О гордости и о гневу, о жалости и о очајању

[marija]

                     

                                      „Блуднике могу излечити људи, покварене – анђели, а горде – само Бог“

[marija]

Gordost ne znači samo uništenje ljubavi, nego i uništenje harmonije, uopšte uništenje istine stvari; jer ona znači odsustvo osećanja stvarnosti.

Koliko je samo tragikomičan gord čovek.

Koliko je samo slep za stvarnost u sebi i za stvarnost oko sebe.

On u sebi vidi sve, a van sebe ništa.

On ne vidi svet onakav kakav on u stvari jeste;pun darovitih i mudrih ljudi, daleko darovitijih i mudrijih od njega samoga, svet koji je bogat  u ljudskoj dobroti i osećanjima.

Njemu se čini da je čitav svet smesa od gluposti, slabosti i prostote, i da on i njegova izuzetna i dragocena darovitost i čistota u tom svetu svetli nekim nadzemaljskim sjajem, kao što zrno zlata svetli u prljavom mulju.

Na ulici u kući, u kancelariji, među drugovima, kada jede, kada govori, u svako vreme i na svakom mestu on se trudi da istakne svoju genijalnost, otmenost, smirenoumlje, svoju nadmoćnost nad drugima.

On razume.

On sve zna.

Sve ostale brige imaju važnost utoliko ukoliko služe ovoj glavnoj.

Da, gordost znači odsustvo osećanja stvarnosti.

On misli da je od svih njegovih saputnika baš on najmudriji, najviši i najbolji.

Svi ostali su površni, ne razumeju, ne znaju o čemu pričaju.

On ih može sve naučiti.

Samo ako ga slušaju.

Jer on zna.

Gordost je najtajniji i najrasprostranjeniji greh.Svi smo joj robovi poslušnosti.

Ja nisam toliko gorda da mislim da u meni nema taštine i sujete.

O ne. Ja se borim sa njom svom svojom snagom.

Razlika među ljudima je u tome što sam ja primila pet talenata, a ti samo jedan.

Sluga sam ja, sluga si ti, sluga je on.

Isto sam ja , isto si ti.

Jer kome je više dato od njega će se više i tražiti ( Lk.12,4)

Neko se veseli jer ima deset talenata i smeje se onom ko nema nijedan.

Treba paziti samo da mu veselje ne presedne.

Gord čovek je velikodušan.On oprašta tražeći pokajanje.

Zaboravlja da niti je njegovo da prašta niti je njegovo da nudi pokajanje..

Ali on sve zna.On je mudar, on je dobar, on daje ljubav, on „krade“ samo ono što sam nema ; ljubav.

Gordouman osorno odgovara.

Gordouman  za sebe misli da je hedonista.

Sve se vrti oko njegovog ličnog zadovoljstva.

Najbolji dokaz koji mi neko može pružiti o svojoj gordosti je kada kaže „ ja nisam gord“

Kao što je najveća laž koju sam ikada čula „ Ja nikada nisam slagao“ i“ Ja ne lažem“

Opet gordost.

Ne izgovaranje lažći ne znači automatski i da se ne laže.

Prećutkivanje, prikrivanje, sa obrazloženjem da se to drugih ne tiče, a itekao ih se tiče, je majka laži – obmana.

[Дејан]

Gordost je bolest od koje boluje svaki covek.

[marija]

Према мишљењу готово свих отаца Цркве, гордост (али и завист), најтежа је и најпогубнија страст. Она је „старо зло“, јер је њоме отпао од Бога завидљиви Луцифер, пао је и Адам, а и ми сви падамо њоме из дана у дан. Гордост је мати сваког другог греха, јер је у сваком од седам (смртних) грехова садржана и гордост. Због тога је тако тешко са њоме се борити. „Гордост је“, према Поуци XXIII у Лествицама „одрицање Бога, проналазак демона, ниподаштавање људи, мајка осуђивања, потомак похвала, знак духовне јаловости, протеривање помоћи Божије, претеча лудила, виновник падова, подлога епилепсије, извор гнева, врата лицемерства, подупирач демона, чувар грехова, узрочник немилосрђа, незнање за самилост, сурови иследник, нечовечни судија, противник Бога, корен хуле“. Не знам да ли је још коју људску страст св. Јован Лествичник дефинисао са оволиким мноштвом разноликих, у основи сличних својстава.

