Димитрије Љотић и политичка позадина збораша

[Драган]

У априлу '45. Дража није био у завидном положају. Поготово што су му црвени већ увелико били за петама. Сетимо се да је за мање од две недеље од Љотићеве погибије пао Берлин. Почетком маја четничке снаге су доживеле слом на Зеленгори што представља њихов дефинитивни крај. Тако да не верујем да је из босанског обруча Дража скокнуо до Словеније.

A ти на бази сопствених предпоставки и нагађања тврдиш, то је већ нешто друго.

А на чијој ти бази тврдиш да је био!? У животу нисам видео нити прочитао такав носенс. Као да Ђујић никада не би рекао да је Дража био или је Ђујић ''заборавио'' то. Што је онда Ђујић у име четника полагао венац? И покажи или напиши ко је рекао и доказао да је Дража био тамо. Наравно да није, а владика Николај му је као велики човек опростио што га је Љотић страшно напао у ''Новом времену'' у првом броју по окупацији, називајући га англофилом.

Да ли ми је утисак варљив или не он мене пита шта сам чито... Узми Равногорску читанку па види дали је Дража био тада у Словенији, број Двери о Дражи, било ког историчара који је озбиљно то изучавао, бројни су извори.

[marko_13]

Па питај брате мој старе припаднике четничке динарске дивизије шта мисле о Љотићу...реће ти да га воле. Видећеш брате Марко да ће Љотић прије или касније бити рехабилитован.

Углавном људи дјеле срске војске на две стране: На равногорце и на СДК, СДС, Пећанце.

А постоји снимак како поп Ђујић каже да је Недић херој...то је многе данашње гибаничаре разочарало па су чак говорили како је поп Ђујић излапио. Шта кажеш на то?

Кажем ти, слава Богу па је поп Ђујић свједочио истину. И кажем ти, ни ја ни ти ни отац Велибор Џомић нисмо били на сахрани, али јесте поп Ђујић и све је лијепо свједочио. Слава Богу.

Мој ђед је био резервни официр, ратовао у ЈВуО на Романији, умро у Лондону и причао ми је да је прота Најдановић, ученик светог владике и велики интелектуалац (а под оптужбом да је љотићевац био затворен од стране Стојадиновића, касније се Николај заузимао за њега директно код Стојадиновића о чему постоји преписка као доказ) тврдио да је Љотићев главни проблем био што је тежио некаквом мистицизму, а у политици се прагматизам главни. То што је неко добар теоретичар не значи да ће лако и успешно извести у пракси своје замисли.

[Semberac]

Дал ти брате Марко сматраш да је Љотић фашиста (главна оптужба против Љотића)?

А шта мислиш о сталешком уређењу државе?Ја мислим да си ти погрешно разумео класну подјелу. Има један лијеп текст, НЕ КЛАСА, НЕГО НАЦИЈА.

Ево преносим текст:

Не класа, него нација!

Наjвећи и наjбољи део наше универзитетске омладине, по многим обавештењима коjа добиjамо – онаj наjнесебичниjи део – мршти се кад се говори о Отаџбини.

Налази да jе Отаџбина и сувише мали олтар да би на њему могао да се распали огањ њиховог одушевљења. Веруjе да jе Нациjа недовољно узвишен субjект историjске судбине. Мисли да Национална историjа – има звук прапорца – коjи њену душу не може испунити. Говори о човеку, човечанству и међународности с одушевљењем. Уверена jе да права историjа почиње од Карла Маркса.

Ми се не чудимо томе. Омладина – она права: напон, лепота и жар – мање но ико може без одушевљења. Одушевљење jе животни закон. А ако jе омладина омладина, онда она мора у себи таj животни закон више од свиjу других да осећа. И како наша данашњица ниjе лепа и не може никога да одушеви, то jе разумљиво што она тражи изван наше данашњице предмете коjе сматра достоjниjим свог пожртвованог пламена.

