ono sto je cinio tokom dana, uporedjuje to sa Pismom, tim tablicama na kojima je ispisana ona Bozija volja koja je otkrivena coveku; nedostatke u svojim postupcima, u pomislima, u ceznjama srca on isceljuje pokajanjem, spira suzama; moli nebo da mu da nove sile, novu svetlost za obnavljanje i pojacavanje podviga. Blagodatna svetlost, natprirodna sila, silazi od Boga u takvu dusu jer ona prinosi molitve sa bolnim osecanjem da je covek nistavan, slab, da lako pada. Tako dan danu govori rec, i noc noci objavljuje znanje.[6] Takav zivot je neprestani uspeh, neprekidno dobijanje, vecno dobijanje. Blazen covek koji tako zivi.

Takav covek ce biti kao drvo zasadjeno kraj izvora voda[7]. Takvo drvo ne strepi od vrelih suncevih zraka, ne boji se suse: njegovo korenje je uvek puno vlage; ono ne ceka kisu, nikad ne trpi nedostatak hrane, nedostatak zbog koga drvece u planinskim i suvim mestima cesto boluje, cesto vene, umire. Drvetu izraslom na visini, izlozenom uticajima vetra i sunca, zednom nebeske kise, zeljnom da ga osvezava nebeska rosa slican je covek koji je naklonjen poboznosti, ali koji vodi nepazljiv, rasejan zivot, malo i povrsno izucava Boziji zakon. I njega ponekad osvezi rosa umiljenja, ponekad i na njegovu sasusenu dusu pada zivotvorna confused suza pokajanja; ponekad i njegov um i srce ponese zelja da krenu prema Bogu; ali to stanje nije, a i ne moze biti postojano, cak ni dugotrajno. Religiozne misli i osecanja koji nisu prosveceni jasnim i potpunim poznanjem Bozije volje nemaju nikakvu odredjenost, nikakvo utemeljenje, i zato nemaju sile ni zivota. Ako se poucavas u Bozijem zakonu dan i noc, onda si kao Drvo zasadjeno kraj izvora voda. Kraj samog njegovog korena neprestano biju prohladne, sveze vode; neprestano su um i srce – taj covekov koren – pogruzeni u Boziji zakon, napajaju se svetim Bozijim zakonom; za njega neprestano izbijaju cisti, snage puni mlazevi vecnog zivota. Te vode, ta sila, taj zivot – to je Sveti Duh, koji obitava u nepovredivom Svetom pismu, u jevandjelskim zapovestima. Ko se stalno udubljuje u Pismo, ko ga izucava smirenog duha i ne prestaje da moli Boga da mu da znanje, ko sva svoja dela, sve skrivene kretnje duse upravlja po jevandjelskim zapovestima, taj neizostavno postaje zajednicar Svetog Duha, koji zivi u njima. Zajednicar sam – objavio je o sebi Sveti Duh – svih koji Te se boje, i koji cuvaju zapovesti Tvoje.[8]

Izucavanje Bozijeg zakona zahteva trpljenje. To izucavanje je zadobijanje svoje duse: Trpljenjem svojim – zapoveda Gospod – spasavajte duse svoje.[9] To je nauka nad naukama! To je nebeska nauka! To je nauka koju je Bog objavio coveku! Njene staze su potpuno odvojene od onih uobicajenih staza kojima idu zemaljske nauke, covecanske nauke, nauke koje je nas pali razum iznedrio iz svoje sopstvene svetlosti za nase palo stan>e. Ljudske nauke cine um nadmenim, gordim; one ispunjavaju, odgajaju ljudsko ja! Bozanska nauka se otkriva onoj dusi koja je odbacila samu sebe i time postala pripremljena, skrusena, uravnana, toliko smirena da je gotovo lisena samobitnosti. Bozanska nauka se otkriva onoj dusi koja je postala ogledalo koje ne odrazava nikakav licni lik, pa zato moze da prima i odrazava bozanske likove. Bozanska nauka je premudrost Bozija, rec Bozija. O njoj sin Sirahov govori: Premudrost uzdize sinove svoje i podrzava one koji je traze. Koji voli nju, taj voli zivot; koji nju traze od ranog jutra, te ispunjava radost; koji poseduje nju, taj nasledjuje slavu, i kuda god posao Gospod ga blagosilja; koji sluzi njoj, taj sluzi Svetome, koji nju vole, te voli Gospod; poslusni njoj sudice narodima, i koji slusa nju, zivece pouzdano.[10] Takva je bozanska nauka! Takva je Bozija premudrost! Ona je otkrivenje Bozije! U njoj je Bog! Njoj se prilazi smirenjem! Njoj se prilazi odbacivanjem svog razuma! Ona je nedostupna covecijem razumu!

Ona ga je odbacila; smatra ga bezumljem! A on, njen drski, gordi neprijatelj, bogohulno smatra da je ona sumanuta, sablaznjuje se na nju zbog toga sto se javila ljudima na krstu, i sto ih ozaruje sa krsta. Njoj se prilazi samoodbacivanjem! Njoj se prilazi raspecem! Njoj se prilazi verom! Nastavlja sin Sirahov: Koji veruje njoj, taj ce je naslediti.[11]

Istinska, Bogu ugodna vera, u kojoj nema nikakve lazi i obmane, sadrzana je y ispunjavanju jevandjelskih zapovesti, u trudoljubivom i neprestanom zasadjivanju zapovesti u svoju dusu, u borbi protiv razuma, protiv Bogu protivnih osecanja, kretnji srca i tela. I razum i srce i telo palog coveka neprijateljski su nastrojeni prema Bozijem zakonu. Pali razum ne prihvata ono cemu ga uci Boziji um; palo srce se protivi Bozijoj volji; samo telo se pokorilo propadanju, i tako je sticalo svoju zasebnu volju: nju je telu dao grehopad, koji je nestedimice predao coveku smrtonosno poznanje dobra i zla. Uzak je i zalostan nas put prema premudrosti Bozijoj! Prema njoj nas vodi sveta vera tako sto rusi, razbija protivljenje i palog razuma, i palog srca, i palog tela. Ovde je potrebno trpljenje! Ovde je potrebna cvrstina, postojanost, dugotrpeljivost! Trpljenjem svojim spasavajte duse svoje. Ako hoces da doneses duhovni plod, onda sa trpljenjem dovrsi dugotrajni, raznim prevratima i nesrecama preispunjeni rat protiv greha! Plod Duha na drvetu svoje duse moze da utleda jedino onaj koji brizno odgaji taj sveti, nezni plod mnogim i hrabrim trpljenjem! Poslusajmo, poslusajmo jos premudroga! Premudrost ce – objavljuje on – najpre poci s njime – s ucenikom svojim – putevima krivim, strah i bojazan navesce na njega. Imucice ga svojim vodjstvom dok se ne uveri u dusu njegovu i ispita ga svojim zakonima; no zatim he izaci pred njega na putu pravom i obradovace ga, u otkrice mu tajne svoje.[12]

Prolaze dani, meseci, godine, dolazi svoje vreme, Bogu poznato vreme, koje Otac zadrza u svojoj vlasti,[13] i drvo zasadjeno kraj izvora voda donosi svoj plod. Taj plod je ocigledno ucesce Svetog Duha, sto je Sin Boziji i obecao svima koji istinski veruju u Njega. Krasan je, predivan plod Duha! On menja celog coveka! Sveto pismo se prenosi iz knjige u dusu; nevidljivi prst ispisuje na njene tablice – na um i srce – Boziju rec i Boziju volju, rec i Duh. Nad takvim covekom zbiva se obecanje Sina Bozijega: Iz utrobe njegove poteci ce rijeke vode zive. A ovo rece o Duhu koga trebase da prime oni koji veruju u ime njegovo[14] – objasnjava Spasiteljeve reci ljubljeni Njegov ucenik, naprsnik Premudrosti i bogoslovlja koje Premudrost predaje. List takvog drveta nece otpasti.[15] List, po ucenju otaca, predstavlja telesne podvige: i oni dobijaju svoju vrednost, netruleznost i zivot nakon obnovljenja, preporodjenja duse Svetim Duhom. Volja takvog coveka sliva se u jedno sa Bozijom voljom: on zeli samo ono sto je Bogu ugodno, izvrsava jedino samu Boziju volju. Upravo stoga on ima Boga za saradnika u svim svojim poduhvatima i sve sto radi preuspece.[16]

Ovo poredjenje ne vazi za bezboznike! He poredi nadahnuti David bezboznike sa drvecem, niti sa cim drugim sto ima osobinu, obelezja zivota! Za njih vazi drugo, sasvim drugo poredjenje! Nisu takvi bezboznici, nisu takvi – peva carski prorok – nego su kao prah koji vetar razmece sa lica zemlje.[17] Bezboznici! Vi ste bezivotna prasina, koju olujni vetar – bucna sujeta sveta – podize sa zemlje i kovitla u vazduhu. Vi ste ona prasina koju nosi gusti oblak i zaklanja sunce i svu prirodu.

Ne gledaj u taj oblak! He veruj obmani svojih ociju! Besadrzajna, nistavna prasina lazno se predstavlja kao oblak. Zatvori na tren oci i proletece oblak prasine, nosen silovitim, munjevitim duvanjem vihora, i nece ozlediti tvoj vid. Trenutak kasnije otvoris oci, pogledas – gde je veliki oblak? Potrazis njegov trag – i nema oblaka, nema nikakvog njegovog traga, nema nikakvog znaka da je postojao.