Човекова борба са страстима, односно гресима нашим, према учењу Хришћанства, дивовска је, неравноправна и доживотна борба у којој победник може бити човек само ако му је „Бог помоћник“, јер су човекове природне моћи ништавне у поређењу са моћима ових природно-неприродних моћи (неприродних због хришћанског учења о палој природи људској). Дивовска је и доживотна борба, јер се то Јаков рве са Богом, тј. грешна и пала људска природа са „неприродном“ хришћанском вером. Са оваквом оценом борбе људске природе и вере (моралне забране у нама!), сложили би се и савремени психолози, нарочито они Фројдове, Адлерове и Јунгове оријентације, заслужни за емпиристичке и клиничке доказе о деструктивној (али и конструктивној) снази људских нагона (сексуалног и агресивног) и људске патологије. Нисам, ипак, сигуран да би се ови велики психолози 20. века сложили са св. Јованом Лествичником када овај пише: „Бог није створио, ни начинио зло. Стога су у заблуди извесни људи који тврде да су неке страсти у људској души природне. Они не знају да смо ми позитивна својства душе претворили у страсти“. Овде би, можда, од помоћи био појам сублимације у психоанализи, под којим би требало, са хришћанског гледишта, разумети, не уништавање страсти, већ њихово преображавање, тачније, враћање страсти на њихова првобитна позитивна својства, задржавајући при томе њихову енергетску вредност.

Владета Јеротић

[marija]

Gordost je bolest od koje boluje svaki covek.

slažem se , samo je malo onih koji ?e to priznati

[marija]

О људској гордости

Број 916, Рубрика Светачник

Искушења, каква по Божјем допуштењу долазе на бестидне људе који су у мислима својим надмени пред благошћу Божјом и својом је гордошћу ражалошћују су следећа: очигледна демонска искушења, која превазилазе границу душевних снага; одузимање силе мудрости коју људи поседују; жарко осећање блудне мисли у себи, која им долази по Божјем допуштењу ради смиривања њихове охолости; лака раздражљивост, жеља да се све постави по својој вољи, за препирањем речима, осуђивање, презир срца (срце које све презире и запоставља); потпуна заблуделост ума, хула на име Божје, лудачке, достојне смеха, или боље речено суза, мисли; и то што их људи запостављају, што њихова част постаје ништавна, и што им се, јавно и тајно, на разне начине, наноси срамота и поруга од демона; жеља да опште са светом и да му се обраћају, да непрестано говоре и неразумно празнослове, да увек за себе траже нешто ново, а такође и лажна пророштва и обећања која у многоме превазилазе снаге. И то су душевна искушења.

Телесним искушењима припадају: болести од којих човек увек болује, замршени, тешко разрешиви догађаји, свакодневни сусрети са рђавим и безбожним људима; или пак човек пада у руке насилника или његово срце изненада и без икаквог разлога осећа страх, или често трпи страшне, за тело погубне падове са стена, са високих места или нечега сличног; или, најзад, осећа оскудицу у ономе што помаже срцу Божанском силом и надањем вере; краће речено, све што је немогуће и што превазилази снаге сустиже и њих саме и оне који су им блиски. Све то, што смо изнели и набројали, спада у искушења гордости.

