ЦАРИНИК ГОВОРИ

[Carinik]

ma znam nas poziv divan i tezak

dobrotom se branit od napada zloga

od grijehova listati samo svoj svezak

a za druge trazit oprost od Boga

Лепо! 

[Carinik]

                    19.

                            Уоквирена позлаћеним рамом слатких успомена, златном светлошћу обасјана, окачена о источни зид душе, стоји слика:

                            Ђикино брдо. Неограђено и неуређено двориште куће у изградњи (стигло се до прве плоче). На средини плаца отворена шахта у коју ми, клинци из краја, убацујемо каменчиће у воду дубоку око пола метра, па стојимо око ивице отвора, омађијани кружним таласима који се шире од места где је камен прогутала мутна, прљава вода. За нама, разгоропађеним петогодишњацима, шепуља моја сестра Славица и, док смо окренути леђима отвору шахте, скупљали нову муницију, она се надноси над отвором, види на мутном и сад мирном стаклу свој лик и устремљује се ка њему.

                            Из прљаве, али срећом плитке воде, из златних увојака, као из праћке, хитнути су нама у лице панични крици:"Ја! Ја!" Под тим именом ме је сестра знала, не разлучујући своје постојање од мог.

                            На бициклу са три точка једнаке величине као вихор јурнуо сам по помоћ. Кад су је момци из комшилука извукли, на асфалту иза ње остајали су мокри, ситни трагови босих стопала и узане траке иза њих, исцртане мокрим, широким, предугачким ногавицама.

                            Верујем, драги Боже мој, да и Ти, у Својој бескрајној љубави и снисхођењу, тешко можеш разлучити Своје од нашег постојања и да нас често дозиваш сопственим Именом са наших усана да би Теби руке испружили да нас са дна бунара-огреховљене душе из прљаве,плитке и лепљиве воде на суво, чисто место извучеш.

                                                                                                      (19. март)

[Carinik]

                    20.

                         

                            У воћњаку поред куће мог прадеде Радивоја и кућице у којој смо становали на Ђикином брду, у центру златног, невиног, чулног сазнавања ствари које су биле и изван домашаја испружених руку, на моје питање постављено мајци која је, седећи на ћебенцету простртом по хладовини, пребирала по зрнима пасуља намењених за кување ручка, шта бива са човеком кад умре, и на њен одговор да њега више нема и да га више не можеш никад видети, први пут ме је по образу и мислима лизнуо дах простора где никог и ничег нема, страшнијег од оног на којег ћу касније налетети у сновима и страховима, а фиксираног јеванђелским речима: "Онде ће бити плач и шкргут зуба"

                            Замислио сам тад да не могу више да видим мајку, ни оца, ни сестру, замислио сам себе да више нисам и да ме нема.

                            И тад:

                            На месту где се ковитлала блистава, златна, усијана кугла у коју се голим оком не може гледати, створила се у бездану плаветнила савршено округла црна рупа која је кренула да у себе усисава смисао и лепоту из свих створених живих бића и ствари. Вијугава стаза, коју смо пробили кроз ћилим саткан од црвених цветова детелине, жутих шешира маслачака и круница белих рада која су нам љубила боса стопала док смо се сестра-малено чудовиште са златним федерима на глави- и ја залетали од једног до другог стабла шљива и вишања, није ми више била сигурна, крунила ми се иза леђа и пропадала у мрачни амбис као у филмовима катастрофе.

                            Од тада Те тражим, хитам Ти у загрљај и сваког трена живим страх да Те у залету не промашим и у бездно се не стропоштам.

                                                                                                      (20. март)

                    21.

                              ... Који си свуда присутан

                                      и све испуњаваш...

                                Као што отац Милован управо освештаном водом струковима босиљка по читавој кући и нашим косама чини видљивом росу Твоје благодати, тако и ја, безуман и гордости склон, покушавам Тебе безмерног, бескрајног, безобличног, да облепим речима да бих Те, макар себи, учинио видљивим, заборављајући намерно да то могу само оком чисте душе и то ако Ти хоћеш да Се видиш.

