Njegovo Preosveštenstvo Episkop Bački dr Irinej (Bulović)

[Дејан]

Nije bila losa ova emsija ali bilo je vidljivo da je glavni cilj emisije da se jos vise ocrni licnost oca Branislava.Svestenik sa telohraniteljima (bivsim sticenicima) koji sigurno znaju zasto skupa hodaju.Ko god hoce da zna sta je droga i sta sve stoji iza i ispred nje,onda su mu neke stvari jasnije.

?????? ?? ?? ??????????? ?? ?? ?? ???? ???? ???? ???? ??? ??? ?? ????? ??? ??????? ??????? ?????? ??? ?? ?? ?????????? ????? ?????? ?? ???. ?????? ????????? ?? ???? ???????,? ???? ?? ??? ????? ???????????.???? ?? ????? ?????????? ?? ??????? ?????? ?????? ????? ??? ?? ???? ???? ?????.

[Дејан]

Епископ Бачки Иринеј (Буловић)

СРПСКА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ

- Пре неколико месеци новине "Радоњеж" објавиле су материјал са потписом ђакона Андреја Курајева о томе, да је Српска Црква изашла из ССЦ и из екуменског покрета. Колико ова информација одговара истини и какав је данас однос Српске Цркве према екуменском покрету?

- Хвала. Знам за ту информацију, може се директно рећи дезинформацију, за коју можда није крив отац Андреј Курајев: онје крив тек за то што је без провере и промишљања написао оно што су му говорили у одређеним круговима. Као и код вас, и код нас има људи који екуменизам сматрају јересју. Ови људи не иступају против ових или оних тенденција у екуменском покрету, већ против саме чињенице дијалога међу нама и инославнима. Сматрајући наш дијалог с инославнима за јерес, они заборављају јеванђеоску одговорност, која је својствена самој природи, самом бићу наше Православне Цркве, која представља ону исту цркву, коју је Господ основао на Себи као вечном камену.

Наша је обавеза - да сведочимо о Васкрслом Господу до краја васељене, баш таква мисија била је положена на апостоле. Ми не можемо да се затварамо у саме себе слично оним јудеохришћанима првог века, који су били ревнитељи отачких закона, отачке побожности, али нису разумели ону свеопшту, свеобухватну природу спасења. Они нису разумели, да старозаветна, јудејска по националном пореклу Црква мора да постане квасцем Новог Израиља, новог Народа Божијег, који је шири не само од националног и историјског Израиља, већ је шири од небеса, зато што је то дом Свете Тројице, то је Црква, тело живога Христа! Људи, о којима је реч, имали су, како говори апостол Павле, ревност, али не по разуму.

Искушење јудеохришћанства понавља се у садашње дане у неком ирационалном страху пред иноверујућима, и не само пред њима, већ и пред непријатељима православне вере. У данашњем свету, који себе назива хришћанским, има наравно и оних који су испуњени носталгијом за Православљем (понекад можда подсвесно и надсвесно), али има и таквих који покушавају да подрију јединство православне Цркве. Али и унутар Православне Цркве постоје кругови, који доживљавају постојање инославних као претњу свом сопственом постојању. А баш из ових кругова, могу да предпоставим да је отац Андреј Курајев и добио информације и сасвим некритично их пренео овде у Русију.

Наш Архијерејски Сабор не једном је имао живе дискусије на тему екуменизма, зато што је један од наше сабраће – архијереја, на сав глас изјављивао, да је екуменизам – негативна појава, да је у њему немогуће наћи ништа светло, што оправдава наше учешће, и он је тражио да се ово питање размотри саборно. Један архијереј не може појединачно доносити одлуку о тако важном питању, исто као што и једна Помесна Црква не сме да на свом Сабору доноси сличне одлуке без сагласја с другим Помесним Црквама. Ми смо увек били и остајемо живи органски део васељенске Православне Цркве, која није конфедерација некаквих самозатворених Помесних Цркава, које међу собом имају дипломатске односе, већ је једно Тело, једна Црква. Будући да смо чланови једне Цркве, ми не можемо да постојимо једни без других. Зато смо ми на Сабору одлучили да бојазни и недоумице дела наших верника, свештенства, монаштва, чак и јерархије морају бити размотрени на свеправославном нивоу и да ми морамо заједно с осталом браћом по вери заједнички доћи до свеправославне саборне одлуке, заузети општу позицију. Наша Помесна Црква је на Архијерејском Сабору одлучила, да ми нећемо доносити једнострану одлуку о изласку из састава ССЦ, већ ћемо се сложити са свеправославном одлуком. Ми ћемо поразговарати братски са свима, свако ће изразити своје тешкоће, али изнеће и своје позитивно искуство, а потом ћемо да видимо шта нам је чинити.