Али ако се тоj поjави не чудимо, не значи да jе можемо примити и одобрити. На против. Сасвим отворено, морамо замерити овоj младости што у самоj себи ниjе нашла довољно снаге да спречи овакву своjу реакциjу на наше садашње прилике.

Данас ниjе вечност. То jе заиста само тренутак. И наш став према тако великим стварима као што jе Нациjа и њена судбина не може бити одређен нашим тренутним приликама. Прави човек – а младост свакако има оправдану амбициjу да jоj прави човек буде мерило – се ни према мањим стварима не опредељуjе из сићушног става, већ из орловске перспективе. Ако нелепа данашњица наша не може да нас одушеви, радимо с одушевљењем на њеноj поправци. Али не окрећимо главу од ње! Не бежимо од своjе дужности!

Нек се не мисли да ми не видимо драму опште човечанске историjе од историjе националне. Боjимо се чак и да кажемо колико смо дубоко свесни њене реалности. Али ми jе сагледамо и у њеном обиму и по њеноj садржини. И не само да нам национална историjа не смета да опште човечанску схватимо, већ нас баш она и помаже у томе.

Нациjе су наjмање историjске jединице у општоj историjи људског рода. И то не по нашоj вољи, већ по природи ствари. Нико не може утицати на историjу човечанства друкчиjе него преко историjе нациjе. Нациjа jе дакле наjмања маса чиjи jе покрет релевантан у људскоj историjи.

Нациjа jе расно-историjска стварност. Свака нациjа. И свака jош као таква нова развоjна могућност човечанства, jер jе нов могући утицаj jедног новог израза. И национална историjа ниjе ништа друго но тражење тог израза одговараjућег националним развоjним могућностима. Грех jе дакле против човечанства осиромашење његове историjе и његове физиономиjе – онакав став добре наше омладине према своjоj нациjи и своjоj историjи.

Ко jе истински грађанин света мора желети да свака нациjа дође до свог наjвишег израза, да испуни меру своjих развоjних могућности. Како онда да своjоj нациjи то исто не пожели и свом снагом не осети таj дуги процес што се зове историjа његовог народа?

* * *

Говори се да су класе стварност и да идентичношћу интереса и животних услова класа прелази границе нациjа и везуjе припаднике исте класе разних нациjа тако, да ове класе треба да су историjско-масовне jединице, а материjални интереси и услови мотиви свих историjских збивања.

Можда би се рационално могло некако друштво такво и направити. Али данас ниjе такво. И живот ниjе рационалан. И не видимо кад ће то бити. Ни како ће. Сигурни смо да бољшевичка класна Русиjа води истоветну спољну политику и сваким даном све истоветниjу као и национална царска Русиjа. А то значи, пошто царска Русиjа ниjе водила класну спољну политику, да бољшевичка Русиjа води националну – jер иначе не би могле да буду истоветне. А ово опет значи, да ниjе класа историjско-масовна jединица људске историjе, већ нациjа.

Сигурно су интереси jуглосвенског сељака и радника, – пролетера и домаћина тесно везани за интересе jугословенске државе, као правно-политичког израза jугословенске нациjе. Интереси jугословенског сељака могу бити у jош каквоj опреци са интересима сељака друге државе. Тако и радника. И бескућника. И кад би били сви у jедноj држави – тако би било. А камо ли овако.

Значи да нациjа претставља не само расно-историjску индивидуалност, већ jе нациjа, односно њен правно-политички израз – држава – средишни интерес свиjу класа и редова jедне нациjе. Све су класе заинтересоване у њеном одржању и развоjу. А самим тим, национална солидарност претставља угаони камен државне политике са своjим корелатима: националном дисциплином и хармониjом класних интереса.

