Prevod Psaltira od Predraga Samardžića

[Бранко Авдагић]

КАТИЗМА 18.

Псалам 120/119.

(1) Песма успињања.
У невољи Господа призвах и Он ми одговори. (2) Господе, избави ме од усана лажљивих, и од језика обмањујућег. (3) Шта ти дати, шта ти још добавити, језиче обмане? (4) Ратникове стреле изоштрене, са главњама од дршке метлине. (5) Авај мени који живим у Мешеху, што боравим у шаторима Кедаровим. (6) Дуго остах код оних који мир мрзе. (7) Ја сам сав за мир, али када ја говорим, они су за рат.

Псалам 121/120.

(1) Песма успињања.
Очи своје ка брдима подижем, одакле ће ми доћи помоћ? (2) Помоћ ми долази од Господа, Творца небеса и земље. (3) Он неће дати да ти нога откаже, твој чувар неће задремати, (4) Гле, не дрема, нити спава чувар Израелов. (5) Господ је чувар твој, Господ је заштита твоја, сенка деснице твоје. (6) Нити ће те сунце ударити дању, нити месец ноћу. (7) Господ ће те чувати од сваког зла, сачуваће Господ живот твој. (8) Чуваће Господ одласке и доласке твоје, од сада и до века.

Псалам 122/121.

(1) Песма успињања. Давидова.
Обрадовах се када ми рекоше: Идемо у дом Господњи. (2) Стопе наше се зауставише у улазу јерусалимском. (3) Сазидани Јерусалим је град, сам собом повезан у једно. (4) Тамо иду /буквално: се пењу/ племена на поклоњење, племена Господња, сагласно поретку Израелову, да хвале име Господње. (5) Јер су тамо постављени престоли за правду, престоли дома Давидова. (6) Молите за добробит Јерусалима, нека имају мир они који те воле. (7) Нека буде мир посред зидина твојих, добробит у тврђави твојој. (8) Ради браће своје и ближњих својих, молим за добробит твоју. (9) Ради дома Господа Бога нашега, ја ти желим добро.

Псалам 123/122.

(1) Псалам успињања.
Теби који почиваш на небесима, подижем очи своје. (2) Као што очи робова прате руку господара својих, као што очи робиње прате руку господарице своје, тако су и очи наше ка Господу Богу нашем, ишчекујући да нас помилује. (3) Помилуј нас, Господе, помилуј, јер смо презасићени презиром. (4) Изобилно се заситисмо њиме, поругама доконих, и увредама гордих.

Псалам 124/123.

(1) Песма успињања, Давидова.
Да Господ не беше са нама, нека изволи рећи Израел. (2) Да Господ не беше са нама када људи усташе против нас, (3) тада би нас живе прогутали у жару беса њихова против нас. (4) Онда би нас воде избациле, поток би текао на нас. (5) Прешле би преко нас воде пенушаве. (6) Нека је благословен Господ, који нас није дао да будемо растргани зубима њиховим. (7) Ми смо избегли, као птица замку ловаца, замка се поломила и ми смо избегли. (8) Наша помоћ је име Господње, који створи небо и земљу.
СЛАВА.

Псалам 125/124.

(1) Песма успињања.
Они који се уздају у Господа јесу као гора Сион, Која се не помера и који ће стојати до века. (2) Брда опасују Јерусалим, Господ опасује народ свој. Сада и у векове. (3) Јер неће починути жезал зликовца на имању додељеном праведницима. Да не би праведници пружали руке своје злоделу. (4) Чини, Господе, добро добрима и праведним срцем. (5) Они који су се дали поквареним путевима, нека их Господ протера са онима који чине безакоње. Израелу нека буде добро.

Псалам 126/125.

(1) Песма успињања.
Када се поврати Господ са повратницима сионским, мислили смо да сањамо. (2) Тада уста наша беху испуњена смехом, и језик наш пушташе крике радости, тада се говораше међу народима: Велико Господ учини за њих. (3) Велико Господ чини нама, и ми се радовасмо. (4) Поврати, Господе, заробљенике наше, као потоке у Негеву. (5) Они који су сијали у сузама, жњеће уз поклике радости. (6) Идући, иде плачући, носећи корпу семена, долазећи долази уз кликтање, радосно носећи снопове своје.

Псалам 127/126.

(1) Песма успињања, Соломонова.
Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају. Ако Господ не сачува град, узалуд бди чувар. (2) Узалуд је вама који устајете рано и који касните са одмором, да бисте јели хлеб у мукама стечен. Пријатељу своме који спава Он даје исто толико. (3) Гле, наслеђе Господње су синови, и потомство плата. (4) Што су стреле у руци јунака, то су синови у младости добијени. (5) О блаженстава мужа, који испуни оклоп /оклоп је она врећа у којој ратник држи стреле од лука/ свој њима, неће се посрамити, него ће уништити непријатеље на капији.

Псалам 128/127.

(1) Псалам успињања.
О блаженстава свих који се боје Господа, који иду путевима Његовим. (2) Хранићеш се трудом руку својих, ти си блажен! Добро је за тебе. (3) Жена твоја биће као плодна винова лоза поред дома твога, синови твоји као саднице маслинове око стола твога. (4) Гле, тако је благословен човек који се боји Господа. (5) Нека те Господ благослови са Сиона, и да имаш удела у добробити Јерусалима у све дане живота свога. (6) И да видиш синове синова својих. Нека свако добро буде на Израелу.

Псалам 129/128.

(1) Псалам успињања.
Много су ме од младости моје мучили, нека сада објави Израел. (2) Много су ме мучили од младости моје, али ме нису савладали. (3) По леђима мојим ораше орачи, дугачке беху бразде њихове. (4) Праведан је Господ, Он сасече узе злих. (5) Нека се посраме и одступе сви који мрзе Сион. (6) Нека буду као трава на крововима. Која се сасуши, пре него нарасте. (7) Којом жетелац не пуни руку своју, и наручује своје онај који сакупља руковети. (8) И пролазници не говоре: „Господ вас благословио!“ Ми вас благосиљамо именом Господњим.
СЛАВА.

Псалам 130/129.

(1) Песма успињања.
Из дубина призивам Те, Боже, (2) Господе, услиши глас мој. Нека уши Твоје буду пажљиве за глас преклињања мога. (3) Ако на грехе будеш гледао, Господе Боже мој, ко ће опстати? (4) Ти си Онај у кога је опроштење, тога ради страхује се од Тебе. (5) Очекујем Господа, очекујем Господа целом душом својом, уздам се у реч Његову. (6) Више жели душа моја Господа него стражари јутро, више од оних који страже до јутра. (7) Израелу, уздај се у Господа, јер је Хесед у Господа, и изобилна моћ за искупљење. (8) И Он је тај који ће искупити Израел од свих преступа његових.

Псалам 131/130.

(1) Песма успињања, Давидова.
Господе, не понесе се срце моје, нити се уздигоше очи моје, и не идем за великим стварима, и дивним стварима које су даље од мене. (2) Насупрот, ја сам утишао жеље своје, као дете које доји мајку своју, као у одојчета, жеље су моје. (3) О Израелу, уздај се у Господа, сада и увек.

Псалам 132/131.

(1) Песма успињања.
О Господе, сети се са наклоношћу свеколиког смирења Давидова, (2) како се закле Господу, заветова се Моћном, Богу Јаковљевом. (3) Нити ћу ући у шатор дома свога, нити ћу се попети на одар постеље своје. (4) Нити ћу дати сна очима својим, нити дремања капцима својим. (5) Док не нађем место за Господа, жилишта /тј. место боравка/ за Моћнога, Бога Јаковљева. (6) Ево чусмо да беше у Ефрати, нађосмо га у области Јаара. (7) Да уђемо у жилиште Његово, да се поклонимо подножју ногу Његових. (8) Устани и дођи, Господе, у место починка Свог, Ти и ковчег Твој Силни. (9) Нека се свештеници Твоји обуку у правду, верни Твоји нека кличу од радости. (10) Ради Давида слуге Твога, не одврати лице Своје од помазаника Свога. (11) Господ се заклео Давиду, то је Истина и Он је неће порећи. Од плода утробе твоје, поставићу на престо твој. (12) Ако синови твоји буду држали завет Мој, и указе Моје којима их учим, исто ће и њихови синови до века седети на престолу твоме. (13) Јер је Господ изабрао Сион, Он га је благоизволео за место боравка Свога. (14) Ово је место боравка Мога за увек, овде ћу почивати јер то желим. (15) Стоваришта хране његове, изобилно ћу благословити, сиромахе његове наситићу хлебом. (16) Оденућу победом свештенике његове, а верни његови кличући клицаће од радости. (17) Тамо ћу дати да проклија рог Давидов, и припремићу светилник за помазаника мога. (18) Непријатеље његове обући ћу срамом, а на њему ће процветати дијадема /круна/ његова.

Псалам 133/132.