Чини се да је исти процес текао у окриљу Руске Православне Цркве, јер су мало раније од стране Руске Цркве и мало касније од стране Српске Цркве била послата писма Васељенском Патријарху као јерарху који има првенство међу главама Православних Цркава, да сазове свеправославни конгрес на тему односа према екуменизму. И ево ми смо се окупили сви заједно у Солуну крајем априла – почетком маја ове године: тамо смо поразговарали братски, по душама, и заузели јединствену свеправославну позицију.

Код нас, наравно, има много бојазни не толико поводом екуменског покрета, колико због тежње к обједињењу хришћанских конфесија. Јединство Цркве није изгубљено ни догматски, ни историјски, зато стоји наша Православна Црква као Црква Христова. Али јединство хришћанског света у ширем смислу, то јест јединство свих оних који верују у Христа као Господа и Спаситеља, оно је заиста изгубљено. Тежња к јединству међу Хришћанима различитих конфесија наилази на одзив и разумевање у нашој души, и ми сматрамо својим дугом, сведочећи свим Хришћанима о православној вери, да им покажемо да ми њих волимо без обзира на то што су они неправославни.

Што се тиче Светског Савеза Цркава, овде треба рећи да су у Савезу почели да се баве политичком и националном проблематиком, а најосновније питање – о јединству хришћанске васељене – остало је у сенци. Православни су самом чињеницом свога присуства у савезу увек подсећели на духовну суштину овог сусрета, овог дијалога. Осим овога, сматрам погрешним беспоговорно прихватање од стране православних, услова чланства у ССЦ, које су они прихватили почетком 60-их година. Структура ове организације, по мени, копира западне демократске структуре, где се све одлучује путем гласања и побеђује већина. Шта значе ови количински критеријуми, када је реч о најсуштинскијим питањима истине, живота, спасења? И сам сам присуствовао на оваквим гласањима, и признајем, тешко ми је било на души, када се гласало о таквим питањима, о којима је немогуће гласати. Мученички истрајавати за своју веру се може, а гласати о догматским питањима – не сме се. Када је реч о Богу, о Христу, овде не може бити гласања, а ако се гласа о питањима морала, ако покушавају да разводне хришћанске моралне норме, тада ми немамо зашто да учествујемо у оваквом гласању.

И тако, ми сматрамо – и у Солуну је то отворено речено од стране свих православних "јединеми усти и јединем сердцем", - да данашњи модел присуства православне Цркве у екуменском покрету и нарочито у Светском Савезу Цркава нас не задовољава, напротив, он изазива веома велике бојазни, тако да ми повремено постављамо себи питање, не служимо ли ми, сами то не желећи, као својеврсни инструмент за ону тенденцију, која понекад уништава саме основе хришћанске вере и морала. Зато смо одлучили, да по савести својој морамо тражити нове путеве, стремити к стварању новог модела, новог обрасца тога, како ћемо једни с другима разговарати и сарађивати. Ми сматрамо да је ово могуће учинити као резултат преговора. Зато смо у Солуну на свеправославном нивоу истакли неопходност стварања мешовите Богословске комисије, у којој ће бити како представници ССЦ, тако и свих Помесних Православних Цркава. Баш тамо је могуће и треба разрађивати нови модел, који ће нам дати могућност да равноправно, без угрожавања своје савести разговарамо, сведочимо, изражавамо љубав и наше стремљење к успостављању јединства хришћанског света, онолико колико ово од нас зависи, јер у крајњем исходу све зависи од дара Светога Духа. Ако пак, не буде добре воље, отворености и искрености са стране наших неправославних партнера у дијалогу, ми ћемо тада размислити и саборно одлучити, шта ћемо даље. И ако буде било потребно да се саборно иступи, учинићемо то сви заједно.