* * *

Несрећан смо ми народ до сад били. Биланс српске историjе jе овакав: за тринаест стотина година, jедва две стотине година неког мирног развића у своjоj држави под Немањићима, и сто година историjе од Карађорђа на овамо. – Хрватска историjа jош несретниjа ваљда. Неколико покушаjа да се дође до своjе државе, завршене уговором са Коломаном, по коме jе формално-правно континуитет државе хрватске био сачуван, да се стварно омогући огроман утицаj туђински на хрватско развиjће. – Код Словенаца историjа постоjи као легенда са Госпосветског поља. – Бугари су имали сличну судбину као и Срби. Развиће, под оваквим условима, ниjе могло бити повољно.

А развоjне могућности овог народа су велике. Има он шта да изнесе на општечовечанску трпезу у сваком погледу. Али то има само кроз своjу националну историjу и кроз своjу државу.

(„Отаџбина“ бр. 16, Београд, 10. 06. 1934, стр. 1)

[marko_13]

У априлу '45. Дража није био у завидном положају. Поготово што су му црвени већ увелико били за петама. Сетимо се да је за мање од две недеље од Љотићеве погибије пао Берлин. Почетком маја четничке снаге су доживеле слом на Зеленгори што представља њихов дефинитивни крај. Тако да не верујем да је из босанског обруча Дража скокнуо до Словеније.

A ти на бази сопствених предпоставки и нагађања тврдиш, то је већ нешто друго.

А на чијој ти бази тврдиш да је био!? У животу нисам видео нити прочитао такав носенс. Као да Ђујић никада не би рекао да је Дража био или је Ђујић ''заборавио'' то. Што је онда Ђујић у име четника полагао венац? И покажи или напиши ко је рекао и доказао да је Дража био тамо. Наравно да није, а владика Николај му је као велики човек опростио што га је Љотић страшно напао у ''Новом времену'' у првом броју по окупацији, називајући га англофилом.

Да ли ми је утисак варљив или не он мене пита шта сам чито... Узми Равногорску читанку па види дали је Дража био тада у Словенији, број Двери о Дражи, било ког историчара који је озбиљно то изучавао, бројни су извори.

Где то помињу Двери или читанка? На којиј страни, који аутор? У тим изворима најближе што се каже јесте да је поред Љотићев одра био Дражин венац!

[Semberac]

прота Најдановић, ученик светог владике и велики интелектуалац (а под оптужбом да је љотићевац био затворен од стране Стојадиновића, касније се Николај заузимао за њега директно код Стојадиновића о чему постоји преписка као доказ)

Хоћеш рећи да прота Најдановић није био Збораш?

Немој да ти сада постављм његове текстове, лако је закључити којој политичкој опцији припада. Он је чак критиково Равногорски устанак у Србији.

[Semberac]

Иначе ово је обавезан текст за све демократофиле:

Браниоцима демократије

Парламентарна и либерална демократиjа jе систем тесно везан са економским системом либералног капитализма.

А оваj jе, поред несумњивих користи коjе jе донео свету, дошао у претешко стање. Либерално-капиталистички систем jе увео свет у такве контрадикциjе, такве супротности, да се из њих данас не може никако цео и неокрњен извући.

Његову основну тезу: пустити да ствари иду како иду, данас не могу бранити ни наjватрениjи поборници либералне економиjе. У целом свету она jе напуштена, и мора бити напуштена, jер су економоске супротности тако оштре да прете да се цео друштвени поредак, коjи на њима почива, сурва.

То jе нагнало Сједињене Америчке Државе, земљу наjнеограничениjег либералног капитализма, да са одушевљењем прими наjвећу економску револуциjу Рузвелтову, коjи jе 2. августа 1933. год. завео систем диригованог капитализма.

Владе данас, ма у коjоj држави биле, приморане су дакле да управљаjу економским животом народним.

А управљати тако компликованим односима, као што jе економски живот, значи морати имати слободниjе руке, више овлашћења, него што су га имале владе до поjаве ове велике кризе либералног капитализма.

Отуда jе jасно да политички систем либералног капитализма – либерална и парламентарна демократиjа – не може бити добар за сва времена, а наjмање за ово време, у коме jе очигледно да либерални капитализам не може бити очуван и одржан.

