Njegovo Preosveštenstvo Episkop Bački dr Irinej (Bulović)

Дејан · Јун 8, 2009

Episkop bački IRINEJ (Bulović)

NJEGOVO PREOSVEŠTENSTVO

EPISKOP BAČKI

DR. IRINEJ (BULOVIĆ)

Njegovo Preosveštenstvo Episkop novosadski i bački, somborski i segedinski gospodin dr Irinej rođen je 11. februara 1947. godine od oca Mihaila Bulovića i majke Zorke, rođene Bulović, u Stanišiću, u Bačkoj, dobivši na krštenju ime Mirko. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju u Somboru 1965. godine. Diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu 1969. godine. Za vreme studija primio je monaški postrig od svog duhovnog oca, blaženopočivšeg arhimandrita Justina Popovića, dobivši monaško ime Irinej. Iste godine ga Episkop raško-prizrenski Pavle (danas Patrijarh srpski) rukopolaže za jerođakona, a potom za jeromonaha. Nepune dve godine boravi u manastiru Ostrogu (1969 – 1970) i predaje u Monaškoj školi pri manastiru. Deceniju 1970. – 1980. provodi u Atini na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu atinskog Univerziteta, gde je, juna 1980. godine, odbranio doktorsku disertaciju. Posle kraćeg studijskog boravka u Parizu, na ruskom Bogoslovskom institutu Svetog Sergija (1980 – 1981), izabran je za docenta na katedri Svetog Pisma Novog Zaveta na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, gde i danas drži istu katedru u zvanju redovnog profesora. Na redovnom zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve 1989. godine izabran je za Episkopa moravičkog, vikara Patrijarhu srpskom, a potom je posle hirotonije u Pećkoj Patrijaršiji 20. maja 1990. godine, izabran za Episkopa bačkog i ustoličen u Novom Sadu, 24. decembra iste godine.

Objavio je mnoge bogoslovske tekstove, naučne i popularne, kao i dosta prevoda. Desetak godina uređivao je Pravoslavni misionar , popularni časopis u izdanju Svetog Arhijerejskog Sinoda. Sada uređuje i izdaje Besedu, teološki časopis Eparhije bačke. Član je prevodilačke Komisije Svetog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve, Svepravoslavne komisije za dijalog sa Rimokatoličkom crkvom, Svepravoslavne komisije za dijalog sa luteranima, Komisije Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve za dijalog sa analognom Komisijom Biskupskih Konferencija Hrvatske i Srbije i Crne Gore; zatim član Komisije za organizovanje i praćenje verske nastave pri Vladi Republike Srbije, Udruženja biblijskih teologa Grčke, Udruženja književnika Srbije, Komiteta pokreta za jedinstvo i saradnju duhovno srodnih istočnohrišćanskih naroda i Saveta verskih lidera Evrope „Religija za mir”.

Učestvovao je na mnogim domaćim i međunarodnim bogoslovskim i naučnim skupovima i konferencijama, na duhovnim tribinama i u međuhrišćanskim susretima i dijalozima, kao i u domaćim i međunarodnim susretima i dijalozima sa jevrejskim i islamskim zajednicama, ustanovama i organizacijama.

Дејан · Јун 8, 2009

Дејан · Јун 9, 2009

Episkop Irinej o starcu Porfiriju : "U ovoj kratkoj Reči nećemo, razume se, ulaziti u pojedinosti Starčeva života, podviga i svedočenja životnosti i delotvornosti Jevanđelja Hristova. Ipak, ne možemo, a da ne istaknemo - ovde i sada ukratko, a u dogledno vreme, ako Bog da, opširnije i ozbiljnije - njegovu ljubav prema našoj pomesnoj Crkvi, Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, i njegovu brigu za nju, odnosno njegovu ljubav prema našem, srpskom narodu i brigu za njegovo dobro. Ovo naše svedočenje jeste lično svedočenje, svedočenje iz prve ruke, i za njegovu autentičnost potpisnik ovih skromnih redaka rado snosi punu odgovornost pred Bogom i pred ljudima, budući da je on sticajem okolnosti - bolje reći po nedokučivom Promislu Božjem - bio u neposrednom duhovnom kontaktu sa Starcem pune dve decenije. Starac je uvek, u razgovoru sa potpisnikom ove Reči, insistirao na potrebi pastirske odgovornosti, budnosti i revnosti za duhovni preporod srpskog naroda. Ne smemo prećutati zadivljujuću i zapanjujuću činjenicu da je tada, sredinom sedamdesetih godina prošloga, 20. veka, iako fizički nikada nije posetio Srbiju niti je imao prilike da izučava srpske prilike i neprilike, savršeno precizno poznavao, razumevao i opisivao duhovno stanje našeg naroda. Što je još važnije i upečatljivije, sa jednakom jednostavnom izvesnošću govorio je i o budućim događajima u životu Srpske Crkve i o budućem duhovnom razvoju i traganju srpskog naroda.

Izdaleka je, blagodaću Božjom, video da srpski narod, podsvesno, gaji samo još jednu nadu, nadu u svoju Crkvu, i da će jednoga dana, i to uskoro ( a sve je ovo govoreno još u vreme dok je "pleme naše" duhovno spavalo "snom mrtvijem"!), "iznenada nagrnuti" u Crkvu. Pri tom je izražavao bojazan da Crkva - zbog nedostatka pastira uopšte, a zbog nedostatka duhovno zrelih i sposobnih pastira posebno - neće biti u stanju da se u punoj i pravoj meri odazove toj ogromnoj duhovnoj potrebi istinske pastirsko-misionarske delatnosti i preporoda pravoslavne vere i tradicije. "Vaš narod je na sve načine, a posebno u duhovnom pogledu, izmučen, ojađen, izranavljen, jer je dugo bio lišavan Hrista; jednom rečju, pod bezbožnom i čak protivbožnom vlašću, narod vam je bio kao ovce bez pastira..." - "U takvim okolnostima - nastavljao je - lako vam mogu doći razne jeresi i sekte, pa i razni gurui, i duhovno zavoditi narod Božji, a mnoge i prigrabiti." Videći sve to - verovatno vidovitije od većine nas, poniklih i odraslih ovde - naglašavao je, veoma često i izričito, nasušnu potrebu za duhovno zrelim, prosvećenim, obrazovanim i požrtvovanim sveštenicima.

Mladim sveštenicima, monasima, monahinjama, teolozima, revnosnim u veri hrišćanima - svima je savetovao: "Radite neprestano i neumorno, jurite i stižite svuda, svima propovedajte Hrista, padajte s nogu od umora trudeći se za Hrista i za Crkvu Njegovu, ne žalite svoju mladost... Sve dajte za Hrista i za Crkvu Njegovu! Ona treba da raste, a mi da se smanjujemo smirenošću... " Ove potresne reči ljubavi i pouke, upućivao je svima, a posebno nama, pripadnicima srpskog naroda koji smo imali blagoslov i sreću da ga na svom životnom putu sretnemo i upoznamo i da sa njime s vremena na vreme razgovaramo. Svetog i dobrog Starca zaista je, uz sve ostalo, krasio duh nepatvorene sabornosti, krasilo ga je osećanje svepravoslavnog jedinstva i prožimanja kao što mu je i srce bilo ispunjeno svečovečanskom ljubavlju.

On ni po kom osnovu nije pravio razlike među narodima. Sve je voleo jednako: sa istom ljubavlju, predanošću i žarom molio se za naš, srpski narod i za ostale pravoslavne narode kao što se molio i za sopstveni, grčki narod. Čini mi se, ipak, da je srpskom narodu poklanjao naročitu molitvenu pažnju, svakako i zato što je najpre predosećeo, a zatim i osećao, po daru Duha Svetog, sve njegove patnje i nevolje. Često je, naime, i noću budio svoju duhovnu decu i hrišćane koje je poznavao i pozivao ih da se mole za svoju braću Srbe. Predvideo je izbijanje ratnog sukoba na prostoru naše otadžbine. Na tri meseca pre početka ratnih dejstava i stradanja telefonirao je piscu ovih redaka i poručio mu da padne na kolena i da se moli Gospodu; jer, rekao je, "sve mi kod vas izgleda crno i bojim se da će brzo doći do rata..."

Ali ovo svoje prvo javno svedočenje o velikom podvižniku ljubavi i prozorljivom iscelitelju završićemo, u okviru ove skromne uvodne Reči, njegovim predskazanjem da će se život Crkve u srpskim zemljama obnoviti i da će pravoslavna pobožnost u srpskom narodu ponovo procvetati, uprkos dugotrajnom duhovnom pustošenju tokom 20. veka. Navodimo njegove karakteristične reči: "Vidim Hrista kako hodi srpskom zemljom i odabira one koji su Njegovi". Izgovorene su, napominjemo, u dane kada nije bilo skoro nikakvih vidljivih znakova koji bi ih opravdali.

Danas su one, hvala Bogu, stvarnost. Sutra, nadamo se, biće još opipljivija stvarnost - blagodaću Božjom i molitvama svetih Njegovih. Sledstveno, i molitvom i zastupništvom dobrog i vernog sluge Hrista Spasitelja, jednog od blagodatnih svetilnika naših dana, čiji lik će se ocrtavati i na stranicama knjige koju trenutno držite u rukama

EPISKOP BAČKI IRINEJ, u predgovoru knjige: "STARAC PORFIRIJE, podvižnik ljubavi prozorljivi čudotvorac"

Дејан · Јун 9, 2009

Епископ бачки Г. Иринеј: Интервју недељнику Печат

29. децембар 2008 - 10:29

БУДИМО ЈАКИ У ВЕРИ, ЈАКИ У БРАТОЉУБЉУ

- Ваше Преосвештенство, били сте у Москви на сахрани Патријарха московског и све Русије. Какве утиске носите из те земље, у којој тренутно провејава мишљење да је смрћу Алексија II завршена једна епоха руске историје?

Да, био сам на сахрани блаженопочившег патријарха Алексија, а пре тога, крајем септембра, заједно са митрополитом Амфилохијем, у званичној посети њему. Потом смо га опет срели у Цариграду, половином октобра, приликом сусрета поглавара помесних Православних Цркава. Тада нисмо ни слутили да ћемо га овде на земљи следећи - и последњи - пут видети на одру, у храму Христа Спаситеља. Иначе, у току две последње деценије повремено боравим у Москви, а повод су разни црквени послови и међуцрквени сусрети Пре 1988 године, када сам био изасланик наше Цркве на прослави хиљадугодишњице крштења Руса, прилике у Руској Православној Цркви и у руском - тада још совјетском - друштву пратио сам преко нецензурисане књижевности на руском језику, објављиване најпре у такозваном Самиздату, а одмах затим у Тамиздату, на Западу, као и преко већег броја дисидентских листова и часописа (Рускаја мисл, Посев, Грани, Континент и још неки). Можда звучи нескромно, али сматрам да не спадам у потпуно необавештене кад је реч о Русији или о Грчкој.

Из моје перспективе, Совјетски Савез из свог последњег периода и данашња Русија разликују се, у духовном смислу, малтене као небо и земља. Задивљен сам брзим и свеобухватним духовним препородом руског народа. Совјетска ера и најсуровије гоњење Цркве, заправо напор да се хришћанство бесповратно искорени са бескрајних пространстава највеће земље света, трајали су знатно дуже него мекша комунистичка владавина и атеистичка индоктринација код нас и у другим земљама Источне и југоисточне Европе, па ипак су се Православље и хришћанска култура тријумфално, такорећи преко ноћи, вратили и у душу руског народа и у јавни живот руске државе. Највећа заслуга за то припада, по мом мишљењу, управо Руској Православној Цркви под мудрим и одмереним руководством патријарха Алексија, али одмах затим и руском државном врху, који је, нашавши и себе у православном хришћанству, такође схватио, нарочито у периоду после јељцина, да будућност Русије није у првом реду зајемчена нуклеарним штитом него православном вером и хришћанском културом, посебно пак хришћанским вредносним и етичким кодексом.

Смрћу патријарха Алексија заиста је завршена читава једна епоха: као епископ, он је деловао и у тешко за Цркву време Никите Хрушчова и у новим условима слободе, али опет под бременом нових, раније незамисливих искушења и изазова, нарочито раскола. Ево како у московском дневнику Известија од 7. децембра о томе говори новинар Борис Клин: „Црква је по први пут била препуштена сама себи. Није више било православнога цара са којим је требало усклађивати односе ослањајући се на искуство претходника или на византијско наслеђе. Није било ни државног диктата ни надлештва које управља Црквом - Синода или ЦК КПСС. Није било свирепих гоњења. Али зато је Алексије II био приморан да почне од нуле при изграђивању односа Цркве са властима, друштвом, средствима јавног извештавања..."

Па ипак, упркос дубоким ожиљцима на телу Цркве из тек окончаног совјетског периода и новим, раније потпуно непознатим историјским околностима, Алексије II је извршио подвиг и чудо - очувао је духовно јединство и целовитост Цркве у условима разбијања (или распада, свеједно) државе, тачније Империје, свугде осим у Украјини, али је и ту огромна већина остала за њега и уз њега; подигао је углед Цркве до незапамћених и неслућених висина и успоставио однос поверења и сарадње са новим, хришћанским, демократским и патриотским вођством државе; вратио је веру, наду и духовну бодрост народу и друштву; уза све то, очувао је и ојачао поверење припадника других религија и конфесија према већинској Православној Цркви.

Време Алексија II јесте време великог повратка Руса својој Цркви и велике обнове вере и духа. У Москви је за време Совјета било максимално четрдесетак „дејствујућих" (отворених) храмова; данас их има 872. Тада је у Москви постојао само један манастир, а сада их има осам, плус шеснаест манастирских подворја. Године 1987. у читавој Русији било је регистровано 6 800 православних парохија; данас их је 29 268. Било је деветнаест манастира; данас их је осамсто четири, а са подворјима и испосницама преко хиљаду. Било је неколико десетина епископа; данас их има двеста три архијереја. Биле су по три духовне семинарије и академије; данас има осамдесет седам виших и високих богословских школа. Ту је још 11 051 недељна школа при парохијама. И тако редом...

