MANASTIR SVETA PETKA IZVOR

[ribar]

Манастир Свете Петке

Манастир Свете Петке налази се петнаестак километара јужно од Параћина, поред реке Грзе, изнад пута који преко Честобродице и Бољевца води за Зајечар. Подигнут је на огранцима Јужног Кучаја, на лепом, узвишеном и љупком месту, "од кога се на далеко на све стране сви предели даду видети, и готово би се могло казати, да ни један манастир у нашем отачаству није на лепшем и удеснијем месту, а и на чистијем ваздуху него ли овај манастир".

Сигурних података о оснивачу и времену оснивања манастира Свете Петке немамо. На основу података да је обнављан у времену турског ропства, може се закључити да потиче из времена српске средњевековне државе. Предање забележено у околини манастира, о браћи Мусић, сестрићима кнеза Лазара по сестри Драгани удатој за челника Мусу, као ктиторима - нема за сада никакве потврде у изворима. Наиме, извори говоре да је баштина челника Мусе била на Косову, где је у селу Лужани код Подујева подигао манастир светога Николе. Касније, Муса мења са великим кнезом Војиславом Војиновићем, своја имања на Косову, међу њима жупу и град Звечан, за град и жупу Брвеник на Ибру, са одобрењем цара Уроша, а своју баштинску цркву и неколико села, поклања 1381. године руском манастиру Светога Пантелејмона на Светој Гори. У време после Мусине смрти (вероватно 1381) и Косовског боја (1389), његови синови Стефан и Лазар подижу на Ибру своју задужбину - манастир Ваведења Пресвете Богородице, познатији под именом "Нова Павлица", јер се налази на неколико стотина метара од старијег манастира истог имена. У њему се Драгана замонашила и умрла као монахиња Теодосија. Дакле, тешко је довести у везу браћу Мусиће са манастиром Свете Петке.

Такође се не зна коме је црква овог манастира била првобитно посвећена. Можда је у овом манастиру био гроб неког испосника. Тек после преноса моштију свете Петке из Трнова у Београд, заслугом кнегиње Милице 1398. године, којом су приликом њене мошти провеле у овом манастиру неколико дана, постао је познат као манастир Свете Петке.

Зна се да је у времену турског ропства страдао и да је обнављан. Страдао је и у време Првог српског устанка, иако је био изван простора београдског пашалука. Сачувана је "мазбата" тј. молба параћинаца из 1816. године, упућена лесковачком паши, да им дозволи да обнове "пожаром уништено манастирско уточиште за убоге, да не морамо као пилићи без квочке, да идемо у друге манастире као просјаци". Поред чињенице да не траже директно обнову манастирске цркве већ манастирских зграда, пада у очи и понизан тон молбе: "Светли и поштовани пашо! Љубимо земљу пред тобом, и твоје одело, руке и ноге, и молимо се Богу за твог свемоћног цара султана Махмуда...". Од Шаши-паше лесковачког добили су дозволу да подигну цркву исте величине као претходну, али подмитивши сераскера Кара Асана са два добра вола "вараклајисаних" (тј. позлаћених) рогова и 1.500 гроша, продужили су је за два хвата и дозидали две осмостране куполе, којих раније није било. За куполе, паша им је одредио казну: да годишње плаћају 2 гроша од сваке пореске главе, што је ревносно наплаћивано читавих 6 деценија тј. до ослобођења од Турака 1877. године. Живопис у цркви урадио је 1832. године Никола Мојсиловић из Дебра са синовима Христом и Јосифом. Манастир је страдао и у српско-турском рату 1876-7. године.