Не само да ће због тога морати да претрпи велике измене парламентаризам, већ и сама либерална демократиjа (jер те ствари нису увек споjене – случаj Сједињених Америчких Држава, коjе су либерално-демократска, али не и парламентарна земља).

Али ниjе само парламентаризам, као круна либералне демократиjе, докраjчио своjу владавину због кризе либерално-капиталистичког система, већ независно од тога и као политички систем он носи у себи клицу нереда и неодговорности, па самим тим и своjе пропасти.

Он jе добро могао да функционише само у оним земљама у коjима су га носиле jаке политичке странке, у коjима jе фактички власт пак носио несумњиви вођа – диктатор.

Чим тога услова ниjе било, парламентаризам, и раниjе кад му

економска криза ниjе с друге стране копала гроб, морао jе давати слику расула државе и друштва. Ово због тога што парламентаризам, у ствари, значи збрку власти, а самим тим неред и неодговорност.

Парламенат по природи своjоj треба да изграђуjе законе и надзире рад владе. Међутим, он се, у парламентаризму, тога одрекао за чанак сочива, за право да његови чланови могу несметано ограничавати управну власт на таj начин, што ће стварно они ту власт у своjим краjевима да врше. Зато се посланици не интересуjу нормално за рад у скупштини, већ се интересуjу за рад у управној власти. Зато у скупштини бива закон оно што хоће влада – и зато у министарству бива оно што хоће посланик. Зато су скупштине немоћне, а владе скучене, зато нема одговорности.

Земљи пак треба парламент способан и самосталан, а влада одлучна и снажна. Само тако парламенат може да изврши своj, а влада своj задатак.

Ми дакле нисмо против парламента и ако смо против парламентаризма. Напротив, jесмо за такав парламенат, коjи ће бити истински и достоjан израз правих и живих народних снага, способан да изрази општу вољу, а нарочито да одржи друге државне власти у поштовању закона у границама те изражене опште воље.

Либерална демократиjа почива на гледишту да су људи jеднаки и слободни, она jе узела оно што би требало да буде као оно што jе већ ту – и отуда њена заблуда и њене погрешке. И ми знамо, и свако то зна, да има врло мало стварно слободних људи, и да су само такви, стварно слободни људи међу собом прилично и jеднаки.

Бити слободан, значи бити независан; а колико има, заиста,

стварно таквих? Отуда jе либерална демократиjа, у време своjе наjвеће експанзиjе забранила сва удружења 1791. године као противна слободи и jеднакости људи, осим, разуме се, своjих политичких клубова.

Човек, по нашем мишљењу, као слободна и jеднака jединка, има да искаже своjу вољу гласањем, при коме jе глас Петров jеднаке вредности као глас Павлов. Ту могу само да сметају удружења. И отуда се и данас, иако се то претерано гледиште из 1791. год. одбацило, остало само при гласачком телу, као jедином средству за добиjање народних изабраника.

Зато што знамо да нису сви људи ни слободни ни jеднаки, а ми жалимо што нису, ми стоjимо на гледишту да се избор не може ослонити само на опште и jеднако право гласа, већ оно мора бити упућено и поправљено учешћем сталежа у народном одлучивању (место либерално-политичких странака).

Ово jе наш одговор наивним, а добронамерним нашим противницима: онима коjи обожаваjу либералну и парламентарну демократиjу. Иако је велика њихова наивност, морамо признати да је и њихова добронамерност велика, па се уздамо да ће нас уз припомоћ ове разумети, и тада, у наjмању руку, неће моћи да нас нападаjу као неприjатеље народних интереса.

Друкчиjи jе одговор оним несавесним демагозима коjи све ово што смо рекли знаду исто тако као и ми, а коjи би, кад би им то био рачун, били и много оштриjи у критици либералне и парламентарне демократиjе.

За њих ниjе никаква таjна да либерална демократиjа и парламентаризам мораjу бити дефинитивно скинути са свог пиjедестала. Циници, они управо сад либералну демократиjу употребљаваjу зато да jе што пре скину. И да би jе што пре угушили, потребна им jе слобода. Између њих и нас jе управо спор о наслеђу.

