ДАНИЦИНА НИСКА

[Tanja]

Није потребно објашњење... Она говори.

Хвала ти што си пристала да своје бисере нанижеш баш овде.

[Tanja]

Pronašla sam te..bio si šćućuren negde u nekim tuđim životima...nedostajao si mi toliko puno..pružala sam ruke ka zvezdanom nebu dozivajući te, ronila u dubinama okeana moleći školjke da otvore svoje skarletne oklope tražeći te..molila sam južne vetrove  da ponesu misao pitajući se da li će ikada dopreti do tebe..podizala sam svaki kamen..zavirila u svaku šupljinu..krpila sam ono malo osećanja što mi je ostalo pokušavajući da te sačuvam u hodnicima sećanja..suzom sam zalivala noć i  s osmehom dočekivala dan..znala sam da me nećeš ostaviti..znala sam.. da ćeš mi kao i uvek pružiti novu nadu..novu šansu..novi dan..znala sam da ćeš me iznenaditi onda kada se najmanje nadam...tako si mi nedostajao..Živote moj

[marija]

zahvaljujem se Tanji na ukazanom poverenju..za početak objaviću neke stare tekstove...u biti to su tekstovi o putu u sebe..u svima nama nalazi se tamni deo..moramo  ponekad zaviriti u taj deo sebe..pronaći to svetlo u nama a ne zagubiti se u sopstvenoj tami i sujeti...vrlo često tama drugih nas ume privući....mislimo jaki smo, jaka je naša vera, možemo mi to...no to je mač sa dve oštrice

...često potonemo a da to i ne primećujemo..no nije greh pasti...greh je ostati ležati..greh je povući druge sa sobom..greh je ne pogledati sebe u ogledalu i priznati Istinu, jednu jedinu

moj stav je

..da bismo bili sposobni da prihvatimo druge moramo naučiti da prihvatamo sebe, da bismo menjali druge, moramo menjati sebe...

Сенка сам сенке која у полумраку живота лелуја у потрази за светлом.Капљица сам воде у океану живота .Влат траве ношена олујним ветром.Морска звезда насукана на хридине.Срна заспала на снегу.

Мисао без мисли.

Туга нека се прострла из саме дубине пакла и засела на моја плећа.Жуља ме овоземаљско тело.Пожелим често да га се ослободим и да пустим мисао да слободно лута пространствима свемира.У утроби грч који се као ужарена песница пење ка мојим грудима претећи да експлодира свакога тренутка.

Заустављам дах уз нему молитву на уснама.

Још овај пут.

Још један трен.

Склапам очи призивајући Ти име.Ти једини знаш све.У греху зачета у грех ћу се претворити.

Из праха настала у прах ћу отићи.

Удаљих се од тебе следећи пут Твој.

Желећи да ти будем ближе, бејах све даље.

Песму Анђела више не чујем, моје уши заглушише речи људи.

Светло у тами више не видим јер људској лажи дозволих да ми видик заклони.

Глас Твој више не чујем јер послушах глас човека.

У жељи да Љубав дам ја добих бич осуде.

Учиних једино што знам.

Окретох и други образ.

Добар човек у сваку посуду ставља добро, добро даје и добро узима.

Зао човек у сваку посуду ставља зло, зло даје и зло узима.

Но како ћу ја овако мала и ништавна знати шта је зло а шта добро

Очекујући добро ја прихватих зло.

И једна једина зла мисао се рспрши као отров мојом душом.

И ређаше се зле мисли и зле речи

Болесна је душа моја од овога света.

Од лажних пророка и притворених пријатеља.

Од свезнајућих и свевидећих.

Од праведника и судија.

Болесна је душа моја од неправде, среброљубља, гордости, фарисејске оданости, лажне понизности.

Дошао си два пута да донесеш Љубав и Радост.

Колико пута мораш доћи да би човек нешто научио.

Куцаш на врата срца а ретки Ти отварају.

Траже Те а не желе Те примити.

Желе узети а ништа не дати.

Не схватају да не постоје 'моја права' или 'његова права', већ 'оба', у заједничком односу.

Тај, тачан однос одређује јеванђелска реч: 'Љуби ближњега својега као самога себе' (Мк 12, 31).

Реч је о надилажењу њега и мене, о уздизању у заједницу личности, у уздизању у Тебе.