Она се зачињу у човеку онда када он почне самоме себи, у сопственим очима, изгледати мудар. Њему се све ове недаће дешавају сразмерно томе колико је таквих гордих помисли усвојио. Према томе, по врсти својих искушења закључи о путевима истанчаности свога ума. Ако увидиш да су нека од ових искушења повезана са раније наведеним искушењима, знај да, колико их имаш, толико је у тебе продрла гордост.

Послушај још и о другом начину (тј. о начину да се изведе закључак о искушењима): свака таква околност и свака патња, ако није праћена трпљењем, служи двоструком мучењу, јер трпељивост у човеку одвраћа несрећу, док је малодушност мајка мучења. Трпљење је мајка утехе и нека сила која се обично рађа из широкогрудости. Човеку је тешко да у својим патњама открије ту силу без Божанског дара који се задобија непрекидном молитвом и проливањем суза.

Када је Богу угодно да човека изложи већим патњама, допушта му да падне у руке малодушности. Она у човеку рађа силу унинија која га обузима, у коме он осећа потиштеност душе; овде се на човека наводи дух бесомучности, из кога проистиче хиљаду искушења: збуњеност, раздраж-љивост, хула, жаљење на судбину, изопачене помисли, пресељавање из једне земље у другу и сл. Ако се запиташ шта је узрок свему томе, рећи ћу ти: твоја лењост, јер се ниси потрудио да се од тога исцелиш. Постоји један лек за све то и само уз његову помоћ човек у својој души брзо налази утеху. Какав је то лек? Смиреноумље срца. Без њега нико не може порушити преграду (снагу) ових зала: ускоро ће открити да су га надвладале несреће.

Немој се гневити на мене зато што ти говорим истину. Ти ниси тражио смиреноумље свом својом душом. Али, ако хоћеш, ступи у његову област и видећеш да ће те оно ослободити од твога зла, јер ти се по мери смиреноумља даје трпљење у несрећама, а по мери трпљеља олакшава се терет твојих патњи и добијаш утеху; по мери утехе увећава се твоја љубав према Богу, а по мери љубави, увећава се и твоја радост у Духу Светом. Милосрдни Отац наш када благоизволи да Својим истинским синовима олакша искушење, Он их не лишава тог искушења него им у искушењима даје трпљење. Сва ова блага они примају руком трпљења ради усавршавања својих душа. Нека и нас, по благодати Својој, удостоји Христос Бог да у захвалности срца претрпимо свако зло из љубави према Њему! Амин.     

преподобни Исак Сиријски

[marija]

GORDOST - GLAVNO UPORISTE STRASTI

image

Starac Pajsije Svetogorac

Starče, ja sam zavidna, zlopamtilo, osuđujem,gnevim se…

Zavist,osudjivanje, gnev, zlopamćenje itd. proizilaze od gordosti. Gordost – to je tako reći glavno uporište svih strasti.

Pobeđujući gordost pobeđuješ sve strasti i u srce dolaze smirenje i ljubav. Zato, mislim, dovoljno je usredsrediti se na gordost, krenuti u frontalni napad protiv nje..Usredsrediti svu vatru na tvrđave gordosti, koja nas odvaja od Boga. Neprijatelj kada hoće da osvoji zemlju, najviše udara na prestonicu. Ako osvoji prestonicu, osvojio je celu zemlju.

- Oče, kome su slični gordi?

- Onome, ko je iza tih zidova, djavolu...Samo djavola je lakše pobediti nego gordog, -za to je dovoljno smiriti se a gordog, ako se pred njim smiriš I moliš oproštaj, ipak ne možeš umekšati. On ti kaže: “Ti se pretvaraš!”

Ko ima veće smirenje, ima bogatiji duhovni sadržaj. Gord nema unutrašnji sadržaj. On, kao nezreli klas stoji pravo a zreli spušta glavu naniže.Čovek pomračen gordošću nije samo iznutra nespokojan, već je i spolja nemiran i bučan. Sva njegova dela su kao vazdušna lopta: đavo je prvo napumpa a zatim probuši i lopta sa šumom splasne.