Groznom pesmom, groznim zvucima nastavlja David da izrice groznu odluku o bezboznicima. Zato neceustati bezboznici na sudu, niti gresnici u saboru pravednih.[18] Bezboznici nece moci da ucestvuju u prvom vaskrsenju[19] – opisanom u Apokalipsi svetog Jovana – dakle, u duhovnom vaskrsenju, koje se zbiva za vreme zemaljskog zivota, kada svedelatni Duh dotakne dusu i obnovi je za novi zivot. Dusa vaskrsava, ozivljava za zivot u Bogu! Njen um i srce se prosvetljuju, postaju zajednicari duhovnog znanja. Duhovno znanje je osecanje besmrtnog zivota[20] – kazu oci duhonosci. Samo to znanje je znak vaskrsenja. Suprotno ovome, telesno mudrovanje je nevidljiva smrt duse.[21] Duhovno znanje je dejstvo Svetog Duha. Ono vidi greh, vidi strasti u sebi i u drugima, vidi svoju dusu i duse drugih, vidi mreze gospodara ovoga sveta, obara svaku pomisao koja se podize protiv Hristovog znanja, odbija od sebe greh, u kakvom god obliku se on priblizio, zato sto je duhovno znanje carstvo, svetlost Svetog Duha u umu i srcu. Nece ustati bezboznici za duhovno rasudjivanje! To rasudjivanje je sabor samih pravednih, njihovo nasledstvo. Ono je nedostupno, nedokucivo bezboznima i gresnima. Ono je vidjenje Boga, i jedino ce cisti srcem Boga vidjeti.[22]

Put bezboznika je mrzak Bogu, toliko tudj i odvratan Bogu da Pismo prikazuje Boga upravo kroz tu Njegovu oznaku: On se odvratio od takvog puta, On ne zna takav put. Suprotno ovome, put istine je toliko prijatan Bogu da Pismo govori: Zna Gospod put pravednih.[23] I zaista, On jedini zna taj put! Blazeni putu! Ti vodis Bogu! Ti si skriven u beskonacnom Bogu! Tvoj pocetak je Bog, i kraj tvoj je Bog! Beskonacan si, kao sto je beskonacan Bog.

Put bezboznika ima granicu, ima zalosni kraj! Ta granica je na kraju dubokog, mracnog bezdana, vecne tamnice vecne smrti. I propasce put bezboznika zauvek u tom strasnom bezdanu, propasce kada dovede do ivice bezdana i pogubi u bezdanu sve koji su hodili tim putem.

Zna Gospod put pravednih, i put bezboznika propasce.[24] Blazen covek koji ne ide na vece bezboznika, ne zanosi se njihovim nacinom misljenja, njihovim moralnim pravilima, njihovim ponasanjem, nego je y zakonu Gospodnjem sva volja njegova.

Tako peva nebeski, cudesni pevac: pustinozitelj je osluskivao tu njegovu svetu, nadahnutu pesmu.

Nikolajevsko-babajevski manastir, 1847. godine.

[marija]

DRVO ZIMI PRED PROZOROM KELIJE

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV

ASKETSKI OGLEDI

DRVO ZIMI PRED PROZOROM KELIJE

Zimu 1828. godine, proveo sam u manastiru prepodobnog Aleksandra Svirskog. Pred prozorom moje kelije stajalo je drvo, razgoliceno od mraza, kao skelet, razgolicen smrcu. Usamljenost izostrava cula, izostrava misao, krug njihovog delovanja se prosiruje. Medjutim, more, za koje sveti Jovan Lestvicnik kaze, da ono neizostavno mora da se talasa, zatalasalo se.[1] Ogoljeno drvo mi je sluzilo za utehu: ono me je tesilo nadom na obnovljenje moje duse.

Glasom mojim, glasom mog uma, glasom mog srca, glasom mog bolesljivog tela, glasom slabosti mojih, glasom mojih padova vikah (Ps 141,2): “Gospode, uslisi molitvu moju (Ps 142, 1), slusaj molitvu moju (Ps 141,7), koju Ti saljem okruzen borbama, koje potresaju moj um i srce, okruzen bolestima, koje guse i raslabljuju moje telo, okruzen mnostvom nemoci, koje obuzimaju citavo moje bice, okruzen bezbrojnim padovima, kojima je preispunjen moj zivot. Ti koji si uslisio Jonu koji ti se molio u utrobi kita, uslisi i mene koji ti vapim iz utrobe mojih bezakonja, iz utrobe ada. Iz dubine, iz bezdana grehova, iz bezdana mojih prohteva i iskusenja vikah Tebi, Gospode, Gospode, uslisi glas moj! Izvedi iz tamnice (Ps 141, 8) strasti dusu moju, izlij u nju blagodatnu svetlost! Kada izlijes u nju tu svetlost, svetlost koja je i svetla, i radosna, i zivotvorna, tada ce se ona ispovedati Imenu Tvome (Ps 141,8). Kada u deluje dusi ispovest, pobudjena blagodacu, koja prevazilazi um i pogruzava ga u svoju neizrecivu sladost, on, sisavsi u klijet srca, zatvorivsi se u njoj, ne obaziruci se ni na sta culno, izgovara Tvoje ime, poklanja se Tvom imenu, obuhvata Tvoje ime i biva obuzet njim. Tvoje Ime, Reci Bozija i Boze, cini za njega sve druge reci suvisnim! Izbavi me od gonitelja mojih, demonskih pomisli i postupaka, jer se utvrdise vecma od mene (Ps 141,7), vise od volje moje duse, vise nego sto moj um doseze! Utrnu u meni duh moj, smete se u meni srce moje (Ps 142, 4). Obuzese me bolovi smrtni, opasnosti adske snadjose me (Ps 114,3). Gospode, ne uzdam se u svoju snagu: moji padovi me uce da poznam nemoc moju. Ti si Gospode nadanje moje! Samo tada mogu biti u zemlji zivih (Ps 114,9), u zemlji svete pravde Tvoje, kada Ti Gospode spustis blagodat Tvoju u srce moje, kada, uselivsi se u moje srce, budes udeo nasledja moga (Ps 15,5), moja jedina imovina i blago! Obradovace se sveti andjeli Tvoji, obradovace se lica ljudi koji su Tebi blagougodili, kada budu videli moje spasenje. Mene cekaju pravednici, dokle mi ne uzvratis (Ps 141,8) milost Tvoju, ne po obilju grehova mojih, nego po obilju Tvog covekoljublja. Amin.”

[marija]

Свети Игњатије Брјанчанинов

О ПРЕЛАСТИ

ДЕО ПРВИ

Ученик - Изложи тачно и подробно појам преласти. Шта је то преласт?

Старац - Преласт је озлеђеност природе људске лажју. Преласт је стање свију људи, без изузетка, изазвано падом праотаца наших. Сви смо ми у преласти (Почетак Треће беседе Преподобног Симеона Новог Богослова. Издање Оптинског манастира, 1852.). Познавање тога представља најбољу предохрану од преласти. Највећа је преласт држати себе за слободног од преласти. Сви смо ми преварени, сви смо прелашћени, сви се налазимо у стању обманутости, и потребујемо ослобођење истином. Истина је Господ наш Исус Христос (Јн. 8, 32; 14, 6). Прихватимо ову Истину вером у Њу; завапимо у молитви тој Истини, и Она ће нас извући из бездана самопрелашћености и прелашћености од демона. Жалосно је стање наше! Оно је - тамница из које се молимо да буде избављена душа наша, да се прослави име Господње (Пс. 44, 7). То је стање она земља мрачна у коју је непријатељ, позавидевши нам и почевши нас гонити, стровалио живот наш (Пс. 143, 3). Оно је "тјелесно мудровање" (Римљ. 8, 6) и "лажно названо знање" (1. Тим. 6, 20), и њиме је заражен сав свет, који не признаје болест своју, но је проглашава за пуцање од здравља. Оно је "тијело и крв", који "не могу наслиједити Царства Божијега" (1. Кор. 15, 50). Оно је вечна смрт, коју исцељује и уништава Господ Исус, "васкрсење и живот" (Јн. 11, 25). Такво је стање наше. Сагледавање његово представља нови повод за плач. Завапимо с плачем Господу Исусу да нас изведе из тамнице, извуче из бездана земаљских, истргне из чељусти смрти. "Господ наш Исус Христос", казује преподобни Симеон Нови Богослов, снизашао је к нама управо стога што је узажелео да нас "отргне из заробљеништва и из најгоре прелашћености" (Почетак Треће беседе).

Ученик - Ово тумачење недовољно је приступачно мојим представама: потребно ми је једноставније објашњење, ближе моме поимању.

Старац - Као средство за одвођење рода људскога у пропаст пали ангео употребио је лаж (1. Мојс. 3, 13). Из тога разлога Господ је назвао ђавола лажом, оцем лажи и човекоубицом од искони (Јн. 8, 44). Представе о лажи Господ је тесно повезивао са представом о човекоубиству, јер је ово потоње неизоставна последица првог. Речју "од искони" указује се на то да је од самог почетка лаж послужила ђаволу као оруђе за човекоубиство, и стално му служи као оруђе човекоубиства, упропашћења човека. Почетак свих зала јесте лажна мисао! Извориште самопрелашћивања и демонске преласти јесте лажна мисао! Посредством лажи ђаво је вечном смрћу поразио човечанство у самом корену његовом, у праоцима. Праоци наши преластише се, односно признаше лаж за истину, озледише себе неисцељиво смртоносним грехом, што је посведочила и прамајка наша. "Змија ме превари", каза, "те једох" (1. Мојс. 3, 13). Од тога доба природа наша, затрована отровом зла, и вољно и невољно стреми ка злу, које се и насладом изопаченој вољи, и изопаченом разуму, и изопаченом срдачном осећању приказује као добро. Вољно - зато што у нама још постоји остатак слободе у избору добра и зла. Невољно - из разлога што тај остатак слободе не делује као потпуна слобода; он делује под неотуђивим утицајем озлеђености грехом. Ми се рађамо као такви; ми не можемо да не будемо такви; и зато се сви ми, без икаквог изузетка, налазимо у стању самопрелашћености и демонске преласти. Из оваквог погледа на стање људи у односу на добро и зло, на стање које је неминовно својствено свакоме човеку, произилази следеће одређење преласти, које је објашњава на потпуно задовољавајући начин: преласт је усвајање лажи прихваћене као истина. Преласт најпре делује на начин мишљења; када буде прихваћена и када изопачи начин мишљења, она се без одлагања преноси на срце и изопачује срдачна осећања; када овлада суштином човековом, она се разлива на читаву делатност његову, отров свој остављајући и на самом телу, које је Творац нераскидиво повезао са душом. Стање преласти јесте стање погибли или вечне смрти.