(1) Песма успињања Давидова.
Гле како је добро и какво је задовољство кад браћа живе заједно. (2) То је као уље мирисно на глави Арона, које силази на браду, браду Аронову, које се спушта на оковратник одежде његове. (3) Као роса Хермонска, која силази на брда сионска. Тамо Господ даде благослов – живот вечни.

Псалам 134/133.

(1) Песма успињања.
Сада благословите Господа, ви све слуге Господње, који стојите ноћима у дому Господњем. (2) Подигните руке своје ка светилишту и благословите Господа. (3) Нека те благослови Господ са Сиона, Творац неба и земље.
СЛАВА, И САДА: АЛИЛУЈА.

 

[Бранко Авдагић]

КАТИЗМА 19.

Псалам 135/134.

(1) Алилуја!
Хвалите име Господње, хвалите Га, служитељи Господњи. (2) Ви који стојите у дому Господњем, у двориштима дома Бога нашега. (3) Хвалите Господа јер је добар, псалмопојте имену Његовом јер је пријатно. (4) Јер Јакова изабра себи Господ, Израела за вредну ризницу своју. (5) Јер ја знам да је велик Господ, и Господ наш је већи од свих богова. (6) Све што Господ жели Он и чини, на небесима и на земљи, у морима и у свим безднима. (7) Он чини да се подижу облаци са краја земље, Он чини муње за падавине, Он изводи ветар из скровишта његових. (8) Он удари првенце египатске од човека до стоке. (9) Посред тебе, Египте, Он посла знаке и чудеса, против фараона и свих служитеља његових. (10) Он удари народе многе, и закла цареве силне. (11) Сихона цара аморејског, Ога цара башанског, и сва царства кананска. (12) И даде земљу њихову у наслеђе, наслеђе Израелу народу Своме. (13) О Господе, име ће се Твоје говорити увек, помињеш се, Господе, из нараштаја у нараштај. (14) Јер Господ суди народу Своме, и слугама Својим чини наклоност. (15) Идоли народâ су сребро и злато, дело руку човечијих. (16) Уста имају, а не говоре, очи имају, па не виде. (17) Уши имају, а не чују, нити има даха у устима њиховим. (18) Сви они који их праве, који се уздају у њих, биће као они. (19) О доме Израелов, благосиљајте Господа, о доме Аронов, благосиљајте Господа, (20) о доме Левијев, благосиљајте Господа, ви који се бојите Господа, благосиљајте Господа. (21) Нека је благословен Господ са Сиона, који борави у Јерусалиму. Алилуја.

Псалам 136/135.

(1) Хвалите Господа јер је добар, јер је вечна верност Његова. (2) Хвалите Бога над боговима, јер је вечна верност Његова. (3) Хвалите Господа господара, јер је вечна верност Његова. (4) Онога који једини чини чудесне и велике ствари. Јер је вечна верност Његова. (5) Који је мудрошћу створио небеса, јер је вечна верност Његова. (6) Који простре земљу на водама, јер је вечна верност Његова. (7) Који је створио светила велика, јер је вечна верност Његова. (8) Сунце које управља данима, јер је вечна верност Његова. (9) Месец и звезде да управљају ноћима. Јер је вечна верност Његова. (10) Који удари Египат кроз првенце његове, јер је вечна верност Његова. (11) Који изведе Израела између њих, јер је вечна верност Његова. (12) Руком силном и мишицом испруженом, јер је вечна верност Његова. (13) Који је разделио Црвено море на делове, јер је вечна верност Његова. (14) Који проведе Израел посред њега, јер је вечна верност Његова. (15) Који је суновратио Фараона и војску му у море Црвено, јер је вечна верност Његова. (16) Који је провео народ свој кроз пустињу, јер је вечна верност Његова. (17) Који удари велике цареве, јер је вечна верност Његова. (18) Који закла цареве величанствене, јер је вечна верност Његова. (19) Сихона цара аморејског, јер је вечна верност Његова. (20) И Ога цара башанског, јер је вечна верност Његова. (21) И даде земљу њихову у наслеђе, јер је вечна верност Његова. (22) Наслеђе слузи своме Израелу, јер је вечна верност Његова. (23) У утучености нашој Он се сећа нас, јер је вечна верност Његова. (24) Ишчупа нас од тлачитеља наших, јер је вечна верност Његова. (25) Он даје храну сваком створењу, јер је вечна верност Његова. (26) Хвалите Бога небескога, јер је вечна верност Његова.

Псалам 137/136.

(1) Тамо на рекама вавилонским, сеђасмо и плакасмо, размишљајући о Сиону. (2) Тамо на врбама обесисмо лире своје. (3) Јер тамо тражише од нас песме, они који нас заробише, и они који нас разорише да их увесељавамо. Певајте нам неку од сионских песама. (4) Како можемо певати песму Господњу, на земљи туђој. (5) Ако те заборављам, о Јерусалиме, нека (ме) заборави десница моја. (6) Нека се залепи језик мој за непце моје, ако престанем да размишљам о теби, ако не узнесем Јерусалим изнад свих радости својих. (7) Присети се, о Господе, против синова едомских, дана пада Јерусалима, када говорише, опустошите, опустошите га до темеља. (8) Кћери вавилонска која ћеш бити расточена, о блаженстава онога који ти плати, онако како си нам злотворила. (9) О блаженстава онога ко узме и разбије одојчад твоју о камен.
СЛАВА.

Псалам 138/137.

(1) Давидов (псалам).
Славим Те свим срцем својим, пред боговима псалмопојем Ти. (2) Поклањам се пред храмом светим Твојим, и хвалим име Твоје ради верности Твоје и истине Твоје. Јер си обећања Своја учинио већим и од имена Свога. (3) Када Те призвах, услишио си ме, силом Својом у души мојој, охрабрио си ме. /текст нејасан до краја/ (4) Сви цареви земаљски хвалиће Те, о Господе, јер су чули обећања уста Твојих. (5) Они ће опевавати путеве Господње, јер је велика слава Господња. (6) Колико год да је високо Госнод, Он види униженога, и из даљине препознаје гордог. (7) Иако ходим посред тлачитеља, Ти ме чуваш у животу, на бес непријатеља мојих, пружаш руку Своју и спасаваш ме десницом Својом. (8) Господ ће привести крају бригу моју, о, Господе, верност Твоја је вечна, не напусти дело руку Својих.

Псалам 139/138.

(1) Начелнику певачком, Давидов псалам.
Господе, проверио си ме, познајеш ме. (2) Када седам или устајем, Ти знаш. Из даљине препознајеш замисли моје. (3) Стазу моју и прилегања моја надгледаш, и све путеве моје познајеш. (4) Јер пре него реч дође на језик мој, гле, Ти је сасвим знаш, Господе. (5) Оградио си ме испред и позади, и положио си руку Своју на мене. (6) Чудесна је ово тајна за мене, уздигнута високо, не могу је докучити. (7) Куда ћу отићи од духа Твога, куда ћу побећи од присуства Твога? (8) Ако се усмерим на небо, Ти си тамо, ако се спустим у шеол, гле, и тамо си. (9) Ако узмем крила зоре и настаним се на крајевима мора, (10.) и тамо ће ме рука Твоја водити, десница Твоја држаће ме. (11) Па рекох, једино да ме тама прикрије, и да светлост око мене буде ноћ. (12) Али, тама не тами пред Тобом, а ноћ као дан сија; тама и светлост су исте. (13) Ти си створио бубреге моје, Ти си ме обликовао у утроби мајке моје. (14) Хвалим Те, запрепашћујуће сам дивно створен, дивна су дела твоја, да, то знам добро. (15) Не сакри се оквир мој од Тебе, када би саткан у тајности, у дубинама земље. (16) Неуобличене садржаје моје видеше очи Твоје, и у књигу Твоју сви беху уписани, као у време када ће бити обликовани до последњег. (17) Како су за мене цењене замисли Твоје, о Боже, број је њихов велик. (18) Бројим их, више их је од песка, умножавају се, пробудих се: и даље сам са Тобом. (19) О Боже, да само погубиш зликовца, ви убице, одступите од мене. (20) Ко Те призива за обману, непријатељи Твоји који се куну Тобом лажно. (21) Господе, Ти знаш да мрзим оне који Тебе мрзе, а на оне који устају против Тебе гадим се. (22) Свеколиком мржњом мрзим их, рачунам их у непријатеље. (23) Испитај ме, Боже, и познај срце моје, провери ме и упознај бриге моје. (24) Види, дакле, да ли сам стао на пут пропасти и управи ме на пут вечни.

Псалам 140/139.