                                                                                                        (21. март)

                  22.

                              Верујем да је данас у сигурној лађи Венчачког манастира, док смо се држали оцу Сави за скуте кад се он са Агнецом, нас вукући, вазносио уз помоћ Архангелских крила на духовна небеса, било нас више него што се то телесним оком могло видети.

                              Више нас је било за оних четрдесет мученика севастијских, за оних четрдесет младића овенчаних мученичким венцем, а ниспосланих, а где би другде него на Венчац планину, да нас укрепе и својим телесним присуством-делићем својих светих моштију-после чијег целивања усне бриде.

                                                                                                            (22. март)

                               

[Carinik]

                        23.

                            Наши преци, који су из крошњи стабала крушака и трешања уместо зрелих плодова витким моткама на земљу отресали виле или су у беле вилинске руке испружене кроз отвор на таваници својих кућа, таваници начињеној од прућа, сламе и блата (из подигнутог таванског капка се на огњиште просипао тавански мрак) додавали чист пешкир да оне увију тек рођене вилинске бебе, мале и прхтаве као колибриће, шаљу нама у временским капсулама од речи знање о томе како да се из видљивог света коракне ка невидљивом.

                            Град Аранђеловац (Арханђеовац) окружен је и заштићен, сем паперјастим, а непробојним кровом крила ангелских сила бестелесних, и утврђењем-палисадом-биљним зидом од биљних имена околних села: Врбицом, Орашцем, Трешњевицом, Буковиком, Брезовцем, Јеловиком.

                            Ако под налетом дивљих-радиоактивних ветрова са Букуље (одакле свако не-време на град долази) капије тог утврђења попусте и из простора унутар њега се одмотају, пруже језици путева дугачких као аранђеловачка главна улица, многоглаво и многооко чудовиште, састављено од нас овдашњих, које само себе уједа и једе, натрапаће можда и овим, преко небоземне Рисоваче-право под Венчац да би се венчало, Господе, са Твојом тишином или ће продужити даље и налетети на следећи биљни зид од Липовца и Тополе и притом ће приликом судара да експлодира од унутрашње напетости и да се разлети по ваздуху заједно са мермерном прашином.

                                                                                                      (23. март)

                        24.

                        24.1.

                                Рисовача је, виђена са осматрачнице на Букуљи, или са платоа-гнезда сплетеног између постмодернистичких етно-кућа на Дивљаковцу, прамац Нојеве лађе који просеца узбуркане црвене таласе кровова.

                                У потпалубљу лађе крију се ковчези са телима упокојених ближњих чије се лобање смеше у хибернатском сну. Лађа плови кроз усталасано житејское море ка мирној луци-свеопштем васкрсењу, спасавајући успут дављенике који се докопају њене палубе, и то све без разлике, не гледајући ко је ко, јер свако има шансе да до луке дође, а ко ће на обалу...

                        24.2.

                                Аранђеловац је једно од места у земљи Србији чији упокојени житељи не љубе стопала својих наследника, већ нам, као облаци, лебде изнад глава, над нама бдију као јастребови из своје, птичје перспективе.

                        24.3.

                                Рисовача-праисторијска, непокретна хрид, на коју се насукала вечност.

                                                                                                                (24. март)

[Guest srna u izgubljenom raju]

da li i ja smijem ponekad

da ubacim po koju svoju,

ili po koje svoje pjesme,

a da ne kazes nije tema,

kvaris mi zalet pisat se

ne sme? 0442_feel

[Carinik]

                Само изволте, има места за све...

                Корисно бива и кад цариници ћуте

                а срне певају наместо њих.

                Одох ја да се бијем у прса, можда ми то буде корисније   

[Guest srna u izgubljenom raju]

carinice  mjesta imam brate

da pijevam gdje hocu

al hocu uzate

hocu bratsku punocu

jer nam je jedna tema

vjecna i ista

ljepse je nema

to je ljubav

[Jelena Vitorovic]

algabacaju :group111:

Lepo li je slušati, kada se stihom  na stih nastavljate.