Од доба пада човековог ђаво је задобио стално слободни приступ њему (цитат из Преподобног Симеона Новог Богослова, у Слову Никифора Монахујућег, Добротољубље, део II. - Преподобни Макарије Велики, Слово 7, гл. 2). Ђаво има право на тај приступ: његовој се власти, наиме, покоравањем њему, човек вољно потчинио, одбацивши покорност Богу. Бог је искупио човека. Искупљеном човеку дата је слобода да се покорава или Богу, или ђаволу, а како би се та слобода испољила без принуде, ђаволу је остављен приступ човеку. Веома је природно то што ђаво улаже све напоре да човека задржи у пређашњем односу према себи, или да га чак доведе до још веће поробљености. Ради тога он користи своје некадашње и свагдашње оружје - лаж. Он настоји да нас преласти и да нас обмане, ослањајући се на наше стање самопрелашћености; он усковитлава наше страсти, те болесне тежње; њихове погубне захтеве он заодева у привлачну спољашњост, старајући се да нас приволи да удовољавамо страстима. Онај ко је веран Речи Божијој не допушта себи овакво удовољавање, него обуздава страсти, одбија нападаје непријатеља (Јаковљ. 4, 7); делујући под руководством Еванђеља противу властитог самопрелашћивања, кротећи страсти и тиме постепено поништавајући утицај палих духова на себе, он полагано излази из стања преласти у област истине и слободе (Јн. 8, 32), чија пунота се задобија осењењем благодати Божије. Онај ко није веран учењу Христовом, ко следи властиту вољу и разум, потчињава се непријатељу, губи остатак своје слободе и постаје потпуно потчињен ђаволу. Стање људи у демонској прелашћености бива веома разноврсно, сходно оној страсти којом је човек прелашћен и поробљен, и у складу са мером у којој је човек роб страсти. Али сви који су упали у преласт демонску, односно који су кроз напредовање властитог самопрелашћивања ступили у општење са ђаволом и у ропство његово, у преласти пребивају и као такви јесу храмови и оруђа демона, жртве вечне смрти, живљења у тамницама адским.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Prelast/prelast01.htm

[marija]

Светитељ ИГЊАТИЈЕ (Брјанчанинов)

ЧАША ХРИСТОВА

Молила Господа два љубљена Његова ученика за пријестоле славе - а Он им дарова Чашу Своју[1].

Чаша Христова - то су страдања.

Чаша Христова пружа на земљи причесницима својим учешће у благодатном царству Христовом, на Небу за њих припрема пријестоле вјечне славе.

Сви смо ми без оправдања пред Чашом Христовом: нико се не може жалити на њу, одбијати је; зато што ју је Онај Који је заповједио да се она окуша Сам, прије свих, попио.

Дрво познања добра и зла! Убило си у рају родоначелнике наше, преластивши их прелестима чулне насладе и прелестима разума. Христос, искупитељ погинувших, донио је на земљу, нама, павшим и изгнаним, Своју спаситељну Чашу. Горчином те Чаше истребљује се у срцу преступна, смртноносна греховна наслада: смирењем, које обилно из ње точи, умртвљује се горди плотски разум: ономе који је са вјером и трпљењем пије, враћа се живот вјечни који нам је одузет и који нам се одузима окушањем забрањеног плода.

Чашу Христову, чашу спасења примићу![2]

Чаша се прима када хришћанин подноси патње земаљске са мудрошћу смирења, позајмљеном из Јеванђеља.

Свети Петар са исуканим ножем крену да заштити Богочовјека окруженог злотворима; али, кротки над кроткима, Господ Исус, рече Петру: задјени нож у ножнице: чашу коју Ми даде Отац - зар да је не пијем?[3]

И ти, када те окруже напасти, говори, на утјеху и окрјепљење душе своје; чашу коју ми даде Отац - зар да је не пијем?

Горка је Чаша: само од погледа на њу губе се сви људски обзири. А ти замјени обзире вјером, и испиј храбро горку Чашу; њу теби нуди Отац свеблаги и премудри.

Нису фарисеји, Кајафа, или Јуда спремили њу, нити је Пилат и његови војници дају! чашу коју Ми даде Отац - зар да је не пијем?

Зло смишљају фарисеји, издаје Јуда, Пилат наређује незаконито убиство, извршавају га војници хегемона. Сви они припремили су себи неминовну погибију злодјелима својим: немој барем ти себи спремати погибију - исто толико неминовну - својим злопамтилом, жељењем и маштарењем о освети, негодовањем против непријатеља твојих.

Отац небески је свеомгућ, свевидећ; Он види твоје патње, и да је нашао да је потребно и корисно отклонити од тебе Чашу - неизоставно би то учинио.

Господ је - а то свједоче и Писмо и Црквена Историја - у многим случајевима попуштао скрби љубљеним Својим, и у многим случајевима је отклањао скрби од љубљених Својих, у складу са непостижним судбама Својим.

Када се пред тобом појави Чаша - не гледај на људе који ти је дају: вазнеси поглед твој ка Небу и реци; чашу коју ми даде Отац - зар да је не пијем?

Чашу спасења ћу да примим. Не могу да одбијем Чашу - залог небеских, вјечних блага. Апостол ме Христов на трпљење упућује; многим скрбима, говори он, нам слиједи ући у царство Божије[4]. Зар да одбијем Чашу - средство за достизање, за развијање у себи тог царства! Примићу Чашу - дар Божији.

Чаша је Христова - дар Божији. Дарова вам се, писао је велики Павле Филипљанима, Христа ради, не само у Њега да вјерујете, него и да страдате за Њега[5].

Ти примаш Чашу - наизглед из руку човјечијих. Шта се тебе тиче - да ли ти људи поступају праведно или незаконито? Твоје је да поступаш праведно, по обавези сљедбеника Исусова; твоје је да са благодарењем Богу, са живом вјером примиш Чашу и да је храбро, до дна, испијеш.

Када примаш Чашу из руку човјечијих, сјети се да је она - Чаша не само Невиног, него и Свесветог. Сјетивши се тога, понови за себе и за теби сличне страдалнике-грешнике ријечи блаженог и благоразумног разбојника, које је овај изговорио будући разапет надесно од разапетог Богочовјека; "ми... достојно по дјелима нашим примисмо... Помени ме, Господе, када дођеш у царство Своје[6].

Потом, обраћајући се људима, реци им (а ако нису у стању да разумију и приме ријечи твоје, онда, не бацајући бисере смирења пред ноге оних који их не могу оцјенити, реци мишљу и срцем); "благословени ви, оруђа правде и милости Божије, благословени од сада па до вијека!"

Само тако ћеш испунити заповијест Јеванђеља, која говори; Љубите непријатеље ваше, благословите оне који вас проклињу[7].

Помоли се за њих Господу, да за скрби и увреде теби нанешене они буду награђени и пролазним и вјечним наградама, да им се оно што су над тобом извршили припише на суду Христовом као да је вршено да би водило до добродјетељи.

Чак и ако твоје срце неће тако да поступа, присиљавај га; зато што само они који присиљавају своје срце на испуњавање Јеванђеоских заповијести могу наслиједити Небо[8].

Ако нећеш тако да поступаш, то значи да нећеш да будеш сљедбеник Господа Исуса Христа. Помно се удуби у себе, и загледај се; да ниси случајно нашао неког другог учитеља, да му се ниси потчинио? Учитељ мржње је ђаво.

Ужасан је злочин вријеђање, малтретирање ближњих: најужаснији злочин је убиство. Али онај који мрзи својег гонитеља, клеветника, издајника, убицу, памти им зло, свети им се - тога је гријех врло близу њиховом гријеху. Узалуд се сам себи и другима представља као праведник. Сваки који мрзи брата својега, човјекоубица јесте[9], вазвијестио је љубљени ученик Христов.

Жива вјера у Христа упућује да се прими Чаша Христова; а Чаша Христова улијева у срца причесника својих наду у Христа: нада у Христа даје срцу снагу и утјеху.

Каква је то мука, каква је то адска мука - жалити се, роптати на с висине предодређену Чашу.

Грешни су пред Богом ропот, немање трпљења, малодушност, а посебно очајање - све су то дегенерисана чеда преступничког невјерја.

Грешан је ропот на ближње када су они оруђа наших страдања; тим је грешнији наш ропот ако се Чаша спушта према нама право са Неба, из деснице Божије.

Ко пије Чашу са благодарењем Богу, са благосиљањем ближњих; тај је стигао у свештени покој, у благодатни мир Христов, од сада се он већ наслађује у духовном рају Божијем.

Сама по себи, привремена, пролазна страдања не значе ништа; ми им придајемо значај по мјери наше привезаности за земљу и све што је тљено, по мјери наше хладноће према Христу и вјечности.

Трпиш горчину и одвратни укус љекарских смјеса: трпиш мучно резање и пржење обољелих дијелова тијела: трпиш дуготрајно измарање глађу, дуготрајно лежање у болничкој соби: трпиш све то - да би вратио изгубљено здравље тијелу које ће, након што буде залијечено, неизоставно опет обољети, неминовно умријети и разложити се. Потрпи онда и горчину Чаше Христове, која пружа исцјељење и вјечно блаженство души твојој.