Заслугжни за обнову манастира су прота параћински Божин Стојановић, свештеник Анђелко Вучетић, јеромонах Серафим и група народних првака. Јеромонах Серафим се из Каленића пресели овде, ископао земуницу за становање и отпочео да служи и чита молитве народу. Тек неку деценију касније подигнут је први конак за манастирско братство. Народ је радо долазио на ово место јер је света Петка била веома порштована, а лековито је било и врело крај цркве. Над врелом је Лазар Вељковић из Параћина подигао 1852. године павиљон са два одељења за народ који је овде масовно долазио да тражи лек. У знак захвалности народ је поклањао манастиру богослужбене књиге и свете сасуде. Од прилога је отпочело формирање манастирског газдинства: њиве, једна воденица на потоку Топлик у селу Поповцу, дућан, ваљавица (поточара за ваљање сукна), кафана у Доњој Мутници, и сл. Алекса Биба, трговац из Београда, подигао је 1893. конак, а 1934. подигнут је и још један. Кнегиња Љубица поклања 1833. звоно од 150 кг, друго поклања хаџи Јелена Тодоровић (130 кг) а треће Миленко Несторовић из Параћина.

У другом светском рату, у конаке су смештене српске избеглице из НДХ, а после рата сестре овог манастира преузеле су бригу о хендикепираној деци смештеној у манастирском конаку решењем Министарства за социјалну политику Србије. Касније држава подиже на манастирској парцели, стотинак метара од манастира, нову зграду "Дом за дефектну женску децу", преузимајући материјалну бригу о њему.

ЦРКВА - Манастирска црква са тролисном основом, зидана је од ломљеног сивог камена, уз употребу сиге и кречног малтера. Зидови су равни, без икакве декорације, са ивицом крова сачињеном од три реда зупчасто постављених цигала. Изнутра полукружне бочне певничке апсиде ниже су од нивоа крова. Кров на "две воде" покривен је плехом. Осмострани тамбури купола са дугим узаним прозорима леже на два ослонца квадратне основе. Живопис је крајем прошлог века урадио Тома Стојковић. У њему су дати ликови свих српских архиепископа. Релативно добро изведен иконостас вероватно је дело мајстора с југа.

Уз већу манастирску цркву прислоњена је са јужне стране једна мања, која такође има своје кубе. Вероватно је у њој био гроб непознатог испосника.

Звонара ослоњена на четири бетонска стуба, одвојена је од цркве и новијег је датума. Има само два звона.

Манастир обухвата простор парохије доњомутничке.

Манастир је у јединству са манастиром Раваница.

Адреса: 35255 Доња Мутница; тел: 035/540-458, 035/540-568

www.pravoslavlje.nl

[ribar]

Cela porodica u manastiru

Kompletna porodica jeromonaha Nikolaja iz manastira Svete Petke Izvorske u selu Izvor kod Paraćina potpuno je posvećena monaškom životu i radu. U manastiru Ravanica, u čijem sastavu je i manastir Sveta Petka Izvorska, već godinama kao monahinje žive Nikolajeve četiri kćeri Neda, Valentina, Milica i Ružica i supruga, dok je sin Nenad sveštenik u Nišu.

- Kad je naša najstarija kći Neda završila osnovnu školu i kad smo je pitali šta želi da uči, koju srednju školu da upiše, a tada smo živeli građanskim životom u Kragujevcu, rekla je: „Tata, ja želim u manastir“.

- Nismo se iznenadili već smo ispoštovali njenu volju. Otišli smo svi u Ravanicu kako bismo pratili kao roditelji da li će se ona prilagoditi novim uslovima života. Pošto je Neda definitivno odlučila da se posveti monaštvu, moja supruga nije želela da se odvaja od nje. Ostala je sa sve četiri ćerke u Ravanici. Ja sam se ubrzo zamonašio i priključio monaštvu Svete Petke Izvorske. Inače moje kćeri u manastiru se bave vezom, šivenjem i drugim ručnim radovima. One su Bogu dale zavet o bezbračnosti. Godine 1934, kada sam se rodio, tadašnji prota Milivoje, mom ocu Kosti, zatražio je da jedan od petorice sinova služi Bogu, kako bi njega jednog dana zamenio. Otac mu je rekao: „Oče Milivoje, ako Bog poželi mog sina, neka izuči nauku Božju i neka služi narodu“. Tako je i bilo. Moj sin Nenad je takođe sveštenik, u crkvi Svetog Nikolaja u Nišu, u blagoslovenom je braku već pet godina. Imaju decu, i ono što nisu mogli lekari, moglo je čudotvorno grožđe iz Hilandara, ubrano sa groba Svetog Simeona Mirotočivog. Pošto su on i supruga bili bez poroda, posle očitane molitve, postili su 40 dana, a onda su uzeli grožđe i dobili sina Damjana, a kasnije se rodila i Isidora.