Такав је био дух наше свеправославне богословске позиције, такво је било слово свих званичних представника Помесних Православних Цркава у Солуну. Ово је такође и позиција Српске, а и Руске Цркве. Могу рећи да се позиција Српске Цркве по овом питњау практичо подудара са позицијом Руске Цркве, а њихова заједничка позиција изражава данас свеправославни консензус. С овом позицијом сложиле су се – у лицу својих претставника на конгресу у Солуну – и Васељенска Патријаршија, и Грчка Црква, и све остале без изузетка: сви су били сагласни с овом позицијом.

Наравно, ми смо тамо сведочили свако своје, полазећи од сопственог искуства. Руска браћа говорила су о свом искуству: овде присутни владика митрополит говорио је по срцу и по савести, сви смо били дирнути његовим речима[1]. А ми смо – владика Атанасије[2] и моја маленкост – сведочили о положају у нашој Помесној Цркви. Али ми нисмо говорили унапред шта треба чинити, зато што сами нећемо ништа чинити без наше православне браће. Код нас је много бојазни, много критике – објективне, праведне, добронамерне критике разних појава у екуменском покрету. Ја сам и сам члан ЦК КЕЦ, али ово не значи да ја не иступам критички о многим моментима, исто као и други православци у ССЦ и КЕЦ, нипошто не пасивни. Ми нисмо експоненти некаквог протестантског либерализма: ми смо сведоци, мада и скромни, и недостојни, али никада издајући своју веру, своју душу, своју савест пред лицем неправославне наше сабраће. Инославни – нису наши непријатељи, они су наша браћа, исто као и сви људи, према Јеванђељу, они представљају нашу браћу.

На тај начин, ми смо критично расположени, али у исто то време ми смо отворени за дијалог – отворени као Хришћани, чланови Православне Цркве. Ми не прихватамо ништа двосмислено и нејасно. Мој сабрат Владика Атанасије, веома често говори, -дозволите да га цитирам, - "ако постоји римоцентрични и женевоцентрични екуменизам, мора постојати и наш православни, христоцентрични екуменизам". Такав екуменизам – а боље рећи "икуменизам"[3]– сведочио би о саборној и сотериолошкој одговорности Цркве за спасење целог света, целе Божије творевине, и ми би хтели да будемо заступници и сведоци таквог "икуменизма". Ми нисмо против дијалога, нисмо против сведочења, нисмо против сарадње, али смо против свих фалсификата и грешака, које су понекад све већма и већма видније. Зато ми нисмо изашли из екуменског покрета, као што је то учинила Грузинска Православна Црква, већ смо остали на истим позицијама, на којима стоји Руска Православна Црква, и пратимо свеправославни глас.

Сада су се окупиле разне расколничке, чак и секташке групе, које су раније стављале акценат на календарском проблему, а данас говоре: "ми штитимо Цркву од јереси екуменизма". Као да међу нама постоје такви екуменисти који не верују у своју сопствену Цркву, већ верују у неку иноверну и маргиналну цркву, састављену од парчића хришћанских деноминација и секти. Ја мислим да међу православним јерарсима таквих људи нема. Сматрам богохулним изјаве, да су људи попут оца Георгија Флоренског и неки други православни свештенослужитељи и јерарси, у прошлости и садашњости били или јесу издајници православне вере. Наравно, неопходно је бити опрезан. "Пазтите како опасно ходате", - говори апостол Павле. Треба "разликовати духове", па тако и у екуменском покрету.

-Владико, људи који оштро критикују руководства наших Цркава за учешће у екуменском покрету, често се позивају на мишљење о екуменизму познатог српског богослова, архимандрита Јустина Поповића. Пошто сте и Ви, и Владика Атанасије били ученици архимандрита Јустина, хтели би да чујемо Ваше мишљење поводом његовог изјашњавања о екуменизму.

-Да, ми смо обојица, и Владика Атанасије и ја, духовни синови оца Јустина. Поводом његовог изјашњавања о екуменизму рећи ћу следеће. Отац Јустин писао је у време Патријарха Атинагоре. Блажене успомене Васељенски Патријарх Атинагора давао је неке веома смеле изјаве, говорио је, да никаквих реалних препрека за успостављање јединства Цркве нема, да тешкоће потичу од стране богослова и богословља. Он је давао некакве емотивне, веома смеле изјаве. Био је утисак да се ствара тип идејних екумениста у православном свету. На срећу, будући развитак и у православном свету у целини и у појединим Помесним Православнним Црквама као делу, оповргао је ове бојазни. Али ја сматрам, да су гласови таквих људи као што је отац Јустин, понекад веома оштри и критични, помогли да се развитак догађаја одврати од другачијег правца.