Ако ти се Чаша чини неиздржива, смртоносна - тиме те она обличава; називаш се Христовим, а Христов ниси.

За истините сљедбенике Христове Чаша Христова - то је чаша радости. Тако, свети апостоли, након што бијаху бијени пред збором стараца јудејских, иђаху, радујући се пред лицем читавог збора, јер се за име Господа Исуса удостојише бешчашће примити[10].

Чу праведни Јов горке вијести. Вијест за вијешћу долазила је да удари у његово тврдо срце. Посљедња је вијест била најтежа; поражени бијаху сви синови и све кћери његове насилном, изненадном, љутом смрћу. Од силне туге подера своје хаљине праведни Јов, посу главу пепелом, од дејства у њему живеће покорне вјере паде на земљу, поклони се Господу и рече; наг изиђох из утробе матере моје, наг ћу и да одем тамо; Господ даде, Господ и узе. Како се Господу изволи, тако и би; буди име Господње благословено во вјеки![11]

Повјери се, у простоти срца, Ономе код Којег су и длаке на глави твојој пребројане; Он зна које размјере мора бити дата теби цјелитељна Чаша.

Гледај често на Исуса; Он је пред убицама Својим као безгласни агњец пред онима који га стрижу: Он је предан смрти као невино јагње за клање. Не скидај са Њега очију својих - и твоја страдања ће се растворити, распршити, небеском, духовном сладошћу: ранама Исусовим исцјелиће се ране срца твојега.

"Зауставите се!" рече Господ онима који су хтјели да Га заштите у врту Гетсиманском, а ономе који дође да Га ухапси исцијели одрезано уво[12].

Или ти се чини, успротиви се Господ ономе ко покуша да оружјем одврати од Њега Чашу, да не могу сада измолити Оца Мојега, да Ми пошаље више од дванаест легиона анђела?[13].

У вријеме напасти не тражи помоћи човјечије: не траћи драгоцјено вријеме, не троши снаге душе своје на тражење те немоћне помоћи. Очекуј помоћ од Бога; по једном Његовом замаху, у своје вријеме, доћи ће људи и помоћи ти.

Ћутао је Господ пред Пилатом и Иродом, није изговорио никакво оправдање. И ти опонашај такво свето и мудро ћутање, када видиш да ти суде непријатељи твоји са намјером да те неминовно осуде, да ти суде само да би маском суда прикрили своју злу намјеру.

Било да дође са претходницом и најавом, са постепеним гомилањем густих тамних облака, било да дође изненада, ношена слијепим вихором - јавиће се пред тобом Чаша; говори тада о њој Богу; "да буде воља Твоја".

Ти си ученик, сљедбеник и слуга Исусов. Исус је рекао; ако ли ко Мени служи, Мене да слиједи, и ондје гдје Ја будем, ту и слуга Мој да буде. А Исус је земаљски живот провео у страдањима; Он је био гоњен од рођења до гроба: од самих пелена Његових, злоба Му је спремала смрт насилну. Чак ни када је достигла циљ се није заситила; само памћење о Њему она се труди да искоријени са лица земље.

Стазом привремених страдања у блажену вјечност су по Господовом трагу прошли сви изабраници Његови. Немогуће је нама, пребивајући у плотским насладама, пребивати заједно са тиме и у стању духовном. Управо због тога Господ непрестано даје вазљубљеним Својим Чашу Своју, њоме подржава у њима умртвљеност за свијет и способност да живе животом Духа. Рече преподобни Исаак Сирин; "човјек о којем се посебно брине Бог познаје се по томе што му се непрестано шаљу скрби, патње и туге[14].

Моли Бога да отклони од тебе сваку напаст, свако искушење. Не треба се дрско бацати у пучину скрби; то је гордо уздање у самог себе. Али када скрби дођу саме од себе - немој да их се препаднеш, немој да мислиш да су оне дошле случајно, стицајем околности. Не, оне су попуштене непостижним Промислом Божијим. Пун вјере и њоме рођених храбрости и великодушности, пливај неустрашиво кроз мрак и завијајућу буру према тихом пристаништу вјечности; тобом невидљиво руководи Сам Исус.

Благочестивим дубоким размишљањем изучи молитву Господњу, коју је Он приносио Оцу у врту Гетсиманском у многотешке часове који су претходили Његовом страдању и крсној смрти. Том молитвом дочекуј и побјеђуј сваку скрб. Оче Мој, молио се Спаситељ, ако је могуће, нека мимо Мене прође Чаша ова; али не како Ја хоћу, него како Ти хоћеш нека буде[15].

Моли се Богу да се удаље од тебе напасти, и у исто вријеме одричи се своје воље, као воље греховне, воље слијепе; предавај себе, душу своје и тијело, своју животну ситуацију, садашњу и будућу, предај срцу блиске ближње твоје вољи Божијој, свесветој и премудрој.

Бдите и молите се, да не упаднете у напаст; дух је бодар, али је плот немоћна[16]. Када те окруже скрби, треба да учесташ молитве, да би привукао ка себи нарочиту благодат Божију. Само уз помоћ нарочите благодати можемо ломити све привремене и пролазне недаће.

Добивши с висине дар трпљења, помно бди над собом, да би сачувао, задржао при себи благодат Божију. Иначе ће се гријех неминовно поткрасти у душу или тијело, и отјераће од нас благодат Божију.

Ако пак по немарности пустиш у себе гријех, посебно онај којем је склона немоћна плот наша, који скрнави и тијело и душу; благодат ће да одступи од тебе, оставиће те самог, обнаженог. Тада ће скрб, попуштена ради твојега спасења и усавршења, сурово навалити на тебе, сатријеће те тугом, уцвијељеношћу, очајањем, као онога ко дрђи дар Божији без дужног благоговенија према дару. Пожури тада да искреним и одлучним покајањем вратиш срцу чистоту, а чистотом дар трпљења; зато што он, као дар Духа Светога, почива само у чистим.

Свети мученици су пјевали радосну пјесму усред зажарене пећи, ходајући по ексерима, по оштрицама мачева, сједећи у котловима са врелом водом или уљем. Тако ће и твоје срце, када молитвом привуче благодатну утјеху, чувајући је код себе будношћу према себи, пјевати, усред несрећа и јада љутих, радосну пјесму хвале и благодарења Богу.

Ум, очишћен Чашом Христовом, постаје гледалац духовних виђења; он почиње да види свеобухватајући, за плотске умове невидљив Промисао Божији, да види закон тљења у свему што је тљено, види свима блиску, необухватну вјечност, види Бога у великим дјелима Његовим - у стварању и препороду свијета. Живот земаљски за њега ће изгледати као брзопролазно скитање, његови догађаји - као сновиђења, блага његова - као краткотрајне илузије за очи, као краткотрајна, погубна прелест за ум и срце.

Какав је плод привремених и пролазних скрби, шта оне доносе за вјечност? Када је светом апостолу Јовану било показано Небо, један од небеских становника га је, показујући на безбројни скуп свјетлоносних бјелоризаца који пред пријестолом Божијим празнују своје спасење и блаженство; ови обучени у бијеле ризе, ко су, и одакле дођоше? - И рекох му, говори Јован Богослов; Господе, ти знаш. Тада становник неба рече Богослву; ови су они који дођоше од скрби великих и испраше ризе своје, и убијелише ризе своје у крви Агњецовој. Тога ради су пред пријестолом Божијим и служе Му дан и ноћ у храму Његовом; Онај Који сједа на пријесто уселиће се у њих. Неће више огладњети, нити ожедњети, неће више на њих пасти сунце нити икаква друга жега; јер ће их Агњец Који стоји насред пријестола пасти, и упутиће их на источнике живе воде, и отраће Бог сваку сузу са очију њихових[17].

Отуђење од Бога, вјечна мука у аду, вјечно општење са ђаволима и ђаволиким људима, пламен, студен, мрак пакла - ето шта је достојно да се назове скрбљу! То је тачно - скрб велика, ужасна, неиздржива.

Великој вјечној скрби приводе земаљска наслађивања.

Од те скрби нас чува, спасава Чаша Христова, када је онај који је пије - пије са благодарењем Богу, са славословљем свеблагог Бога, Који човјеку у горкој Чаши пролазних скрби даје бескрајну, вјечну Своју милост.

[marija]

O posljednjim vremenima

Sveti Ignjatije Brjančaninov

O posljednjim vremenima

Plotski ljudi, privezani svom dusom za zemni zivot, upoznati sa Zakonom Bozijim povrsno, po slovu, po pukom skolskom izucavanju njegovom, daleki Zakonu Bozijem po duhu, po srcu, po delima svojim – recju, fariseji, upitali su jednom Gospoda: „Kada ce doci Carstvo Bozije?“ (Luk. 17,20).

Pitanje je, razume se, bilo postavljeno ne iz iskrenosti srca, ne sa dobrom namjerom: postavljeno je lakomisleno, iz radoznalosti kakav ce odgovor uslediti! Kovarni i zlobni fariseji nadali su se da ce im Gospod pruziti povod da Ga lako optuze…

Izgradivsi svoje shvatanje Mesije kao velicanstvenog cara i osvajaca, a videci Gospoda Mesiju, tj. Hrista, u liku ubogog bezdomnika, koji nema gde glavu skloniti, fariseji su postavili pitanje, prikrivajuci njime svoj podsmeh i izrazili su u njemu svoje plotsko mudrovanje, tudje i neprijateljsko razumu Bozijem (Rim. 8:7)

Gospod je, pak, dao odgovor koji prilici svim plotskim ljudima bez izuzetka – onima privezanim za svet, koji provode grehovni zivot usred neprekidnih zitgejskih briga i vestastvenih naslada. Bogocovek je odgovorio farisejima: „Carstvo Bozije nece doci na nacin primjetan za oci culne, niti ce reci ovdje je i ondje: Jer Carstvo je Bozije unutra u vama“ (Luk. 17,20,21).