Важнији од ове импозантне статистике јесте, ипак, Алексијев духовни пут и путоказ. Дочекавши слободу Цркве, једни су од њега очекивали Цркву у новом издању, модернистичку, ултралибералну, а други Цркву као многољудну секту, конзерваторску, погромашку. Уместо свега тога, он Русији и свету оставља Цркву верну себи, свом Предању и назначењу, али отворену за све - старе и младе, десне и леве, „конзервативце" и „либерале".

- У којој мери упокојење поглавара Руске Православне Цркве може утицати на јединство Православља у целини? јер, постоји утисак да је оно у великој мери угрожено повременим сукобима између Цариградске и Московске Патријаршије. Каква је улога Српске Православне Цркве у решавању свеправославних проблема, а посебно спорних питања на линији Фанар - Москва?

Патријарх Алексије је био велики поборник и велики прегалац јединства Цркве најпре у оквирима Русије, затим у равни читаве православне васељене и, најзад, на пољу залагања за јединство свих хришћана у истини и љубави. Тачно је да је било, с времена на време, већих или мањих неспоразума и размимоилажења између Цариградске и Московске Патријаршије по неким питањима, искључиво канонским и јурисдикцијским, никада догматским, суштинским. Притом морам да нагласим да ти спорови и размирице нису никада довели до прекида евхаристијског и канонског општења међу двема Црквама и да се они стрпљиво, мада можда споро, постепено превазилазе братским дијалогом. Морам да нагласим још нешто: природа спорова или, ако хоћете, сукоба у Цркви није ни издалека иста као природа светских, политичких, међунационалних, идеолошких и сличних конфликата. Тиме никог и ништа не амнестирам нити минимализујем штетност међуцрквених трвења, али желим да укажем на штетност и неадекватност њиховог приземног тумачења, тако честог у секуларним медијима и тако омиљеног међу самозваним верским аналитичарима и новокомпонованим инквизиторима у име личне антицрквене острашћености, заогрнуте у рухо лажне принципијелности.

Последњих година односе двеју једноверних Цркава потресао је углавном спор око јурисдикције над Естонијом. Он је, мање-више, решен узајамним признавањем двеју паралелних јурисдикција, цариградске и московске. још увек је нерешено питање канонског статуса тамошњих црквених поглавара - Цариград признаје једног архијереја за аутономног архиепископа Естоније, а Москва једног другог архијереја за аутономног естонског митрополита. То, до даљњег, остаје предмет спора и договора, али није било препрека за саслуживање обојице архијереја приликом сусрета православних црквених поглавара у Цариграду прошлог октобра, као што, наравно, није било препрека ни за саслуживање патријарха Вартоломеја и почившег патријарха Алексија истом приликом.

Надам се да ће проблем у догледној будућности бити превазиђен. Ма ко да буде наследник патријарха Алексија, његов курс по том питању тешко да ће се мењати. Занимљиво је, притом, да је он сам рођен у Естонији, да је био немачко-естонског порекла, да је око тридесет година био епископ у родној Естонији, да је спасао историјски Пјухтицки манастир од Совјета...

Наша Црква и по овом питању, као и иначе, стоји у служби свеправославног саборног јединства. Да ли и колико му доприноси, о томе би требало питати друге и другде, можда, између осталог, и у Цариграду, односно у Москви.

Nastavak sledi...

Дејан · Јун 9, 2009

- Догађања протеклих месеци упуђују на закључак, можда погрешан, да ни у Српској Православној Цркви не постоји пуно јединство, бар не међу црквеним великодостојницима. Ви сте, Преосвећени, и сами узели не мало учешћа у расправама на Сабору по питању избора новог патријарха. Да ли је, по Вама, размимоилажење међу архијерејима Српске Православне Цркве само последица њихових различитих ставова у решавању акутних црквених и друштвених проблема или су, можда, ипак тачне спекулације да је и Црква постала поприште борбе различитих нецрквених структура, чак и обавештајних служби?

Шта значи размимоилажење, а шта пуно јединство? Почећу од овог другог: пуно јединство постоји, чак и међу архијерејима, клирицима и верницима који заступају веома опречне ставове по извесним питањима. јер, црквено јединство није ни идеолошка монолитност, ни ауторитарна уравниловка, ни човекоцентрична датост: оно је онтолошко, богочовечанско, благодатно јединство, јединство које извире из општења у једној Евхаристији Цркве. Том јединству не шкоди слобода и „плурализам" мишљења.

Напротив! Оно је дато, али и задато. Од њега се полази, али се оно и изграђује у духу саборности. Да није тако, да ли би уопште био потребан дијалог у Цркви? Да ли би постојала институција црквених сабора? Да ли би сабори били сведени на декоративна саветодавна тела једног јединог који одлучује, ма ко он био и ма какву историјску титулу носио?

Различита гледишта не угрожавају јединство. Она га учвршћују уколико доводе до саборне победе најцрквенијег, а самим тим и најспасоноснијег гледишта. Зло настаје кад појединац или група апсолутизује своје виђење стварности и не показује спремност на уступање ни пред саборном пуноћом Цркве. Тако се рађају јереси (реч јерес првобитно и значи одабир делимичне истине уместо целе истине). Имамо парадокс да понекад у пракси најпапскије поступају неки који су иначе искрено против апсолутизма у Цркви, оличеног, већ вековима, у претензијама римских епископа.

Све ово, наравно, не значи да се црквени етос или поредак може изједначити са овоземаљским демократским начелима и да се до истине стиже прегласавањем или надгласавањем. Али још мање се „истинује у љубави" укидањем или омаловажавањем саборне природе живота Цркве. Та саборна природа Цркве, примењена у пракси, обично се пројављује као саборска методологија: сабор епископа после свих дискусија, размимоилажења, спорова, способан је и дужан је да изрази, Духом Светим, саму Цркву као истинско и истинито јављање Царства Божјег овде и сада, у нама и међу нама.

Као што је општепознато, међу саборским Оцима наше Цркве постојала су - а и даље постоје - два става у вези са стањем насталим услед дубоке старости, изнемоглости и болести Његове Светости Патријарха. По једном, треба - ради саме Цркве, ради њеног пуног и правилног функционисања - уважити Патријархову молбу да се повуче из активне службе и изабрати новог, што не би био преседан ни у историји васељенске Цркве ни у пракси наше помесне Цркве. По другом пак, треба - из поштовања према заслугама Његове Светости за Цркву у смутним и скрбним временима и ради избегавања разних облика незадовољства, сумњичења и неслоге - до даљњега сачекати.

Преовладао је овај други став. Зна се, отприлике, шта који епископ, у том броју и моја маленкост, мисли о овој ствари. Али да ли је то разлог за вербалне обрачуне и медијску буку? Мислим да није. Будућност је пред нама; она ће тек показати, „мајсторским решетом" времена, да ли смо могли боље, а нисмо хтели или смели, или смо ипак урадили највише што смо у датим условима могли. А ни Бог од нас не тражи више од могућега, како је често истицао управо наш Патријарх. Не знамо, уосталом, каква још све изненађења доноси сам живот.

Иначе, не верујем да било какве ванцрквене силе или „центри моћи", па ни фамозне тајне службе, могу да нам укину или угрозе слободу којом нас је Христос ослободио, једном заувек. Могуће је да појединац или појединци забораве своју одговорност и бригу за све Цркве Божје, али Црква се као богочовечански саборни организам увек већма покоравала Богу него људима, по речи Светога Писма. Ми, уосталом, не философирамо о Цркви: ми у Цркву верујемо јер верујемо у Тројединога Господа.

- И Ви сте добили писмо епископа захумско-херцеговачког Григорија, а познат Вам је и читав низ његових изјава и интервјуа. Стиче се утисак да се и у нашој Цркви одвија изборна кампања каква је до сада постојала само у дневнополитичком животу Србије, а на коју тешко можемо да будемо поносни. Да ли намеравате да одговорите владици Григорију?

Само лично, у непосредном сусрету, а никако преко штампе. Његово писмо сам добио лично, а не преко медија. Моји евентуални коментари на његово писмо били би сувишни, па и неумесни, јер је он сам јавно образложио све што је желео да постигне својим писмом. O томе свако ко је заинтересован већ има изграђено мишљење.

- Да ли, по мишљењу Вашег Преосвештенства, и актуелна догађања у Српској Православној Цркви могу да се посматрају као покушај одређених структура удруштву да уруше најважније институције наше земље, како у Србији не би остао ни камен на камену?

По мом мишљењу, не могу тако да се посматрају. Нисам, надам се, толико наиван да не знам да постоје „одређене структуре", како их Ви деликатно називате, којима јавно деловање и друштвени утицај Цркве, маколико код нас био миноран, смета већма од свега на свету и које би најрадије, кад би могле, Цркву прогнале у дубље и даље катакомбе него што је то пошло за руком ранијим антихристима и црквоборцима, од Нерона и Диоклецијана до Хитлера и Стаљина. Али - на њихову жалост, а на нашу радост - оне то не могу.

Не треба их, додуше, потцењивати, јер клеветају нашу Цркву пред моћним странцима и, кријући се иза флоскула о демократији и „цивилном друштву", позивају их да нашу Цркву презиру и оптужују. (Као најотужнији пример наводим скорашњу несувислу оптужницу Соње Бисерко и њене организације, срочену у маниру егземпларног „говора мржње") Али оне су, ипак, јаке само онда када смо ми хришћани слаби - слаби у вери, слаби у братољубљу. Да бисмо им одолели, морамо победити себе, а не њих; своје маловерје, а не њихово безверје.

- Верници и читав српски народ у великој мери су збуњени због тога што је Српска Православна Црква наводно морала да по хитном поступку изабере новог патријарха.

Није морала, па зато није ни изабрала. Ви се, питајући, с правом ограђујете прилогом наводно. Свашта се збива наводно, али не и реапно. Лично сам склон мишљењу да би било корисније за Цркву да смо изабрали новог Предстојатеља - наравно не „по хитном поступку" нити због нечијег диктата споља него због потребе Цркве изнутра, - али то се није десило. Сабор је одлучио како је одлучио. То је сада реалност - у њој живимо, крећемо се и јесмо, без малодушја и роптања, са вером и надом. Ми хришћани морамо бити благодарни Богу за све што Он о нама промишља, било по Своме благовољењу било по Своме допуштењу, односно снисхођењу према нашим могућностима и, не ретко, слабостима. Ми се молимо: „Оче наш..., да буде воља Твоја!" - а не: „Оче наш..., да буде воља моја!" или „Оче наш..., да буде воља наша!"

- Све чешће се говори о „недопустивој политизацији Српске Православне Цркве". Ипак, уколико се посматра, на пример, Руска Православна Црква, онда се уочава да су у Руској Федерацији у последње две деценије државна и црквена дипломатија деловале у многим областима једна уз другу. У нашој земљи, пак, преовладава мишљење да је СПЦ практично једина институција у Србији која данас штити националне интересе. Шта представља кочницу да у Србији припадници црквених и световних власти дејствују удруженим снагама, бар када су у питању витални државни и национални интереси?

„Политизација" наше Цркве, као и „клерикализација" нашег друштва, једна је од ноторних - нажалост свесних - лажи којима се служе њени противници. У нашем народу као целини они су мислена именица, просто их нема (у процентима, према званичном попису, пола процента становништва, уз четири и по одсто оних који, из личних разлога, нису желели да се изјасне), а и у такозваној интелектуалној елити представљају безначајну мањину. Из необјашњивих (или, можда, ипак објашњивих?) разлога они суверено владају медијским простором Србије - баш као да су апсолутна већина и да, сасвим демократски, изражавају већинско расположење.

Одвојеност Цркве и државе - данас, у Европској Унији, у Европи и у демократском свету - не значи, као што они мисле или барем тврде да мисле, изгон Цркве из друштва или њену већу или мању маргинализацију него значи признавање одвојених надлежности („аутономних ингеренција") и унутрашње самосталности Цркве и модерне лаичке државе, као и потребе за њиховом сарадњом на свим пољима од општег значаја и у служби општег добра.

У праву сте што се тиче Русије. Данашња Русија, кад је реч о односу Црква - држава, може да послужи Србији као пример за углед. А она није једини пример нама за углед. Ту је и Немачка, ту и Аустрија, ту и многе друге европске земље - чак и Француска.

Имамо примера и у најближем суседству. Наводим, намерно, суседну Хрватску, оријентисану, бесумње, према Европској Унији. (Дође, ето, време да и ми, стари државотворци, без злобе позавидимо Хрватима...) А зар нам треба бољи и ближи пример од модела који нам пружа једноверна и једнокрвна Република Српска?

- У последње време константно се говори о различитим мишљењима црквених великодостојника поводом питања екуменизма. Због чега неки кругови управо сада ово питање представљају као горући проблем Српске Православне Цркве када је познато да она у екуменском дијалогу учествује већ дуже времена?

Ово питање заслужује посебан разговор. Засад одговарам кратко. Појам екуменизма је двосмислен. За једне он у првом реду означава облик верско-црквеног релативизма и синкретизма, теорију о „гранама" у хришћанству и слично, и зато они од таквог екуменизма зазиру - с правом, уосталом. Други га схватају првенствено као културу дијалога и императив сведочења о вери древне Цркве, у служби васпостављања црквеног јединства (максималистичка перспектива) или међухришћанскога зближавања, обнове поверења и сарадње на пољу заједничкога сведочења онога што је заједничко (минималистичка перспектива).

Наша Црква прихвата, у духу верности јеванђељу, ову другу верзију екуменизма, односно икуменизма, а одбацује ону прву. Ангажује се колико год може на плану зближавања, сарадње и сада остваривога сведочења, а поглед упире ка визији јединства какво је постојало у првом хиљадугодишту, истичући управо древну Цркву светих Отаца и васељенских сабора као правило вере и живота.

- Стиче се утисак да су у покушају урушавања угледа Српске Православне Цркве кључну улогу одиграли наши медији. Ипак, у којој мери су сами црквени великодостојници одговорни што је Црква постала предмет новинарског сензационализма?

Сагласан сам са Вашом констатацијом о неславној улози многих медија у покушају урушавања угледа Цркве, а на Ваше питање одговарам лаконски: одговорни су и извесни представници Цркве. Неки су неопрезни, неки наивни, а има, нажалост, и појединаца који уопште нису наивни.