[Carinik]

                  25.

                        Усред среде средопосне седмице...

                        ...Стојим на средини моста сам, очајан и беспомоћан, на челу ми исцртани концентрични кругови са црном рупом у центру, мета сам за пројектиле демонске алијансе, мост штитим телом које дрхти и издаје ме кукавички, рвем се са црним, милосрдним анђелом...

                            У овој тачки средопосног моста где јесам, он је најтањи и најрањивији. Ако ме Ти не заштитиш силом Своје милости, камене громаде и покидани удови измешаће се и у параболичном луку, као у успореном филму, полетеће кроз ужарени ваздух и нестаће у вртлозима огњене реке из које неће моћи да се отме чак ни плач,ни шкргут зуба.

                                                                                                        (25. март)

                    ...Неких скоро две хиљаде година касније један други Цариник на корак до Цркве, одевен у прешироке и предугачке пророчке хаљине (по свој прилици мирише нам да је лажан), усуди се уздигнути своје очи и руке к небу и из свега ума свог (ми слутимо помраченог) повикати:

                      26.

                              Долазе таква времена да нећемо имати времена за дугачка молитвена путовања од ума до срца и да ћемо, лизнути смрзлим дахом Новог доба, крцани као љуске од ораха у левици антихристовој, на сав глас непрестано да вапијемо:

                              "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног!"

                                                                                                        (26. март)

                    27.

                            Откад смо са рајских блажених висина сурвани у земљана тела, о тела се спотичемо и као непослушна деца гледамо како да се отргнемо од Деснице Твоје којом нас натраг у исконски завичај водиш.

                          "Господе, дођи!" вапимо, тешки и троми, неспособни за лет, као да немамо анђеоска, већ пилећа крила.

                          И Ти, бескрајно милостив и снисходљив према подобију Твоме, у земљано тело Се облачиш и доносиш међу нас, већ изнемогле од запомагања, скапале од жеђи на готово пресахлом извору наде, бескрајну радост-живу воду Твог присуства у све дане до свршетка века.

                          "Маран ата!" запљускује и нас тај талас који је носио апостоле.

                          И кад нас као мрве Своје посолиш по свету, нама и блато, мочвара и муљ под ногама бива као вуна, перје ил бели облак. Све нам је лако: Твоје Речи говоримо, Твоја Дела творимо.

                          Само Те молимо:

                          "Дај нам, Господе наш Исусе Христе, да и ми будемо са Тобом као што си и Ти са нама у све дане до свршетка века."

                                                                                                        (27. март)

            Чекамо те, вечна жртво паљенице на васионском жртвенику туге... Да проструји црна роса туге и кроз наше вене, да је поделимо, па да нам поново буде близу Он који је Био, и заувек остао- Бог наш, Бог тужних, уцвељених створова, од најмањег до највећих...Он је - Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша...

[Carinik]

                    28.

                    28.1.

                            Ја само причам да Те волим, јер заповести Твоје не држим, одлажем тренутак да се најприсније сјединим сТобом, да моја крв постане сва Твоја, и тело моје сво Твоје тако што бих у себе примио капљу и мрву Твог Тела и Крви.

                            Препуштам се, без снаге и воље да то променим, забораву да пред Лицем Твојим непрестано ходим.

                    28.2.

                            ...Па се онда кајем и зовем Те и тражим Те у новом пролећу, кад свака биљка предображава Твоје Васкрсење, кад из пупољака певају златном дану будући цветови ружа, а травке, као прсти земље, милују тек прозујали пролећни ваздух.

                                Семе-кртолице кромпира служе ми као чворови бројаница док призивам Твоје Име-Твоју милост. Кад их заогрнем земљом, заогрнем и оно што је нечујно за моје ухо- Твој шапат окцу, клици, шапат кога она послушно следи на путу ка Сунцу и себи транформисаној у нову биљку која расте, развија се и у земљи после завршетка свог животног циклуса оставља од себе једне много других плодова-наше хране-који се нама на жртву дају да их ми нашим телом поново у молитву и шапат-Твом сличан-претворимо.