To znaci, potrebno je ostaviti plotski i grehovni zivot, i potom posredstvom pokajanja i zivljenja po jevandjelskim zapovestima ocistiti i ukrasiti hram dusevni, posle cega ce ga oseniti Sveti Duh a izvrsiti konacno, ociscenje i ukrasenje. U takav hram nizlazi Bog i ustanovljuje u njemu Svoje duhovno, nevidljivo, ali ujedno i sasvim opipljivo i poznavano Carstvo.

Ko je primio u sebe Carstvo Bozije taj moze imati jasnu predstavu o Drugom dolasku Bogocovekovom, i moze poznati i izbeci Antihrista ili mu se suprotstaviti.

Ko, pak, u sebe nije primio Carstvo Bozije, taj Antihrista poznati nece: on ce odmah, na za sebe neshvativ nacin, postati njegovim sledbenikom, i nece prepoznati svrsetak sveta koji se priblizava i nastupajuci Drugi, strasni Dolazak Hristov – taj dolazak ce ga zateci nespremnog! Nikakvo ljudsko ucenje, nikakvo ucenje recju i ljudskim recima nije dovoljno za poucenje onome kome je potrebno poucenje u kleti duse njegove, poucenje od Samoga Boga. Stekavsi unutra u sebi Carstvo Bozije covek ima za rukovoditelja Duza Svetoga, Koji ga uci “svakoj istini” (Jov 16, 13), i ne dopusta mu da bude obmanut lazju, koja se radi lakse prevare zaodeva u prizrake istane.

Sasvim tacno je neki blazeni inok govoreci o Antihristu, rekao: „Mnogi ce poverovati u Antihrista i pocece da ga slave kao boga silnoga. Oni koji Boga imaju svagda u sebi n prosvetljeni srcem, sagledace istinu cistom verom i poznace ga.

“Svi koji imaju bogovidjenje i razum Boziji pojmice dolazak Mucitelja. Onima pak koji um drze vazda u stvarima ovoga zivota i koji vole zemaljsko, to ce biti nerazumivo, jer su prikovani za stvari zitejske. Ako i cuju rijec, nece imati vere, pa ce omrznuti onoga ko je govori“ (Georgije Zatvornik Zadonski, 1, str.62, izdanje 1850.). Smatrace ga sislim sa uma, dostojnim samo prezrenja i sazaljenja.

Omraceno svojim plotskim mudrovanjem covecanstvo uopaste nece verovati u Drugi Dolazak Hristov: “U posljednje dane doci ce rugaci koji ce zivjeti po svojim sopstvenim zeljama i govorice: „sta je sa obecanjem Dolaska Njegova. Jer otkako se oci upokojise sve stoji tako od pocetka stvaranja“

ZNAK KRAJA: LjUDI CE ZABORAVITI BOGA

Kada su fariseji odstupili od Gospoda, On je tada rekao ucenicima svojim da ce znak kraja sveta i blizine Drugog Dolaska biti neuobicajeni materijalni napredak: ljudi ce zaboraviti Boga, zaboravice Nebo, zaborazice vecnost i, u zavedenosti svojoj, umisljajuci da su vecni na zemlji, svu ce paznju svoju ustremiti na zemlju, na pribavljenje sebi na zemlji najviseg i neizmjenivog blagostanja. Sta moze biti bezumnije od takve usmjerenosti?

Ne svedoci li smrt, koja je postigla i stalno postize sve ljude, da smo stvoreni za vecnost, a da smo na zemlji samo malovecni stranci, da zbog toga nase brige za vecnost treba da budu nase glavne i najvece brige, a brige za zemlju treba da budu veoma umerene? Bez obzira na svu nerasudnost jednog onakvog nastrojenja, ono ce se javiti na zemlji, radi neizbeznog ispunjenja Bozijeg predskazanja. A ako se ono javilo, buduci neprijateljsko prema Slovu Bozijem, to nam sluzi kao jedan od najjasnijih dokaza istine Slova Bozijeg.  “Kao sto je bilo u dane Nojeve“, oglasio je Gospod, „tako ce biti i u dane Sina Covjecijeg“.

Danima Sina Covjecijeg nazvano je “ono doba” koje ce prethoditi Dolasku Njegovu i koje ce se zavrsiti Njegovim Dolaskom – pocetkom Bezvecernjeg Dana, krajem vremena i svih vremena. Vrijeme ce se okoncati sa okoncanjem onih pojava kojima je obiljezeno: vremena vise nece biti, kada i dan i noc i jutro i vece i nedelje n mjeseci i godine i stolece budu zamenjeni Vecnim Danom.

„Kao sto je bilo u dane Nojeve, tako ce biti i u dane Ssa Covjecijeg: jedjahu, pijahu, zenjahu se, udavahu, do onoga dana kad Noje udje u kovceg i dodje potop i pogubi sve. Slicno kao sto bijase i u dane Lotove: jedjahu, pijahu, kupovahu, prodavahu, sadjahu, zidjahu, a u dan kad izidje Lot iz Sodoma, udari oganj i sumpor sa neba i pogubi sve“ {Luk. 17, 26-28).

Sveto Pismo kazuje da su se savremenici Nojevi i sugradjani Lotovi odali bezmernom razvratu. Razvrat se radja od odstupanja od Boga, od posvemasnje okrenutosti zemaljskim bavljenjima i materijalnom napretku. Kako da misli o Bogu, kako da gradi svoje spasenje covjek, koji je stalno i iskljucivo obuzet zemaljskim poslovima, materijalnim napretkom?

Ali, svaki covek koji zanemari poznanje Boga i staranje o sopstvenom spasenju i oda se svecelo ustrojavanju svog prolaznog polozaja po ploti a radi ploti, na nacin neshvativ i neprimetan i za njega samoga, razvija svoju palu prirodu, svoju nevestastvenu dusu cini takoreci vestastvenom, pomracuje se, otudjuje od Boga, sav postaje – greh, sav – plot, biva ostavljen od Boga, jer je u sebi potpuno unistio cilj sa kojim je od Tvorca pozvan u bitie iz nebica. „Nece ostati Duh moj u ljudima ovim u vijeke, jer su plot!“, rekao je Gospod za savremenike Nojeve (Plot. 6,3).

Sveopsti razvrat zajedno sa izuzetno bujnim materijalnim napretkom, bice znamenje kraja veka ovoga i Strasnoga Suda Hristovog koji se priblizava. Nece samo sladostrasce tada gospodariti. Razvrat u sirokom smislu te reci postace nasledje covecanstva u poslednja vremena prebivanja ljudskoga roda na zemlji.

[marija]

“Jer bice ljudi“, kaze Sveti Apostol Pavle, „samoljubivi, srebroljubivi, hvalisavi, gordeljivi, hulnici, neposlusni roditeljima, neblagodarni, nepobozni, bezosecajni, nepomirljivi, klevetnici, neuzdrzni, surovi, nedobroljubivi, izdajnici, naprasiti, nadmeni, vise slastoljubivi nego bogoljubivi, koji imaju izgled blagocasca (poboznosti) a sile su se njezine odrekli“ (2 Tim. 3,2-5).

Greh ce dostici svoj puni razvoj i bice utoliko strasniji utolnko ce njegova vladavina biti jaca, sto ce licina (maska) blagocasca postojati. Ko ce shvatazi (izgled) da je u toj spolja cvetajucoj poboznosti unistena sva njegova sustina, i sva sila? One su isto tako bile unistene u religiji Judeja u vremena Hristova, sto nikako nije mogao da shvati narod, sto takodje nisu umeli da shvate ni knjizevnici ni leviti ni prvosvestenici judejski, nakljukani svojom ucenoscu i znanjem.

Ali ta ucenost i to znanje sastojali su se samo u izucavanju Zakona Bozijeg po slovu koje ubija, i isli su uz zivot koji je suprotan Zapovestima Bozijim: takav zivot cini veru mrtvom,

Covecanstvo nece videti svoj nesrecni polozaj u moralnom i duhovnom pogledu, buduci zaslepljeno uspesima materijalnog napretka za vremenost i zemlju, a odbacivsi napredovanje (preuspevanje) hriscansko za duh, za vecnost, za Boga. Kada svet bude svecano objavljivao i preuznosio svoj uspeh – zavodjenje najvise srece, nenaarusivog mira i sigurnosti:

„Tada ce na njih naici iznenadna pogibija (kao bol na trudnu zenu i nece pobjeci)“ (1Sol. 5,3). Tada ce iznenada nastupiti kraj sveta, koje on u pomracenju svome, u opijenosgi zemaljskim uspesima, nikako nece ocekivati. Zbog slepila sveta “Dan Gospodnji doci ce kao lopov u noci” (1 Sol. 5.2).

KADA SE PRONESE GLAS…

Zbog cega bi u namerenjima Bozljim svet imao dalje da postoji, ako bi on tj. covecanstvo, potpuno odbacio cilj radi kojega mu je Bogom dopusteno stranstvovanje na zemlji, ako bi izabrao za to stranstvovanje cilj, po slobodnom nahodjenju, cilj lisen smisla? Cilj se taj vec izabire! Pritom se malovjecni zemaljski zivot uzima za vecnost, i sve snage duse i tela trose ne na pripremu za vecnost, nego na neostvariva, ruzna mastanja, trose se na gradjenje vise plotske srece i blazenstva u gostionici zemnoj, u tamnici nasoj, kao u najtrajnijem stanistu.

Zestoko obmanjuje mastanje lazno svoje sledbenike: ono postupa sa njima kao necovecni tiranin, kao opaki demon. Ono jeste – demon! Nista ne moze biti opakije od njega, nista kovarnije i lazljivije.