- Чини се да између Српске Православне Цркве и световних медија никад у новијој историји није постојало разумевање. На који начин је могуће однос између Цркве и медија учинити квалитетнијим?

Тако се чини, али није баш тако. Било је и има светлих изузетака и часних примера. Помињем, одока, писање Мирјане Кубуровић или Милорада Бириловића у ПопиШици на црквене теме (данашњи курс Политике у односу на Српску Цркву радије ћу почаствовати ћутањем), а могао бих поменути и друге. је ли неумесно да истакнем Ваше негдашње заслуге за вишегодишњу серију Буквар Православља? Без Вашег разумевања и подршке ни читава пријатељска екипа ни ја сам ништа не бисмо постигли.

Рецепт за данас? Медији треба много озбиљније да схвате Цркву, а црквени људи веома озбиљно да схвате медије.

- Бити епископ Епархије бачке данас није нимало лако. Наиме, све су израженије сепаратистичке тенденције покрајинских власти. Да ли Српска Православна Црква има довољно снаге да посведочи народу пагубне последице подела којима је изложен, поготово на простору Војводине?

Има.

- Косово и Метохија саставни су део живота сваког православног Србина, као што је и сваки Србин нераскидиво повезан са Косовом и Метохијом. Да ли садржај ове констатације, на којој Српска Православна Црква, сасвим логично, инсистира одувек, проблематизује чињеница да колективни дух народа нагриза афирмација субјекта и индивидуални изолационизам?

Субјективизам и изолационизам постоје, али негде у дубини, невидљиво за светогрдне очи уљеза споља, православни Србин и даље живи косовским, светолазаревским Заветом и идеалом. Тако ће и остати. Ничији злобни подсмех ту не може ништа.

- Упркос томе, Српска Православна Црква је у последњих двадесетак година донекле вратила утицај у друштву који је некад имала. Jедан од таквих резултата је и враћање веронауке у школе. Ипак, чини се да образовни програм који подразумева избор између веронауке и грађанског васпитања ствара нове поделе у српском друштву, којима је изложена и најмлађа популација у нашој земљи.

Веронаука је од огромног значаја за формирање наших будућих нараштаја. Она је темељ будућности и Цркве и народа, ништа мање. Избор између ње и алтернативног световног предмета нужан је јер и Црква и држава поштују свачије право на веру или на неверовање. Тај избор не изазива поделе. Подела постоји већ унапред. На нама је у Цркви да веронауку учинимо што пожељнијом, а ни „грађанско" васпитање (као да верници нису грађани!) ником неће нанети штете ако се врши озбиљно. Погрешан би био закључак да „грађанско" треба да функционише као нека „антиверонаука".

- Да ли се пожурило са увођењем веронауке у школе? Наиме, чак ни у епархији на чијем је челу Ваше Преосвештенство не постоји довољан број вероучитеља, па верску наставу држе, примера ради, и професори српског језика и књижевности. Да ли је, гледано у целини, СПЦ била спремна за улогу која јој је, стицајем различитих околности, крајем прошлог века додељена?

Са веронауком се није пожурило. Пре ће бити да се каснило. Број вероучитеља после педесет и више година од насилног одвајања Цркве и школе није ни могао бити довољан, али ће се тај проблем брзо решити - теологију студира око две хиљаде младића и девојака и вероучитељски кадар је практично већ обезбеђен.

Не треба прећутати ни то да има професора српског језика и књижевности и неких других професора хуманистичког образовања који су бољи вероучитељи него понеки теолог.

Српска Православна Црква је увек спремна за своју улогу или, тачније, мисију.

- И поред чињенице да људи (поготову млађи нараштај) све чешће посећују храмове, одређени број црквених великодостојника примећује да проценат истинских православних верника не премашује више од три до четири процента. Да ли повратак Срба у Цркву из "сентиментално-психолошких" и "национално-идеолошких" разлога забрињава Ваше Преосвештенство?

Срби су, као и други народи, у огромној већини верници. Неколико процената су они који редовно учествују у литургијском животу Цркве, али то не значи да остали нису верници. Није наше него Божје да се процени ко јесте, а ко није истински верник.

Сам Спаситељ је похвалио веру једног паганског римског официра, рекавши, штавише, да ни у Израиљу није наишао на такву веру. А Срби ипак нису пагани (осим ретких, веома ретких). Примере дубоке вере онде где је самозадовољни „ревнитељи" и не слуте налазимо у изобиљу - у јеванђељу, у Житијама светих, у историји Цркве, у нашој непосредној околини.

Данашњи Срби се враћају у Цркву искрено, из духовне потребе, а не из других разлога. Црква није више ствар моде него жеље за животом.

- Какав однос СПЦ, а пре свега Ваша епархија, заузима према одређеним "националистичким" организацијама које су последњих месеци предмет многих јавних расправа у нашој земљи?

Не знам о којим се тачно организацијама ради. У очима неких надобудних бранитеља Европе и света од злочестих Срба и Матица српска, чији сам члан, и Српска академија наука и уметности, са чијим представницима често сарађујем, јесу националистичке организације. још горе, разуме се, мисле и говоре о покрету Светозар Милетић или о Удружењу поштовалаца ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године, чијим скуповима радо присуствујем. А шта би рекли о студентима из Двери српских, код којих сам више пута гостовао на Машинском факултету у Београду? (Са овим покретом, додуше, сада не желим контакт зато што су се непромишљено уплели у сарадњу са групама расколничког настројења које бунтују против надлежног епископа у Епархији жичкој. Заборавили су, изгледа, да бити члан Двери не доноси са собом црквену службу учитеља вере - њу врши епископ или онај кога он за њу овласти и благослови.)

Један претерано ревносни аутономаш ме је, штавише, својевремено лажно оптужио да Епархија бачка даје просторије некаквом Нацонапном строју. Све је то бесмислено. Ми волимо свој народ, али та љубав нам је и школа љубави према другим народима са којима живимо и у којима имам веома много искрених и драгих пријатеља. Своју љубав према другим народима нити можемо нити хоћемо да доказујемо на патолошки начин - мржњом према сопственом народу.

- Поједини мислиоци већ дуже времена истичу како ће почетак 21. века бити обележен "новим средњовековљем", дакле повратком човечанства духовним вредностима. Да ли Ваше Преосвештенство сматра да је глобална економска криза најава тих тенденција у свим светским друштвима и да је управо она показала узалудност погледа на свет на основу којег је у новијој историји тржиште основни закон, а стицање материјалног богатства главни циљ?

У Вашем питању већ је садржан исправан одговор, одговор са којим сам потпуно сагласан: повратак вери и духовним вредностима јесте једина могућа реакција на потрошачку цивилизацију смрти.

- Данас се све чешће може чути теза како живимо у раздобљу предапокалитичног ужаса. Будући да се приближавамо једном од највећих хришћанских празника, Божићу, то је и тренутак да подсетите наше читаоце како, и у најтежим временима, открити Господа Исуса Христа у сопственим срцима.

Сва је историја у знаку Апокалипсе. Али права, позитивна Апокалипса јесте откривење и откривање безмерне љубави Божје према свима нама у личности Господа Исуса Христа и у догађају Његова Рођења. Мир Божји, Христос се роди! Честит и срећан Божић Вама и читаоцима Печата.

Дејан · Јун 11, 2009

Владика Иринеј Буловић, епископ бачки, говори:

Старца Порфирија сам упознао пре доста година, док сам се налазио на постдипломским судијама на Богословском факултету у Атини. Као млад јеромонах, тада сам служио у разним црквама и манастирима, углавном на простору Атике. Тако сам се, заједно са неколицином пријатеља, духовне деце старца Порфирија, обрео и служио у скромној црквици Светог Николе у Калисији, где се Старац тада налазио.

Пошто је у то време Старчево здравље било у великој мери нарушено, сви спонтано изразише жељу да му ја помогнем тиме што ћу богослужити у тој црквици. На тај начин Старац би могао да прима људе на исповест и да извршава своје богоугодно дело. Тако сам ја, током седам узастопних година, сваке недеље и празником богослужио у тој црквици. Том приликом виђао сам и Старца, који би се причестио на свакој Литургији, а затим би примао људе који су чекали на исповест.

Од самог почетка ступили смо у лични однос. Већ од наших првих сусрета уочио сам велики дар прозорљивости који је Старац имао од Светога Духа. Био сам задивљен тим искуством.

Једном приликом дође нека породица из једне западноевропске земље. Нису били православни; не знам ни како су сазнали за Старца. Кад су ушли, Старац ме позва да будем преводилац. Пре него што су било шта рекли, он ми рече:

- Реци им да се не брину за своје болесно дете, због кога су и дошли к мени. Ја, бедни, ћу се молити, но Бог је велик, па ће њиховом детету бити добро. Нека пођу с миром.

Превео сам им Старчеве речи. Читаво време они нису стигли да изусте ниједну реч. Кад су чули Старчеве речи, остали су забезекнути; заблагодарили су му и отишли. Није било потребе ни да помену свој проблем – Старац им је већ одговорио.

Када сам касније одлазио к њему да се исповедим и затражим његове савете, много пута се дешавало то исто: није било потребе ни да изнесем своја сагрешења, своје проблеме, или било шта што ме је тога трена заокупљало. Наиме, Старац ми је и без тога говорио не само шта реба да учиним, него и на који начин, што је показивало да је он разумевао мој проблем много дубље него што сам то ја сам могао да формулишем.

(из књиге: Старац Порфирије)

Владика Иринеј је стицајем околности, или боље рећи, по недокучивом Промислу Божијем, био у духовном контакту са старцем Порфиријем пуне две деценије.

Дејан · Јун 11, 2009

3)recite nam neka iskustva vaša lična,sa starcem Porfirijem i o.Justinom Popovićem.

o.jJustin je imao izuzetnu smirenost i veoma se slagalo ono što on govori i ono kako se on ponaša.Razgovarao je sa potpuno istim odnosom sa velikim teolozima i sa običnim seljacima.Oni su to razumeli i bili su otvoreni prema njemu.

kad je nešto govorio lokalni čobanin,sam o.Justin je sa velikom pažnjom i sabranošću slušao šta on govori.Kod o.Justina nikada nije postojala "poza" već je bio sav je bio u svakom svom postupku.Njegove kritike su uvek bile motivisane beskrajnom ljubavlju i nikada nisu ponižavale.

Jednom je došla delegacija sv sinoda,dva episkopa,da o nekom mučnom,tegobnom pitanju razgovara sa njim.Mada sam bio mlad,on mi je ipak nešto poverio od tih tema,i ponovio šta je on kritički govorio (u pitanju je raskol u Americi,skopski raskol).nedvosmisleno je rekao da nema taktiziranja kad su neke stvari u pitanju i iskritikovao neke odluke sinoda.

On se obukao svečano pre njihovog dolaska,izišao u portu i tu čekao.Nikako nije dozvoljavao da u poslednjem trenutku dočeka episkopa.Za njega on je bio oličenje Hrista.

Episkopi su došli,izašli iz automobila,a to su bili njegovi bivši studenti.On je iz daleka još metanisao,celivao im ruku,nije dozvoljavao da oni njemu celivaju ruku i onda su razgovarali.na isti način ih je ispratio.Kad su izašla njegova žitija,on je svakom episkopu(od patrijarha do poslednjeg episkopa) dostavio prvi tom sa posvetom.

sa jedne strane je imao proročku smelost da ukaže na greške episkopa,jer on nije nepogrešiv,ali i njemu treba pomoći,ali su potrebne i molitve svih za njega.On nešto zna dobro,nešto drugo nedovoljno,nešto nimalo,i svi smo svima neophodni,kao u organizmu.Tako je otac Justin umeo da organski funkcioniše uokviru te celine a da nikada ne razbija njenu celinu.

Kada je čuo da sveštenici iz jednog kraja govore ružno o nekim episkopima,klevetnički,što je danas,na žalost čest slučaj,naročito kod onih koji pojma nemaju ni o episkopu ni o crkvi.Podsećam vas na onu neverovatnu humorističku seriju vezanu za "kobasicijadu".da mi je neko pričao da je to moguće ne bih verovao.žao mi je,ja nikoga ne osuđujem i ne blatim niti sam ja bacao anateme ni na koga.Po mom mišljenju jedan deo novinara su izmišljali delove po zadatku.Sigurno je da u mom tekstu nije bilo ni reči o kazni uopšte,kolektivnoj kazni,anatemi,prokletsvu.

U svakom slučaju kada je otac Justin čuo da se tako episkop komentariše,rekao je da se odmah sazove crkveni sud,jer čak i da ima istine u tome (a nema) oni razbijaju crkvu,i treba ih pozvati na odgovornost.

Bio je čovek velike duhovne hrabrosti,itegriteta,teolog,poznavalac kulture i književnosti,a u isto vreme skroman i smiren čovek.

Starac Porfirije je drugi tip,nije učen u svetskom smislu reči,već je imao dar od Boga.Pored tih darova,on je puno radio na sebi,mnogo čitao.Mnogi profesori teološkog fakulteta su dolazili kod njih na ispovest,pitao je njih a i mene.Govorio je "ja sam čovek neobrazovan,šta vi teolozi o tome kažete?".A svaka njegova reč je bila biser,šta mi možemo da kažemo.To nije bila poza.Kod svih tih svetih i autentičnih ljudi zapazio sam tu crtu neizvešačenosti i proročke smelosti.

Starac Porfirije je nekad znao da stvari nazove svojim imenom,ali je isto i odbijao da dozvoli da bilo koga ponizimo jer je drukčije vere ili ubeđenja od nas.

Npr neka hinduistička sekta je došla kod starca Porfirija,jer je čula da je on nekakav pravoslavni guru,pa je došla u posetu.On je unapred svima u manastiru (i monasima i posetiocima) rekao "nemojte da se šalite,niti iko da ih ispituje o njihovoj veri i da im govori kako su se odrekli od pravoslavlja,krštenja i da otišli u neku hinduističku sektu,da je to sramota..."

Kad su se sastali,na teme koje je njihov vođa pitao,on je odgovarao odprilike ovako "mi pravoslavni verujemo da je Hristos dao odgovor na sva ova pitanja i da mi u zajednici sa Hristom nalazimo odgovor na ta i ta pitanja.kako vi verujete ja ne znam,možete mi reći,ali kod nas je ovako."