(1) Начелнику певачком, псалам Давидов.
(2) Избави ме, Господе, од човека злога, заштити ме од човека насиљâ. (3) Који смишљају зла у срцу, који изазивају ратове сваки дан. 4. Изоштрише језик свој као у змије, отров аспидин је под уснама њиховим. /Пауза (Села)/ (5) Чувај ме, Господе, од руку зликовца. Од човека насиља заштити ме. (6) Прикрише гордељивци замку мени, затегоше ужад, пружише мрежу, поред пута ми поставише сплетку. /Пауза (Села)/ (7) Рекох Господу: Ти си Бог мој! Приклони, Господе, уво Своје гласу преклињања мога. (8) Боже, Господе мој, снаго која ме спасава, Ти си заштитио главу моју у дан борбе. (9) Не дај Господе успеха жељама зликовца, јер ће се преузнети. /Пауза (Села)/ (10) Нека главе оних који ме опколише прекрије злоба усана њихових. (11) Нека падну на њих главње огња, и нека их оборе у провалије, да никада не устану. (12) Нека се не учврсти на земљи човек рђава језика, човек насилник и зао, биће прогоњен до тора. /обора, штале, салаша/ (13) Знам да ће се Господ заузети за дело сиромаха, и учинити правду онима који су у потреби. (14) Да, праведници ће хвалити име Твоје, људи прави ће боравити у Твом присуству. 
СЛАВА.

Псалам 141/140.

(1) Псалам Давидов.
Тебе призивам, Господе, пожури к мени! Приклони уво Своје гласу моме када Те призивам. (2) Нека буде молитва моја кâд пред Тобом, и уздизање руку мојих вечерњи принос. (3) О Господе, постави стражу устима мојим, и чувај врата усана мојих. (4) Не дај срцу моме да пође за оним што је зло, да чини дела зла, са људима злоделима, да не окушавам прелести њихове. (5) Нека ме праведник удари у верности и нека ме исправи, такав избор јелеја глави неће стрести глава моја, само нека истраје молитва моја против њихових зала. (6) Нека се спотакну о стене судије њихове, а нека речи моје буду услишене јер су пријатне. (7) Као што је одсечено и скресано разбацано по земљи, тако су кости наше разбацане пред устима шеола. /јеврејски текст стихова 5, 6 и 7 је нејасан/ (8) Очи су моје Теби усмерене, Боже Господе мој. У Тебе се уздам, не допусти да душу испустим. (9) Чувај ме од мреже коју ми поставише, и од замки оних који чине безакоње. (10) Нека падну зликовци у мреже своје заједно, а ја ћу их заобићи.

Псалам 142/141.

(1) Давидов поучни (маскил) док је био у пећини. Молитва.
(2) Пуним гласом својим крик узносим Господу, пуним гласом Господа преклињем. (3) Изливам пред Њим причу своју, невољу своју пред њим објављујем. (4) Када нестаје даха мога у мени, Ти знаш правац мој. На путу којим идем замку ми поставише. (5) Погледах на десно и видех: нема никог ко ме позна. Нема уточишта мени, нико не мари за живот мој. (6) Вапих Теби, Господе, говорећи: Ти си уточиште моје, све што имам на земљи живих. (7) Почуј крик мој јер сам опхрван врло, избави ме од прогонитеља мојих, јер су јачи од мене. (8) Ослободи ме из притвора да хвалим име Твоје. Праведници ће око мене круг направити када ми добро учиниш.

Псалам 143/142.

(1) Псалам Давидов.
О Господе, услиши молитву моју, приклони уво мољењу моме, у верности Својој и правди Својој одговори ми. (2) Не улази у суђење са слугом Својим, јер нико жив се неће оправдати пред Тобом. (3) Непријатељ ме је прогонио, разбио ме о земљу, настани ме у тамна места као оне што давно умреше. (4) Нестаје даха мога у мени, опустело је срце моје. (5) Спомињем дане из давнина, размишљам над свим делима Твојим, созерцавам дела руку Твојих. (6) Пружам руке своје к Теби, чезнем за Тобом као земља расушена. (7) Похитај, одговори ми, Господе! Нестаје даха мога, не скривај лице Своје од мене. Да не постанем као они који силазе у јаму. (8) Објави ми зором верности и наклоности Своје, јер се у Тебе уздам. Дај ми да познам пут којим да идем јер се у Тебе уздам. /буквално: јер сам се Теби пригнуо/ (9) Избави ме од непријатеља мојих, о Господе, код Тебе се заклоних. (10) Научи ме творити вољу Твоју, јер си Ти мој Бог, дух Твој је добар – нека ме управља на земљу поравнану. /Идеја је: где нема рупа, гробница, где се не умире/ (11) Имена Твога ради, Господе, даћеш да живим, правдом Твојом извешћеш ме из невоље. (12) Будући веран, сасеци непријатеље моје, и погуби све противнике моје, јер сам ја слуга Твој.
СЛАВА, И САДА: АЛИЛУЈА.

[Бранко Авдагић]

КАТИЗМА 20.

Псалам 144/143.

(1) Давидов (псалам).
Благословен је Господ, стена моја, који вежба руке моје за борбу, и шаку моју за битку. (2) Он је савезник мој, /буквално: моја верност/ моје утврђење, моје Горње место, избавитељ мој, штит мој и уточиште моје. Он потчињава народ мој под власт моју. (3) Господе, шта је човек да бринеш о њему, тај смртник да размишљаш о њему? (4) Човек је као пара, дани су његови као сенка која пролази. (5) Господе, пригни небеса Твоја и сиђи, дотакни брда и нека се диме. (6) Блесни муњом и распрши их, пошљи стреле Своје и истерај их. (7) Пошљи руку Своју са висине, да ме избавиш и спасеш од вода многих, из руку туђинаца. (8) Уста њихова говоре лаж, десница њихова је десница лажи. /смисао је: заклетве њихове су лаж./ (9) О Господе, певаћу Ти песму нову, на харфи десетоструној псалмопојаћу Ти. (10) Теби који дајеш победу царевима, који избављаш Давида слугу Свога од мача злога. (11) Измести ме и избави ме из руке туђинца, чија уста говоре лаж, и чија је десница – десница лажи. (12) Да би синови наши узрасли као саднице у младости њиховој. Кћери наше као камење крајеугаоно исклесано, које дворац обликује. (13) Оставе су наше пуне намирница сваке врсте, овце наше броје на хиљаде, десетине хиљада у нашим пољима. (14) Волови су наши мирни, нема провала ни излазака, нити јадиковања на нашим улицама. (15) О блаженстава народа у кога је тако, о блаженстава народа коме је Бог Господ.

Псалам 145/144.

(Сви стихови у оригиналу су означени редоследом јеврејског алфабета, у акростиху.)
Алеф
(1) Хвалебни, Давидов.
Преузносићу Те, Боже Мој и Царе Мој, и благословићу име Твоје у век векова.
Бет
(2) Цео живот благосиљаћу Те, и хвалићу име Твоје у векове векова.
Гимел
(3) Велик је Господ и хваљен веома, и величина Његова је недокучива.
Далеш
(4) Дела Твоја хвалиће поколење поколењу, објављиваће моћна дела Твоја.
Хе
(5) Величанствену славу части Твоје, и ствари чудесних дела Твојих попеваћу.
Вав
(6) Казиваће се сила страшних дела Твојих а ја ћу објавити величанствена дела Твоја.
Зајин
(7) Објављиваће се помен изобилне добродетељи Твоје, и правди Твојој клицаће се радосно.
Хет
(8) Милосрдан је и веран Господ, спор на срџбу и препун благонаклоности. /доброте, верности, хесед/
Теш
(9) Добар је Господ свима, и милосрђе Његово је на свим делима Његовим.
Јод
(10) Сва дела Твоја хвалиће Те, Господе, и свети Твоји благосиљаће Те.
Каф
(11) Казиваће о слави царства Твога, и о моћи Твојој говориће.
Ламед
(12) Да обзнане међу људима моћ Његову, и славу достојанства царства Његова.
Мем
(13) Царство је Твоје – царство вечно, и владање Твоје за сва поколења.
Нун
(14) Придржава Господ оне који посустају, и придиже све погнуте.
Самек
(15) Очи свих Тебе очекују, и Ти им дајеш храну њихову благовремено.
Пе
(16) Ти отвараш руку Своју, и храниш свако живо биће до засићења.
Цаде
(17) Праведан је Господ на свим путевима Својим, веран у свим делима Својим.
Коф
(18) Господ је близу свих оних који Га призивају, свима који Га призивају с поверењем.
Реш
(19) Испуњава жеље оних који га се боје, услишава плач њихов и спасава их.
Шин
(20) Чува Господ све који Га воле, а све зликовце ће уништити.
(Тав)
21. Хвалу Господњу говориће уста моја и сва ће творевина благословити име Свето Његово, у све векове векова.
СЛАВА.

Псалам 146/145.