Болесној души потребан је добар лекар и ваљан лек.

Само Један лекар је добар и само Један лек је ваљан.

Да би лек деловао болесник се мора изоловати од извора заразе, да се не би даље разбољевао и да не би своју болест ширио на друге.

Време је да отворим очи и гледам само у Тебе, да отпушим уши и слушам само Твој глас, да очистим срце да имаш где ући, да затворим уста и будем нема као риба.

Окрећем леђа свету јер тамо где нема Тебе нема ничега за мене.

[marija]

Gordost ne znači samo uništenje ljubavi, nego i uništenje harmonije, uopšte uništenje Istine stvari; jer ona znači odsustvo osećanja stvarnosti.

Koliko je samo tragikomičan gord čovek.

Koliko je samo slep za stvarnost u sebi i za stvarnost oko sebe.

On u sebi vidi sve, a van sebe ništa.

On ne vidi svet onakav kakav on u stvari jeste;pun darovitih i mudrih ljudi, daleko darovitijih i mudrijih od njega samoga, svet koji je bogat  u ljudskoj dobroti i osećanjima.

Njemu se čini da je čitav svet smesa od gluposti, slabosti i prostote, i da on i njegova izuzetna i dragocena darovitost i čistota u tom svetu svetli nekim nadzemaljskim sjajem, kao što zrno zlata svetli u prljavom mulju.

Na ulici u kući, u kancelariji, među drugovima, kada jede, kada govori, u svako vreme i na svakom mestu on se trudi da istakne svoju genijalnost, otmenost, smirenoumlje, svoju nadmoćnost nad drugima.

On razume.

On sve zna.

Sve ostale brige imaju važnost utoliko ukoliko služe ovoj glavnoj.

Da, gordost znači odsustvo osećanja stvarnosti.

On misli da je od svih njegovih saputnika baš on najmudriji, najviši i najbolji.

Svi ostali su površni, ne razumeju, ne znaju o čemu pričaju.

On ih može sve naučiti.

Samo ako ga slušaju.

Jer on zna.

Gordost je najtajniji i najrasprostranjeniji greh.Svi smo joj robovi poslušnosti.

Ja nisam toliko gorda da mislim da u meni nema taštine i sujete.

O ne. Ja se borim sa njom svom svojom snagom.

Razlika među ljudima je u tome što sam ja primila pet talenata, a ti samo jedan.

Sluga sam ja, sluga si ti, sluga je on.

Isto sam ja , isto si ti.

Jer kome je više dato od njega će se više i tražiti ( Lk.12,4)

Neko se veseli jer ima deset talenata i smeje se onom ko nema nijedan.

Treba paziti samo da mu veselje ne presedne.

Gord čovek je velikodušan.On oprašta tražeći pokajanje.

Zaboravlja da niti je njegovo da prašta niti je njegovo da nudi pokajanje..

Ali on sve zna.On je mudar, on je dobar, on daje ljubav, on „krade“ samo ono što sam nema ; ljubav.

Gordouman osorno odgovara.

Gordouman  za sebe misli da je hedonista.

Sve se vrti oko njegovog ličnog zadovoljstva.

Najbolji dokaz koji mi neko može pružiti o svojoj gordosti je kada kaže „ ja nisam gord“

Kao što je najveća laž koju sam ikada čula „ Ja nikada nisam slagao“ i“ Ja ne lažem“

Opet gordost.

Ne izgovaranje laži ne znači automatski i da se ne laže.

Prećutkivanje, prikrivanje, sa obrazloženjem da se to drugih ne tiče, a itekao ih se tiče, je majka laži – obmana.

O kako sam gorda bila .

U svojoj gordosti ja sam hranila tuđu taštinu.

[marija]

PUT

Lutala sam prostranstvima tame, obavijenim maglom koja se lepila za moju dušu kao testo.Nisam videla svetlo,  tamni  oblaci su dugu zaklanjali, pa sam pomislila da je duga nestala.

Tragala sam, tražila sam nekoga koga sam davno zakopala u ledenu tamnicu srca.Tragala sam za devojkom veselih očiju, lica prekrivenog osmehom, sa verom jačom od života.