Отац Јустин, колико ја разумем, - ја сам и сам често разговарао с њим на ове теме, - није критиковао идеју дијалога, сведочења, љубави. Он сам је био веома отворен човек. Идеологију екуменизма као неку варијанту "новог хришћанстав", којим су се бавили неки екуменски кругови, он је критиковао као еклисиолошку јерес: он је њу сматрао толико опасном јересју, да је чак формулисао нови термин, којим се данас сви широко користе -"свејерес". Мени се чини, да ти људи, који се позивају на оца Јустина да би потврдили своју расколничку идеологију, нешто мешају – понекад несвесно, а понекад и свесно. Да би оправдали своју позицију позивају се на његово име, на његова дела, они људи и они кругови, чија је позиција и богословски и духовно много испод његове позиције. Чини ми се, да позивати се на њега, покушавајући да се оправда нагли раскид са свим неправославним Хришћанима, одричући сваки дијалог, сваки додир, - представља дубоку неправду према његовој личности, према његовој богословској позицији. С друге стране, ако је неко приврженик наивног, сентименталног екуменизма без услова и граница како су говорили у време Патријарха Атинагоре, наћи ће свог веома оштрог и дубоког критичара у лицу таквог богослова, какав је био отац јустин Поповић.

Када у неким самозатвореним круговима, који нису у јединству с Православном Црквом, стално употребљавају име оца Јустина, ја то не сматрам ни истином ни лажју, већ неком полуистином, полуправдом, која је веома опасна. Ови људи називају себе православним, али су у расколу с православном црквом – или због календара, или због неких других идеја. Не сме се оправдавати раскол именом оца Јустина. Он је могао да пише и да се изрази критички и на адресу свог првојерарха или неког другог од јерарха, али он никада није помислио на то, да прекине с њима молитвено општење. Ово би једноставно била хула на његову личност, његов богословски ум.

[Дејан]

1) pitanje:insistiranje na povratak u službama na drevnu crkvu,kako se ponašati sa tim ?

Tokom istorijskog razvitka imamo obe dimenzije prisutne - zdrava duhovna evolucija.Liturgija u crkvi se vekovima razvijala,i tu ima mnogo elemenata koji su naknadni,i predstavljaju njeno obogaćenje.Znamo kako je izgledala liturgija prvih hrišćana,u najstarijim tekstovima iz 2 veka.

Danas imamo i mnogo novih elemenata,recimo jedinorodni sine pesma,koja je deo jednog vremena.Prvobitno je nema u liturgiji,kao i simvol vere koji se izgovara od 6 veka.

Slično je i sa umetnošću.Postoji vizantijska umetnost,ali generalno umetnost crkve je veća nego vizantijska umetnost.Treba raditi sa blagoslovom crkve.

Postoje pojave koje su strane samoj prirodi liturgije.Liturgija je centar svega a ne nešto odvojeno,neki deo.

Kao u samoj umetnosti,nije dobro ni kopirati samo ikonopis koji je bio,ali nije ni dobro da se u ime sopstvene originalnosti,pojedinci koji nemaju iskustva unose nešto novo.Crkva nema za cilj da stvara neku geto-kulturu,već oplođava samu kulturu koja je u narodu.

Dve krajnosti su loše - arheologizacija - ići u potpuno ogoljavanje liturgije,kao što su protestanti govorili da Duh Sveti ne deluje u celoj crkvi,niti da se nešto dobro i plodno odbaci.

Činjenica je postoje elementi dvorskog ceremonijala (mitra na glavi episkopa),koji nisu bitni.

Nije neophodno da baš svake nedelje se služi u najlepšoj i najsvečanijoj odeždi.

Nije ni neophodno da mitre na glavi episkopa budu toliko ukrašeni,niti da budu previše kičasti,niti previše rasipnički.

Tako da se neke stvari mogu zadržati i sačuvati ali da im se ne daje preterana važnost koju po sebi nemaju.

2)pitanje :sticanje autoriteta sv otaca

Najčešće spontano,ne uz pomoć sabora.Puno sv otaca je učestvovano na saborima.