1. Алилуја.
О душо моја, хвали Господа. (2) Цео живот свој хвалићу Господа, остатак живота свога псалмопојаћу Господу. (3) Не уздајте се у кнезове, у смртног човека, који не може спасити. (4) Излази дах његов и враћа се у земљу своју, у тај дан губе се планови његови. Доброте, верности, хесед  (5) О блаженстава онога ко има Бога Јаковљева за помоћ своју, и за наду своју Господа, Бога свога. (6) Творца неба и земље, мора и свега што је у њима, Он је вечни чувар истине. (7) Који чини правду израбљиванима, који даје хлеб гладнима, Господ ослобађа заробљене. (8) Господ отвара очи слепима, Господ подиже погнуте, Господ воли праведнике. (9) Господ штити дошљаке, сироту и удовицу храбри, а пут зликоваца чини мучним. (10) Господ ће царевати вечно, Бог твој, Сионе, из поколења у поколење. Алилуја.

Псалам 147/146-147.

(1) Алилуја.
Што је добро псалмопојати Богу нашем, што је пријатно и благоугодно хвалити Га. (2) Господ гради Јерусалим, Он ће сабрати прогнанике Израелове. (3) Он лечи оне чије је срце поломљено, и зашива ране њихове. (4) Он пребројава звезде, сваку од њих именује. (5) Велик је Господ наш и изобилна је моћ Његова, и мудрост је Његова безгранична. (6) Подиже сиромахе Господ, а зликовце понизује до земље. (7) Одговорите Господу хвалоспевом, псалмопојте Богу нашем на лири. (8) Он покрива небо облацима, Он спрема падавине за земљу, Он даје да горе произничу траву, (9) Он даје животињама храну њихову, и птићима гавранова оно за чим пијучу. (10) Не цени Господ снагу коња, нити вреднује мишиће људске. (11) Цени Господ оне који Га се боје, и оне који се уздају у верност Његову. /У Септуагинти овде је крај псалма и са нашим стихом 12 почиње 147. псалам./ (12/1) Прослављај Господа, о Јерусалиме, хвали Бога, Бога Свога, Сионе. (13/2) Јер учврсти пречаге капија Твојих, и благослови синове твоје посред тебе. (14/3) Он даје мир области твојој, млечним житом насићује те. (15/4) Он пошиље заповест Своју на земљу, и реч Његова долети брзо. (16/5) Он простире снег као вуну, мраз као пепео посипа. (17/6) Он пошиље слану Своју као мрве, пред леденом студени Његовом ко ће опстати. (18/7) Издаје заповест Своју и растапа их, уздахне дахом Својим и воде потеку. (19/8) Он издаје заповести Своје Јакову, указе и правила Своје Израелу. (20/9) Не учини тако ни једном другом народу, и та правила они не знају. Алилуја!
СЛАВА.

Псалам 148.

(1) Алилуја!
Хвалите Господа са небеса, хвалите Га на висинама. (2) Хвалите Га, сви анђели Његови, хвалите га, све војске Његове. (3) Хвалите Га, сунце и месече, хвалите га, све звезде светлоносне. (4) Хвалите Га, небеса над небесима, и воде које сте над небесима. (5) Нека хвале име Господње, јер Он заповеди и постадоше. (6) И постави их за векове векова, и постави закон који не пролази. (7) Хвалите Господа, сви ви који сте на земљи, чудовишта морска и дубине океанске. (8) Ватра и град, снег и дим, ветар и бура, који извршавате заповест Његову. (9) Планине и све висоравни, дрвеће плодно и сви кедри. (10) Звери и сва стока, гмизавци и птице крилате. (11) Сви цареви и народи земаљски, сви кнезови и судије земаљске. (12) Младићи и девојке, старци и деца. (13) Нека хвале име Господње, јер је узнето високо име Њега Јединога, слава Његова покрива небо и земљу. (14) Он је уздигао моћ народа свога, за славу свих верних Његових. Израелу, народу који Му је близак. Алилуја.

Псалам 149.

(1) Алилуја!
Певајте Господу песму нову, хвала је Његова у сабору светих. (2) Нека се весели Израел у Створитељу Своме, нека се радују синови сионски цару своме. (3) Нека хвале име Његово играјући, уз бубањ и лиру нека му псалмопоју. (4) Јер Господ благоволе у народу Своме, Он одликује смирене победом. (5) Нека се узносе свети у слави, нека кличу од радости на постељама својим. (6) Хвале су Богу у грлима њиховим, двосекли мач у рукама њиховим: (7) да учине освету међу безбожницима, казну међу народима. (8) Да свежу цареве њихове у ланце, и великане њихове у окове гвоздене, (9) да учине над њима пресуду писану, то је част свих верних Његових. Алилуја.

Псалам 150.

(1) Алилуја!
Хвалите Бога у светињи Његовој, хвалите Га у небоземности силе Његове. (2) Хвалите Га за моћна дела Његова, хвалите Га за изобиље величине Његове. (3) Хвалите Га уз звук рога, хвалите Га уз харфу и лиру. (4) Хвалите Га уз бубањ и игру, хвалите Га на струнама и свирали. (5) Хвалите Га уз звучне кимвале, хвалите Га уз одзвањајуће кимвале. (6) Све што дише, нека хвали Господа!
СЛАВА, И САДА: АЛИЛУЈА.  
 

[Бранко Авдагић]

Речник најчешћих старозаветних појмова

Адам – значење израза је онај који је од земље и који припада земљи. Међутим, и Псалтир и Библија, уопште, имају израз иш, који се преводи са човек, али је његово прво значење релација, и то релација према иша, што значи жена. У Библији постоји и трећи израз енош, који углавном означава смртну природу људског бића, односно човека као смртника.

Адам је позван на царско достојанство, царско из Божанске перспективе, и зато га је Бог и створио мало мањим од Себе (пс. 8:3-6). Иако је невероватно рањив и слабашан. Иако сасвим мал, пре свега у односу на Бога, а затим и у односу на целокупну творевину, човек, Адам је круна све твари (пс. 115:16). Људи су свакодневни Божји сарадници (104:14,23). С друге стране, постоји цео низ псалама који указују на крајњу слабост човека (39:5-6; 90:3 итд.). И управо између ове две "крајности" Бог благонаклоно гледа и помаже човека у остварењу и живљењу његовог царског достојанства (66:5; 84:6; 107:8; 145:11-12 итд.).

Ам – израз долази од корена амам, што значи укључити, причислити. Међутим, поред овог израза, у Библији сусрећемо још два израза који означавају народ. То су леум и гој. Ово збуњује многе коментаторе и преводиоце, па сусрећемо у преводима и народе и нације и племена. Израз нације је тотално депласиран.

Сва три израза означавају народ, с тим што гој, мн. гојим означава страни народ, обично пагански или сматран паганским. Ам пре означава припадност фамилији, племену или народу. Овим изразом се најчешће означава Израел, народ Божји, на чему је и сам Израел настојао, како би указао и одржао своју посебност. Израел је "народ, којег је Бог изабрао као своје наслеђе" (33:12; 28:9; 94:14 итд.). Израел је Божји (100:3- ср. 95:7). Бог према њему показује посебно старање (105:43; 136:16 итд.). Упркос овом посебном старању за Израел, Израел зна да се отуђи од Бога (пс. 95:10). Зато се Бог "суди" са Изрелом (50:4). Израел има свест о космичкој мисији (пс. 47:1; 66:8). "Да Те хвале сви народи, Боже" (67:4-5).

Аман – у оквиру библијске литературе, као и у ширем контексту семитских језика, израз, корен означава нешто што је чврсто, постојано, јако, нешто што траје и може да траје. У Бр. 11:12; II Цар. 10:1,5 израз указује на људе и жене којима је поверена одређена одговорност. У пасиву, израз примењен на ствар, означава нешто чврсто, постојано, трајно, трајуће (Ис. 33:16; Јер. 15:18). Када је примењено на људе, означава оне људе који су достојни поверења, који су поуздани (Ис. 8:2; 49:7; Пон. Зак. 7;9). У каузалној (узрочној) форми, израз значи веровати и као такав може имати и негативан контекст (Изл. 4:30-31; 14:31; 19:9).

Од овог корена произилази и именица емет, која се обично преводи као истина. Од истог корена произилази и емунах, што се преводи као вера, LXX пистис. У оба случаја реч преноси, пре свега, изузетно цењене и вредноване квалитете човека (Приче 3:3: 12:19; 22:21) или пак вредност у њеној савршеној форми, која се као таква налази само у Бога, поседује је само Бог (II Сам. 7:28; Ис. 61:8; Јер. 32:41). Оно што треба имати на уму јесте чињеница да се овај израз никада не односи, у оквиру Библије, на нешто апстрактно, истину као идеју, него увек на конкретну чврстину нечега, поверење у реч једном дату, поузданост одређене личности. Од истог корена долази и израз амин. Овај израз у Старом Завету изражава човекову припадност или целог народа припадност, оданост речи Божјој, која се обично представља као обећање, проклетство или посланство, мисија (Пон. Зак. 27:15-26; бр. 5:21-22; Јер. 11:5). Још у оквиру старозаветног литургичког поретка израз има значајну литургичку улогу (Неемија 8:6).