I tako nekako je taj razgovor je priveden kraju,a njihov guru je ostao poslednji.Starac Porfirije je nazvao njega po imenu,a ranije nije bilo pomenuto njegovo ime,i tiho nasamo mu kaže na problem iz njegovog ličnog života i na izlaz iz tog problema,ne govoreći mu ništa ni o njegovoj veri o u našoj.Mnoge je spasao od očajanja i od lutanja.

Njegovi zabeleženi govori i pouke odišu mudrosti otaca kao što su sv Jovan Lestvičnik i Makarije Veliki,Varsanufije Jovan itd,ali je veoma savremen i razumljiv u izražavanju.

Slično je i sa starcem Pajsijem svetogorcem,koji je uvek u sebi govorio skromno.Jednom mi je rekao "došao si iz Srbije da učiš teologiju,to je lepo,vi tamo učite mnogo,šta da vam ja kažem.Ja sam rođen u Kapadokiji ne znam ni grčki baš dobro.(to je mesto na istoku gde neki ni čak ne znaju grčki već samo turski,ali su bili pravoslavni).

Bio je i veoma duhovit."Za rđave pomisli koje dolaze od demona,ne možemo da ih suzbijemo.Možemo da budemo kao današnja laserska oružja,koja ne mogu da unište avione ali im ne daju da polete."

Takvih ljudi ima dosta,i u rusiji,i kod nas.Upravo je skoro preminuo kod nas starac Tadej iz Vitovice koji je jednostavan čovek iz naroda,ali čovek bogatog unutrašnjeg života i velike molitve.

Ali ne treba nikog od njih smatrati kao gurua i fatalistički se hvatati za svaku reč,već shvatati celinu.

Preuzeto iz predavanja vladike Irineja Bulovića - "Sveti oci"

Дејан · Јун 24, 2009

Укратко о трансплантацији

6. мај 2007 - 7:00

Питања биоетике уопште, а медицинске етике посебно, представљају релативно нову, али изузетно важну проблематику у савременом друштву. У укупном друштвеном и научном дијалогу о изазовима ове врсте неизоставно треба саслушати, и практично уважити, и религијске ставове - у нашој земљи, као и другде у Европи, првенствено хришћанске.

Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове:

• и прималац и давалац поступају слободно и добровољно;

• давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органa здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органa"?) и све што је налик овоме;

• пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад,

• трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности.

У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?"

Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце - па и други витално важни органи - пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом?

Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт"). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт"). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског" живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота".

Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу", постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима") значи неко особито доброчинство за човека.

Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки - не сви - католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти" као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти.

Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека - хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога - ако је стварно већ умро - не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство.

Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сaм живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини."

Дакле, трансплантација органа - да, e vivo и ex cadavere (од жива човека и од покојника), а трансплантација срца - условно да (никако e vivo, само ex cadavere).

Епископ бачки Г. Иринеј

Silvana · Јун 28, 2009

Мој вољени професор, код кога сам одбранила дипломски рад, жива је и колосална природа, увек будан, молитвен, није трансценденталан, одвојен од живота, већ је будан, пажљив, укључен у садашњост, увек добар саговорник, најбољи домаћин, мудар и дискретан али бескомпромисан саветодавац. Први од теолога је прочитао мој роман "Царица Ирина".

Овај роман разрађује тему последњег васељенског сабора, борбу иконокласта и иконољубаца, што је била табу-тема за црквену историју, пре свега по томе што је побуђивала феномен "страха од непознатог". Када је владика Иринеј дао позитивну критику овог романа, многи теолози су решили да ово штиво коначно прочитају без предрасуда. Он ми је дао и благослов да напишем роман о Бранковићима, што сам и учинила. Сматрам га истинским духовником, који одише љубављу, али ником не ласка.

Иначе, Иринеј је грчко име за Мирко.

Као његова саговорница и савременица, жао ми је једино, што владика бачки, због бројних обавеза у спољашњем свету, није могао да се више усредсреди на свој списатељски и преводилачки рад. Јер, ко год је читао његове преводе, јасно разуме шта значи бити богонадахнут!

Силвана

Дејан · Јул 6, 2009

Episkop Irinej (Bulović)

--------------------------------------------------------------------------------

ROĐENjE ISUSA HRISTA

"I ne znadijaše za nju dok ne rodi sina

svojega prvenca i nadjenu mu ime Isus"

(Mt. 1, 18—25).

Dovde, hvala Bogu, nismo imali većih muka pri tumačenju. Blagodaću Božjom i molitvama svetih Otaca naših, plovili smo manje-više bezbedno po nepreglednoj pučini bogootkrivene premudrosti. Sada, međutim, treba da prođemo pored prvoga podvodnoga grebena. Sva je sreća što se on ne nalazi u vodama samoga Jevanđelja već u vodama nepravilnoga – pa zato i nepravoslavnoga – tumačenja. Mi ovo poslednje nećemo prećutati, ali ćemo ga suočiti sa svetootačkim pravoslavnim tumačenjem. Sigurni smo da će nepredubeđen čitalac lako prosuditi koje i čije tumačenje odgovara duhu i slovu svetoga Jevanđelja.

Čitalac se svakako već doseća da je u pitanju smisao upravo ovoga stiha, koji se, počinjući rečima "i ne znadijaše za nju", nastavlja naizgled neočekivanim rečima "dok ne rodi sina svojega prvenca". Početak je, i bez posebnoga tumačenja, nedvosmisleno jasan: Marija je bila Djeva do Rođenja Hristova.

Mi, pravoslavni hrišćani, kao sledbenici iskonskoga crkvenoga tumačenja reči Božje, sačuvanog u našoj bogoslužbenoj književnosti, u spisima svetih Otaca i, uopšte, u celokupnome Živome Predanju Crkve, ne nalazimo, međutim, u ovome stihu samo blagovest o devičanstvu Presvete Bogorodice do Rođenja Gospoda Isusa nego i blagovest o njenome devičanstvu pri Rođenju i po Rođenju Njegovu – nalazimo, ustvari, blagovest o njenoj prisnodevstvenosti, o njenome trajnome, večitome devičanstvu. Dotle nepravoslavni teolozi racionalisti, priznajući (na jedvite jade!) njeno devičanstvo do Rođenja kao stvarnost ili makar kao sadržaj ranohrišćanske svesti, nalaze u ovome istome stihu razlog i povod da ospore ili, u najboljem slučaju, da stave pod veliki znak pitanja njeno devičanstvo posle Rođenja deteta Isusa. Već u staroj Crkvi su postojale njihove daleke preteče – jeretici arijanci Evnomije i Evdoksije, zatim Helvidije i razni drugi jeretici. Njih su pobijali veliki Oci i Učitelji Crkve, a među njima jedno od prvih mesta zauzima i blaženi Jeronim sa svojom sjajnom polemikom protiv Helvidija. Postavlja se pitanje: otkuda ta dijametralna suprotnost u tumačenju istoga stiha?

Kamen spoticanja predstavljaju reči "dok ne rodi". Polazeći od njih, pomenuti nepravoslavni tumači zaključuju ovako: ako Josif nije znao za Mariju dok ona ne rodi sina svojega prvenca, iz toga sledi da je znao za nju posle Rođenja njenoga Sina Prvenca.

Ovo, međutim, nije tumačenje onoga što je jevanđelist rekao već dodavanje nečega što on nije rekao. Pravilan egzegetski postupak ne dopušta subjektivna domišljanja i proširivanja jevanđelskoga teksta u cilju njegovog usaglašavanja – milom ili silom – sa načinom mišljenja, predstavama i logikom samoga tumača nego, naprotiv, zahteva da se ovaj poslednji potpuno uživi ili barem ozbiljno udubi u način mišljenja i govorenja, u idejni svet i u logiku pisca teksta, ma koliko ona inače njemu lično izgledala neshvatljivom ili čak neprihvatljivom. I još nešto: nijedan odlomak, nijedna rečenica, nijedan deo rečenice, nijedan skup reči i, najzad, nijedna reč ne sme se čitati i tumačiti izdvojeno, samostalno, kao nešto zatvoreno i samodovoljno, nego se mora čitati i tumačiti u okviru konteksta, kao organski deo jedne zaokružene celine – na kraju krajeva, u sklopu čitavoga teksta kao jedinstvenoga, nedeljivoga nosioca smisla i davaoca poruke.

Ukoliko sad ova – stvarno elementarna – erminevtička pravila primenimo na naš stih, njegovo tumačenje će imati sasvim drukčiji ishod. „I ne znadijaše za nju dok ne rodi..." značiće: ne znađaše za nju ni pre ni posle Rođenja Isusova; ili, kraće: ne poznade je nikada (blaž. Teofilakt Ohridski), ne življaše sa njome kao sa ženom nikada. Samo je to tumačenje pravilno i pravoslavno.

A evo i zašto! U čitavom odeljku o Rođenju Hristovu (Mt. 1, 18 – 25) sam događaj Rođenja se po prvi put spominje tek u ovome stihu – u poslednjem stihu odeljka. Svi prethodni stihovi, kao što videsmo, kazuju o pripremnim zbivanjima, o događajima koja behu uvod u čudo Rođenja: o veridbi Presvete Djeve sa pravednim Josifom, o natprirodnome začeću Isusovome silom i dejstvom Duha Svetoga, o uznemirenosti Josifovoj, o javljanju anđela i o izvršenju volje Božje od strane Josifa. Od početka do kraja tok pripovedanja je pravilan i ravnomeran: sveti apostol Matej ide hronološkim redom i ni jedan jedini put se ne „zaleće" napred, u opisivanje nečega što vremenski i logički izlazi iz okvira trenutne teme. Na isti način je konstruisan i svaki pojedini stih. Ni ovaj, 25. stih nije izuzetak. Dovoljno je da ga samo jedanput pažljivo pročitamo, – naravno, ne u „praznome prostoru" nego, shodno maločas rečenome, kao nastavak i „ispunjenje" svih prethodnih stihova, – da bismo odmah osetili i shvatili kako misao svetoga jevanđelista nije zaokupljena pitanjima o tome šta je bilo kasnije, posle Rođenja Gospoda Isusa, nego da on želi da izloži stanje stvari pre i uoči Njegova Rođenja: ,,I ne znadijaše za nju dok ne rodi..." Naglasak i težište u rečenici, bolje reći sav njen smisao, usredsređen je na istinu da je Marija začela i rodila kao savršeno čista Devica, odnosno da Spasitelj Izrailja i sveta nije ,,drvodeljin sin" nego Sin Božji i Sin Djeve. Tek posle iznošenja te polazne istine sveti apostol Matej će spomenuti sam događaj Rođenja, a tek nakon toga će preći na sledeći po redu događaj – davanje imena detetu Isusu (druga polovina 25. stiha: ,,...I nadjenu mu ime Isus").

Ovako tumače navedeno mesto svi sveti Oci i vaseljenski Učitelji, na čelu sa neprevaziđenim mistagogom i Zlatoustim propovednikom reči Božje, svetim Jovanom, koji piše: „Što ti je bilo potrebno da saznaš od jevanđelista, to je on i kazao; a to je – da je Djeva bila netaknuta pre porođaja." U istome duhu objašnjavaju ovo mesto i svi bez izuzetka noviji i najnoviji pravoslavni bogoslovi: Haralampije Vasilopulos, Nikola Sotiropulos, Justin Popović, Emilijan Čarnić i drugi. Njihovo stanovište je zgusnuto izrazio Panajot Trembelas sledećim rečima: "Mateja ovde zanima čudesno Rođenje, a ne pitanje da li je Djeva docnije imala i druge dece." Tako misle i najbolji među inoslavnim egzegetima. Rimokatolički profesor Rudolf Šnakenburg ističe da se na ovome mestu ne nazire nikakva namera izveštavanja o docnijem razvoju događaja i, u njihovome sklopu, o Josifovu držanju prema Djevi nakon Hristova Rođenja.

Vrednost starocrkvene i današnje tradicionalne egzegeze ovoga mesta priznaje – doduše na svojeobrazan način – i liberalni protestantski tumač Matejeva Jevanđelja Ulrih Luc. Za njega lično ne samo da ne postoji virginitas post partum (devstvenost Djeve Marije posle porođaja) nego on i Rođenje Hristovo od Djeve smatra za nešto što je „istorijski sasvim neverovatno"; pa ipak, on naglašava da je sam pisac Jevanđelja verovao u Rođenje od Djeve, a da „teza o Marijinom trajnom devičanstvu" – iako, po njemu, u Matejevu Jevanđelju nije izražena izričito (expressis verbis) – ,,egzegetski ne može biti definitivno osporena" budući da izraz "dok ne rodi" ,,ne isključuje mogućnost" takvoga njenoga devičanstva. Čak i Loazi, bivši rimokatolički sveštenik i poznati otpadnik od hrišćanstva, morao je da prizna da taj izraz ,,ne sadrži u sebi kategorično poricanje kasnijega Marijinoga devičanstva jer je pisac svu svoju pažnju usmerio ka Isusovom rođenju".

U vezi sa rečima "dok ne rodi" moramo imati na umu još nešto veoma važno – duh i kolorit biblijskoga jezika, a naročito strukturu i osobine grčkoga jezika kojim se služi sveti jevanđelist Matej i čija nam semitska (jevrejsko-aramejska) podloga, kao i vernost starozavetnome stilu pisanja, odmah pada u oči. Na prirodu i zakonitosti biblijskoga načina govora kao na ključ za pravilno razumevanje izraza "dok ne rodi" ukazali su, davno pre nas, sveti Oci i ostali autoritativni crkveni pisci iz starine, kao što su Jovan Zlatoust, Vasilije Veliki, Origen i drugi. Oni su zapazili i istakli da u Svetome Pismu predlog "do" i veznik "dok" ili "dok ne" veoma često označavaju neko trajno stanje, tako da ih treba shvatati kao istoznačnu zamenu za prilog "stalno" ili "uvek", odnosno za prilog "nikad" ukoliko rečenica ima odrečan smisao. Mnogo je i premnogo primera, i u Starom i u Novom Zavetu, koji nam živo ilustruju upotrebu reči "do" i "dok" (ili "dok ne") u takvom, neodređenom značenju, bez ikakvoga prizvuka vremenskih ili istorijskih ograničenja. Ovde ćemo navesti samo neke od njih, a propratićemo ih i nužnim kratkim komentarom. Posebno pak naglašavamo da se baš u svetom Jevanđelju po Mateju taj način izražavanja ne susreće samo ovde, u 25. stihu prve glave, već i na drugim mestima, kao što ćemo videti niže.

a) U povesti o Potopu navodi se kako je Noje puštao gavrana da odleti iz lađe („kovčega") da bi proverio da li se povukla voda. „I ne vrati se gavran dok se ne osuši zemlja" (Knjiga Postanja 8, 7).