Sabori su u punoj meri doprineli autoritetu sv otaca,mada to nije neophodno.Jednostavno postoji osećanje svetosti nekog čoveka,hrišćanina,koje nalazi na saborskom nivou potvrdu.

Bilo je slučajeva da neki detalji kod sv otaca neki delovi nisu bili istiniti,što nije ništa čudno.

Kad god ima različitih mišljenja sv otaca,kod recimo tumačenja sv pisma,traži se nešto zajedničko,tj osnovni duh sv otaca.

Ne daju sabori sabornost crkvi,već iz sabornosti crkve se rađa praksa sabora,jer je crkva sama po sebi saborna (svaka liturgija je sabor)

(Preuzeto iz tribine pod nazivom "Sveti Oci",održane u organizaciji Dveri srpskih)

[Дејан]

                                            Смисао Светосавља 

Сабрали смо се данас овде, на истоме месту не само топографски него и благодатно–евхаристијски, έ π ί  τ ό  α ύ τ ό у заједници Једнога Духа, најпре се сјединивши једни са другима и са свима кроз заједничарење у једноме Хлебу живота и у једној Чаши благослова, а сад, ево, и у свечарској радости, у заједничком молитвеном размишљању о порукама Светитеља Саве свима нама, овде и сада.

О првом аутокефалном архиепископу „све српске и поморске земље” с правом се говори као о јединственој личности српске историје, свестрано заслужној. Зато његов живот и делатност изучавају научници разних струка, а њ име се надах њ ују уметници и ствараоци свих профила. Али притом се, рекао бих, недово љ но запажа и истиче значај Светога Саве као теолога и духовника, као што се и недово љ но покла њ а паж њ а оном усмере њ у у српској богословској мисли и духовности уопште које се развило под великим утицајем Светога Саве, његовог светитељског лика и богословског доприноса. То усмерење се скраћено назива помало необичним, за понеког и збуњујућим називом – Светосавље. Историјском изучавању живота и делатности Светога Саве, као и књижевној анализи и интерпретацији његових списа, придружила се, дакле, у новије време и њихова богословска анализа, као и читав низ „Светосављем” надахнутих богословских текстова. На пољу светосавске књижевности у оба наведена смисла огледали су се и великани наше богословске мисли, свети Владика Николај Велимировић и отац Јустин Поповић, а у новије време и врсни теолози Димитрије Богдановић, Атанасије Јевтић и други. У средишту изучавања богословља Светога Саве и светосавског богословља налази се, натура ет поситионе, управо наш Факултет. Узгред буди речено, и сâм термин Светосавље поникао је на њему и око њега, а тако се звао и часопис наших студентата између два светска рата.

Обично – и с правом, рекао бих – кажемо да је Светосавље квинтесенција духовног бића нашег народа и његова историјска идеја водиља. Тврдимо, такође, да Светосавље представља примарну духовну категорију у нашем укупном живљењу и делању, јуче и данас, његову константу и конституанту. Али, с обзиром на уопштеност и, са одређеног аспекта, неодређеност те категорије, треба је колико–толико објаснити, како би се знало шта Светосавље јесте, а шта није.

Лаконску, па ипак успешну условну дефиницију Светосавља дао је блажене успомене отац Јустин Поповић, у своје време професор догматике на нашем Факултету. Светосавље, вели он, није друго до „Православље српског стила и искуства”. Следствено, Светосавље као философија живота означава што доследнију примену православних хришћанских догмата вере и православног етоса како на личном плану тако и у историјској животној стварности српског народа. Ако прихватимо Јустинову интерпретацију, следи, даље, да постоји суштинска истоветност између Светосавља и Православља, под којим, опет, подразумевамо истинску и истиниту веру Цркве, „једампут предату светима” (Јуд. 3).

Отац Јустин се и у овом случају изразио на еклисиолошки прецизан начин, пошавши од основнога, христолошкога догмата наше хришћанске вере. Сагласно њему, Оваплоћени Бог Логос се у историји није јавио као некакав „човек уопште”, као апстрактна индивидуа, него као „човек од крви и меса”, као сасвим конкретна, жива историјска личност. Као што је у Христу Бог постао „тело”, човек, тако је, благодарећи Њему, и историјско време тајанствено сместило у себе надвремену и надисторијску вечност. Богочовек је, дакле, живео и делао унутар стварних и познатих историјских координата, што ће рећи – у амбијенту конкретне културе и цивилизације.