Negde u dubini sećanja čula sam njen zvonak smeh i jecaj njene duše isprepletane u jedno ,u nemom pozivu u pomoć.

Grabila sam kroz grotlo samoobmane, sujete i taštine, tuđih laži i svoje imaginacije, kopala zamrznutim prstima po ledenoj kori onoga u šta se pretvorio moj život.

Nisam mogla pronaći svoj život koji se zagubio u tuđim životima.

Zaboravljen putnik na stanici života, očekujući voz koji nikada neće stići.

Očekujući onaj zamišljeni, ja propustih mnogo vozova.

Negde u milionima lica drugih zaboravljenih putnika ja ugledah jedan par nasmejanih očiju sa dugom u njima.

Poslednjim atomima snage, pozvana njenom ljubavlju ja se spojih sa njom.

Gledasmo se u čudu.

Živele smo jedna u drugoj udaljenije nego početak i kraj vremena.

Nismo se prepoznavale.

Ja sam joj zavidela na onome što je ona, ona je prezirala ono što sam ja.

Dugo smo stajale zagrljene.

Bila je jača od mene, jer je imala više ljubavi od mene, jer je imala više vere od mene.

Njena ljubav i njena vera su me iznele na svetlo dana.

I tada sam pogledala sebe u  ogledalu.

Nije mi se dopalo ono što sam ugledala.

A ugledala sam istinu.

Ogledalo mi je pokazalo istinu, ništa više i ništa manje od toga.

Istina je ponekad surova, ali je bolje živeti i u surovoj istini, nego u blagonakolnim lažima.

kad napokon spoznamo istinu o sebi, tek onda možemo krenuti da menjamo sebe.

Ili se vratiti i zauvek živeti u imaginaciji imaginacije.

Ja sam izabrala Istinu.

[marija]

za sve one za koje sam mislial da su mi prijatelji, za one koji su to bili, koji jesu još uvek, za one koji nikada nisu bili, a možda nikada i neće, i za one koji će možda jednom postati

Noćas, dok i nebo plače sa mnom, ja se pitam šta se dogodilo.Prebiram po sećanjima, tražim slamku za koju mogu da se uhvatim.Uzalud.

Tanane niti osećanja se kidaju ,igraju svoju igru skrivalice .

Čekala sam  kao što žedna zemlja čeka oblak sa spasonosnim kapima kiše.Taj oblak si bio ti.

U svojoj čežnji zaboravih da svaki, i najnežniji oblak, može postati olujni.

Koračala sam bezazleno, opijena mekoćom oblaka, onako kako jedino umem, njišući se u ritmu života.

Opijena ljubavlju, svuda sam videla ljubav.

Žena, devojčica, ljubavnica.

Gledajući u svetlo nisam videla kada je mrak počeo da nadire

Širom otvorenih očiju, ja sam slepa koračala.Moje srce je pevalo pesmu ljubavi, pesmu života.

O, kako obmana može biti uvijena u lepotu.

I kako ljubav može zanemariti razum.

Oluja me je uhvatila nespremnu.Uplašenu.Ledene kapi kiše su besomučno udarale,natapale, plavile, gušile.

Oluja je besnela, a ja sam se davila nadomak luke.Nisam pružila ruku odbijajući pomoć

Upijala sam tuđu tugu i tuđi bes.Popila sam otrov namenjen hiljadama drugih.Urlajući bez glasa, kao ranjena životinja, ja sam ga u svojoj utrobi pretvarala u ljubav.I vraćala nazad.Popunjavajući prazninu koja je bila u tuđim  srcima.

Voleli su me i mrzeli su me.Mrzeli su  me jer sam ih dovoljno volela da otkrijem tajne neotkrivene.Jer sam razumela.Nosila sam tuđu patnju i bol.

Mrzeli si me iz istog razloga.Zato što sam znala.Zato što sam mogla da osetim i namirišem.Prepoznajem miris tuge.Strah miriše posebno.

Ono što žena i muškarac mogu dati jedno drugom je ništa.Ono što ljudska bića mogu dati jedno drugom je mnogo.Nekima  je bilo previše.

Ali si ipak želeli su  još više.

Znaju, kao i ja, da nikada više ništa neće biti isto.