Najmlađa Nikolajeva kći imala je samo pet godina kada je došla u manastir i ona je danas najmlađa monahinja sestrinstva u manastiru Ravanica. Otac Nikolaj kaže da je izbor njegove porodice pravi.

- To potvrđuju iskušenja savremenog života. Savetujem roditeljima da u duhu pravoslavlja vaspitavaju svoju decu.

U manastiru Sveta Petka Izvorska, u selu Izvor kod Paraćina, posle Drugog svetskog rata osnovano je jedinstveno prihvatilište za tridesetoro dece ratne siročadi. Među njima je tada najviše bilo mališana sa psihofizičkim traumama. Novouspostavljenoj komunističkoj vlasti tada je odgovaralo da se deca sa specijalnim potrebama neko vreme „sklone“ u manastirski konak. Godine su prolazile i tokom vremena je prihvatilište preraslo u manastirsku bolnicu.

Otac Nikolaj kaže da je ovo stanište dece ometene u razvoju stvar Božje milosti, da bi im lakši bio ionako težak život.

- O deci brine 12 monahinja i negovateljica uz pomoć medicinskog osoblja iz Ćuprije, čije sestre i lekari dolaze dva puta nedeljno. Imamo sve, ne oskudevamo u hrani, gajimo je na manastirskoj zemlji i ovde u Izvoru i u manastiru Ravanica kome pripadamo. Ali, imamo i nadničare i žene koje kuvaju. Prinuđeni smo da angažujemo povremeno i žene iz sela Izvor jer u manastiru Ravanici ima sve manje mladih monahinja, a ove stare ne mogu zbog starosti da rade kao nekada - navodi otac Nikolaj.

Petnaestak devojaka iz bolnice pri crkvi Svete Petke, svakodnevno sluša liturgiju u manastirskoj crkvi, a sva nepokretna ili manje pokretna deca se pričešćuju četiri puta godišnje. Tada sveštenik ide od kreveta do kreveta i obavlja sveto pričešće. Da bi dete bilo smešteno u manastirsku bolnicu, mora biti kršteno, a uprava manastira taj podatak obavezno proverava.

- Desilo se da je jedan musliman iz okoline Novog Pazara doveo dete na smeštaj, ali nije pristao na pravoslavno krštenje. I žao nam je što nije ostavio bolesno dete kod nas da o njemu brinemo - kaže otac Nikolaj.

U dom se primaju  samo ženska defektna i mentalno obolela deca starija od dve godine i ostaju u domu doživotno.

Autor:

Dragan Stodić

Objavljeno na sajtu glas-javnosti.rs »

[ribar]

[ribar]

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/3465_Manastir_svete_Petke_Izvorske_kod_Paracina.jpg&size=500

[antipa]

Дом „Света Петка" у Извору код Параћина за теже и тешко ометена женска лица у развоју јединствена је установа социјалне заштите због прожимања државних и институција Српске православне цркве. Монахиње из манастира Света Петка, које припадају сестринству манастира Раваница, и запослени у Центру за социјални рад у Параћину су на истом задатку већ више од 60 година. Тај пример јединственог деловања социјалних радника и монахиња дао је веома добре резултате.