Што важи за Сина Божјега Који је постао Син Човечји, то важи и за богочовечанско Тело Његово, Цркву. И она се непрестано „оваплоћује” у конкретан живи организам: историјски, постаје опипљиво и распознативо „тело” свакога народа и сваке културе, а притом, онтолошки и есхатолошки, остаје оно што јесте – Пуноћа Онога Који Собом испуњава све и сва. У овоме светлу можемо да појмимо зашто се Православна Црква Христова ни у једном народу и ни у једној култури не јавља као страно тело него се истински поистовећује са њима, трудећи се уједно да их уздигне до црквеног начина постојања, до „нове твари у Христу”.

У нашем случају, хришћанство, и то источно Православље, није међу Србима било непознато ни пре Светога Саве, а још мање је било силом наметнути страни елеменат у души народа. Али захваљујући његовој пастирској ревности у просвећивању народа Јеванђељем Христовим, Православље је у његове дане прожело и духовно препородило народно биће, а тиме га и оспособило за стварање и неговање аутентичне хришћанске културе. Појам Светосавља упућује нас, дакле, на духовну зрелост нашег народа и на његову Православљем надахнуту просвету и културу, нераскидиво везану за изузетну личност и просве-титељску делатност светитеља Саве. Он је – као веран ученик древних Учитеља Цркве, богослов израстао из Светога Предања и аскет прожет духовним искуством подвижникâ претходних векова – говорио и творио на нов начин, але не и нове ствари ( nove, sed non nova, по мудрој речи једног од светих Отаца). Његови списи сведоче, уосталом, у којој мери су просто натопљени библијском речју и наводима из светоотачке књижевности, а његов подвижнички живот и свецело предани архипастирски рад показују га и као правог пастира и духовника, следбеника и настављача тешко избројиве плејаде његових светих претходника из ранијих векова. Кад га црквени песник назива „равноапостолним” просветитељем и учитељем, да ли је то тек лицентиа поетица или, штавише, песничка хипербола? Не бих рекао.

*

Назначивши, у кратким цртама, шта отприлике можемо – или можда морамо? – да подразумевамо под појмом Светосавља, осврнућу се још и на понешто што под тим појмом не можемо, па и не смемо да подразумевамо, посебно у наше време, време небивалог ширења најразличитијих идеја и информација, често стављених у службу лажи, а не истине која једина ослобађа. У савременој нам атмосфери атрофираног осећања за одговорност јавне речи и за светињу људске речи као такве, јављају се, нажалост, и разне редукције Светосавља, па и његове потпуно промашене интерпретације. Оне настају тако што га појединци своде на само неку од његових компоненти или у њему откривају садржаје и поруке које су му туђе, а гдекад и опречне. Свака редукција Светосавља своди се, у крајњој линији, на духовни фалсификат или чак негацију. Навешћу најзаступљеније примере.

1. Многи наши интелектуалци, а особито полуинтелектуалци, просто са насладом користе синтагму светосавски мит . Њоме понајчешће хоће да поруче својим слушаоцима или читаоцима како, ето, историјски Сава Немањић јесте једно, а хагиографски, житијни Свети Сава сасвим друго. (Не звучи ли нама теолозима ово као исувише познато? Није ли такозвана либерална теологија и Живога Господа нашега на хипернесторијански начин „расекла” на „историјског Исуса” и „Христа вере”?)

У самој ствари, они и не слуте да синтагма светосавски мит није погрешна него богословски и философски легитимна уколико је схватимо на прави начин, односно уколико мит схватимо као реч живота , као интуитивни израз животне истине који претходи рационалном или логичком размишљању и уједно га надилази. У том смислу, мит можемо да изједначимо са символичким, иконичним, апофатичким, мистичним говором православне теологије. У овој перспективи мит није антипод историјске истине. Напротив, он на специфичан начин изражава управо суштински смисао историје. За нас, крштене људе, историја уствари и нема смисла уколико није историја спасења . За нас, православне Србе, Свети Сава није значајан уколико нам није у наслеђе оставио духовне плодове свога служења Јеванђељу спасења, уколико нам није предао Светосавље као „пут који води у живот”.