 

Ани – израз долази од корена анах, који у својој каузативној (узрочној) форми значи тлачити, чинити насиље некоме, над неким, потчинити некога. Од овог корена су и именице анав, ани (сиромах), они (сиромаштво) и указују пре на једно реално социјално економско стање него једно унутрашње стање, настројење. То је пре свега стање некоме нането, "наваљено" на некога, а не изабрано стање; то је понижење, а не смиреност. У оквиру Псалтира имамо још два паралелна израза – евијон више пута и рас, само једном. Значи, сиромаси су пре свега понижени, жртве насиља и они су следствено ван главних токова заједнице (пс. 10:2). Сиромаштво није нашло у оквиру Псалтира, па и шире, вредност подвижничког идеала. Сиромаштво у животу је пропраћено осећањем немоћи, беде и несреће (пс. 25:18; 88:15; 40:17 итд.). Међутим, сиромах зна како да тражи и задобије од Бога помоћ и спасење и за њега се заузима и сам псалмопевац, како за будуће спасење сиромаха, тако и за помоћ и спасење и сада и овде (пс. 14:6; 34:6; 72:12-14. итд.). Сиромаси знају како отворити срце Богу да би задобили помоћ, спасење (72:2; 82:3; 41:1; уп. 10:14,17; 37:11).

Ашреј – ово је у јеврејском плурална именица, мада се најчешће преводи придевом блажен, срећан. Ми смо се углавном држали њеног буквалног значења и преводили је, блаженства (некога, нечија). За овако значење постоји пре свега једна теолошка основа. Наиме, блаженство, блаженост је "стање" самог Бога и неко га задобија или не, те постаје блаженство овога или онога, што изазива дивљење, па отуда, по свему судећи, и најприкладнији превод био би о блаженстава, идеја је да се у рељеф стави изобиље и покрет.

Нејасно је до краја шта је корен овог израза. Највероватније долази од ашар, што значи ићи или водити (види Ис. 3.12; 9:15). И у том случају то би било оно срећно или блажено стање, које увек води напред, има одређену динамику усмерену у правцу тражења и достизања пуноће тог стања. Извесни лингвисти држе да је корен ове речи јашар, бити прав, праведан, што би онда значило да право, праведно понашање резултира стањем блаженства, "среће".

У склопу псалтира блаженство је стање у оквиру овог света (пс. 4:6-7; пс. 1:1-2).

За псалмисту блаженство је блискост Богу (34:9; 40:4. итд.).

Блаженство је состојаније и дело заједнице (84:4-6; 33:12; 144:15).

Барак – у јеврејском језику, као и већини других семитских језика, имамо два корена барак: један са значењем прикољенити се (пс. 95:6) и други са значењем благословити. Најчешћи и најжељенији благослов који се тражи од Бога је плодност. Израз колено је често еуфемизам за полни орган. Отуда се ова два корена могу посматрати као један са двостраним значењем. Благослов се преноси углавном на људе, ретко на ствари и предмете. Благослови и благосиљање су најчешће усмерени ка Богу, на Бога, јер је он Благословен и извор благослова. Па и када га људи благосиљају, то није из разлога што је Богу потребан људски благослов, него Му људи узвраћају оно што су од Њега добили, што је Његово: "Благословен је Господ" (пс. 28:6; 31:22; 41:13-14. итд.). Отуда је благослов, благосиљање пре свега захвалност, захваљивање за дарове, доброту Божју: "Благосиљам Господа, који ме саветује" (16:7). "Благословен је Господ јер услиши глас мољења мога" (пс. 28:6). "Благословен је Господ јер ми је задивљујуће веран, истинско утврђење" (пс. 31:22). Бог благосиља земљу, осигуравајући њену плодност (пс. 65:9-10). Господ снабдева сиромахе хлебом. (пс. 132:15). Народ призива Божји благослов као заштиту (пс. 29:11). Господ благосиља праведника (пс. 5:12-13). Господ обдарује (цара) благословима за увек, "Развеселићеш га радошћу присуства Твојега" (пс. 21:6-7). Благослов је присуство Божје које изазива радост, блаженство, запрепашћеност... и овде се додирују, срећу својим значењем благослов и страх (види јаре).

 

Басар – прва значења су тело, плот, како у склопу Библије, тако и у литератури других семитских језика. Међутим, у самом псалтиру присуство овог израза је врло ретко, па свеједно са богатим, разноврсним значењем. Псалтир, будући пре свега молитвеним зборником, указује да управо басар учествује у молитви. Другим речима, молитва није само или искључиво неки умни или духовни феномен. У њој учествује цео човек – „Трже се тело моје од страха пред Тобом“ (пс. 119:120), „ништа није здраво у телу моме...“ (пс. 38:3-4; ср. 63:1-2; 102:4-5). У псалтиру срећемо и израз кол басар, свако тело, свака плот, чиме се означава сва твар, и у исто време израз се користи да укаже на разлику између човека и Бога. Бог има нефеш и руах, човек има руах, нефеш и басар. Са појавом Христа, Јовановог јеванђеља, по први пут имамо новину, Јован нам открива да Бог има тело, плот, саркс, басар (Јн. 1:14). До појаве Христа, Јованова сведочења, било је лакше разликовати Бога и човека. Јовановим сведочењем ми лакше схватамо пс. 78:38-39; као и 84:2. Схватамо уникалност старозаветне антропологије, коју је било тешко артикулисати и сведочити, рецимо пред платоновским, зорастровским, гностичким дуализмом итд.

У старозаветној антропологији нема никакве дихотомије или трихотомије. Постоји један и цео човек, који је сав и цео позван да слави Бога. Ова јединственост, и међусобна, суштинска свепрожетост и недељивост човека биће још јаснија када обрадимо још неколико антрополошких израза и категорија.

Батах – Септуагинта овај израз (корен) преводи углавном са елпизин – надати (се), сасвим ретко са пиштевин – веровати. У јеврејском библијском контексту израз првенствено има значење поверења. Означава оно унутрашње стање које изазива и позива на поверење. Док израз преведен са елпизин ставља у раван донекле више једну спољашњу ситуацију. Интересантно је да се овим изразом указује на негативне релације између људи. Чини се да се хоће рећи да је поверење у човека несигурно, кратког тока и да резултира обманама, док израз примењен на Бога има искључиво позитивно значење, резултате. Изгледа да се хоће подвући како је Господ веран својим обећањима, поуздан, сигуран.

Псалмист израз употребљава скоро искључиво у релацији са Богом, према Богу. У свим другим контекстима, за израз су везани негативни резултати. Псалмист предупређује да се не ставља поверење у силне и богате (пс. 52:7; 49:7-8); ни у оружје (44:7); ни у трикове, „сналажење“ (пс. 62:11). Бог је достојан поверења, у Њему је уточиште, а не у смртнинима, па били они и принчеви, великани (види пс. 118:8-9). Поверење у Бога почива и „храни се“ на сигурности у Божју љубав за човека, зато су љубав и поверење (батах) неодвојиви, тамо где је поверење у Бога тамо је и Божја љубав, а за поверење, сигурност у Бога има места и "разлога" јер нас је Господ већ љубио, показао и показивао љубав према нама (види пс. 13:6; 52:10; 78:22. итд.).

 

Гаал (корен) – његово је прво значење искупити, оно искупљење или откуп, који чини сродник, сродник за сродника. У својој именичној форми овај корен добија облик Гоел, са значењем Искупитељ. У пс. 19/18:15 Бог Израелов, Јахве је Гоел. У Мојсејевом закону идеја откупа је пре свега везана за новчани откуп некога из ропства или нечијег имања. Откуп се примењује и у односу на прворођене (види Изл. 13:11-15; 34:19-20; у вези са откупом имања види Лев. 25:23-34; Рут 4:1-12; у вези са откупом људи види Лев. 25: 35-55). Код пророка и у поучној литератури, у изразу је наглашен онај аспект који се односи пре свега на избављење, спасење: Пс. 49:7-8; Јер. 32:7-8; Пс. 25:22; 26:11; 44:26-27. Поменуто избављење и искупљење укључује широку листу разних ситуација, међу којима сусрећемо и избављење од глади и рата (Јов 5:20); тлачења и насиља (пс. 72:14), шеола и смрти (Пс. 49:15-16; Ос. 13:14). Искупитељ par excellance је Јахве (Ис. 41:14; 44:6; 49:26), који ће доћи ка Сион и повратити остатак Израела, а његове непријатеље казнити (Ис. 50:2; 59:20; уп. Јер. 50:34). Новозаветни аутори овај израз преводе са литро.

У резимеу можемо констатовати да израз гоел примењен на Бога Израелова, Јахвеа, означава Га као Онога који ослобађа Израел, избавља Израел из ропства (пс. 75:2; 76:16; 106:2). Јахве је Гоел који спасава верне од страдања, невоља и искушења (пс. 68:19-21; 74:14). Јахве је Гоел који чини освету у име Израела Израеловим непријатељима (пс. 9:13). Јахве као Гоел спасава Израел од смрти (пс. 48:8,10; 102:14). Јахве као Гоел оправдава своје вернике пред њиховим непријатељима (Јов. 19=25). Он је „претеча“ новозаветног Параклита (Параклитос).