Ми не желимо основе људског друштва да мењамо. Ми желимо да очувамо максимум људске слободе, достоjанства и права, и то кроз породицу, приватну инициjативу и приватну своjину – а они то неће.

Поучени примерима, ми нећемо да излаз из невоља либралног капитализма, либералне и парламентарне демократиjе, буде ни бољшевичка, па ни икаква друга диктатура, коjа не води и неће да води рачуна о оним основним вредностима коjе ми хоћемо да очувамо.

Да резимирамо.

Ако се под демократиjом разуме такав облик владавине, коjи се заснива с jедне стране само на општем и jеднаком праву гласа, а с друге стране на парламентаризму, онда ми признаjемо отворено да смо против такве демократиjе.

Против смо, jер не брани довољно баш народне интересе, пошто иде на руку изборним фалсификатима, а тиме ствара парламенте и владе мање вредности.

Против смо, jер омогућава збрку власти, а тиме неред и неодговорност, чиме опет држава не може да изврши своjе дужности према народним интересима.

Али против смо и зато, што се таква демократиjа не може одржати; и кад бисмо и били за њу она би се срушила, jер се и њена економска основа, либерално-капиталистичка привреда, не може одржати.

Jедни коjи нам то пребацуjу jесу искрени и добронамерни. Молимо их нека размисле о овоме што смо изнели. Нека схвате да су ствари неизнемљиве овакве какве су, и да се сад ради само о томе, у целом свету, коjи ће систем да смени либералну и парламентарну демократиjу и либерално-капиталистичку привреду.

(,,Отаџбина” бр. 75, 11.08.1935.)

[marko_13]

Ако се држимо строгих и прецизних дефиниција, а не паушалних оцена, Љотић није био фашиста, а поготово не национал-социјалиста. Његова идеологија је специфична, јер иако није био антисемита, сигурно јесте био јудеофобичан и антициониста. Такође, за разлику од фашиста његов програм се ослања на православље, али он никада није направио јасну границу и добрано дефинисао своје учење. Сигурно да је био мистик.

[marko_13]

прота Најдановић, ученик светог владике и велики интелектуалац (а под оптужбом да је љотићевац био затворен од стране Стојадиновића, касније се Николај заузимао за њега директно код Стојадиновића о чему постоји преписка као доказ)

Хоћеш рећи да прота Најдановић није био Збораш?

Немој да ти сада постављм његове текстове, лако је закључити којој политичкој опцији припада. Он је чак критиково Равногорски устанак у Србији.

Најдановић се у Лондону није тако изјашњавао, чак није учествовао у њиховим органима, који су били концентрисани у Минхену. Мој ђед га није од раније познавао. А владика у писми Стојадиновићу каже да није љотићевац. Имаш да писма у скорашњем издању Хришћанске мисли.

[Semberac]

За почетак је добро да схваташ да Љотић није фашиста а каноли нациста. То су иначе главне оптужбе. Јесте, Љотић је био антициониста и слава Богу. Али и владика Николај је био антициониста. Односно чито си сигурно књигу "Кроз тамнички прозор". Уређење државе какво је замислио владика Николај (у књизи србски народ као теодул) је идентично са мислима Љотића.

Држава би била сталешко-саборна монархија и теодулија.

[marko_13]

Поред тога за Љотића треба рећи да је био противник демократије и видео ју је као изданак светског интернационализма и јудејства. Све са циљем да се уништи хришћанска цивилизација. Треба узети у обзир трауму кроз коју су искрени хришћани прошли када су видели шта се десило у Русији након револуције.

Најжећи став код наших политичара је био управо код Љотића. Е, сад да ли је био у праву или не... Видећемо.

Интересантно је да Љотић и СДК нису имали велику подршку у народу, највероватније због познате нетрпељивости Срба према Швабама.