Umorila sam se.Oluja je prestala, voda se povukla i ostavila opustošenu obalu.Sakupila sam krhotine osećanja., pronašla svoju ljubav uplašenu i šćućurenu, sakrivenu u dubinama ponora, na samoj ivici ambisa, grotla zla, obamne, i prevare.

Zagrlila sam je, kao što je ona mene celog života grlila.

Zaplakala sam tražeći oproštaj od same sebe.

I donela odluku.Ne mogu biti ono što očekuju od mene.Ne želim.

Jer ja volim sebe.Baš ovakvu kakva sam.

Ostaviću im deo ljubavi, jer ljubav se poklanja.

Imaće ono što su želeo, moju ljubav ali bez mene.

[marija]

Povratak sebi

U kuloarima svesti

pružam ruku

svom suncu na umoru

što poslednjim izdasima

obasjava

put mojim mislima

Čije su

ove stope od krvi

što sledim ih

već

dugo

U bespućima sna

svileno padam

na svoje teške ruke

što pružene hladno

traže

malo sunca na umoru

Zašto se

moje nebo mrvi

od reči što

pišeš

tugo

U smiraju krika

udavljena ćutim

sklapam oči nesklopljene

da ne vidim

sunce

kako se guši

Može li

slepac naći put

ako tragovi blede

put

nestaje

U tami srca

izmaglica nade

otima mi telo

suncu ja je

puštam

neka me vodi

Bijah noć

ali nađoh Te

tamo gde

sve

prestaje

[мирођија]

            Da, gordost znači odsustvo osećanja stvarnosti.

      Драга  Лазарице, да не  сметам  много,  издвојила  сам  оно  што  ми  поможе

      да  сажмем  све  што  мислим  о  данашњем  свету.

                                                    prst ka gore

[marija]

ne smetaš uopšte :smiley:

čitati neki tekst a ne komentarisati ga je kao gledati kolač a ne probati ga :smiley:

komentari su uvek dobrodošli, bez obzira da li su pozitivni ili negativni jer tuđim očima lakše možemo sagledati svoje vrline i svoje mane

[Цвеле1993]

Povratak sebi

U kuloarima svesti

pružam ruku

svom suncu na umoru

što poslednjim izdasima

obasjava

put mojim mislima

Čije su

ove stope od krvi

što sledim ih

već

dugo

U bespućima sna

svileno padam

na svoje teške ruke

što pružene hladno

traže

malo sunca na umoru

Zašto se

moje nebo mrvi

od reči što

pišeš

tugo

U smiraju krika

udavljena ćutim

sklapam oči nesklopljene

da ne vidim

sunce

kako se guši

Može li

slepac naći put

ako tragovi blede

put

nestaje

U tami srca

izmaglica nade

otima mi telo

suncu ja je

puštam

neka me vodi

Bijah noć

ali nađoh Te

tamo gde

sve

prestaje

Лазарице, свака част! 4chsmu1

Баш ми се свиџа!

Сад баш гледам, уклопила си ово, може екстра да се изрепује. klapklap

'Оћемо још!!! 0202_238

[marija]

ja i rep

ZAKORAČIŠ LI U DUŠU

NABASAT ĆEŠ NA POLJA

ZASAÐENA TUGOM,

SUZOM ZALIVENA

I NAPUŠTENA.

NE MOGU SE VRATITI ISTA

KAO VETAR

MISAO BRZA

DO TEBE PRHNE

I STANE POTOM

MIRNA I LEPA,

PA LEPOTOM SVOJOM

OZRAČI TI LICE.

NA TRENUTAK

POMISLIM

DA SI MOJ.

PONESI MOJU TUGU

NA RUKAMA,

IZNESI SUMNJE

IZ OČIJU

I PUSTI NEKA VETAR

OČISTI GREHE.

TI ĆEŠ  LAKŠE

PODNETI SUZU

TI ĆEŠ SE

LAKŠE DIGNUTI.

JER TI SI

ŽIVOT I ISTINA

[marija]

Vreme je krivo za sve...

Skoro celo jutro pokušavam da odagnam osećaj nostalgije i čežnje koji me prati od sinoć.Kao da nije dovoljna samo nostalgija koja zna da nas izaziva da učinimo i nerazumne postupke, već se na nju nadovezala i čežnja.