- Треба имати велику веру, стрпљење и љубав да бисте могли да се бринете о особама које су ометене у развоју. Сви они воле да им се приђе, да их помилујете руком, то им је најважније. Нису им важне друге веома битне ствари у обичном животу, али су жељни љубави и пажње. Лепом речју их смирујемо и живимо са њима као породица. Тада они оживе, расположени су, смеју се, то их одржава и даје им наду у живот - каже мати Гликерија, која брине о Дому у Извору и манастиру Света Петка.

Дом „Света Петка" у Извору од 2003. под ингеренцијом је Центра за социјални раду у Параћину, до тада је био радна јединица Дома у Кулинама код Ниша. Дом је формиран 1946. године, а традицију мешања слабих и немоћних лица манастир Света Петка започео је 1942. прихватањем ратне сирочади. У почетку су корисници били смештани при манастирском конаку, а 1966. године изграђена је зграда Дома на манастирском имању.

- Од када сам се замонашила, пре 52 године, бринем о лицима ометеним у развоју у Дому. Навикили смо се једни на друге и не можемо да будемо раздвојени. Лица која дођу у Дом остају ту до краја живота. Посећују их породице, а неретко се догађа да када им дођу мајке окрећу главу од њих и гледају у нас, монахиње. Мајке се мало брецну на њих, али такве реакције су нормалне. Живимо заједно, делимо и добро и лоше. Дом сматрамо као своју кућу и радимо као што у Јеванђељу пише: „Што учинисте једном од моје мале браће, то мени учинисте". То је наш мотив и задовољни смо. Саосећамо са њиховом патњом и боли, јер они то не умеју да изразе - објашњава мати Гликрија.

Невладина организација „Мали, велики људи" из Београда редовно помаже Дом „Света Петка". Свештеник Јова Билбија је посебно везан за Дом и помаже у набавци потрепштина. Та помоћ се састоји у хигијенским средствима и храни. Дому је потребна нова и већа вешерница и то је нови пројекат који треба реализовати.

- Родитељи инсистирају на томе да баш у Дом у Извору сместе децу. Разумем их, али то је технички и физички неизводљиво. У собама је и по 11 штићеница, а укупно их је 92. Половина су непокретне - истиче директорка Центра за социјални рад Лела Вељковић. За пријем у том дому постоји листа чекања и тренутно 15 особа чека на пријем већ више месеци, јер се ретко упражњавају места. Непосредну негу и старање о штићеницама врше монахиње. Стално су ангажоване њих 23.

[Anette]

A,evo i njihovog (dobro uradjenog) sajta:

http://www.svetapetkaizvor.com/

[Дијана.]

Манастир дјечији дом

 

http://www.youtube.c...h?v=Ewhmvmk86N4

[Дијана.]

http://sr.wikipedia...._Петке_у_Извору

 

http://www.svetapetkaizvor.com/

 

http://www.manastir-...est.php?id=3465

 

http://www.spc.rs/sr..._draza_od_majke

[Данче*]

[мирођија]

Слушала сам мати Зиновију из Раванице са колико љубави прича о тој деци.

Како би велика срећа била одвести их на море.

Нечије мало и уобичајено, за њих би било непроцењиво.

 

Али, просто не могу да схватим како мало имамо слуха...И много бих волела да се то промени...

[Данче*]

@@мирођија,

 

Баш тако мало слуха и вида за овакве ствари.

Линк који сам поставила испод текста када се кликне ( Дом ) има и видео и галерија фотографије, срце ми је стало а већ сам неколико пута одгледала. Просто нисмо свесни много тога а љубав коју монахиње пружају овој деци је нешто непроцењиво.

[SasaJ69]

Retro - Manastir Sveta Petka Izvorska (mart 2015) 

 

„Tako je ovaj manastir Svete Petke podignut na jednom vrlo lepom uzvišenju, i ljupkom mestu, od koga se nedaleko na sve strane dade videti,  i gotovo bi se moglo reći da ni jedan manastir nije na lepšem mestu a ni na čistijem vazduhu nego ovaj, u našoj otadžbini.“

 (1861. godina,  Josif Veselić)