Ovaj stih se ne može razumeti u tom smislu kao da se ptica vratila nakon što je opala voda i pokazalo se kopno. Naprotiv, upravo zato što je našao zemlju, gavran se nikada više nije vratio. Smisao stiha jeste, dakle, sledeći: gavran je odleteo zauvek. ,,Dok se ne osuši zemlja" znači ustvari nikada.

B) Starozavetni letopisac zaključuje kazivanje o Mihali (Melhbl), ženi cara Davida, sledećim rečima: „I Mihala, kći Saulova, ne ima poroda do dana smrti svoje" (II Car. 6, 23).

I ovde predlog "do" ukazuje na trajno stanje stvari: Melhbl je zauvek ostala bezdetna ili, ako više volimo da formulišemo rečenicu odrečno, ona nikada nije imala poroda. Jasno je kao dan da ovde nema ni reči o Mihalinoj sudbini posle smrti.

v) Sveti Psalmopesnik kliče Gospodu: "..Od veka i do veka ti jesi!..." (Ps. 89, 2).

Da li je potrebno dokazivati da ovaj psalamski stih ne nameće nikakva vremenska ograničenja Bespočetnome i Večnome Bogu niti uvodi ikakve hronološke kategorije u Biće i bitisanje Tvorca vremena i sveta? Rečima "od veka i do veka" ističe se svagdašnje prisustvo i delanje Božje u vremenu, u istoriji, u svetu, a da se ni najmanje ne dovodi u sumnju Njegovo postojanje pre i posle svih vekova. Baš naprotiv, biblijska misao i polazi od istine da Njegovo prisustvo u vremenu i delanje u istoriji sačinjava beskrajno sićušan delić Njegova predvečnoga, svevečnoga i nadvečnoga postojanja i delanja. Najveći bogohulnik i poklonik besmisla bio bi onaj ko bi reči "od veka i do veka Ti jesi" razumeo tako kao da one znače: pre početka vremena Tebe nije bilo i posle njegova završetka Tebe neće biti...) U jednome drugome psalmu sveti car i prorok David ovako peva o konačnoj pobedi i slavi budućega Mesije: „Reče Gospod Gospodu mojemu: sedi meni sa desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim" (Ps. 109, 1). I u ovome slučaju važi isto što i u prethodnim slučajevima: zavisna rečenica počinje veznikom "dok", i po svom obliku je vremenska rečenica, ali suštinski, po smislu, ona to nikako nije, budući da ne određuje vremensku granicu Mesijinome božanskome trijumfovanju, opisanom kao sedenje ,,sa desne strane Bogu" i gaženje neprijatelja. Obe rečenice, glavna i sporedna, govore o paralelnome, podjednako beskonačnome statusu pobedničke slave, koji će nastati kao ishod bogočovečanskih podviga Iskupitelja sveta. Konkretno i jasno rečeno, Gospod slave neće „sedeti sa desne strane Bogu" samo dotle dok svi neprijatelji Njegovi ne budu „položeni pod noge Njegove" nego i posle toga – sedeće neopozivo, vekovečno, konačno, eshatološki. Jer, On ,,sedi sa desne strane Oca" kao Car ili Pomazanik Božji, a „Carstvu Njegovu neće biti kraja" (Simvol vere). d) Psaltir je u celini poezija o Mesiji, odnosno mesijansko proroštvo. O dalekim budućim vremenima, vremenima Mesije, Psalmist peva i proriče između ostalog i ovo: „Granuće u dane njegove pravda i obilje mira dokle god ne iščezne Mesec" (Ps. 71, 7; ovo je naš, doslovni prevod, tačniji i jasniji od inače lepoga prevoda Đure Daničića, koji se završava rečima "dokle teče mjeseca..."). I ovde je smisao jasan: pravda koju će uspostaviti Mesija biće pravda večna, a mir koji će On doneti biće mir bez kraja i konca. Nestanak Meseca (pa i čitavoga svemira, ovakvoga kakav je sada) neće značiti prestanak mesijanskoga Carstva pravde i mira; naprotiv, Hristova pravda i Hristov mir naxiveće sva vremena i sve svetove. Na šta bi ličila konačna božanska pravda i na šta bi ličio apsolutni, savršeni mir Carstva Božjega kada bi jedno skromno nebesko telo, prirodni satelit planete Zemlje, bilo dugovečnije od njih? đ) Ista ta slobodna pesnička upotreba predloga "do", odnosno veznika "dok" ili "dok ne", odlikuje i stil „starozavetnoga jevanđelista", svetoga proroka Isaije. Kod njega (46, 4) Bog teši „dom Jakovljev" i hrabri „ostatak Izrailja" sledećim rečima: ,,Do starosti vaše ja jesam; i dok ne ostarite, ja jesam." (Napominjemo da smo se i ovde radije odlučili za prevod od reči do reči nego za slobodniji Daničićev prevod iako je njegovo "do sijeda vijeka" kudikamo srpskije i poetičnije od našega ropskoga "dok ne ostarite"...) Više je nego očigledno da Božja spasonosna prisutnost i delatnost ne može biti omeđena kratkim ljudskim vekom, kao što nije omeđena, videli smo, ni vekom svega stvorenoga sveta ni vremenom kao takvim. Prorok ne upoređuje ljudsko življenje sa životom Božjim. On jedino hoće da nam saopšti da je Gospod uvek s nama.

e) Ali vreme je da navedemo i primer iz Novoga Zaveta, i to upravo iz svetoga Jevanđelja po Mateju. To je ono značajno obećanje Vaskrslog iz mrtvih Gospoda Hrista učenicima: "I evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka veka" (Mt, 28, 20).

Da li ove Spasiteljeve reči znače da će On biti s nama hrišćanima samo u granicama „sadašnjega veka", tojest u granicama istorije, a da u „budućem veku", tojest u večnosti Eshatona, neće biti s nama? Naravno da ne znače. Niko pametan ih ne bi tako shvatio. Uostalom, reč Božja nas uči, tumačeći samu sebe, da ćemo u budućem veku „svagda sa Gospodom biti" (1. Sol. 4, 17). To je istina koja se prećutno podrazumeva u Spasovoj blagovesti "ja sam s vama u sve dane do svršetka veka".

Дејан · Јул 6, 2009

ТЕОЛОГИЈА ДИЈАЛОГА ПО СВЕТОМ МАРКУ ЕФЕСКОМ

Свети Марко Евгеник, митрополит Ефески (1391-1444.г.), велики Светитељ Божији и један од најзначајнијих Отаца и Учитеља Цркве новијих времена, од својих савременика назван Новим Василијем, Новим Богословом и Атлантом Православља, данас је нажалост веома слабо познат не само широј црквеној него и богословској јавности. Већина зна о њему само толико да он једини није потписао унију на заједничком источно-западном сабору у Ферари и Фиренци 1438-9.г., да је тиме Бог преко њега спасао чистоту апостолске православне вјере наше, да је благодарећи њему Православна Црква избјегла ропство под неправославним Латинима и да је због свега тога папа Евгеније IV, видјевши на крају сабора да на Акту Уније недостаје потпис "Ефесца", са очајањем узвикнуо "Елем! ништа не учинисмо!" Шта је, пак, чинило дубљу подлогу таквог Марковог става и држања у Фиренци сазнајемо из рада "Теологија дијалога по св. Марку Ефеском" епископа Иринеја који овдје можемо представити, нажалост, само у одломцима, и без фуснота.

ТЕОЛОГИЈА ДИЈАЛОГА

Данас се неодољиво намеће потреба да изучимо и схватимо и богословски темељ Светитељеве борбе на Флорентинском сабору, да разјаснимо себи и другима основна начела која за нас православне важе приликом сусрета и богословских разговора са инославним хришћанским заједницама... Споменута основна начела назвасмо теологијом дијалога, не само за љубав савремене терминологије, већ и у духу изражавања светог Марка, који је такође, како ћемо ниже видети, спомињао и заступао дијалог.

Неко ће, можда, запитати: па добро, зашто ли је и чега ради важно за нас данас, баш данас, да се упознамо са "теологијом дијалога", па још и у издању св. Марка Ефескога, за многе "фанатичнога"? - Ево зашто и чега, ради: прво, зато што је у наше дане дијалог између разних хришћанских вероисповести постао свакодневна стварност са амплитудом од озбиљних званичних преговора свеправославних теолошких комисија са старокатолицима, дохалкидонцима и англиканцима, па до помодног и површног, сентименталног "екуменизма без услова и међа"; и друго, стога што посебни напори Старог и Новог Рима (Цариграда), мада знатно мање грозничави после смрти патријарха Атинагоре I и после последњих римских "заокрета удесно" у унутрашњем дијалогу Рима са сопственим "протестантским крилом", ипак умногоме подсећају на околности и атмосферу уочи сазивања Флорентинског сабора; и треће, као најпретежније, због тога што св. Марко, с једне стране, као Црквом прослављени Светитељ Божији и несумњиво светоотачки ум, а са друге стране као активни делатник дијалога у своме времену, може и треба да буде примср за углед и богонадахнути путовођ нама у нашем времену, дословце бременитом дијалозима у свим правцима. Јер, ваистину је поверење у облагодаћено искуство и у богомудрост светих Божијих људи, као и следовање њима, једно од основних мерила не само православног богословствовања и мишљења, но и православног живљења и побожности...

ПРАВИЛНА ДИЈАГНОЗА КАО ПРИСТУПНА ФАЗА ДИЈАЛОГА

Најпре нам ваља објаснити у којем смислу ћемо употребљавати термин "дијалог". Грчка реч "диалогос" уопште значи потпуно исто као наша реч "разговор", било да су посреди два или више саговорника. Дијалог међу представницима различитих хришћанских вероисповести представља управо то - сусрет и разговор о спорним питањима вере, због чијег различитог тумачења и доживљавања не постоји општење и јединство између дотичних вероисповести. Циљ разговора је да се, по могућству, доспе до сагласности у вери на основу једног "вјерују" по спорним питањима, које би обе стране могле прихватити као истинити израз откривењске богопредане вере, а тиме и као сигуран темељ за ступање у пуно међусобно општење и јединство. Флорентински сабор, без обзира на своје вапијуће недостатке и неславан исход, био је покушај таквог дијалога између Православне Католичанске Цркве у целини и Римског католицизма у целини, највећи од времена раскола у 11. веку па до данас. Егзарх целе православне делегације и главни православни говорник био је управо свети Марко Ефески и кроз његова уста заиста је проговорило цело свето Православље.

Но, за разлику од данашњих међуконфесио-разговора, који се воде на бројним конференцијама, конгресима и другим скуповима те врсте, а главни су им протагонисти учени академски стручњаци, односно теолози-професори, у Марково време и пре њега разговарало се о питањима вере на саборима, а носиоци дијалога беху - епископи! Да ово друго одговара духу и предању Цркве, а да оно прво представља нововековни православни увоз западне рационалистичко-хуманистичке праксе и западног црквеног менталитета - о томе немамо потребе трошити речи...

Читава делатност светог Марка на сабору у Ферари и Фиренци такође нам показује да православни учесник у дијалогу увек наступа као гласник и проповедник православне Истине, коју зна и којом живи и дише, јер живи и дише у Цркви Божијој и Предању њеном, А НЕ ОТИСКУЈЕ СЕ СА НЕПРАВОСЛАВНИМ САГОВОРНИКОМ У НЕКО ЗАЈЕДНИЧКО ТРАГАЊЕ ЗА ИСТИНОМ, КАО ДА СУ ЈЕ ОБОЈИЦА ЛИШЕНИ. А када се у то и отисне, чини то само методолошки. Но, да би се православни учесник дијалога тако држао као што се св. Марко држао, он мора исправно појмити стање ствари међу хришћанима, које изазива потребу таквог дијалога међу њима; другим речима, он мора поставити тачну дијагнозу, као што ју је у своје време поставио свети Марко.

Дијагноза? упитаће ко. Јер, гле, чим је посреди дијагноза, ту је негде и нека болест. Па каква бољка хара међу онима који призивају име Ипостасног Здравља и Свеоздравитеља, Христа Господа?

Та бољка јесте чињеница великог раскола (1054.г.) и прекида општења између хришћанског Истока и Запада - отада па све до данас. То је ваистину најтрагичнији догађај у историји хришћанства. "Ја мислим", вели о томе свети Марко Ефески, "да ће онај ко је увео ту раздеобу н растргао свише изаткани хитон Господњега Тела бити подвргнут већој осуди него ли они што Христа распеше и неголи сви од памтивека безбожници и јеретици!" Да би ова рак рана хришћанства била исцељена, ваља најпре знати природу раздеобе и њене узроке. По питању раздеобе данас се обично, како у лаичком тако и у конвенционалном богословском говору, прича и пише о "деоби цркава", из чега би се, ако се не пружи одговарајуће тумачење тог несрећно изабраног израза, произлазило да се првобитно Једна и Једина и Јединствена Црква Христова поделила на две цркве, источну и западну. Од њих, по неким, једна греши у догматима, по другима обе су се удаљиле од првобитне вере, а по трећима ниједна не греши него обе само различито изражавају исту истину и исту веру, и једна и друга су остале цркве у пуном смислу те речи, са светим Тајнама, са благодатно-освећујућом силом и спасоносношћу. Тако се данас на пример, може врло често чути тврдња да "Православна Црква признаје римо-католичке свете Тајне" или да су западни хришћани само "расколници, а не и јеретици", и сл. Разуме се, то исто се не само говори него и официјелно прокламује с римокатоличке стране у односу на Православну Цркву.