Gordost je sramotna i strašna stvar, pa ona je Anđele pretvorila u demone! Ona nas je izgnala iz raja na zemlju a sada sa zemlje sprema da nas otpravi u ad,

- Starče ja ne osećam gordost kada se gordim zbog nečeg konkretnog.

- Znači kod tebe je gordost trajno stanje.Đavo često predstavlja stvari zamaskirano, i čovek ne razume kada postupa iz gordosti.Ali ako on pazi na sebe, onda će uvideti kada radi iz gordosti. On može da ne oseća svu gordost koja je u njemu ali ipak njen deo mora da oseća, može da raspozna, ako oseti egoističko zadovoljstvo i nadmoć nad drugima.

- A ako čovek potuno ne razume da u njemu ima gordosti, šta se tada dešava?

- Tada počinju da deluju duhovni zakoni. Čovek se gordi, pada i smiruje se. Ponovo se gordi, pada i smiruje se. I to traje celog života: gordost, smirenje, gordost, smirenje..Takvo smirenje nije lično dostignuće već rezultat delovanja duhovnih zakona. Čovek se smiruje ne želeći sam to i ne radeći ništa za sebe. To je stanje zastoja, čoveku se prosto daje mogućnost da razume da kod njega nešto nije u redu. Na primer govoriš sestri “Ta ikona je kod tebe dobro ispala “.Ako se ona pogordi sledeći put kada treba da naslika drugu ikonu pomisliće: “Ovu ikonu ću nacrtati lepše da bi me Starac opet pohvalio “. I vidiš, umesto ikone karikatura. Ja je ispravljam, a ona opet sebi kaže: “ Ovoga puta ću uraditi tačno kako mi je rekao Starac i on će me pohvaliti “, i opet ispadne karikatura.

- Starče, a može li se njoj lično ikona učiniti lepom?

- naravno, može. Njoj samoj švrljotina može da se učini kao remek delo, ona će doći i reći mi: “Kako je sada, Starče?Da li je ikona ispala dobro” JA joj objasnim da je njen rad žvrljotina i ona će tada razumeti

- A ako ne shvati?

- Ako ne shvati, znači gordost je odrvenela, i ona će dozvoljavati iste greške. Ako joj ne ukazuješ, ostaće.

- Starče, a ako ja umom osećam gordost a srce ostaje gluvo?

- Odatle ćemo i početi, I postepeno će doći do isceljenja. Lekar prvo postavi dijagnozu, a tek onda pristupa lečenju.

GORDOST SE POJAVLJUJE SVUDA

- Starče, to je dobro kada se pri ispunjenju mojih monaških dužnosti sretnem sa malim teškoćama – ja od toga osećam korist. Da li je i to gordost?

Ako čovek nije pažljiv on se može gorditi ležeći na krevetu i ništa ne radeći. Auto može uleteti u krivinu i levo i desno. Djavo nas lovi i s jedne i s druge strane.Neki me pitaju: “Na šta da obratim pažnju da ne bih upao u gordost?” To je kao da me pitaš: “Gde ja mogu da padnem ovde ili tamo?” I ovde možeš pasti i tamo i desno i levo i sa merdevina i sa stolice i sa klupe. U bilo kom trenutku i u bilo kojim uslovima potrebna je pažnja jer gordost vreba odasvud.

- Starče a može li se čovek gorditi, nemajući ništa?

- Nekad se takav čovek može gorditi više od drugih.Kada sam živeo u manastiru Stomion u Epiru, čuo sam za jednog starca -pastira. Nije imao porodicu, išao je sa jednog na drugo mesto.Na kraju krajeva njega je prihvatio drugi čobanin, primivši ga u kolibu gde je čuvao seno za koze. On nije dozvolio tom starcu da pali vatru da se ne bi zapalilo seno.Tako je taj starac živeo u hladnoj kolibi spavao u uglu na dve daske, na kojima je bio stari madrac. Čuvši o nmjemu otišao sam da ga posetim. Bilo mu je sasvim slabo.Pitao sam jednu siromašnu ženu koliko traži da ga opere. “Ništa, samo daj sapun”, - odgovorila je. Drugi put sam ga posetio, kada je obedovao. Završivši jelo, on me je pogledao okrenuo tanjir i gordo rekao: “ Kako sam ja pametan oče! Ovde ima pasa i mačaka “.