Мит, дакле, као супротност фрагментарној „здраворазумској истини”, саопштава истину само човеку вере , ономе ко хоће и може да посматра оно што је невидљиво и да слуша речити говор молитвеног ћутања пред троједином Тајном Бога, света и човека. За то виђење и за тај говор неизлечиво слепи и глуви остају поклоници реализма и прагматизма. Њихов прокрустовски ерминевтички метод води их само у једном правцу – да мит замене митологијом, истину логиком, живот трајањем у времену, а историју идеологијом.

2. Помињући идеологију, долазим до још једне злоупотребе Светосавља: то је његово свођење на националну или национално–политичку идеологију, лишену било каквог духовног садржаја и дубине. Уствари, идеологизација Светосавља и јесте најчешћи облик његове деструктивне митологи-зације. Њени заговорници обично верују да је Свети Сава превасходно био српски националиста или, боље речено, родољуб. По њима, циљ Светога Саве био је да национално освести и политички осамостали српски народ. Његово богословље и његове духовне поруке они тумаче као данак његовом времену, тојест као средњевековни обичај да се овоземаљски, па и чисто приземни планови и циљеви камуфлирају или сублимирају уз помоћ високопарне црквене реторике, као устаљену праксу прикривања реалног иманентног значења конкретних поступака помоћу њихове „спиритуали-зације”. Њихов закључак гласи: Светосавље је форма, а Српство суштина.

Није ни место ни време за подробно оповргавање оваквог тумачења Светосавља: изнећу укратко своје гледиште, без посебне аргументације. Свети Сава је био целовита, зрела и јака личност, о чему недвосмислено сведоче извори. Он је, не мање, посведочен као доследан хришћанин и монах. Зато га ваља тумачити искључиво њим самим, као и духом његовог времена, а не накнадном произвољном пројекцијом која полази од могућег начина размишљања и делања данашњег, секуларизованог, изнутра разбијеног и подељеног човека. Апостолском и светоотачком ревношћу за Христа задојени монах из тринаестог века свакако није био човек ниских компромиса и етичког релативизма: није био спреман да водом политичког интереса и рачунице разблажава чисто вино своје верности Православљу.

Немогуће је расцепити личност Светога Саве на „политичког” или „националног” Саву Немањића и на „црквеног” Светог Саву. Јер, разбијање било које личности, а поготову једне целовите, кохерентне, духовно зреле личности, у духовне разломке представља, уверен сам, Сизифов посао. Сагледавајући управо духовни лик светога Саве у његовој слојевитости, - светогорски подвижник и пустињак, делатник молитве и богослов, само-пожртвовани пастир и архипастир…, - откривамо у њему најдубље слојеве, оне који осмишљавају и објашњавају и његове наизглед световне димензије, пре свега његов допринос националном опстанку и култури. Можда ће вам зазвучати необично, али мислим да је истинито следеће гледиште: уколико изостане дубинска духовна потка и основа човекове личности, онда је сваки спољашњи активизам унапред осуђен на неуспех. То важи за обичног човека, за такозваног интелектуалца, за човека Цркве, коначно – за Светога Саву. Јер, у том случају не би било оних жила у дубини помоћу којих се морају црпети животни сокови. Са друге стране, уколико су оне заступљене, историјска и духовна подлога може бити и крајње неповољна, али животодавни извори неће пресахнути, те ће оно што расте васкрснути и поново бујати.

Овде, међутим, ради целовитог, а тиме и истинитог сагледавања, желим да о нашем Просветитељу и духовном Родитељу нагласим и следеће: маколико догматски и суштински одан Православљу, и маколико заслужан за то да оно занавек буде духовна одредница наше помесне Цркве и нашег народа, он је истовремено, бесумње, био човек ширине и добре воље, човек љубави и дијалога . Из његових житија знамо да није водио дијалог само са владарима и црквеним великодостојницима хришћанскога Запада: иако је био свестан духовног јаза који дели ислам од хришћанства, он је за време својих поклоничких путовања на Исток посећивао и муслиманске духовне и световне вође, увек у мисији добре воље. На двору египатског султана остало је о њему забележено да је пленио добротом и духовном лепотом свога лика мимо све претходне хришћанске посетиоце…

Као што видимо, Свети Сава и Светосавље никада не могу да послуже као оправдање за било чију искључивост, а поготову не могу да послуже као оправдање за нечије одбојно и нетрпељиво или, што је кудикамо горе, агресивно и експанзионистичко држање према онима који су другачији од нас. Личност и мисао Светога Саве зраче богочовечанском ширином великих Отаца и Учитеља Цркве ранијих векова.