Јаре – корен јаре се често јавља у партиципској форми нора, са значењем застрашујући (страшан), као и у глаголском придеву јаре, страшећи, онај који је за страшење. Појављује се и у именичком облику јаре и нора. Означава сваку врсту страха. Међутим, у релацији Божјег присуства или Божјег пројављивања, делања, означава и поштовање, респект према тајни и величини Божјој. Бога се боје они који се скупљају у храму и који му приносе завете своје (пс. 22:23-25). Израз означава онога ко је побожан, ко је Богу предан – „Господ се поверава онима који га се боје, завет Свој јавља им“ (пс.25:14). Онај који се боји (поштује) Бога јесте образац верника, он иде стазама Божјим, у присуству Божјем.

Будући у присуству Божјем, имајући Бога који „ходи“ са Израелом, који га изводи руком моћном и мишицом подигнутом, Израел је развио једну свест и осећање о другости Божјој, Богу који је тако близу, па ипак тако далеко, који је сав други и онострани и у исто време, ту са њима и међу њима. Отуда је јаре, страх, поштовање, обожавање то мистично стање духа (руаха), целог човека пред Богом, право стање, права реакција. Тај „страх“ није гушење и мука, него је извор благослова и задовољства, блаженства – „О блаженстава човека који се боји Господа“ (пс. 112:1; ср. 128:1). Срећни су и блажени и „препаднути“ јер су пред Господом. Господ се пројављује међу њима.

 

Јаша – глагол јаша значи бити простран, широк, огроман. И он је супротност идеји тлачења и тескобе. У узрочној (каузативној) форми у којој је и најприсутнији израз значи ослободити некога, отпустити га слободним, направити простора, места. Ослобођење и спасење подразумевају дати простора некоме ко је претходно био притешњен и притегнут и неком малом месту (пс. 18:20; 118:5).

Од корена јаша произашле су још три речи: јеша, јешуах, тешуах. Све значе спасење. У оквиру старозаветне писмености, израз спасење значи пре свега избављење од конкретне опасности, невоље или катастрофе, или конкретног непријатеља, који је ту негде. Израз се често среће у војном контексту, па отуда и његово значење: победа. Бог спасава од непријатеља и конкретних угрозитеља живота, нападача (пс. 7:1-2; 17:7; 22:21). Бог спасава од вода које су дошле до грла (пс. 69:1-2 итд.).

Спасење је често позитиван исход из битке са непријатељима (пс. 76:10; 108:7) и преводи се просто као победа (пс. 20:5, 6,9).

По повратку из вавилонског ропства, спасење за Израел има првобитно значење обнове, „реконструкције“, и поновног сабирања племена (пс. 69:35-37; 106:47).

Следећа фаза у схватању спасења је хронолошки мање-више из истог периода, изражена у пс. 51, а под утицајем Јеремије и девтерономистичке „школе“, а где се спасење схвата више поунутрењено и везано за опроштење грехова (51:2:12).

Кавод – свуда се преводи са слава. Међутим, именица кавод долази од трајног глагола кавед, што значи бити тежак, имати тежину (пс. 32:4; 38:3-5). Идеја коју у себи носи првобитно значење је тежина и чврстоћа, набијеност, у смислу сконцентрисаности. Отуда, у библијском контексту израз слава/кавод нема никакав спољашњи карактер. Она пре произилази из унутрашње тежине личности и присуства те тежине и чврстине.

Само у пс. 49:17-18 имамо аспект славе који је чисто људски и само људски: „Не бој се када се човек обогати, када се умножава слава дома његова. Јер умирући не носи ништа,“ тј. кавод.

Слава је често оно што човек „налази и види“ у Богу (пс. 3:3-4. ; 62:7; 73:24; 84:11). Слава није у богатству и моћи, него у Божјем присуству, односно нашем присуству у Његовом присуству. Слава је Божја просијавајуће пројављивање Божјег бића (пс. 145:5).

Слава Божја је просијавање Његово и пројављивање Његово у свету, Његово присуство у свету. Циљ молитве управо и јесте: наћи се у том присуству (види пс. 19:1; 28:8-9; 85:9). Пс. 24 говори о Богу цару славе. Ст. 7-10; Он се манифестује као такав у свет и ми Њега, као таквог, прослављамо (п. 29:1-2; 96:7-9).

У молитвеном контексту прослављање Бога значи пре свега признати и исповедити Његову величину. То је таква величина која позива и упућује на вечито исповедање, прослављање – „Славићу име Твоје довека.“ (пс. 86:12).

Кадош – израз долази од корена кадаш, што значи бити свет или освећивати. У Псалтиру најчешће се употребљава именица кодеш, светост, или придев кадош, свет. Од истог корена је и израз микдаш и означава храм. Дуго се држало да овај корен означава, у оквиру Библије, оно што је свето, свештено итд. Међутим, као такво, неминовно одвојено, онострано, то јест корен би се односио на нешто посебно, издвојено, „вансеријско“ итд.

Новија истраживања упућују више на значење корена у смислу освећености, посвећености и у исто време припадности. Међутим, ово значење је само у висини и равни човека, уколико уопште може да се види где се „прелама“ светост човека, који, рецимо, припада некој заједници, будући да је Бог извор светости, а Он је сасвим Други, Онострани, „издвојен“. Сагласно псалмисти и псалмима, светост је онај суштински аспект Божје Тајне, отуда је Његово име, које кико не зна, свето. Прокламовати његову светост, што Израел чини, јесте интегрални израз Израелове вере (22:2-5; 30:5; 99:3,5,9). Интересантно је да у оквиру Псалтира, па и шире, светост некога, није схваћена као идеал људског савршенства коме стремимо. Уствари, када се говори за некога да је свет, ту се има у виду у првом плану припадност ономе што већ постоји између Бога и човека, односно Бога и заједнице. Светост је, да употребимо један новозаветни израз, „соприсушна“ саборности.

Лев – корен овог израза којим се означава срце је лавав, чије је прво значење, поред физичког органа, бити лишен разумевања (Песма над песмама 4:9), или задобити разумевање (Јов. 11:12). Изрази „без срца“ (Приче 9:4; Јер. 5; 21); или „примити к срцу“ (Изл. 7:23; 9:4) изражавају разумевање или неразумевање одређене тематике. Срце и мудрост су синоними (I Цар. 3:9-; Јов. 9:4; 37:24. итд.).

За псалмисту срце је центар целокупног живота човека, личности. Из њега произилазе мисли, намере, одлуке, осећања и беседа, било мисаона, било бесмисаона (10:6; 111:10). Срце често има улогу стваралачке воље која схвата и делује по својим замислима (20:4). Правда и добра беседа, слово долазе само из права срца (7.10; 11:2; 32:11 итд.). Срце и очи су врло повезани (19:9; 101:5; 131:1); „подићи очи ка Господу“ (123:1) значи принети Богу срце и цело биће у службу.

 

Мизмор – обично се преводи као псалам. Долази од глагола зимер и значи музицирати, свирати на инструменту или певати. Отуда, као верска поема и молитва, псалам се пева или се прати на инструменту. Ми смо за овај корен углавном употребљавали израз псалмопојати, који смо пронашли у преводу псалтира са Септуагинте из пера еп. Атанасија (Врњачка Бања, 2000). Овај израз се представља као заглавље текста, који називамо псалам. Више од пола псалама у Псалтиру имају таква заглавља, која указују да се пева или свира или обадвоје. Најбоља илустрација чињенице да су псалми певани и извођени уз музику је пс. 47. уп. 98:1,4-6. Псалме пропраћају многи инструменти, као и утврђени начин певања (подобен итд.).

Нефеш – ово је израз који Септуагинта скоро искључиво преводи са психи – душа. Највише овде, али и у неким другим ситуацијама, Септуагинта је под директним утицајем хеленске философије, а на штету старозаветне антропологије. Нефеш, преведен као психи – душа, усмерава нас у правцу разликовања и поделе између тела и душе, па и супростављања онога што је тело, смртно, и онога што је душа – бесмртно, онога што је конкретно и видљиво и онога што је невидљиво. Ово и овакво виђење и приступ антропологији је у суштој супротности са оним што Псалтир, псалмист исповеда и верује као и цела Библија.