Mastanje je – ruganje palih duhova ljudima. Vara pogubna masta ljude na svim putevima zemaljskog zivota: izdaje ih na kraju zivota, predaje ih stvarnosti, ostavlja praznih ruku – ni sa cim. Oni stupaju u vecnost nimalo se za nju ne prigotovivsi, nimalo sa njom neupoznati. Malo je to reci: oni u vecnost stupaju, usvojivsi nastrojenje potpuno neprijateljsko prema njenim duhovnim dobrima, prema sopstvenom blagostanju u njoj.

Gde ima mesta iza granica vremena za takav kukolj? Nema i ne moze biti za njih drugoga mesta u vaseljeni, nego u bezdanu adskom: tamo oni treba da budu skriveni od ociju vaseljene.

Monasi Solovjeckog manastira prepricavaju odgovor prepodobnog Zosime, koji je Starac ucenicima, koji su ga bili upitali kako prepoznati Antihrista kada dodje. Prepodobni je rekao: „Kada cujete da je na zemlju dosao ili se na zemlji javio Hristos – znajte da je to Antihrist!“

Najtacniji odgovor! Svet ili covecanstvo nece prepoznati Antihrista: ono ce ga priznati za Hrista, proglasice ga za Hrista, tj. Mesiju. Sledstveno: kada se pronese rasiri i pojaca glas, o toboznjem dolasku Hristovome, to ce vjernima posluziti kao znak da se javio Antihrist i da je poceo da vrsi unapred mu odredjenu i dopustenu sluzbu.

Odgovor prepodobnog Zosime zasniva se na recima Spasiteljevim. Spasitelj sveta, upoznajuci ucenike Svoje sa znacima koji nagovestavaju Njegov skori Drugi dolazak, rekao je: „Tada ako vam neko kaze: ovdje je Hristos ili ondje, ne vjerujte… I reci ce vam: evo ga ovdje ili eno ga ondje, ali ne odlazite niti tamo jurite. Jer kao sto munja sine s neba, i obasja sve sto je pod nebom, tako ce biti i Sin Covjeciji u Dan Svoj!“ (Mat. 24, 23-27; Luk. 17, 23-24).

Nece biti potrebno i bice nemoguce ljudima da jedan drugome prenose vest o Dolasku Sina Bozijega. On ce se javiti iznenada. Javice se po Svemogucstvu Svome, svim ljudima i citavoj zemlji istovremeno. Prigovoru ucenih glava da je Sinu Bozijem nemoguce da se javi istovremeno citavom covecanstvu s obzirom na prirodno, saroliko ustrojstvo zemlje, nema nimalo mesta.

Ako je Svemoguci Bog izvukao i zemlju i citav svet iz nistavila Svojom Svemogucom i Svepremudrom Zapovescu, ne buduci prinudjen da se prethodno savetuje sa ucenjacima, zar nece moci iz istog razloga, po neogranicenom mogucstvu i premudrosti Svojoj, da se javi covecanstvu u isto vreme, ma koliko nam nacin izvodjenja toga nedostupan bio, kakav on i treba da bude za sve ucenjake na zemlji!

„Doci ce Gospod“ rekao je sveti Jovan Damaskin, „sa Nebesa na onaj nacin na koji su Ga Sveti Apostoli videli da uzlazi na nebo“ (Tacno izlozenje pravoslavne vjere, knj. IV, 26) „Doci ce savrseni Bog i savrseni covek, sa Slavom i Silom. Niko neka ga ne ocekuje sa zemlje, nego svak neka ga ocekuje s neba, kako je On Sam potvrdio“.

Gospod je zakljucio nauku o kraju sveta i o Svom. Drugom dolasku sledecom poukom i zavestanjem: „Pazite na sebe da ne otezaju srca vasa mnogim jedenjem i pijanstvoi i brigama ovoga svijeta i da ne naidje na vas Dan taj. Jer ce on doci na sve koji zive na zemlji“.

Ovim recima Gospodnjim, ovim savetom, ovom zapovescu Njegovom zabranjuje se plotski zivot i preterivanje u zemnim bavljenjima sto sve zajedno pretvara coveka od duhovnog u plotskog i vestastvenog, nagoni da zaboravlja vecnost i Boga, vuce u padanje u sve grehe. U srce koje nije ogradjeno i nije zapecaceno secanjem na Boga i strahom Bozijim, lako ulaze sve strasti, u njega prodire duhovni mrak, nepoznavanje Boga.

Za ljude koji provode plotski, grehovni zivot, opijene i obastrte njegovim maglustinama, nastupice Dolazak Gospodnji kao mreza lovacka. Ta mreza obuhvatice citavo covecanstvo. Pobeci, iskobeljati se iz nje nece biti moguce nikome. Znajuci to, prebivajmo u postojanom trezvenju.

Pribegavajuci Bogu ucestalim, i neprestanim umilenjem i placem ispunjenim molitvama, i tekuci i odrzavajuci u sebi Carstvo Bozije zivljenjem po Volji Bozijoj, uzmoci cemo da se izbavimo iz lanaca i zamki greha i kneza ovoga sveta, Bozijom Blagodacu i Silom.

Uzmoci cemo, sa dobrom nadom i duhovnom izvjesnoscu u pomilovanje i spasenje stati pred Sudiju Nepristrasnoga, koji ce nam izreci presudu, sto ce odluciti sudbinu nasu za vecnost.

Amin

http://slavoslovije.wordpress.com/category/ignjatije-brjancaninov/

[Дража]

СЛОВО О ЈЕРЕСИ

Комплетан текст: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/JeresSvetiIgnjatijeBrjancaninov.htm

Јерес је реч грчкога порекла која означава било какво посебно, оделито учење. Тако се и Хришћанско учење у доба своје појаве понекад називало јерес (jп. Дјела апостолска 28,22). Касније се овај назив примењивао искључиво на произвољно и лажно учење о Хришћанству, одвојено и различито од учења Једне, Свете Саборне и Апостолске Цркве.

Хришћанство је Божије учење, Откровење Божије. Оно, као Познање које је човеку подарио Бог, мора бити прихваћено и чувано са највећим поштовањем и покорношћу који приличе тој Највишој Светињи. Хришћанство се може прихватити и очувати једино смиреном вером, пошто оно надалеко превасходи људским разум. To је она Духовна, Тајанствена Књига (Откр. 22,18,19), Књига Знања Божијег, коју је написао и издао сам Бог и којој се ништа не да ни додати, нити одузети. Отуда је јасно колико је јерес тежак грех. Јерес је огорчење и побуна твари против Творца, побуна и огорчење ништавног, ограниченог бића човека према свесавршеном Богу. To је грех ума, грех духа, хула на Бога, непријатељство против Бога. И последице пада кроз јерес веома наликују последицама пада одбачених духова: помрачење разума, окорелост срца, разливање отрова по телу и уношење вечне смрти у душу. Јерес није способна за смирење (Св. Јован Лествичник). Она чини човека потпуно отуђеним од Бога. Она представља смртни грех. Као плод гордости, јерес држи у гвозденим ланцима онога који се њоме заробио, и ретко ко се њених окова ослобађа. Упорно истрајавање у јереси својство је јеретика...

Човечанство је падало у јерес масовно, то показује историја многих народа, док се обраћење од јереси у Православље може запазити у малом броју појединачних случајева, и то ретко. О, како је страшан отров јерес! Отров од кога се тешко може исцелити то је јерес!

Jepec je грех ума.

Суштина тога греха јесте богохуљење.

[дибидусрус]

Јел занте за то да се Брјанчанинов хтео Причешћивати на свакој служби, док је учио. Одмах су га пријавили као негативног елемента па је морао на саслушање. То сам читао по руском изворима.

[VladanSimić]

Sveti Ignjatije Brjancaninov

Put podvižnika posljednjih vremena

„Doci ce jednom vreme i ljudi ce postati bolesni. Kada vide onoga ko nije podvrgnut opstoj bolesti, ustace na njega govoreci: ti si najbolesniji, jer nisi kao mi“ (Sveti  Antonije Veliki)

Ovde uopste nece biti suvisno da primetimo, da ce taj jedan morati dobro da se cuva pomisli lazen smirenomudrenosti, koju ce neminovno pred njega da iznose demoni i ljudi kao njihova orudja. U takvim slucajevima telesno mudrovanje ce obicno da prigovara: „Zar si ti jedini u pravu, a svi ili vecina ljudi grese?“ Prigovor koji ne znaci nista! Oduvek su malobrojni, sasvim malobrojni hodili uskim putem; u poslednje dane sveta taj ce put do krajnosti opusteti. (7. 10-11)

Okrenimo s prizoru koji nam pruza savremeno doba. Sta treba da kazemo o sebi? Kako treba da zivimo, kako da delujemo? Odgovor na to pitanje nalazimo kod drevnih monaha; oni su najavili nasu situaciju, oni su unapred opisali nacin delovanja u takvoj situaciji.

„U poslednja vremena, oni koji zaista budu sluzili Bogu, blagorazumno ce se sakriti od ljudi i nece ciniti znamenja i cudesa medju njima. Oni ce poci putem delanja, rastvorenog smirenjem, i u Carstvu Nebeskom pokazace se vecim od Otaca koji su se proslavili znamenjima.“ (Sveti Nifont).

Kakva znacajna pouka, kakva uteha za nas u ovim prorockim recima znamenitog i duhonosnog Oca! Usled umnozavanja sablazni, usled njihove rasprostranjenosti i gospodarenja, usled zaboravljanja na jevandjelske zapovesti i njihovog zanemarivanja od strane svih ljudi, za onoga ko zeli da se spase neophodno je udaljavanje od ljudskog drustva u unutrasnju i spoljasnju usamljenost.