... Како свети Марко гледа на болни проблем Великог раскола? Признајући, како видесмо, сав ужас Раскола и сматрајући Раскол Истока од Запада распећем страшнијим од голготскога, он ипак не признаје "деобу цркава" нити "раздељно хришћанство", него "последујући у свему Светој и Католичанској", као њен верни син и њен православни отац и исповедник, исповеда и своју веру у њу - ВЕРУ У ЈЕДНУ СВЕТУ САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ, по природи својој ЈЕДНУ И НЕРАЗДЕЉИВУ, као што је једна и Глава њена - Христос Господ. Будући да је Глава Тела Цркве Христос, Оваплоћени Логос Божији и Испостасна Истина Божија, то темељ и основ јединства и јединствености Цркве јесте Православље, правоверје, Истина. Христос, Црква, Православље - то су синоними... Сви они који се одвајају од јединства саборне црквене вере одвајају се самим тим и од Цркве, а то су јеретици. Они отпадају од Цркве, изван ње су, а Црква остаје Једина Света. Остаје, додуше, рањена и оштећена губитком и отпадом својих бивших чеда, али не мање потпуна, не мање саборна и католичанска него пре.

За светог Марка - за Цркву уопште - „јеретик је и законима против јеретика подлеже свако ко ма и најмање застрањује од праве вере”. По светоме Марку јеретици разних врста су „фалсификатори божанских догмата”, а заједничка им је особина свима, без разлике што НА СВОЈУ РУКУ И ПОГРЕШНО ТУМАЧЕ РЕЧИ СВЕТИХ БОГОСЛОВА И ОТАЦА. Али, не само данас, у време „екуменизма", него већ и у време св. Марка било је људи који су сматрали да западни људи само различито формулишу истине богопредане вере, али да не греше у вери и да, према томе нису јеретици. Али, ево шта на то вели свети Марко: „Никада нисмо гледали на Латине као на јеретике него само као на расколнике. - Који то говоре, узели су то од самих Латина, јер они нас зову расколницима (шизматицима), немајући нам ништа приговорити око наше вере, него нам замерају што смо им отказали послушност коју смо, по њиховом мишљењу, били дужни држати... Ми смо се први одвојили од њих, боље рећи, одвојили смо их и одсекли од заједничког тела Цркве. Зашто, реци ми?! Да ли зато што имају праву веру или зато што су правилно дометнули додатак (у Символ вере)? Ко би могао тако казати, сем ако није доживео јак потрес мозга? Не, него зато што мисле неумесне и нимало благочестиве ствари и што су неоправдано дометнули додатак. Окренули смо се од њих, дакле, као од јеретика и зато смо се одовјили од њих„. ...Из ових речи светог Марка сазнајемо и у чему се састоји јерес западног хришћанства, најпре римскога, а потом и његовог порода - протестантског, „реформираног" хришћанства. То је додатак Филиокве у Никејско - цариградском Символу вере којим се изражава западно учење да Бог Дух Свети не исходи само од Бога Оца, како рече Христос и како до данас неизмењено учи Православна Црква, него да исходи од Оца, и од Сина...

Дејан · Јул 6, 2009

Учење о Филиокве је главна западна јерес, а учење о чистилишту, папи и другом, мада неприхватљиво и погрешно, ипак није толико заразно као филиоквизам, јер филиоквизам крњи и квари предану апостолску Веру у Свету Тројицу.... Поводом додатка Филиокве св. Марко се с горчином обраћа Латинима: „Много је било јеретика, но ни један се није усудио да прекраја Символ, осим вас самих"... Како увођење додатка тако и упорно остајање при њему свети Марко сматра последицом и изразом недостатка хришћанске љубави код западњака: он их назива неумољивим,.. и тврди да њихова упорност у новотарији представља презир према браћи одвојеној и саблажњеној том догматском новотаријом... Питање Филиокве није било за св. Марка питање престижа „нашег" или „њиховог" нити питање формуле, а чак ни питање академски богословско, већ - питање живота или смрти. Јер, бити при Истини, са Истином и у Истини - то значи бити у животу и имати живот вечни, јер, богопознање и живот вечни су истоветна ставарност, по речима Христовим Јов. 17,3); бити, пак, с лажју и лажи и за лаж, то је вечна богоодвојеност. На тај начин питање никако није теоретско, доктринарно, већ егзистенцијално, сотииолошко, јер сваки догмат, свака богооткривена истина, истина вере, има спасењску намену, сотириолошки смисао, и ниједан нам није дат ради „заокруживања хришћанског погледа на свет"... Филиокве представља „неподношљиву, неопростиву хулу", уперену „против самог бића Пресветог Духа", а хула на Духа Светога - подсјећа нас св. Марко - по речима Христа Бога једина је неопростива хула...

Пословица каже да старост никада не долази сама , уз нду иду болест и смрт тела. То исто важи за сваку болест, свако кривоверје и лажновјерје: ни јерес никад не долази сама нити остаје сама. Иза ње и уз њу јављају се и њене верне пратиље - духовна болест и духовна смрт. Ту свети Марко као и свети Оци после њега поставља неодступно начело: „Подједнако се анатемише сваки јеретик, био он епископ или мирјанин". А шта је - анатема? АНАТЕМА - ТО ЈЕ ОДВАЈАЊЕ ОД БОГА: ТО НИЈЕ ЦРКВЕНА КАЗНА НЕГО ЦРКВЕНА КОНСТАТАЦИЈА, ПРАЋЕНА ЖАЛОШЋУ ЦЕЛЕ ЦРКВЕ, што се један њен део одвојио од ње, а тиме и од Бога, јер, по речима св. Кипријана Картагинског, не може имати Бога за Оца онај ко нема Цркву за Мајку, будући да се после Оваплоћења Христовог човек не може сјединити са Богом, Светом Тројицом, другачије него кроз Христа, а са Христом се не може сјединити осим, кроз припадање Телу Његовом - Цркви. Закључак је јасан: чим једна група хришћана, мала или велика падне у јерес она тиме својевољно иступа из Цркве и лишава се благодатног дејства Духа Светога. Тиме дотична хришћанска заједница престаје да буде Црква у правом смислу те речи. Њено духовно стање је стање бесцрквености, безблагодатности... Ту важи опште начело: „Свако ко није православан, јеретик је!"... Разуме се да једно тело рањено болешћу, не умире баш одмах, нити се грана одвојена од дрвета суши одмах већ постепено. То важи и за заједнице одвојене од Православне Цркве. Но, то не мења значај и тежину тврдње о њиховој благодатности. Овде се и свети Марко који је увек доследан и радикалан у своме богословствовању и не долива нимало воде у чисто вино Православне Истине, изјашњава опрезно, јер док за јеретичко свештенство недовосмислено тврди да је лишено благодати свештеничке, дотле за вернике, људе вођене а не вође, каже само да "подлежу анатеми" а не каже изричито да су сви они одвојени од Бога и лишени сваке могућости спасења.

Тако нам, ето, свети Марко приказује стварност и право стање разједињавања хришћанског света.

ДИЈАЛОГ И ОПШТЕЊЕ

Разједињеност је, како видимо, губитак јединсгва са Црквом, а не „раздеоба Цркве"; но и таква будући, разједињеност је дијагноза болести, док, њој насупрот, „јединство Духа у свези мира" (Еф. 4,3) представља дефиницију црквеног здравља. Дивни плод тога савршеног јединства - јединства у једноме Господу, једној вери, једноме крштењу - јесте савршено и потпуно општење савршена и потпуна заједница свих у Цркви и Црквама. Општење и зајдничарење конкретизује се и остварује опет путем савршеног и потпуног дијалога - молитве. Као разговор човека са Богом и Бога са човеком, молитва је „вертикални" дијалог и „вертикално општење"; као саборана црквена стварност, пак, незамислива је без своје „хоризонталне" димензије, у којој се јавља као заједница људи сједињених заједничким саборним молитвеним разговором са заједничком Главом, са заједничким Господом. Надврхунски, пак, врхунац, дијалога молитве у Цркви, односно општења и заједничарења кроз молитву јесте Свето Причешће, кроз које и којим човек постаје не само „један дух са Господом" (1Кор. 6,7), него „сутелесник" и „једнокрван" са Христом Богочовеком. На тај начин, Свето Причешће је садржина јединства Цркве... Оно није само „једна од седам светих Тајни", на шта га своде наши осхоластичени догматски приручници, већ је оно превасходна и свеобухватна Тајна Цркве у коју воде и увиру све Тајне црквене.

Из реченог произилази да је савршени дијалог, однсно савршено општење и јединство, могућно само унутар Цркве и да оно никад не може представљати средство или оруђе, циљу будућности.

Богословски, пак, дијалог Цркве са заједницама изван ње које верују у Христа Бога, јесте непотпун дијалог, јер је он само средство и начин да се постигне горњи циљ, да се постигне пуно међусобно молитвено општење и заједница у Телу и Крви Господа. Непотпун је, дакле, богословски дијалог стога што је ограничен само на дијалог речима, и никада и ни у ком случају не може се у њега „укључити" оно што би, у случају успеха, требало да буде његова тековина - а то је молитвено општење и његова круна светотајинско и светопричасно општење.

На тај начин смо дошли до једног од основних светомарковских и светоотачких начела православног дијалога: -НЕМА И НЕ МОЖЕ БИТИ МОЛИТВЕНОГ ОПШТЕЊА И ИНТЕРКОМУНИЈЕ, НЕМА И НЕ МОЖЕ БИТИ ЗАЈЕДНИЧКОГА МОЉЕЊА И ЗАЈЕДНИЧКОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНИХ И НЕПРАВОСЛАВНИХ, све дотле док се не постигне циљ дијалога - сагласност у вери, а ако се она не постигне никад, онда никада неће бити заједнице и јединства. Главна одлика неправославних хришћана и јесте да су, застранивши у вери, лишени општења са Црквом, да су изван њеног савременог јединства, јединства у Причешћу. Отуд и важи: „Ко општи са оним ко је лишен општења, сам се лишава општења!" То правило свети Марко стално заступа, а понавља га нарочито често при крају свога живота, у својој борби против „Грко-Латина" или „латинофрона", како су тада названи унијати, присталице флорентинске уније. Нераскидива узајамна зависност између исповедења праве вере и примања у заједницу Цркве, са једне стране, и исповедања јереси и непримања у црквено општење, са друге, наглашено је у овим речима Апостола љубави, св. Јована Богослова: „Ако ко долази к вама и ове науке не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се с њим; јер ко се поздравља с њим, прима удео у његовим злим делима". Свети Марко понавља познате речи св. Игнатија Богоносца: „Свако ко говори мимо заповеђенога, макар био веродостојан, макар постио, макар девственик био, макар чудеса чинио, макар пророковао - нека ти изгледа као вук у овчијој кожи, који ради овцама о глави!"... „Ако се неки претварају да исповедају здраву веру, а опште са невернима, такве, ако после прве опомене не одустану не само што не треба примати у општење, него их не треба браћом називати".

Напред изложени скроз негативни став светог Марка према „интеркомунији" служи као повод многима да га - уосталом неодговорно - прогласе фанатиком, који је унапред био с предумишљајем решио да саботира и онемогући успех преговора на Флорентинскм сабору. Оваква оптужба, међу-тим, све је пре него истина. Одбијање општења са инославнима потпуно је у складу са учењем Еванђеља и свих светих Отаца пре и после светог Марка, но оно се односи само на заједничку молитву и на свете Тајне. Према самом, пак, дијалогу речима Светитељ је и апсолутно позитивно расположен, а тако исто и према циљу дијалога - а то је, како на почетку рекосмо, достизање сједињења свих у Христу, вјерујућих у јединству Једине Свете Саборне Апостолске и Православне Цркве Христове. Не само што свети Марко није плански и с предумишљајем минирао унионистички рад Флорентинског сабора, него је напротив свим својим бићем желео да дође до јединства вере, а тиме и до јединства у молитви и у благодати Светих Тајни Христових, унутар Једне Свете Цркве Христове...

Пламена жеља и чежња Светитељева за сједнњењем хришћанског Истока и Запада у једној вери и једној Цркви и његово расположење да да све од себе за успех дијалога, предузетог с тим циљем, огледа се у његовим дубоким излагањима о спорним питањима око „чиштилишта" и „Филиокве"...

Из поздравног говора св. Марка при отварању сабора 1438. у Ферари видимо да је он толико ЗА ДИЈАЛОГ И ЗА СЈЕДИЊЕЊЕ, сад се жртвује докле год је то могуће, свој строги и тачни и савесни православни богословски речник тако да Латине назива „људима Господњега Тела", а папу ословљава титулом „пресвети оче", мада је интимно сматрао латинство за јерес... Светитељ чак не само да одаје признање папи и хвали га за његову иницијативу око поновоног сједињења хришћанског Запада и Истока, помоћу весељенскога сабора, него папи признаје и првенство, прелазећи преко чињенице да Православна Црква признаје почасно првенство папи условно, тј. само у случају када је папа римски по вери православан. Овде, дакле, видимо да св. Марко из жеље да што више потпомогне дијалог и евентуално достизање јединства у вери, прећуткује папину неправославност и - узимајући у неку руку пожељно за стварно - обраћа му се као превенснтвујућем. Дипломатисање једнога виспреног Византинца? Не бисмо рекли. Пре би се овакво говорење Светитељево могло означити као тактичност у дијалогу, као поштовање према личности саговорниковој, без обзира на размимоилажења у богословским убеђењима и као покушај да се разговара топло људски, хришћански, с поверењем и искреношћу и - што је најпретежније - са љубављу... Заиста и доиста је посреди љубав према Латинима, према тим расправослављеним хришћанима. ... Свети Марко је мрзео њихову јерес, али је љубио њих. Ево како то искрено и дирљиво формулише, Свети обраћајући се свеједнако папи Евгенију: „Теби доликује, преблажени оче, ако само ухтеднеш да саставиш растављено и да срушиш преградни зид и да извршиш дело божанског домостроја... Подигни очи своје унаоколо и види часне и свештене старце, честите старине којима би сада већма требала постеља и одмор, али су се ипак отиснули из својих крајева и прибегли твоме савршенству, обузети једино надом на Бога и љубављу према вама".