За библијске ауторе постоји један и недељив човек, личност, човек је душа и тело у комплетној сапрожетости и неодвојивости. Свака дихотомија је искључена. Нефеш је често сасвим конкретна физичка ствар, који бисмо ми, исходећи из савремене антропологије и хеленских философија, најпре и најлакше сврстали у делове тела. Тако, рецимо, за библијског аутора нефеш је врат човеков, грло, душник (пс. 107:9), где читамо, како Бог насићује „душник“ гладног и жедног. Идеја је да се нефешом означавају осећања, као што су глад, жеђ, укус, чежња. Другим речима, нефешом се изражава човеково хтети и требати. Отуда библијски аутори, када говоре о „души“, мисле пре свега на човека као биће које жели. Нефеш је тај који је жедан Бога (пс. 42:2-3). Нефеш је у исто време све оно што човек, човеков живот може да понесе. „Нефеш мој је пун невоља и живот мој се шеолу приближава“ (види пс. 88:4). Бог спасава или чува нефеш од смрти, то јест спасава, чува живот (види пс. 30:3; уп. 16:10). У пс. 86:4. псалмист говори како подиже нефеш свој Богу; ово значи да приноси себе целог, цео живот. Нефеш је у исто време седиште и носилац и осећања радости, узнемирености и жалости (пс. 35:9; 42:6; 42:11). Али и у овим приликама нефеш није део човека, него цео човек с аспекта дотичног осећања. Отуда, савременији преводи овакве ситуације преводе са личном заменицом првог лица, Ја, која је сам носилац тог и тог осећања. Уз овакав приступ, пс. 35:12, који буквално гласи овако: "плаћају (узвраћају) души (нефеш) мојој зло за добро", прикладније је превести са „Враћају ми зло за добро“.

Рахамим – корен ове речи је рахам и у словенским језицима се обично преводи као милосердије, милосрђе. Израз рахам означава пре свега нежност, ону нежност и осећања која импулсирају у мајчиној утроби (рехем). Значи, то је пре свега она нежност коју мајка гаји према детету. Израз примењен на Бога, ставља у рељеф Божанско родитељство према човеку, свету, Израелу (види пс. 103:13).

Руах – у речницима обично имамо два корена који су везани за израз руах. Један је равах, што значи простран, широк, светао (I Сам. 16:23). Други корен је риах, који значи удисати, дисати, дувати (дах животни) мирисати (пс. 115:6), па отуда и именица реах – мирис, благоуханије. У свом библијском контексту, овај израз има далеко шире импликације. Тако га можемо схватити као дах, дување ветра. (Пост. 1:2; 3:8; пс. 1:4; 18:11,43). Овај израз се може схватити, односно има значење и физичког дисања животиња и људи (Пост. 7:15; пс. 104:29; Суд. 15:19; Ис. 42:5 итд.). Код пр. Исаије и Језекиље овај израз означава Божји дах, дисање (Ис. 30:1; 42:1; 44:3; Јез. 36:27; 37:14; 39:29- итд.). У Псалтиру доминирају значења дувања, ветра и животног даха људских бића. Руах је, уствари, сам живот људи. „када им одузмеш руах (дах) њихов, они умиру, и враћају се у прах. „Када пошиљеш духа Твога (руах), они су створени“ (пс. 104:29-30). Руах је тај који доноси одлуке: „Блажен је онај у чијем Руах(у) нема преваре“ (пс. 32:2). Руах је животни принцип (пс. 142:3-4; 143:4). Поверити руах Богу значи поверити и предати целог себе, цео живот свој Богу (пс. 31:5) „У руке твоје предајем руах мој“ (уп. Лк. 23:46).

Као и аутор Постања, и псалмист види у Руаху Божјем ону силу која даје живот целој творевини. „Речју Господњом небеса створи и дахом уста Својих сву војску њихову“ (пс. 33:6; Пост 1:2).

 

Тефила – преводи се као молитва. Израз произилази од корена палал, чије је значење у контексту онога што је у Библији познато као молитва, још увек недовољно јасно. Раније се држало да израз има исто исходиште као и арапски израз фалла, који значи сам се посећи, сам се ранити (посећи се, ранити се). Идеја, односно могућа веза са молитвом би била у томе што је онај који је сам себе посекао, ранио, веровао и очекивао да ће га то стање, кроз изливање крви довести у екстазу. Други пак доводе реч у везу са другим јеврејским глаголом, нафал, што значи пасти. У овом смислу, веза са молитвом је у томе што је то захтевало поклоњење, простирање, метанију. Шта год да је, нама остаје да се задржимо на изразу палал, који је и најчешћи, како у Библији, тако и у Псалтиру, и обично значи молити за, посредовати (Пост. 20:7, 17; Пон. Зак. 9:20,26). У склопу Псалтира, молитва се појављује као заглавље одређеног псалма. Молитва Давидова је наслов пс. 17:1; 86:1; 142:1; молитва Мојсејева 90:1. итд. Молитва може бити викање, крик Господу (4:2; 5:3 итд.), побуна, израз незадовољства (17:1; 61:2; 88:3. итд.), прозба (6:10; 55:2; 86:6. итд.), песма (42:9) или поука (142.1), говор (54:4). Молитва је практична ствар. Мало је упутстава или поука за молитву. Доминантно и скоро једино упутство за молитву је да буде истинита, у истини (пс. 17:1), са усана које не лажу, не обмањују. Постоји „организована“ и спонтана молитва, ничим условљена.

Тора – израз се обично преводи са учење, поука и закон. Корен израза је јарах. Израз схваћен као учење или поука, поучавање, указивао би на правац. Отуда би Тора била практични вођа или оријентација где се усмерити на животном путу. Друго значење, које произилази из корена, било би оно што је бачено, што се баца. Рецимо, као што се баца копље, са намером да погоди одређени циљ. Или још чешће у смислу коцке која се баца, са циљем да се добије одговор на непознаницу, да се добије поука (нека врста мало упроштено схваћеног пророчанства). Одавде је израз добио значење учити, поучити (Пост. 4:12, 15; II Цар. 12:3; пс. 119:102). Учити, поучавати понашању, животном путу (37:31; 78:10. итд.). Оно што је посебно значајно за овај израз, а у библијском контексту односно у контексту Псалтира, то је једна „персонализација“ израза, и његова употреба увек у релацији према Богу. Отуда је Тора откровење. Види пс. 119, где је Тора двадесет пута представљена као паралела речи. Тора се држи, као што се држи и Божја реч. Закон, тора је савршена и оживљава душу (човека) (19:8). У Тори је задовољство човеково (119:77). Тора је израз Божје воље (пс. 40:8).

Ханан – израз који се претежно појављује у глаголском облику у Библији, док је његов именични облик хен, а значи благодат, наклоност, опроштење. Постоје још две именице од истог корена и имају значење прозбе, пре свега прозбе за опроштење. То су техинах и тахануним. Постоји и придев од истог корена ханун, што значи опраштајући, благонпклоњен. Овај придев се сусреће тринаест пута у Библији, од тога дванаест пута се односи на Бога.

Септуагинта све горње изразе подводи углавном под изразе елевин и харис. Специфичност јеврејског израза ханан је у томе што се у свом првобитном значењу односи на физичку лепоту (види пс. 45:2-3), док израз, именица хен има пре свега световно значење и означава конкретну љубазност изражену према некоме сасвим слободно (Пост. 33:10; II Сам. 14:22; 16:4). Изгледа да би нас даље истраживање значења овог израза довело до закључка да је неко физички леп када му је опроштено, када је опроштен, помилован.

У Псалтиру, хен је употребљен само два пута, и то у смислу лепоте (пс. 45:2); и њему је паралела слава, кавод (пс. 84:12).

Друге две именице од истог корена изражавају прозбени карактер молитве у псалтиру. Глагол ханан јавља се са конкретним значењем наклоности, опроштења и резултат је конкретних Божјих пројављивања из којих псалмист или верујући, онај коме се Бог јавио, опитује опроштење, опет као дар благонаклоног Бога. Значење израза произилази пре свега из конкретног Божјег дела према човеку (види пс. 86:15; 103:8; 111:4; 116:5). Онај који прима опроштење дужан је да га дарује и другима (пс. 37:21,26). А он то може јер учествује у Божјој благонаклоности, он је заједничар те благонаклоности (112:3-4). Задобити Божју наклоност, опроштење, благодат – позив је на конкретно понашање, опраштање и благонаклоност према другима.

Хата – овај корен се преводи, зависно од његовог облика, са грех, грешити, грешност итд. Међутим, првобитно значење овог корена је промашити мету, циљ – оно значење које има и амартиа на грчком. Ратници греше у боју када промаше мету, циљ (види Судија 20:1б; уп. Пс. 25:7-8; 51:15). Сагласно псалмисти, греха се треба бојати, одбацивати га и проказивати. Међутим, није најјасније шта је управо грех. Доследан више практичном аспекту, као и остатак старозаветне литературе, него ли интелектуалним спекулацијама, аутор(и) псалама указује(у) на то шта су негативна, грешна дела (види Пс. 26:9-10) и њих се треба клонити, избегавати их, односно на то шта је пут Божји.