Upravo pročitah zmajčekov post, koji mi izazva suzu u oku, pa još jedan post” zašto se lažno pretstavljam” i eto opet imam neodoljivu potrebu da pišem.

Često me pitaju kako mogu voleti nekoga koga nisam videla dugih 8 godina, ko mi je naneo svojim delima toliko bola i tuge?

Ponekad postoji  ogromna razlika između čovekovih dela i njegovog duha.Ne možemo suditi  samo po telu, ustvari uopšte ne možemo suditi, ne bismo smeli suditi i osuđivati, ali ipak to stalno radimo, bez obzira koliko se trudili da izbegnemo sve to.

Čovek je biće sklono grehu, i često ponavlja svoj greh.

Ono što mene vrlo često zbunjuje to je zašto ljudi stvari koje mogu biti jednostavne čine komlikovanim?

zašto jednostavno, kada može komlikovano?

Pitam se šta smo to izgubili u vremenima koja su došla.

Zašto smo skloni da povređujemo ljude, kako one koje znamo, tako i one koje ne poznajemo.

Svako od nas ima svoju muku i svoj bol.

Naša Reč je ono što nas čini ljudima i ono što nas razlikuje od životinje.

Naša reč je ono što nas čini neljudima.

Reč jeste vrlo važna.

Ali ljudi često mešaju Reč koja je izgovorena sa Rečju koja nije izgovorena.

Koristimo svoje reči da bismo imali pokriće pred sobom i pred drugima, da bismo obmanuli, dodvorili se, da bismo uvredili, ponizili, ulili lažnu nadu.

Pred svima možemo imati pokriće i opravdanje, sem pred sobom i pred Bogom.

Jer svaka naša  Reč ostaje zapisana u vremenu i nečijem srcu.ž

Reč je gora od mača.

Reč može da stvori rane strašnije nego mač.

Čak smo i Ljubav pretvorili u reč. Ne u Reč već u reč.

Reč jeste Ljubav.

rečju je stvoreno sve.

Ali čovek koristi reči da bi uništio.

Igra reči.Igra sa sobom i drugima.

Zavaraj, prevari, obmani

Da li zaista poenta celog života samo u tome ko će koga obmanuti i prevariti, kao što reče neko za koga sam smatrala da mi je prijatelj.

Ne znam.

Ponekad mislim da ne razumem svet, kao ni da svet ne razume mene.

Bolje da prekinem, jer kako rekoh, vreme je krivo za sve.

[marija]

Веровала сам

Да треба да верујем

Верујем и сада

Не верујем једино себи

Да још треба

Да верујем

Непоправљив однос

Мојих

Унутрашњих осећаја

А знаш да знам

Да и ти то знаш

Да сви то знамо

Сурово добро знамо

И зато не желим

Да се понављам

Јер и ти си карика

Исто као и ја

И он је карика

И она је карика

И сви смо ми карике

Једног илузорног ланца

А на крају

Кад се истина излије

Пред ноге

Храброст

Се довољно сакупи

Шта преостаје ?

Хладан осећај

Око срца који стеже

Горак укус победе

Горушица која изједа

Сазнање

Да све оно што смо имали

Никад имали нисмо

Још једна лоше

Састављена истина

И плач

Нерођеног детета

И жал за речима

Које одлетеше у неповрат

А да срце не додирнуше

Чежња за осмехом

Који се никада неће поновити

Носталгија за изгубљеном кариком

Јер сви смо ми карике

Ланца који води

Ка врху света

Желели смо да будемо

Карика за себе

Најважнија карика

Једина исправна карика

На врху света

У сопственој обмани

Док ветар разноси јецаје

Ти човече схваташ

Да узалуд беху све победе

Јер на место једне истргнуте карике

Долази друга

Јер ланац се увек наставља

Јер сви смо везани карикама

Карикама чежње,

снова

Карикама љубави,

опсене и обмане

Свима су потребне карике

Као ваздух

Као вода

Као љубав

[Цвеле1993]

ja i rep 11222

11222

[Jelena Vitorovic]

"Povratak sebi"  grouphug

Ustvari setila sam se, nasih puteva. Bolnih, placljivih, srecnih, zagrljaja, prepoznavanja. I moramo hodati taj put, iako na pocetku deluje tezak, nepoznat, a na kraju " bude noc i nadjoh te i bol prestaje"  grouphug