Usled ponestajanja blagodatnih rukovoditelja i umnozavanja laznih ucitelja, koji su obmanuti demonskom prelescu i citav svet uvlace u tu obmanu, neophodan je zivot prozet smirenjem, neophodan je najdosledniji zivot po jevandjelskim zapovestima, neophodno je sjedinjenje molitve sa placem za sobom i za citavim ljudskim rodom, neophodna je opreznost pred bilo kakvim zavodjenjem raspaljenoscu, koja misli da delo Bozije savrsava samo ljudskom snagom, bez Boga, Koji deluje i savrsava Svoje delo.

Koji se spasava, neka spase dusu svoju – receno je ostatku hriscana Duhom Bozijim. Sebe spasavaj! Blazen si ako nadjes jednog pouzdanog saradnika u delu spasenja: to je u nase vreme veliki i redak dar Boziji. Kada pozelis da spases bliznjeg, cuvaj se da on i tebe ne odvuce u pogubnu propast. ovo poslednje se neprestano dogadja.

Odstupnistvo je Bogom dopusteno: ne pokusavaj da ga zaustavis svojom nemocnom rukom. Sam se udalji i cuvaj se od njega: to ti je dovoljno. Upoznaj se sa duhom vremena, izuci ga, da bi po mogucstvu izbegao njegove uticaje.

„Danas gotovo da nema istinske poboznosti, danas postoji samo licemerje“ – govorio je Sveti Tihon Zadonski, sto godina pre nas. Treba da se bojis licemerja, najpre u sebi samom, a potom i u drugima; boj ga se upravo stoga sto je karakteristicno za ovo vreme i sto je u stanju da zarazi svakoga, cak i prilikom najmanjeg skretanja u lakomisleno ponasanje.

Ne podvizavaj se da te vide ljudi, nego u tajnosti, radi svog spasenja, pred ocima Bozijim – i tvoje ponasanje ocistice se od licemerja. Progoni licemerje u sebi, isteruje ga iz sebe; cuvaj se masa zarazenih njime, koje i svesno i nesvesno deluju usmeravane njime, prikrivajuci sluzenje svetu sluzenjem Bogu, a trazenje prolaznih dobara trazenjem vecnih, prikrivajuci maskom svetosti porocan zivot i dusu u potpunosti predanu strastima. (7. 511-512)

Zaista, tesan je put koji vodi u zivot, jer, sa jedne strane, stesnjuju ga nepravde koje cinimo, a sa druge – i sama pravedna dela, kada su povezana sa prezirom i osudjivanjem bliznjeg. (13. 724)

Zajednicki put podviznika je da trpljenjem medju ljudima lece osecanja slabosti, da uvide Promisao Boziji i udju u umnu molitvu. (6. 151)

[VladanSimić]

Sveti Ignjatije Brjančaninov

O posljednjim vremenima

Plotski ljudi, privezani svom dusom za zemni zivot, upoznati sa Zakonom Bozijim povrsno, po slovu, po pukom skolskom izucavanju njegovom, daleki Zakonu Bozijem po duhu, po srcu, po delima svojim - recju, fariseji, upitali su jednom Gospoda: „Kada ce doci Carstvo Bozije?“ (Luk. 17,20).

Pitanje je, razume se, bilo postavljeno ne iz iskrenosti srca, ne sa dobrom namjerom: postavljeno je lakomisleno, iz radoznalosti kakav ce odgovor uslediti! Kovarni i zlobni fariseji nadali su se da ce im Gospod pruziti povod da Ga lako optuze...

Izgradivsi svoje shvatanje Mesije kao velicanstvenog cara i osvajaca, a videci Gospoda Mesiju, tj. Hrista, u liku ubogog bezdomnika, koji nema gde glavu skloniti, fariseji su postavili pitanje, prikrivajuci njime svoj podsmeh i izrazili su u njemu svoje plotsko mudrovanje, tudje i neprijateljsko razumu Bozijem (Rim. 8:7)

Gospod je, pak, dao odgovor koji prilici svim plotskim ljudima bez izuzetka - onima privezanim za svet, koji provode grehovni zivot usred neprekidnih zitgejskih briga i vestastvenih naslada. Bogocovek je odgovorio farisejima: „Carstvo Bozije nece doci na nacin primjetan za oci culne, niti ce reci ovdje je i ondje: Jer Carstvo je Bozije unutra u vama“ (Luk. 17,20,21).

To znaci, potrebno je ostaviti plotski i grehovni zivot, i potom posredstvom pokajanja i zivljenja po jevandjelskim zapovestima ocistiti i ukrasiti hram dusevni, posle cega ce ga oseniti Sveti Duh a izvrsiti konacno, ociscenje i ukrasenje. U takav hram nizlazi Bog i ustanovljuje u njemu Svoje duhovno, nevidljivo, ali ujedno i sasvim opipljivo i poznavano Carstvo.

Ko je primio u sebe Carstvo Bozije taj moze imati jasnu predstavu o Drugom dolasku Bogocovekovom, i moze poznati i izbeci Antihrista ili mu se suprotstaviti.

Ko, pak, u sebe nije primio Carstvo Bozije, taj Antihrista poznati nece: on ce odmah, na za sebe neshvativ nacin, postati njegovim sledbenikom, i nece prepoznati svrsetak sveta koji se priblizava i nastupajuci Drugi, strasni Dolazak Hristov - taj dolazak ce ga zateci nespremnog! Nikakvo ljudsko ucenje, nikakvo ucenje recju i ljudskim recima nije dovoljno za poucenje onome kome je potrebno poucenje u kleti duse njegove, poucenje od Samoga Boga. Stekavsi unutra u sebi Carstvo Bozije covek ima za rukovoditelja Duza Svetoga, Koji ga uci "svakoj istini" (Jov 16, 13), i ne dopusta mu da bude obmanut lazju, koja se radi lakse prevare zaodeva u prizrake istane.

Sasvim tacno je neki blazeni inok govoreci o Antihristu, rekao: „Mnogi ce poverovati u Antihrista i pocece da ga slave kao boga silnoga. Oni koji Boga imaju svagda u sebi n prosvetljeni srcem, sagledace istinu cistom verom i poznace ga.

“Svi koji imaju bogovidjenje i razum Boziji pojmice dolazak Mucitelja. Onima pak koji um drze vazda u stvarima ovoga zivota i koji vole zemaljsko, to ce biti nerazumivo, jer su prikovani za stvari zitejske. Ako i cuju rijec, nece imati vere, pa ce omrznuti onoga ko je govori“ (Georgije Zatvornik Zadonski, 1, str.62, izdanje 1850.). Smatrace ga sislim sa uma, dostojnim samo prezrenja i sazaljenja.

Omraceno svojim plotskim mudrovanjem covecanstvo uopaste nece verovati u Drugi Dolazak Hristov: "U posljednje dane doci ce rugaci koji ce zivjeti po svojim sopstvenim zeljama i govorice: „sta je sa obecanjem Dolaska Njegova. Jer otkako se oci upokojise sve stoji tako od pocetka stvaranja“

ZNAK KRAJA: LjUDI CE ZABORAVITI BOGA

Kada su fariseji odstupili od Gospoda, On je tada rekao ucenicima svojim da ce znak kraja sveta i blizine Drugog Dolaska biti neuobicajeni materijalni napredak: ljudi ce zaboraviti Boga, zaboravice Nebo, zaborazice vecnost i, u zavedenosti svojoj, umisljajuci da su vecni na zemlji, svu ce paznju svoju ustremiti na zemlju, na pribavljenje sebi na zemlji najviseg i neizmjenivog blagostanja. Sta moze biti bezumnije od takve usmjerenosti?

Ne svedoci li smrt, koja je postigla i stalno postize sve ljude, da smo stvoreni za vecnost, a da smo na zemlji samo malovecni stranci, da zbog toga nase brige za vecnost treba da budu nase glavne i najvece brige, a brige za zemlju treba da budu veoma umerene? Bez obzira na svu nerasudnost jednog onakvog nastrojenja, ono ce se javiti na zemlji, radi neizbeznog ispunjenja Bozijeg predskazanja. A ako se ono javilo, buduci neprijateljsko prema Slovu Bozijem, to nam sluzi kao jedan od najjasnijih dokaza istine Slova Bozijeg.  “Kao sto je bilo u dane Nojeve“, oglasio je Gospod, „tako ce biti i u dane Sina Covjecijeg“.

Danima Sina Covjecijeg nazvano je "ono doba" koje ce prethoditi Dolasku Njegovu i koje ce se zavrsiti Njegovim Dolaskom - pocetkom Bezvecernjeg Dana, krajem vremena i svih vremena. Vrijeme ce se okoncati sa okoncanjem onih pojava kojima je obiljezeno: vremena vise nece biti, kada i dan i noc i jutro i vece i nedelje n mjeseci i godine i stolece budu zamenjeni Vecnim Danom.

„Kao sto je bilo u dane Nojeve, tako ce biti i u dane Ssa Covjecijeg: jedjahu, pijahu, zenjahu se, udavahu, do onoga dana kad Noje udje u kovceg i dodje potop i pogubi sve. Slicno kao sto bijase i u dane Lotove: jedjahu, pijahu, kupovahu, prodavahu, sadjahu, zidjahu, a u dan kad izidje Lot iz Sodoma, udari oganj i sumpor sa neba i pogubi sve“ {Luk. 17, 26-28).

Sveto Pismo kazuje da su se savremenici Nojevi i sugradjani Lotovi odali bezmernom razvratu. Razvrat se radja od odstupanja od Boga, od posvemasnje okrenutosti zemaljskim bavljenjima i materijalnom napretku. Kako da misli o Bogu, kako da gradi svoje spasenje covjek, koji je stalno i iskljucivo obuzet zemaljskim poslovima, materijalnim napretkom?