[marko_13]

Наравно. Зна се за то. Но, питање је колико је то срећна и да ли је утопистичка идеја. Ја мислим да јесте. Држава и политика обитавају у једној другој реалност и ако погледамо историју никада није постојала хришћанска империја. То је факт. Као што је владика Николај рекао у оној чувеној беседи на Светог Стефана у Саборној цркви у Београду - Црква не треба да подражава државу, већ да јој даје дух.

Никада се држава нити моћници неће повиновати у потпуности хришћанским постулатима.

[Драган]

Поред тога за Љотића треба рећи да је био противник демократије и видео ју је као изданак светског интернационализма и јудејства. Све са циљем да се уништи хришћанска цивилизација. Треба узети у обзир трауму кроз коју су искрени хришћани прошли када су видели шта се десило у Русији након револуције.

Најжећи став код наших политичара је био управо код Љотића. Е, сад да ли је био у праву или не... Видећемо.

Интересантно је да Љотић и СДК нису имали велику подршку у народу, највероватније због познате нетрпељивости Срба према Швабама.

Рекли смо да је био. Демократија и јесте породила секуларизам и као што си рекао уништава хришћански вредносни систем. То стоји, шта је ту спорно или нетачно ?

[marko_13]

Савремена демократија се јавила као одговор на неиздржљивост уређења које се базирало на наводној богоугодонсти и која је злоупотребљавала Бога и хришћанство ради уживања свога сталежа и држања у нехуманом положају свих оних који у владарском степену нису били.

Као директан потомак нетрпељивости према владару и држави јавио се секуларизам као одговор и напад на духовну основу претходног уређења.

[Драган]

Савремена демократија се јавила као одговор на неиздржљивост уређења које се базирало на наводној богоугодонсти и која је злоупотребљавала Бога и хришћанство ради уживања свога сталежа и држања у нехуманом положају свих оних који у владарском степену нису били.

Као директан потомак нетрпељивости према владару и држави јавио се секуларизам као одговор и напад на духовну основу претходног уређења.

Зар се и појам демократије (владавина народа) не злоупотребљава од данашњих владаоца ? Тада су бар феудалци били племићи, а не репе без корена од зла оца и горе мајке.  0110_hahaha

[Semberac]

Интересантно је да Љотић и СДК нису имали велику подршку у народу, највероватније због познате нетрпељивости Срба према Швабама.

Па Љотић је био добар познавалац геополитичке реалности. Он је ишао путем да сачува Србе од рата и од пропасти, а нарочито да сачува род свој од комунистичке револуције. Владика Николај је лијепо рекао, "Љотић не служи Немцима, он се служи Немцима" 0110_hahaha

Ајд реци ми алтернативу.

Ево мојих опција:

1. Да будемо у тројном пакту који је био веома неутралан за нас Србе (нису од нас очекивали да ратујемо за њих, само су хтели да им извозимо храну...дакле велика прилика економске сарадње. Пореди Швајцарску и Шведску који су буквално исте услове имали, само што нису били у пакту)

2. Пошто нисмо прихватили тројни пакт, долази рат. Е сад имамо да бирамо између три стратегије:

2.1: Да направимо владу националног спаса која ће сарађивати са Немцима с циљем да спречимо покољ народа

2.2: Да постанемо комунисти и да се боримо за совјетксе интересе против Христа

2.3 Да будемо савезници Американцима, Енгелизима и Французима који су нам на крају забили нож у леђа.

Ја овако гледам: У Окупираној Србији смо имали владу националног спаса. Да у Србији није било побуна, много мање би Срба страдало.

Са друге стране имамо НДХ гдје су усташе на власти. Са њима нема никаквих преговора јер њима и јесте циљ етничко чишћење Срба. Ту су нам потребни герилци, односно четници да бране народ од покоља.

И ту је владика Николај био веома мудар када је једном пуковнку Дражином у манастиру Жичи поручио: "Реци Дражи да те пошаље у Босну, тамо си потребан србском народу, овдје ниси".