Ове последње речи светога ревнитеља свете ве-ре православне показују нам, с једне стране, какав треба да је унапред заузет став и расположење православног учесника у дијалогу, а показују нам и водеделницу, „жеравичну раскрсницу" између здравог и правог светоотачког ИКУМЕНИЗМА св. Марка и болећиво - сентименталног, сладуњавог „екуменизма" некојих савремених „екуменаца". Заједничко, наиме, њима, западно умствујућим „екуменистима" и св. Марку, оцу православног икуменизма, јесте наглашавање узајамне љубави. У савременом „екуменском" издању она је ограничена и сведена на своју људску компоненту, на свој хуманистички или, пре, хоминистички, недуховни и бездуховни садржај, на људско осећање, на сентименталност, која је потом у наставку, устоличена на престо идеала и идола апосолутизована и идолотворена и проглашена за врхунско мерило врховног арбитра у дијалогу. Другим речима, иза ње стоји једна људска ИДЕОЛОГИЈА ЉУБАВИ, али не стоји једна црквена ТЕОЛОГИЈА ЉУБАВИ. Иза светомарковског и данашњег правог православног икуменизма, напротив, не само да не назире већ управо светли и блиста, уместо голога хуманизма, Црква Божија, уместо идеологије - теологија, уместо љубави као сентиментализма - љубав као богочовечанска категорија и богочовечанска благодатна стварност. А таква права љубав неодвојива је од Истине, штавише права љубав и истина нису две ствари него двоједина целина... А зашто? Зато што ни љубав ни истина за св. Марка и за нас православне уопште нису створене и пролазне стварности него су нестворене и вечне енергије Божије, које међу нама људима постоје само утолико уколико постоје у нама, односно уколико ми стојимо у њима, уколико се причешћујемо њима као благодатним даровима кроз своје уцрковљење, ухристовљење и обожење...

Рекосмо да је св. Марко за „дијалог љубави"... Лепо, то желе и данашњи „екуменисти" хуманистичког смера. Али, какву садржину приписују том дијалогу он и они? Ту, рекосмо, даље почиње развође, почиње „жеравична раскрсница", која се потом претвара у непремостив јаз, у „провалију велику". Они, идеолози љубави кличу „Љубав!" и у то име пред Истину показују путоказ са натписом - „У архиву!" Он, пак, свети теолог љубави, кличући „Љубав!", аутоматски мисли на „љубав истине" (II Сол. 2,10), и на дневни ред дијалога ставља једну једину тачку: истиновање у љубави (Еф.4.15) или љубав у Истини (2. Јов. 1) Он ослушкује шта Дух говори кроз уста Апостолова Црква: „Ништа не можемо против истине него само за истину!" И одмах то преводи на језик дијалога љубави, те каже: „Не можемо ни љубити против истине него само за истину" Јер, љубити против истине - то значи љубити смрт, пропаст, пакао богоотуђеност, а љубити за истину значи љубити живот, спасење, вечност, обожење, како за себе тако и за сабеседнике у дијалогу. Произилази, да је ЉУБАВ ХУМАНИСТИЧКОГ ЕКУМЕНИЗМА У СТВАРИ НЕХОТИЧНА МРЖЊА И ДА ЈЕ ДИЈАЛОГ ЉУБАВИ БЕЗ ИСТИНЕ У СТВАРИ - ДИЈАЛОГ ЛАЖИ, ДОК ЈЕ ПРАВА ЉУБАВ - љубав по Богу, љубав којом Бог у нама стоји, само она љубав која упорно брани истину, стоји у истини и за истину, живи и дише истином, страда, за истину и - кад устреба мре за истину. Права љубав неућутно кличе: СВЕ ЗА ИСТИНУ! ИСТИНУ НИ ЗА ШТА! СВЕ ЗА ХРИСТА, ХРИСТА НИ ЗА ШТА! Све за живот вечни, живот вечни ни за шта!...(...) Дубље посматрано, свети Марко је био једини прави борац за сједињење Запада са Православном Црквом, јер је једини постављао питање дијалога и сједињења на једну здраву основу - а то је жива вера и Предање Цркве, чији је садржај Богочовек Христос као Пуноћа Истине, Живота и свију божанских енергија и свега божанскога, а кроз Њега и у Њему сва Света Тројица. Бог наш, са свим својим савршенствима и бескрајностима. Знао је свети Марко врло добро, заједно са светим Григоријем Богословом, да је „БОЉИ РАТ НЕГО ЛИ МИР КОЈИ ОДВАЈА ОД БОГА" и да „ПОСТОЈИ И РЂАВА СЛОГА, КАО И ДОБРА НЕСАГЛАСНОСТ" заједно са светим Јованом Златоустим.. Свето Марково руководно начело дијалога - „с љубављу одговарати ... чувајући благочашће - Православље" заиста је синтеза и примена целокупне дотадашње светоотачке теологије дијалога, који св. Златоусти богомудро и златоречиво то изражава овако: „ДОПРИНЕСИМО ШТО ДО НАС СТОЈИ И РАЗГОВАРАЈМО СА ЊИМА СА СВОМ ДОБРОМ ВОЉОМ И СТРПЉИВОШЋУ, ПОКАЗУЈУЋИ И ПОГРЕШНОСТ ЊИХОВЕ СТВАРИ И ВЕЛИЧИНУ ДУХОВНЕ ШТЕТЕ И НИКАД НЕМОЈМО ПОСУСТАЈАТИ И ОДУСТАТИ ОД ЊИХОВА СПАСЕЊА!" Другим речима, да би дијалога могао бити „дијалог љубави", он мора бити „дијалог истине" а то може бити само онда кад православни сабеседник у дијалогу стоји на бранику Истине, кад речју, делом и целим бићем заступа и представља не себе нити „интересе" и „црквену политику" појединих центара Православља, нити „екуменски програм" појединих група него стварну веру и истинито католичанско Предање Православне Цркве.... "

епископ Иринеј Буловић (Преузето из листа Светигора '93)

Јул 10, 2009

Разговор са Епископом бачким др Иринејом (Буловићем), емисија РТС-а "Око"

На стваралачки начин одговорити изазовима свог времена

Број 1014, Рубрика Поводи

Преносимо транскрипт емисије „Око” (РТС, понедељак, 1. јун 2009), у којој је гост био Епископ бачки др Иринеј. Поштовани гледаоци, гледате "Око". Ја сам Зоран Станојевић. Пре десет дана завршено је редовно заседање сабора Српске Православне Цркве, на коме је изабран нови Свети Архијерејски Синод. После претходног заседања, у новембру прошле године, било је пуно бурних реакција у јавности, а ни овог пута нису изостале реакције које се тичу Цркве. О тим темама разговарамо са Његовим Преосвештенством Епископом бачким др Иринејом Буловићем. Поштовани владико, добро дошли, веома ми је драго да сте дошли у емисију "Око".

– Боље вас нашао, хвала на позиву.

Најпре тема која можда није најважнија за Цркву, али у овоме тренутку је најприсутнија у јавности, а повезана је са Црквом на неки начин. То су заједнице за рехабилитацију зависника попут ове у Црној Реци, о којој се највише прича, а које имају неке додирне тачке са Црквом. Прво саопштење новог Синода чији сте Ви члан било је управо по питању Црне Реке. Онда је било неких примедби да је та афера лансирана из потпуно других разлога и да је циљ нешто друго, а да је афера доста стара. Затим је било прича о томе да је највећи проблем у томе што свештеници васпитавају батинама уместо неким духовним методама. Како Ви, као члан Светог Архијерејског Синода, доживљавате ову причу?

- У званичном саопштењу Синода то смо разговетно саопштили јавности. Сам тај феномен, са гледишта Цркве, у оваквом облику какав се појавио, после непобитних сведочења укључујући и снимке батинања, за Цркву је апсолутно неприхватљив. Значи, не може бити говора ни о каквом покушају одбране неодбрањивих ствари или оправдавања нечега што се никако не може оправдати. Ради се о једној злоупотреби. Ту није много важно да ли се ради о свесној, или мање свесној или несвесној злоупотреби, чињеница је да је злоупотреба по среди. Мислим да сви надлежни органи и министарства, значи заштитник грађана, Министарство унутрашњих послова, Министарство здравља итд, треба да до краја испитају све релевантне чињенице и да предузму све оне мере које у случају постојања злоупотребе, као што, по свему судећи, јесте по среди, треба да се предузму као према било којој врсти установи те врсте. Дакле, аутономија унутрашњег живота Цркве, која је несумњива, која је законом призната, што је једна такође од демократских тековина нашег друштва, ни у ком случају не имплицира заштиту у случају неког незакоња. Тако и овде. Мислим да је и Преосвећени владика Артемије требало раније благовремено да реагује, а не да мисли да је то активност усмерена против њега, да приписује другима, чак и Синоду, производњу афере, уместо да одмах реагује једнако са свима нама у Синоду, и да се не стиче утисак да је његова реакција изнуђена притиском Синода и, пре свега, притиском јавности.

Хоће ли Црква преиспитати и друге сличне центре како би непобитно утврдила да се свуда ради по прописима?

– Сигурно! У овом случају мислимо да ће бити предузет и неки црквено-судски поступак, барем је то био наш савет владици Артемију, и надамо се да ће он то урадити. Са друге стране, за друге Центре такве врсте до сад није било жалби ни у јавности ни директно Синоду. Мени је непријатно да о томе говорим, јер већина тих других центара су управо у Епархији бачкој, где сам ја надлежни епископ, и где целу ствар непосредно води Преосвећени владика Порфирије. Али, ми радимо и под надзором надлежних тела, али и у тесној сарадњи како са државним органима, тако и са стручњацима. Значи, ту су лекари, психијатри и сви други стручњаци, и надамо се да ту тешко може доћи до било какве злоупотребе.

Шта бисте Ви рекли на чињеницу да су батине коришћене уместо духовних метода?

– Апсолутно неприхватљиво. Ја сам то окарактерисао речима да коришћење тих метода показује да су самозвани терапеути болеснији од својих пацијената.

Зашто свештеник узима неки метод који апсолутно није прихватљив у Цркви?

– Тешко је то објаснити. И међу свештеницима има људи који су имали веома необичне животне путеве. Неки су преко разних странпутица долазили на крају до пута који води у Цркву и води ка свештеничкој служби. И наравно, сва та лутања понекад остављају веће или мање ожиљке на души и на савести. Једноставно, ради се о неком суштинском неразумевању. Апсолутно, примера ради, ја сам у једној од изјава свештеника Перановића, који је донедавно био управник Центра у Црној Реци, чуо изјаву да, наводно, постоје неки цитати који оправдавају употребу силе. Таква аргументација је управо смешна, а не убедљива са гледишта Цркве. Употреба силе у име љубави Божје апсолутно не долази у обзир.

Ви сте испред Цркве задужени за комуникацију са медијима. Памтим, од пре неколико година, један Ваш, просто, прекор новинарима да траже пребрзо и превише информација од Вас, и да ствари са Црквом тако не иду. С друге стране, медији у данашње време захтевају заиста и много, и пуно, и одмах. Како мислите да помирите те две ствари?

– Мислим да добром вољом и спремношћу на сарадњу, и са стране медија, и са моје стране, и са стране Синода уопште, то може да се превазиђе. Ако неки представници медија пошто-пото траже да кажемо у извесној мери трач и скандал, од мене га неће добити никада. Ако траже објективну, истиниту, колико сам ја за то способан, и брзу информацију, спреман сам да то учиним у сваком тренутку. Зато мислим да ће од квалитета приступа зависити често и квалитет одговора. Наравно, ми смо свесни ситуације да у медијској сфери има мало људи са макар елементарним теолошким образовањем. За то они нису ни криви, нико их и не криви. Али, треба да покажу вољу да не праве погрешне аналогије са светом политике или естраде, па да онда очекују да се на релацији са Црквом развијају слични или исти односи. То, просто, није у природи тих односа. Дакле, другим речима, сви појмови, рецимо о клановима, о сукобима, о разноразним методима који се ту употребљавају, ипак не функционишу у животу Цркве на исти начин као што функционишу у ванцрквеној сфери.

Да, али некада такве информације долазе из такозваних „неименованих извора” из саме Цркве?!

– Понекад, нажалост, и од именованих! Морам и то да кажем у допуну овог што сте рекли, а што је тачно, и то показује да потпуна зрелост и озбиљност није увек ни на нашој страни. Дакле, нисам ја ту искључив; постоје ствари које, једноставно, неко из својих субјективних потреба или фрустрација види и лансира у једном светлу које није на корист, на начин који није, да кажемо, довољно објективан.

Рекли сте малопре да сте спремни одмах да одговорите. Не знам да ли говоримо истим језиком, у новинарском свету „одмах” значи заиста одмах, овога тренутка.

– Па сад, заиста то има својих граница. Рецимо, ја не могу на неки велики празник, или у неким ситуацијама када имам симпосион као сада, два пуна дана на Теолошком факултету, да све оставим и прекинем да бих у оном датом тренутку имао времена за новинаре који се, по правилу, јављају „у пет до дванаест”.

Неки пут и касније...

– Ја разумем да је притисак живота и ритам живота тај који и њих меље, не само нас. Али, колико год је могућно у датим околностима, спреман сам да без много одлагања изиђем у сусрет.

Да будем потпуно искрен, ја као уредник у таквој ситуацији, уколико имамо неку причу која је везана за Цркву и ако не могу да дођем до Вас, ја ћу позвати некога од оних које зовемо експерти за црквена питања, аналитичари и слично. То сам хтео да Вас питам...

– Ту треба бити ипак опрезан, јер неки од тих аналитичара знају више или мање о чему говоре, а неки уопште не знају.

Како Ви тумачите њихова тумачења живота у Цркви и односа у Цркви?

– Кажем, код неких мислим да се ради о искреном покушају да феномене разумеју и да добронамерно о томе известе. Код неких других постоји унапред задата тема и схема: написати нешто негативно о Цркви и њеним представницима по сваку цену, и онда поступати тако што ће се реалност фризирати, виртуелизовати, производити, а не репродуковати истинољубиво. Та врста аналитичара, морам да признам, апсолутно је неприхватљива. Они су за мој рачун квази-аналитичари.