Okrenuti tanjir naopačke da ga ne bi lizali psi i mačke on je smatrao dostignućem.Kao da će u kosmos da poleti. Evo gordosti! Ne možeš pojmiti kako je živeo, a gordio se.!

- Starče, šta treba raditi kada nam dodju gorde pomisli?

- Kao što se drugi ljudi smeju kad primete gordost kod nas, tako smo i mi dužni da se podsmevamo gordim pomislima..

- Da li smirenom čoveku dolaze gorde misli?

- Dolaze ali im se on podsmeva, zato što zna ko je on u stvari.

-Starče, negde sam čitala da gorde misli treba odagnati odmah kad naidju kao i nepotrebne.

- Nepotrebne pomisli raspoznaju se odmah, a da bi se raspoznale gorde pomisli, potrebna je trezvenost.Na primer ako se u vreme molitve u umu pojavi nepotrebna misao, ti je prepoznaš i odmah odagnaš; “Idi otkuda si došla”. Ali ako u crkvi tebi dodje pomisao da si dobro pročitala Psaltir, tebi je potrebna trezvenost da bi tu gordu pomisao prepoznala i odagnala.

- U većini slučajeva pomisao gordosti se pojavi u trenutku. Kako privesti u um smirene misli?

- Treba se ranije pripremiti. “Pripremih se i ne smutih se”, -govori prorok David. Pomisli gordosti dolaze munjevito –to je stara zamka djavola. A ti primeni drugu zamku – stalno gradi smirene misli da bi je odagnala.

Samo smirene pomisli donose smirenje i samo sa smirenjem odlazi gordost.Jedan propovednik mi je rekao da se jednom spremao na veoma dobru propoved.Popeo se na amvon i počeo da govori, govorio je veoma lepo.Jednog trenutka u njegov um je došla gorda pomisao i on se zbunio.Zaplakao se i sišao sa amvona upozoren. Zatim dugo n ije mogao da propoveda i došao je u neugodno stanje. Rekao sam mu: “To se sa tobom desilo zbog gordosti.Pogordio si se i otišla je Božja blagodat. Sada sa smirenmjem počni sve iz početka. Kada dodje vreme da se popneš na amvon reci sebi: «Ako se zbunim znači meni je na duhovnu korist da ponovo budem ismejan». I ako ponovo odjednom počneš da plačeš, ljudi će misliti da ti plačeš od umiljenja i neće se sablazniti već dobiti korist. Tako da se ne boj”. I on se vratio svom poslu i nastavio sa smirenjem da propoveda spreman na poniženje.

Izvor: Starac Pajsije Svetogorac. Reči. Т.5. Strasti i dobročinstva. М., Sveta Gora, 2008

[marija]

Обележја гордости су надменост и презир према ближњима, као и немар за исповест, док је гордост сама по себи човеку неприметна, будући да је то најфинија страст, која је обманула чак и светлоносног анђела и довела до пада на Небесима. На овој страсти почивају и друге, као здања на темељу који је скривен под земљом.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

[marija]

246. Човек пада у прелест или из неопитности, или због гордости. Ако је због

неопитности, Господ ће човека брзо исцелити, али ако је због гордости, имаће

дуго да се мучи док се ненаучи смирењу, и тада ће га Господ исцелити.