Ali, svaki covek koji zanemari poznanje Boga i staranje o sopstvenom spasenju i oda se svecelo ustrojavanju svog prolaznog polozaja po ploti a radi ploti, na nacin neshvativ i neprimetan i za njega samoga, razvija svoju palu prirodu, svoju nevestastvenu dusu cini takoreci vestastvenom, pomracuje se, otudjuje od Boga, sav postaje - greh, sav - plot, biva ostavljen od Boga, jer je u sebi potpuno unistio cilj sa kojim je od Tvorca pozvan u bitie iz nebica. „Nece ostati Duh moj u ljudima ovim u vijeke, jer su plot!“, rekao je Gospod za savremenike Nojeve (Plot. 6,3).

Sveopsti razvrat zajedno sa izuzetno bujnim materijalnim napretkom, bice znamenje kraja veka ovoga i Strasnoga Suda Hristovog koji se priblizava. Nece samo sladostrasce tada gospodariti. Razvrat u sirokom smislu te reci postace nasledje covecanstva u poslednja vremena prebivanja ljudskoga roda na zemlji.

“Jer bice ljudi“, kaze Sveti Apostol Pavle, „samoljubivi, srebroljubivi, hvalisavi, gordeljivi, hulnici, neposlusni roditeljima, neblagodarni, nepobozni, bezosecajni, nepomirljivi, klevetnici, neuzdrzni, surovi, nedobroljubivi, izdajnici, naprasiti, nadmeni, vise slastoljubivi nego bogoljubivi, koji imaju izgled blagocasca (poboznosti) a sile su se njezine odrekli“ (2 Tim. 3,2-5).

Greh ce dostici svoj puni razvoj i bice utoliko strasniji utolnko ce njegova vladavina biti jaca, sto ce licina (maska) blagocasca postojati. Ko ce shvatazi (izgled) da je u toj spolja cvetajucoj poboznosti unistena sva njegova sustina, i sva sila? One su isto tako bile unistene u religiji Judeja u vremena Hristova, sto nikako nije mogao da shvati narod, sto takodje nisu umeli da shvate ni knjizevnici ni leviti ni prvosvestenici judejski, nakljukani svojom ucenoscu i znanjem.

Ali ta ucenost i to znanje sastojali su se samo u izucavanju Zakona Bozijeg po slovu koje ubija, i isli su uz zivot koji je suprotan Zapovestima Bozijim: takav zivot cini veru mrtvom,

Covecanstvo nece videti svoj nesrecni polozaj u moralnom i duhovnom pogledu, buduci zaslepljeno uspesima materijalnog napretka za vremenost i zemlju, a odbacivsi napredovanje (preuspevanje) hriscansko za duh, za vecnost, za Boga. Kada svet bude svecano objavljivao i preuznosio svoj uspeh - zavodjenje najvise srece, nenaarusivog mira i sigurnosti:

„Tada ce na njih naici iznenadna pogibija (kao bol na trudnu zenu i nece pobjeci)“ (1Sol. 5,3). Tada ce iznenada nastupiti kraj sveta, koje on u pomracenju svome, u opijenosgi zemaljskim uspesima, nikako nece ocekivati. Zbog slepila sveta "Dan Gospodnji doci ce kao lopov u noci" (1 Sol. 5.2).

KADA SE PRONESE GLAS...

Zbog cega bi u namerenjima Bozljim svet imao dalje da postoji, ako bi on tj. covecanstvo, potpuno odbacio cilj radi kojega mu je Bogom dopusteno stranstvovanje na zemlji, ako bi izabrao za to stranstvovanje cilj, po slobodnom nahodjenju, cilj lisen smisla? Cilj se taj vec izabire! Pritom se malovjecni zemaljski zivot uzima za vecnost, i sve snage duse i tela trose ne na pripremu za vecnost, nego na neostvariva, ruzna mastanja, trose se na gradjenje vise plotske srece i blazenstva u gostionici zemnoj, u tamnici nasoj, kao u najtrajnijem stanistu.

Zestoko obmanjuje mastanje lazno svoje sledbenike: ono postupa sa njima kao necovecni tiranin, kao opaki demon. Ono jeste - demon! Nista ne moze biti opakije od njega, nista kovarnije i lazljivije.

Mastanje je - ruganje palih duhova ljudima. Vara pogubna masta ljude na svim putevima zemaljskog zivota: izdaje ih na kraju zivota, predaje ih stvarnosti, ostavlja praznih ruku - ni sa cim. Oni stupaju u vecnost nimalo se za nju ne prigotovivsi, nimalo sa njom neupoznati. Malo je to reci: oni u vecnost stupaju, usvojivsi nastrojenje potpuno neprijateljsko prema njenim duhovnim dobrima, prema sopstvenom blagostanju u njoj.

Gde ima mesta iza granica vremena za takav kukolj? Nema i ne moze biti za njih drugoga mesta u vaseljeni, nego u bezdanu adskom: tamo oni treba da budu skriveni od ociju vaseljene.

Monasi Solovjeckog manastira prepricavaju odgovor prepodobnog Zosime, koji je Starac ucenicima, koji su ga bili upitali kako prepoznati Antihrista kada dodje. Prepodobni je rekao: „Kada cujete da je na zemlju dosao  ili se na zemlji javio Hristos - znajte da je to Antihrist!“

Najtacniji odgovor! Svet ili covecanstvo nece prepoznati Antihrista: ono ce ga priznati za Hrista, proglasice ga za Hrista, tj. Mesiju. Sledstveno: kada se pronese rasiri i pojaca glas, o toboznjem dolasku Hristovome, to ce vjernima posluziti kao znak da se javio Antihrist i da je poceo da vrsi unapred mu odredjenu i dopustenu sluzbu.

Odgovor prepodobnog Zosime zasniva se na recima Spasiteljevim. Spasitelj sveta, upoznajuci ucenike Svoje sa znacima koji nagovestavaju Njegov skori Drugi dolazak, rekao je: „Tada ako vam neko kaze: ovdje je Hristos ili ondje, ne vjerujte... I reci ce vam: evo ga ovdje ili eno ga ondje, ali ne odlazite niti tamo jurite. Jer kao sto munja sine s neba, i obasja sve sto je pod nebom, tako ce biti i Sin Covjeciji u Dan Svoj!“ (Mat. 24, 23-27; Luk. 17, 23-24).

Nece biti potrebno i bice nemoguce ljudima da jedan drugome prenose vest o Dolasku Sina Bozijega. On ce se javiti iznenada. Javice se po Svemogucstvu Svome, svim ljudima i citavoj zemlji istovremeno. Prigovoru ucenih glava da je Sinu Bozijem nemoguce da se javi istovremeno citavom covecanstvu s obzirom na prirodno, saroliko ustrojstvo zemlje, nema nimalo mesta.

Ako je Svemoguci Bog izvukao i zemlju i citav svet iz nistavila Svojom Svemogucom i Svepremudrom Zapovescu, ne buduci prinudjen da se prethodno savetuje sa ucenjacima, zar nece moci iz istog razloga, po neogranicenom mogucstvu i premudrosti Svojoj, da se javi covecanstvu u isto vreme, ma koliko nam nacin izvodjenja toga nedostupan bio, kakav on i treba da bude za sve ucenjake na zemlji!

„Doci ce Gospod“ rekao je sveti Jovan Damaskin, „sa Nebesa na onaj nacin na koji su Ga Sveti Apostoli videli da uzlazi na nebo“ (Tacno izlozenje pravoslavne vjere, knj. IV, 26) „Doci ce savrseni Bog i savrseni covek, sa Slavom i Silom. Niko neka ga ne ocekuje sa zemlje, nego svak neka ga ocekuje s neba, kako je On Sam potvrdio“.

Gospod je zakljucio nauku o kraju sveta i o Svom. Drugom dolasku sledecom poukom i zavestanjem: „Pazite na sebe da ne otezaju srca vasa mnogim jedenjem i pijanstvoi i brigama ovoga svijeta i da ne naidje na vas Dan taj. Jer ce on doci na sve koji zive na zemlji“.

Ovim recima Gospodnjim, ovim savetom, ovom zapovescu Njegovom zabranjuje se plotski zivot i preterivanje u zemnim bavljenjima sto sve zajedno pretvara coveka od duhovnog u plotskog i vestastvenog, nagoni da zaboravlja vecnost i Boga, vuce u padanje u sve grehe. U srce koje nije ogradjeno i nije zapecaceno secanjem na Boga i strahom Bozijim, lako ulaze sve strasti, u njega prodire duhovni mrak, nepoznavanje Boga.

Za ljude koji provode plotski, grehovni zivot, opijene i obastrte njegovim maglustinama, nastupice Dolazak Gospodnji kao mreza lovacka. Ta mreza obuhvatice citavo covecanstvo. Pobeci, iskobeljati se iz nje nece biti moguce nikome. Znajuci to, prebivajmo u postojanom trezvenju.

Pribegavajuci Bogu ucestalim, i neprestanim umilenjem i placem ispunjenim molitvama, i tekuci i odrzavajuci u sebi Carstvo Bozije zivljenjem po Volji Bozijoj, uzmoci cemo da se izbavimo iz lanaca i zamki greha i kneza ovoga sveta, Bozijom Blagodacu i Silom.

Uzmoci cemo, sa dobrom nadom i duhovnom izvjesnoscu u pomilovanje i spasenje stati pred Sudiju Nepristrasnoga, koji ce nam izreci presudu, sto ce odluciti sudbinu nasu za vecnost.

Amin

[Анастасија]

Lepo.Sad kad si sve ovo nalepio,bilo bi lepo da objasniš i da nam kažeš,šta si u stvari hteo ovim da kažeš?

Pošto imaš običaj samo da copy paste i da nestaneš.Mene zanima,šta hoćeš ovim da nam poručiš?

[VladanSimić]

Шта овде може да се дода?Па ко не види да је то време дошло има велики проблем.