TVRDJAVA

[Tanja]

U mirnu luku obasjanu Svetlom neprolaza, napojenu novim sokovima, osvetljenu mudroscu Dolazeceg, plima izazova izbacila je na obalu - novu Poruku u boci.

Igra

Ples oko tek razbuktale vatre nije imao zelju da zastane. Bubnjevi su objavljivali lepotu. Radost je dugom obojila horizont. Ljiljani su ponosno prikazivali nove modele, Ruze su ispravile latice, a ptice...Ptice su pevale Tvorcu.

Strela

I tada, bas tada...postali su svesni prisustva...Da, poruka! Izronila je. Trebalo je brzo delati.

Mnogo posla, malo delatnika.

Trebalo je... zabeleziti, zakljuciti, zatvoriti, zapamtiti, zalepiti, zavrsiti, zakljucati, zapecatiti. I krenuti.

Noc

Priroda je zaustavila dah. Tamni plast prekrio je horizont. Zvezde su zazmurile. Mesec je utonuo u oblak. Ljiljani sklopise cipku, Ruze skupise latice. Vatre su zacutale. Tisina, mir, noc bez sna.

Poruka

Bila je jasna, nedvosmislena.

Igraje morala da prestane!

Nastao je muk, tisina. Ptice su ucutale, ljiljani sklopili krinoline, ruze obesile vratove.

PUT

Znao je. Mora da reaguje. Da zastiti. Sacuva. Resio je.

Krenuce na PUT!

ISTINA

Zakljucao je strah. Odbranice, hrabrio se. Razumece. Pametni su to ljudi. Znaju oni da upaljenu svecu ne treba drzati pod stolom.

ISTINI teze zajedno.

Lavirint

Otvorila su se vrata. Zakoracio je. Nema povratka. Cudno je, mracno. Hoda. Gleda rukama. Srce je hrabro. Ujed! Iznenada, iz mraka. Jos jedan. Pece. Bol ne prestaje. Tece kroz krv. Otrov! Tako pece samo laz.

ZIVOT

Ranjen je. Ziv. Krije ranjenu kozu, krvave oci. Boli svoju Bol. Sam.

Opet gore vatre. Ptice stidljivo pevuse. Ruze uspravljaju vratove. Ljiljani se nezno njisu.Gleda. Vredelo je. Vida rane tajno, osmehuje se javno.

" Rekla je sve je u redu

Rekla je zagrli me jace

Rekla je nije mi nista

Tek je onda pocela da place..."

[marija]

:smiley:

[Tanja]

Ovo mi je jedna od najdrazih  https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='0703_read' />

[Tanja]

DODIR VECNOSTI

Znas, sutra je dan kada sam pre tacno 40 ugledala dan. To je skala po kojoj sam merila vreme. Tu lazljivu kategoriju, to odredjenje, ogranicenje.

Pre nego smo se sreli razmisljala sam o sebi. Da, zamisli. O sebi. Nisam sebe ovako zamisljala. Ovo je bio san koji se cinio neostvarivim. Zaista. Zamisljala sam jednu tetku, od onih sto uz cigarete i puno kafe razmislja o propustenom, nedozivljenom, neodsanjanom. Pogresila sam. Prebrodila strahove i ne plasim se ogledala.

Izbegavala sam susret sa tobom. Mislim, sta sad, cemu zurba? Znam, radujem se rodjenju, napicu se od radosti. Znas, mi nismo samo sestre. Ne zelim da je gnjavim, neka je, neka uziva, neka raste i ti u njoj. Bila je uporna, nisu upalile isprike, odlaganja. Hoce da podeli. Zeli da podeli.

Znas da mi je tesko da nastavim da govorim, ali radost se ne krije, ne taji. Naucili ste me danas. Pozivala je, nije dozvoljavala da ostanem nevidljiva.

I tada, sve je stalo da bi se sve pokrenulo. Kako opisati zivot koji se meri sekundom, kako opisati zivot koji se odvija u sekundi, kako opisati dodir vecnosti?

Tvoje ruke, tvoje sklopljene ruke, moje ruke. Vecnost u sekundi. Dodir nedodirnuti. Zivotom si me pogledao, zivotom oziveo. Sekund-pogled-dodir, to je ljubav, beskraj. Ne krijem suze, one govore. Radost ne govori, Radost place, tako se iskazuje.

Sreli smo se. Zivot i ja. Bas danas, u dan rodjenja pre 40, danas sam dodakla Zivot!

Tebi Zivote

[marija]

i opet, kao i prvi put, uživam zru

[Tanja]

BROD

Zaplovili smo u beskonačno: Kapetan, Maska, Mađionicar i Mitska Ptica.

Ostavivši ostatak posade u mirnoj luci, krenuli smo na dugo iščekivano putovanje.

Izazov.

Novi kontinent, ne, planeta!

Našu različitost sjedinjuje želja ka nepoznatom u umu, poznatom u srcu i ustima.

Maska određuje pravac. Kapetan okreće brod i uskoro smo tu…

“Dobro došli u dolinu Krvavog Sunca”

Iskrcavamo se. Krvavo Sunce obasjava Krvavu Zemlju.

Prilazi nam mila devojka, lepog lica, poziva na zdravicu dobrodošlice.

Vreme je stalo.

Kapetan i Mađionicar vode ozbiljne razgovore: “Razumete, to je nepristajanje na povrsnost, prosek…” govori Kapetan. Mađionicar, pogledom punim razumevanja, potvrđuje”Da, da, da…”

Maska začuđeno posmatra, ovaj nazovi, dijalog i odlazi da pronađe devojku lepog lica u potrebi da podeli doživljaj.

Mitska Ptica odlučuje da zadovolji svoju prirodu. Uzletela je. Raširila krila, zaplovila.

More. A u moru, poruka. Poruka u boci.

“Možda je iz mirne luke”, preseče je misao.

Uspeva da iz mora izvuče bocu. Pada.

Da, živa je. Sta sada?

Uspeva da izvuče poruku. Nema misli. Zašto je misao zaćutala? Ne mogu da pomerim krila! Ne daju mi da letim! Taj zrak! Poruka! Nema vremena! Raspuklo se srce.

Maska je pala.

Mađionicar, nestao.

Kapetan je ćutao. ON zna.

Zna i ptica.

Skuplja slomljena krila, raspuklo srce, vlažne oči, proguta otrov…

I kreću.

Kapetan zna kuda…