У прелест падамо када мислимо за себе да смо мудри и опитнији од других,

чак и од духовника. Овако сам ја из неопитности помислио, и због тога сам

се намучио, али сам веома благодаран Богу што ме је тиме смирио и умудрио,

и није ми одузео Своју милост. Сада знам да се без исповедања своме духовнику

човек не може сачувати од прелести, јер је духовницима Господ дао власт да

везују и разрешују.

СТАРАЦ СИЛУАН

[marija]

  Зашто хришћани губе љубав?

Архимандрит Рафаил Карелин

Хришћанство – то је религија љубави. Бог Себе открива свету као Љубав. Хришћанство – то је жртвена љубав. Овде Бог утврђује принцип вечног постојања као љубави тиме што приноси Себе Самога на жртву. Та тајна – распеће Бога ради човека – доводила је у запрепашћење, страхопоштовање и трепет оне, пред којима се откривао бездан Божанске Љубави – бесконачан као само постојање.

Апостол Јован Богослов у Јеванђељу открива свету ново име Бога: то име је – Љубав. Господ је у последњој беседи ученицима завештао да љубе један другога. Пребивати у љубави значи пребивати у Богу. Љубав је онај тајанствени мач, који одељује ученике Христове од ученика демона. Љубав је – небески огањ, који је Христос  снео на земљу; тај огањ мора да преобрази човека. Без огња љубави, човекова душа остаје хладна као трупло. Свети апостол Јован Богослов је на крају свог земног живота понављао речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.“

Хришћанство је победило свет љубављу: ако је могуће тако рећи, срце незнабожачког света је било заробљено и покорено силом и лепотом љубави. Пагански свет је кроз додир са хришћанством осећао, да је љубав светлост и живот. Док су срца хришћана горела љубављу, Црква је била победница. У времена најљућих прогона, она је своје гонитеље побеђивала љубављу, откривајући им веилчину и тајну хришћанства.

Критеријумом наше вере јавља се љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и милосрђе, које је тако неодељиво од ње, као топлота и светлост од – огња. Када се губи вера, онда се гаси нада и љубав ишчезава. Зато они, који немају љубави и мисле да су хришћани – обмањују себе. Њихова вера је илузорна. Они сматрају себе Христовим следбеницима, немајући  главнога – Духа Христовог.

Пагански свет није издржао пред силом љубави Христове. Али када је она почела да оскудева у срцима људи, онда пагански свет као да би поново оживео. И не само да се обрушава на Цркву прогонима као у првим вековима, већ прониче у свест самих хришћана, изопачава учење Христово, чини хришћанство само формом – дрветом, на коме је све мање и мање плодова.

Од чега је оскудела љубав хришћана? Почетак духовног пада и његов крај јесте – гордост. Али гордост је многоразличита и многолика. Гордост се приближава самом добру – као неки погубни коров, који обавијају стабло дрвета, хранећи се његовим соком, исушујући само корење. Гордост рађа егоизам и егоцентризам – изопачену љубав човека према себи самоме. Гордост у религији добија форму рационализма и екстатичности. Гордост рађа веру у свој разум, као у универзални инструмент познања, који себе пројављује кроз перманентно реформаторство. Гордост се може пројавити у рушењу структура – као анархизам, и супротно, у централизацији структура – као империјализам и диктатура. Губитак љубави пројављује се у душевној хладноћи и равнодушности према људима, у превазношењу и насиљу над другима.

Гордељивац гледа на људе као на оруђа за достизање својих циљева – пре свега својих страсти; човек сам по себи за њега губи своју вредност. Гордост рађа тиранине и робове. Гордост раздељује и отуђује људе једне од других. Гордоме се чини, да је свет створен за њега, да је он неки цента, око кога се морају окретати остали људи, као планете око звезде.

Хришћанска породица – то је активна љубав која узраста у служењу једних другима. Сада сваки члан породице жели да би служили њему, и породица постаје невидљивим пољем за постојану борбу за власт и првенство. Горди жели да добије више, од онога што пружа, и вређа се када други не схватају његово умишљено првенство. Зато се тако катастрофално распадају породице, као да се стаклена посуда под ударцима чекића разбија на мале делове, остављајући после себе само остатке.

Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да би се видели једни са другима. Хришћанин сусреће хришћанске празнике без духовне радости, скоро као да испуњава дуг. Чини се да је сву земљу прекрила сива, непровидна магла.

Без љубави људска душа умире, и зато су савремени људи дубоко несрећни. Сама религија без љубави постаје туђа срцу и несхватљива души.

У чему је разлог губитка љубави? Тај глобални процес; то је пут духовне смрти, то је највећа катастрофа последњих времена, посебно у наше време, страшнија од крвавих ратова и временских катастрофа. То је рашчовечење човека; он престаје да буде личност и претвара се само у суштину. Губитак љубави, егоизам и равнодушност имају низ разлога. Зауставимо се на једној од њих.

Љубити се може само прелепо. Безобразно и ружно је могуће само трпети, али га је немогуће љубити. Љубав и лепота су повезани једни са другим. Образовање људи и традиција народа, колико год они били несавршени, имају у својој основи да сачувају лепоту и племенитост људске душе. Традиција, обичаји, заједничко мишљење, високо цењење целомудрености, спремност на жртву – били су форме очувања љубави. Сада се тим традицијама изругују и руше се; морална схватања се посматрају као окови, у којима је човек био закључан у прошлим вековима као сужањ. У сва времена су постојали греси и пороци, али су они били оцењивани као зло и болест, који разједају људско друштво. Сада су грех и порок престали да смућују људе: смућује их друго, заиста, то је осуда греха. За људе, који су живели пред потопом, у Светом Писму је речено „да су били плот (тело)“, то јест, код њих су ишчезле потребе духа, изопачила су се осећања душе, и почела је владавина тела: човек је поистоветио себе са својим телом, и зато је пао ниже свих ствари, које живе на земљи.

Човек губи лепоту своје душе, зато он није у стању да љуби, и њега не могу да љубе. У телу се гнезде само инстинкти и мрачне страсти. Страсти су одвратне; човек им се може предавати, али их не може љубити. Зато људи, губећи лепоту - губе љубав. Лаж, обмана, демонски свет наркотика и алкохола, блуд и разврат у најбестиднијим облицима чини људе без-образнима. Зато се међу људима увеличава дистанца, зато емоционална хладноћа чини земљу налик на гробље, где обитавају живи лешеви.

У чистоти је духовна светлост и радост, а у греху и пороку – тежина и духовни мрак. Чистоту желе да одузму од човека, да јој се наругају, да је униште. Зато је свет за људе постао туђим и празним. Човек не осећа бол другога, не жели и не може да га загреје топлотом своје душе. Човек се боји света и унутрашње се штити од људи.

Та усамљеност, свесна и несвесна, усамљеност пустиње – то је најстрашније проклетство нашег века.

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Ocaj ? Zasto ? Sin Boziji je skinuo okove ocaja i zalosti kad je razvalio kamen na grobnici !

Veselite se i radujte se Vase je Carstvo Bozije !

[marija]

Ocaj ? Zasto ? Sin Boziji je skinuo okove ocaja i zalosti kad je razvalio kamen na grobnici !Veselite se i radujte se Vase je Carstvo Bozije !

zato što su ljudi ljudi, sa svim vrlinama, manama, skloni padu i ponovnom uzdizanju

[marija]

Гордост може значити и надменост, охолост, осионост, поноситост, дрскост, па и достојанство, висост, узвишеност, величина.

Мислим да је најприкладнији синоним поноситост, јер се оваква употреба најчешће среће. Горд није поносан већ поносит и ту лежи разлика. Саможивост ми се никако не уклапа са гордошћу.

Надменост или гледање с висине, охолост, презривост, сујетност, таштина, надувеност, надутост, уображеност, пркосност, хвалисавост, разметљиво

[marija]

Gordost je grob Ljubavi

Војислав Настић
чланак објављен у Светосављу бр. VI, 1937.г.