3. Најнеприхватљивија (бар за мој скромни укус) редукција Светосаља јесте она чији се обриси запажају тек однедавно, а састоји се у покушају спајања аутентичних светосавских вредности са старосрпским и старословенским паганским наслеђем , односно са претхришћанском религијом и митологијом наших предака. У уметничким делима, ликовним и књижевним, такав покушај делује

мање-више безазлено и може да буде схваћен као покушај да се сагледа целина народног бића и живота. Али када се он пренесе на теоријску, тачније на квазитеоријску раван, онда се ту више не ради о редукцији него о директном фалсификату Светосавља.

*

Нас, данашње православне Србе, конкретно, обавезује светосавско наслеђе. Оно нас, између осталог, обавезује да нађемо одговор на питање: шта нам је чинити у нашем времену? Јер, очигледно је, оно живо потсећа на време светога Саве, ако није и трагичније од њега. А то даље значи да се налазимо пред истим изазовима и искушењима пред којима се и он налазио, тако да не можемо избећи потребу и обавезу да, попут њега, вршимо судбоносни избор. Избор који извршимо може нам бити или користан или штетан, или благотворан или пагубан, али у сваком случају јесте пресудан јер се не тиче једино нас него и оних што ће доћи после нас и не односи се само на будућност у границама историје него и на метаисторијску, есхатолошку будућност, на квалитет вечности која и нас очекује, као и све друге, било као рајска било као адска. По дивном виђењу из Књиге Откривења , народи који су остварили своје призвање и послање на земљи унеће у небески Јерусалим, односно Царство Божје, „славу народа”; постојање оних који неће имати шта да унесу онамо, у онај дан, има само релативно историјско значење, а не и есхатолошки сотириолошки значај.

У перспективи дужни смо, као помесна Православна Црква и као православни народ, да на нов, одговоран, динамичан и стваралачки начин покушамо да поновимо оно што је већ учинио свети Сава – другим речима, да останемо верни његовом избору и завештању. То можемо само ако се потрудимо да припадамо његовом свету светлости, истине и љубави, свету вечних духовних вредности које надахњују и етос достојан човека као боголиког бића и културу са уметношћу чија лепота не пролази.

Ако останемо верни Светоме Сави као „наставнику и учитељу пута који уводи у живот” и Светосављу као „Православљу српског стила и искуства”, органски присутном у заједничкој православној и хришћанској васељени, онда, упркос свему, можемо имати и наду и благослов светитеља Саве, живог и прослављеног у вечној заједници љубави са Господом и са свима светима.

Епископ бачки др Иринеј,

декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду

[Дејан]

http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/457481/%D0%A3%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA.html

[ивањушка]

Владика Иринеј је заиста изузетан у интервјуима.Мислим да нико боље од њега не може да одговори на провокативна питања новинара.Са једне стране се види извесна строгост у приступу новинарима а са друге спремност да у духу смирења и љубави објасни одређену проблематику. И не можеш га избацити из мира без обзира на провокативност питања,него обрнуто новинари се смире. Мени је то фасцинантно.

Него, има један део у последњем интервјуу који је,бар,мени посебно био занимљив.То је место када Владика каже данема суштинске разлике у служењу Литургије данашњих "старих и нових" служитеља.Да нема суштинске разлике у томе да ли се навлачи завеса или не,или се молитве читају наглас или тихо итд,итд...Некако ме је ово посебно обрадовало,јер сада  није важно ко је више у праву него да већ једном престанемо више са поделама и доказивањима,мржњом и ко зна чим већ што може да се изроди из наше неслоге!

[Guest ага пије млеко]

одличан и реалан интервју

[Nebojsa]

Vladika Irinej Bulović je jedan od onih koji je do danas primio najviše kritika u SPC .Uglavnom od besnog sveštenstva koji nisu mogli da deo vlasti preuzmu sebi ,nekih pseudo pravoslavaca koji misli da je trogodišnja karate škola sasvim dovoljna za kritiku jednog doktora nauka.

Sa druge strane vladika je jako zauzet što prilično smeta životu u eparhiji Bačkoj ,recimo do episkopa je nemoguće doći sem na ulici ,ato nije mesto za razgovor .

Mislim da bi bilo dobro da je dostupniji mirjanima

Uglavnom izuzetan naučnik