                                Засејана башта чека кишу. Боже, шта ли ће из ове молитве-сетве нићи?

                                                                                                        (28. март)

                      29.

                                Кад нас притисну тешко небо и тмасти облаци, као данас, циликнемо као кристална чаша кад се испусти на камени под.

                                Изгледа да је небо почело да се спушта ка нама (кад већ ми нећемо њему) и ко би рекао да нешто тако провидно и ваздушасто може као терет да нам легне на кичму, те се у суморном дану сударамо и уједамо као мрави пред кишу. За утеху нам служи да нам је пречник кругова које исцртају наши узневерени кораци мали, те шамари које добијамо за отрежњење долазе од наших најближих.

                                Остају, на жалост, иза нас, као сведочанство беса који је тутњао и пео се уз груди и као ерупција сипао са усана, пепео који се лагано слеже и кругове прекрива и раселине по пролећу, тек пристиглом и радосном што нас види да смо из зиме изашли колико толико цели.

                                                                                                      (29. март)

                  30.

                            Дуга коју нам драги Бог шаље као утеху у овом дану без равнотеже једним крајем лука пије боје из Врбичке реке, а другим се као сидро качи за Рисовачки рт-дно небеског мора.

                            Тај витки лук што нам на очи пулсира носи сву тежину ултрамарин неба док испод, прозрачни и безбедни, пролазимо у оба смера, мењајући при том пол своје душе,бивајући час добри, час зли.

                                                                                                      (30. март)

   

                                 

[Guest srna u izgubljenom raju]

Jude

Napadaju jude s leđa prijetelja

karijeru grade sve s drugarskih rana

izdali bi oni i svog roditelja,

ali dokle tako...sve do jednog dana

nepristrasan sud sudiće nam svima ,

gdje bogatih nema, a ni sličnih nama

gdje Sudija mita još uvjek ne prima

i mjeru za pravdu interes ne slama[/center]

[Carinik]

Jude

Napadaju jude s leđa prijetelja

karijeru grade sve s drugarskih rana

izdali bi oni i svog roditelja,

ali dokle tako...sve do jednog dana

nepristrasan sud sudiće nam svima ,

gdje bogatih nema, a ni sličnih nama

gdje Sudija mita još uvjek ne prima

i mjeru za pravdu interes ne slama[/center]

  :cheesy2:  Пиши, срно, брате, пиши!

[Guest srna u izgubljenom raju]

ova je malo komplikovana, posvecena je osudi i predrasudi....

                Zrcalo

Gleda Lik Obraz, kao svoj odraz

i pita se za onoga sto mu je jednoobrazan,

"zasto je on tako bezobrazan"

A obrazovan ,ili ne obrazovan,

prost il govoru vičan svaki je lik drugom liku sličan

,uglavnom bezličan

[Carinik]

                31.

                      Имам сестру Светлану која је сад близу Бога и сад може да хода и да, чак, трчи рајским пољанама, опијена блаженством божанског присуства.

                      Она ме штити и чува и увек се присно дотакне Господа, прво за скут светлосне хаљине, па надланице Његове, покретом истоветним оном којим се Мајка Божја дотакла руке Свог Младенца на икони Богородице Утешитељке кад Му Десница крене да ме заслужено по образу у памет призове, а све у жељи да ме оштрина Божјег миловања и старања мање боли.

                                                                                                      (31. март)

                32.

                        У души ми букти пожар гнева, беса и раздражљивости који може једино да се угаси топлом кишом-сузама покајања.

                        Боже, милостив ми буди и удаљи ме од ближњих да се пожар не пренесе и не прошири по другим душама, пренеси ме на пусто и самотно место, док се душа не зацели, обнови и поново не зазелени.

                                                                                                    (1. април)

                       

[Carinik]

                Ово горе писах не видевши да већ постоји неки трен раније о овај зид окачено зрцало...

Донекле Ликови личе, Образи такође... А игра као једна од врховних слобода нас боголиких-ипак- не престаје, док год славимо и благодаримо