Пословица каже да је '' Лењост почетак сваког греха. '' Међутим, то је само један део истине. Цела истина гласи: '' Сваки је грех почетак сваког другог греха ''. Сваки грех носи у себи клице свих осталих грехова. Довољно је учинити само један корак и бити припремљен за извршење свих других. Први преступ, то је извидница која објављује скори долазак читаве војске порока. Али свака историја има само један почетак. И историја греха има свој почетак: гордост. Између небројног мноштва грехова пала је коцка на гордост да она отпочне једну страшну, једну мрачну и једну тужну историју. Историју греха. Из гордости је учињен први грех на небу: отпадање сатане од Творца. Из гордости је учињен први грех и на земљи: отпадање Адама од Творца. И ова улога која је додељена гордости у драми васељенске трагедије као да напомиње величину и моћ њену у гадној породици зла.
Ову тамну почаст уступа и Црква гордости онда када је приликом набрајања смртних грехова ставља на прво место. А симбол Цркве није празна реч. Она је у томе верна копија свога Учитеља. Јер ни она улога, ни ова почаст нису никако ни случајне ни споредне, него дубоко и далекосежно пресудне.

Рекли смо да сваки грех носи у себи зачетак свих осталих. Али потребно је учинити једну надопуну. Сваки грех то заиста чини, али не у истој мери. Док један грех носи у себи само једну наклоност ка другим гресима, дотле други гаји већ готову спремност за њих, а трећи се не може извршити сам, него је увек праћен с богатом свитом малих и великих зала. А она ранг-листа која би хтела да представи плодност греха у овоме смислу несумњиво би морала почети с гордошћу. Гордост је атентат на све врлине. Она је смрт сваког добра. И пуноћа сваког зла. Зато је сатана постао сатана оног истог тренутка када се погордио. Учинивши први и највећи грех, он је по природи ствари пстао отац свеколиког зла. Он је постао горд, а гордост му је ставила на главу круну владара таме и смрти.
Гордост је, на првом месту, гроб љубави. Онде где има гордости, нема љубави. Онде где има љубави нема гордости. Зато је гордост гроб љубави. Јер, љубав се не надима, пише Свети апостол Павле. И то је једна од најбитнијих особина љубави. Горд човек, пак, не може се ни замислити без надмености. Љубав значи сакривање туђих недостатака. Гордост значи истицање својих вредности. Туђа врлина је за љубав извор непрекидне радости. Туђа врлина за гордост, пак, представља извор прикривене мржње и потајне зависти. Љубав отворено оплакује пад ближњега. Гордост се овоме паду тајно радује – јер јој је један такмац мање. Љубав своје добро приписује другоме. Гордост туђе добро присваја себи. Љубав у туђим манама види саму себе. А гордост у својим недостацима види недостатке само других. Љубав види код ближњих и у нелепоме лепо. Гордост, пак, види код ближњих у лепоме нелепо. Љубав служи ближњему. Гордост служи, искључиво, самој себи. Љубав, најпре мисли на друге, а најпосле на себе. Гордост најпре мисли на себе, а најпосле на друге. Љубав значи потпуно и свеопште спајање. Гордост значи потпуно и свеопште раздвајање. А нама је љубав заповеђена. И то не нека споредна, узгредна, мала или половична љубав, него цела, свецела и свеобухватна љубав, љубав без компромиса и без граница: Љубите ближњега свога као самога себе (Мк 12,33).
И више од самог себе. Јер је речено: А од ове љубави нема веће да ко душу своју положи за ближњега свога (Јн 15,13).


http://forum.verujem.rs/index.php?action=printpage%3Btopic=1895.0

[marija]

Izgleda da je gordost iskorenjena bolest  1401

zru.gif' class='bbc_emoticon' alt='pospan' />