С друге стране, аутор(и) псалама настоји(е) на заједничарењу, „релацији“ са Богом, као свету и домену у коме се грех није зацарио. Пренебрегавање или ненеговање ове „релације“ представља стварање простора за грех (види 78:32; уп. 78:18). Ми грешимо против човека и Бога. Против човека кроз неправду и насиље, против Бога одбијајући Божански дар слободе, слободног делања, понашања. Грех унаказује личност, узрокује болест (види пс. 38:3-4). Греси се исповедају пред Богом и од Њега се тражи опроштење као дар. Већи грех је разлог за усиљенију молитву, не очајање (види Пс. 25:17-19; 41:4. 51:2; 51:9; 79:8-9). Опроштење грехова изазива опит среће, блаженства, како појединца, тако и народа (види пс. 32:1;ср. 85:2-3). Бог опрашта и узвраћа народу своме, не сагласно његовим заслугама, него сагласно величини Својој, хеседу своме (види пс. 103:10). Опроштење грехова, оспособљава човека да боље позна Бога и изазива код њега жељу и ентузијазам за нови живот, живот који подразумева киригму, проповедање другима, учење других путу Божјем (види пс. 51:15, где читамо: „Поучићу путу Твоме преступника да би Ти се грешници повратили“.).

 

Хесед – хесед је, по много чему, врло специфичан израз. Пре свега не постоји у другим семитским језицима, односно непознат нам је кроз друге семитске језике. Непозната је до краја и његова етимологија. Сам израз хесед, мимо Псалтира, у реткој је употреби. Придев хасид, који се преводи као верни(к), богомољац, много је присутнији. Септуагинта и Вулгата преносе израз у смислу милости, елеос, misericordia. У новије време научници све више држе да је израз из заветног, беритског речника, те му значење треба тражити на релацији заветних „партнера“. Он дефинише и означава међусобну релацију оних који су ушли или улазе у завет. У савременим преводима изразом се означава љубав, благодат, доброта, благонаклона љубав. Ова значења почивају углавном у литургијском контексту. Међутим, у заветној равни израз, пре свега, означава верност датом, положеном завету (Пост. 24:12,14; II Сам. 2:6; 9:7; пс. 18:15-18 итд., уп. Изл. 14-24). Показује се да је Бог вечно веран свом завету, односно „својој обавези“, док човек или пак цео Израел знају и да наруше Завет (хафар берит). Пре нарушавања завета завет се закључује (карат берит, што буквално значи пресећи завет, односно жртву, која се једе, и као таква, храна, ствара заједништво између заветних „партнера“). Онај који се заветовао Богу, хасид =верни(к), јесте онај који је или извор хеседа према другима, или је онај који ужива хесед од Бога пројављен.

Цадик – долази од корена цадак, од чега долази и придев цадик, што се најчешће преводи са праведан, и именица цедек и цедака, које се обично преводе са правда. Корен се пре свега односи на релацију између човека и Бога, указује на ту релацију као квалитет. У овој равни израз је паралелан изразу тешуа, спасење. Отуда израз означава спасавајућу Божју правду. Наредна значења израза иду од онога што је прихватљиво као нечије право, поштовање права, онога што се сматра правом. Међутим, сва ова права почивају на закону Божјем. Зато је неко праведан ако држи, не што било ко сматра правом, него оно што проистиче и чему је гарант Божји закон. Зато, сагласно Псалтиру, Бог установљује праведника (7:9). Он је праведан судија (7:12). Правда Божја је правда која се манифестује у процесу спасења, а не на судовима (103:6). То је правда која инспирише, то је правда које се не боји, него која се тражи. То је правда милосрдна, верна, љубећа (33:5). То је правда у којој ће се овај свет „окончати“ то је коначна, есхатолошка правда (96:13; 98:9). Правда је став верујућег према човеку и свету, верујућег, који је свестан да живи у једном состојању истине која је Истина Божја. Бити праведан значи разумевати и живети оно што завет (берит) налаже. Бити праведан значи живети у хармонији са целим Божјим светом (пс. 64:11).

Шалом – израз са првобитним значењима мир и пријатељство. Долази од корена шалем што значи бити здрав, пун, целовит, комплетан, ништа не недостаје. Он изражава пуноћу, хармонију, који провејавају кроз целу личност или цео народ. Супротност шалому је рат и све пустоши и невоље које рат собом носи. Шалом може бити лично состојаније некога и тада значи пре свега здравље и сигурност. Ово стање је нешто што се доживљава, опитује и долази од Бога као благослов (35:27). Одсуство овог состојанија је обично резулат греха и наводи болест: „Ништа није здраво у телу моме... због греха мога.“ (пс. 38:4). Када човек има мир (шалом), он са задовољством леже и устаје (4:8). Мир, шалом се постиже, осваја, за њега се „бори“ (120:7): „Ја сам за мир, али када ја говорим, они су за рат“. Бог гарантује мир, (шалом) Израелу у његовим границама, а по повратку из ропства (пс. 147.14). Ово даје основа Израелу за нови почетак (уп. 85:11-12).

Шама – ово је и корен и значи слушати, чути, приметити звук, реч, пажљиво слушати, изразити послушност, разумети, испитати. Вера Израелаца почива пре свега на чињеници да су они нешто однекуда чули и прихватили. Корен шама је носилац израелског „вјерују“ (Пон. Зак. 6:4; као и у заглављу Декалога. Пон. Зак. 5:1). Оно што је на првом месту у „религији“ Старог Израела то је отвореност за реч Божју и прихватање исте са љубављу. Оно што у једном детаљнијем прегледу овог израза обраћа на себе пажњу, то је константна „Божја нада, Божје веровање“ да ће се Израел и када највише застрани повратити и чути и послушати оно шта Бог говори. Изгледа да је Израел кроз Шема и Деаклог пре свега нешто чуо, да Бог просто „не може да верује“ да Израел неће да чује, да може сасвим да се оглуши. „О кад би само данас (о да само данас чујете) чули глас Његов“ (пс. 95:7).

 

Шеол – место у коме бораве умрли. Корен ове речи је највероватније шаал са значењем питати, захтевати, тражити. Отуда и значење по коме је место боравка умрлих или шеол оно место које захтева, тражи сва људска бића. Друга могућност да се схвати и изнађе значење ове речи лежи у корену шаал са значењем дубина, оно што је дубоко. Корен са овим значењем појављује се само четири пута у целој Библији. Са овим усмерењем значења корена добијамо значење дубоке рупе, јаме, што у нашем контексту упућује на место боравка умрлих, као место дубоко под земљом. Реч шаал са овим значењем приближава нас асирско-вавилонском концепту света умрлих. Византијско верско-културно поднебље је онострану стварност „умрлих“ до Христа именовало хеленским паганским концептом ада, при свему верујући у друге и другојачије оностране стварности и садржаје. Остаје да се изнађе прикладан израз за наше веровање у живот у гробу, и иза гроба пре Христа, веровање, које се, без обзира на неке техничке сличности, ипак сасвим разликује од паганског концепта ада.

Шеол у склопу Старозаветне космологије и теологије, нема оне негативне конотације пакла. Он је саставни део космоса, који је Бог створио и у коме је Бог присутан. „Ако се попнем на небо, Ти си тамо; ако се спустим у шеол, и тамо си Ти“ (пс. 139:8). Шеол је место у коме почивају сви умрли и праведни и неправедни. „Ко може избећи руке шеола“ (Пс. 89:48-49). Пошто имамо посла са светом с оне страну, то је, а посебно у оквиру Старог Завета, и разумљиво да о њему не знамо довољно, у сваком случају не онолико колико бисмо желели.

То је место неке „полуегзистенције“, егзистенције ниског динамизма, сенком потамњеног, у прашини и тишини, без неке јасне релације са Богом (види пс. 88:6, 11-13). У наредној фази израз шеол углавном је оно место и „судбина“ која сналази зле (види пс. 9:17; 31:17-18; 49:14-15; 55:16). Праведници су, у исто време, свесни да је то место које треба избећи, кога се треба клонити. У ову сврху појављују се молитве које изражавају жељу да Бог сачува од овог места праведне (види 116: 3-4; ср. 18:5-7; 88:3-4). Зато се праведник моли „Јер нећеш оставити душу моју у шеолу, нити ћеш оставити верног Твога да гледа бездан“ (16:10). Верни се моли да га Бог спасе од шеола и да му обнови живот, јер је био умањен, будући међу онима који су у рупи (види пс. 30:3-4. ср. 86:13; 49:16; 73:23-24). Овде је подлога јеврејском веровању у васкрсење, која је још изоштреније представљена кроз Септуагинтин превод у III веку пре Христа и потоњу литературу. Ово је оно стање, шаал, када је цео човек прожет питањем, тражењем, пита се где смо, шта нас снађе, шта је ово итд. Стање, свет у који Христос по смрти силази (Христос силази у шеол, а не у ад), на које одговара. Христос јесте одговор на питање, на шаал. Христово Ја је одговор на шаал – шта, ко.

Предраг Самарџић

[Бранко Авдагић]

U prilogu su pdf i vord verzije Psaltira. Takođe je vord verzija postavljena u odeljak za preuzimanje. U pdf vrziji su urađeni i obeleživači (bookmarks).

Psaltir_Samardzic.docx

Psaltir_Samardzic.pdf