А јесу ли они добронамерни увек у праву?

– Не мора да значи да су увек у праву. Али, са њихове адресе ако стигне и нека критика, ја је узимам озбиљно у обзир, јер сматрам да је заиста надахнута добром намером. И без критичког погледа на живот Цркве, као и на живот друштва у целини, мислим да не треба да рачунамо. Није циљ да Црква буде неприкосновена у том смислу да нико нема право да критички мисли о догађајима и личностима који су на сцени у животу Цркве. Али, мора постојати ипак добра намера и објективност колико је год могуће.

Како Вама звуче приче које долазе из саме Цркве о тим постојањима различитих струја унутар Цркве? Оно што се сада највише помиње је да имамо модерну и конзервативну струју. Имамо младе, имамо старе. Имамо босански, имамо србијански лоби...

– То је више него условно и више него субјективно. Многе ствари се дешавају, наравно, уз лични печат. Значи, поједина лица имају одређена схватања, имају понекад и неке предрасуде, имају свој стил, али да ту постоји нека строга подела, а поготову конфронтација, то се не би могло никако рећи. Наиме, дешава се да неки људи који су, рецимо, у једној ситуацији већински уз једно мишљење, у другој ситуацији, по другом проблему су једномишљеници са онима који су тек претходног дана били другачијег мишљења о једном другом проблему. И то је потпуно нормална појава, нормална ситуација.

Да, али да ли се код неких битних ствари, које се тичу пре свега управљања Црквом, ипак групишу по неким основама?

– Ја не бих могао тако, у том правцу, да дефинишем ствари. Мислим да сви имамо отприлике једнаку одговорност, имамо суштински сличан или једнак приступ решавању тих проблема, и ако поступамо искрено, добронамерно, са жељом да помогнемо Цркви, да унапређујемо њен живот, њену мисију, онда се разлике пројављују више-мање у нијансама, а не у оном што је битно. Примера ради, шта значи сад „млађи” или „старији”, „модернији” или „конзервативнији”? То је више него условно. Да ли сам ја, рецимо, у овој или у оној групацији? За неке сам суперконзервативан, зависи одакле ме ко посматра, за неке друге сам хипермодеран, а ја, у ствари, не желим да будем ни једно ни друго. Желим да будем оно што јесам, а колико успевам, то је друго питање.

Јул 10, 2009

Последњих дана сам на више места прочитао да сте јустиновац. Како на то реагујете кад Вас тако назову?

– Па, ја мислим да је и то неко непотребно етикетирање, зато што нико од нас, без обзира на то ко му је у младости био учитељ или духовник, није нека бледа, механичка копија те личности, нити гледа да механични и површно покушава да понови евентуалне реакције те личности. Јер се живот друкчије данас развија. Изазови су нови. Рецимо, нешто што нисмо могли да замислимо пре четрдесет година, као што је управо одговорност Цркве за наркомане. То тада није постојало, у мојој младости.

Ни проблем није био тако велики.

– Проблем није био велики, али данас је огроман проблем. Дакле, чак и да хоћемо, ми просто немамо кога да копирамо у доношењу својих одлука, а посебно је питање што је и духовно нездраво покушавати да будемо епигон тј. неки имитатор неког човека. Наши духовници, наши узори, наши учитељи нису гуруи који нас поробљавају, него личности које нас својим примером надахњују да и ми, са одговорношћу и на стваралачки начин, одговарамо изазовима свог времена.

Рекли сте да не волите да се Црква посматра као политичка странка, с тим што је нама у медијима лакше да узмемо један модел и да по том моделу који смо научили да користимо, кад већ не знамо теологију, да покушамо да себи ствари тако представимо. Шта Вама посебно смета код таквог начина посматрања Цркве? Шта бисте, не само нама, него свима који гледају и који читају те текстове, шта бисте нам ту саветовали?

– Примера ради, дељење епископа на некакву тобоже опозицију или симпатизере ове или оне политичке опције.

Мислите да тога нема међу свештеницима?

– Нема. Има међу свештеницима у приватној сфери. Сваки је слободан да се опредељује и да гласа за кога хоће.

Али не преноси се у црквени живот?

– Ако се преноси, онда је кажњиво, санкционише се канонским мерама. Дакле, нема право свештеник, то се сматра злоупотребом његове службе, злоупотребом његовог положаја, да своје лично политичко опредељење, за које је слободан као и сви други грађани, да преноси на ауторитет Цркве. То је прави клерикализам.

Нама, који смо изван Цркве, често се чини да се то дешава и да Црква то не кажњава. Хоћете ли да кажете да је наш начин гледања можда ту превише оштар?

– Превише је оштар. Појединачних случајева има. Ја сам лично у својој пракси поједине свештенике позивао на одговорност, у таквим случајевима, скретао им пажњу да то не чине. Сâм сам се трудио да државу и њене институције увек поштујем, да будемо коректни сви ми колико можемо кад је у питању опште добро и општи интерес народа, али и свих људи. Ми не можемо заступати неко добро које би било добро само за нас, а које би у исто време било зло за некога другога ко није припадник било наше Цркве, било наше нације. Дакле, ту постоји читави спектар вредности и мерила, и то многим људима није увек довољно јасно. Изнећу један тривијални пример. Било је замерки, чак и подсмешљивих, зашто смо ми понекад на одређене празнике употребљавали у богослужењу цигански језик, ромски језик. А ја тврдим да је то у природи Цркве. Да за Цркву нема ниједног народа, ниједног језика, ниједног људског бића које је привилеговано било чим или се било чим може ниподаштавати.

Мање су замерке, верујем, биле на то него на блискост неких високих црквених великодостојника са неким политичарима.

– И то стоји. Али, људи то такође не разумеју. Блискост, то је врло дискутабилно, шта је блискост.

То је лаичко гледање.

– Али комуникација, контакт са носиоцима функција у друштву, са представницима институција и државе као такве је једно, а то шта је ко партијски и идеолошки је сасвим друго, то не зависи од нас.

Сада се отвара неколико питања у односу управо Цркве и државе. Једно питање је заинтересованост Цркве за територијални итнегритет, то се посебно јавља на питању Косова и Метохије и Војводине. Неки од оних који критикују Цркву по том питању сматрају да Црква треба да се бави духовним стварима, треба да се бави верницима, а не треба да се бави државним питањима.

– Црква се и не бави државним питањима, нити има мандат за то, али, у оној мери у којој се и сваки грађанин бави тим питањима, има право да се бави. И у оној мери у којој и најмања владина или невладина организација од три-четири члана сматра да је нормално да се она бави таквим питањима, бар толико има право да се бави и, условно речено, организација са највећим чланством у нашем друштву. Деведесет пет посто грађана се декларише као припадници једне од Цркава или верских заједница. Значи, то није бављење државним пословима, него је брига о општем добру. Пре свега, да ли је нама свеједно и како ми можемо да раздвојимо међу људима грађане од верника, човека као таквог од политичког субјекта? То је немогуће. Друго, да ли ми можемо да будемо равнодушни према судбини наших светиња које су, у исто време, врхунски споменици културе, често под заштитом УНЕСКО-а? Треће, можемо ли ми прижељкивати ситуације нових сукоба, крвопролића, изгона, страдања, као да тога није довољно у нашој историји, а поготово у последње две деценије? И наравно, зар ми нисмо заинтересовани за неку стабилност, па у том случају и за територијалну целину? Зашто то право имају све друге државе на свету, и све друге Цркве на свету, а само ми, тобоже, немамо? Црквени човек нема право да буде човек мржње, да буде шовиниста, али има и те како право да буде патриота и да буде заинтересован за добро свог народа. Он није тиме опредељен за било чије зло. Радећи, дакле, у корист наше земље, нашег народа, наше државе, ми не радимо на штету било кога другог.

Мислите, ту нигде не залазите у политику?

– Нигде. Апсолутно нигде! Ако бисмо почели да употребљавамо политичку фразеологију и да уносимо било какву врсту антагонизама, то би било искакање из онога што је наша савест и наша дужност.

Додуше, многи сматрају да не бисте баш могли да се поредите са невладином организацијом од три-четири члана јер имате велики утицај, између осталог, и на људе који су на власти. Пример који се најчешће узима је закон о спречавању дискриминације. То није било питање, пошто је то доста било присутно у јавности. Оно што ме занима, јесте ли задовољни изменама у закону? Да ли сматрате да сте можда неспретно ушли у захтев за ту измену?

– Рећи ћу вам нешто: ту је наша држава и њен политички врх показала једну осетљивост која, са мог аспекта, залужује поштовање. Наиме, иако смо се ми, из неких својих разлога, касно укључили, практично у последњем тренутку у ту расправу, држава је имала слуха за то да је и Црква важан и релевантан друштвени фактор, заједно са многим другим факторима, да о томе каже своје мишљење. И, вероватно знајући или осећајући да ће то произвести неку краткотрајну турбуленцију на политичкој сцени, ипак је Цркви пружила ту могућност, а није јој је ускратила. И у том дијалогу, наравно, ја сад из ове перспективе тако видим, ми смо можда у неким случајевима имали максималистички формулисане предлоге. Тражили смо, рецимо, брисање неких чланова који су за нас били неприхватљиви у тој форми у којој су се налазили у предлогу закона. Међутим, испоставило се током дијалога, током времена, да ипак таква радикална интервенција није неопходна, да се закон може тако формулисати, да он задовољава своју основну намену, а то је да заиста спречава дискриминацију, а да у исто време на мала врата и нехотице не уводи неку другу врсту дискриминације, овог пута рецимо на рачун Цркава и верских заједница. Тако да, у целини, ја мислим да је показана једна спремност на дијалог пре свега, што је веома важно. И та култура дијалога нама веома недостаје. Не кажем да је сви имамо у црквеним службама и редовима, и ту понекад недостаје, али, у целини, код нас никада је није довољно. Са друге стране, нити је било неког победника, нити губитника у томе. Дата је једна формулација која у суштини задовољава европске стандарде по овом питању, не иде у нека екстремна решења као што је случај у неким скандинавским земљама, али не иде ни у рестрикцију права разних мањина, ма ко оне биле и ма какве биле у друштву. Дакле, нити су измене у закону само козметичке, како се претило једно време преко медија и како су изјављивали чак поједини људи из Владе, нити су оне такве да оне апсолутно испуњавају некакав диктат Цркава и верских заједница, него су дате на један начин, чини ми се, који ипак показује спремност на одговорност са сваке стране.

Још једно питање односа кад су Црква и држава у питању: постоје црквени односи који понекад постају посао државног питања. Најбољи пример је Архиепископија охридска, који је, значи, од једног проблема унутар саме Српске Православне Цркве, постао међудржавни проблем Србије и Македоније.

– Морам да вас исправим. То је питање произведено као политичко питање и наметнуто Цркви, јер објављен је документ са одређене седнице тадашњег Политбироа комунистичке партије у Титово време, којим се доноси одлука о разбијању јединства Српске Цркве и оснивању такозване македонске цркве. Дакле, ствар је најпре била политичка, па је самим тим после морала бити и црквена, црквено-канонска, али је данас сигурно да је она на неки начин оптеретила или бацила сенку на односе две суседне земље и два суседна народа.

Је ли се ту нешто променило у последње време?

– Ту се, колико ја могу да осетим (а дозволите да кажем, можда је нескромно, да сам у тај дијалог био укључен од првога дана као члан наше преговарачке делегације, и до данашњег дана сам у некој врсти ангажовања у томе свему), имам утисак да су људи почели ипак да размишљају хладније главе, могу рећи и одговорније и црквеније у извесном смислу. Наиме, ја бих рекао да смо дошли до једног сазнања и на страни цркве у Македонији, која је за сада у расколу са нама (ја се надам да неће бити заувек), чак и на нашој страни на страни, да кажем, канонских црквених структура овде у Српској Православној Цркви, да смо ми таоци једног проблема који нам је остављен у наслеђе. Са наше стране, једини живи човек који је сведок и учесник догађаја који су се збивали у то време педесет осме, девете а касније шездесет седме при незаконитом проглашењу аутокефалије, јесте Његова Светост Патријарх који је сада у болници и, наравно, не може да утиче на све те догађаје. Са њихове стране у Скопљу, једини живи учесник је митрополит Кирил, који је такође у дубоким годинама, и у међувремену је био рашчињен итд. Дакле, сви остали се боре са једним проблемом који нису сами створили, и психолошки, признаћете, то олакшава неки уравнотеженији приступ. Много је теже да ја покушавам да исправим нешто или да идем на компромис у нечему што сам и сам стварао, и ја се надам у том погледу, и уз допринос и других православних Цркава и уз неко сазревање на терену, да ће доћи до једног плоднијег дијалога него што је било у прошлости.

Стиче се утисак да неки свештеници живе прилично раскошно. Шта бисте Ви рекли, какав је општи или просечан материјални положај свештеника у Србији?

– Рекао бих следеће: наше свештенство је слика у маломе читавог нашег народа. Ту имате од најсиромашнијих до неких који су натпросечно имућни. Има свештеника којима је парохија по 30-40 километара у пречнику, који могу да је посећују и обилазе само пешке или на коњу, и то узбрдо-низбрдо, и зими и лети, а имате и неке друге који имају већу парохију него што је епархија једне трећине наших епископа. Зато што је народ пренасељен у градовима, а села су нам, нажалост, опустела. Дакле, у сваком случају, мислим да је већина свештеника материјално обезбеђена, и то пре свега захваљујући љубави и разумевању самих верника који се о томе брину и који носе главни терет. И наравно, кад се ради о обнови храмова и манастира, оних историјских и културно значајних, или пак зидању нових и одређеној подршци разних носилаца од државе, преко локалне самоуправе до фирми, до појединаца, до добротвора...

Ја говорим о свештеницима које видимо у скупим аутомобилима, о свештеницима о којима чујемо да скупо наплаћују своје услуге, и онда имамо утисак да су сви свештеници такви.

– Сви нису, али поводом тих који јесу, ја делим Ваш став према њима. Они не врше ни добро ни савесно своју дужност, и треба да се замисле над речју Јеванђеља да тешко ономе кроз кога долази саблазан, и на тај начин да мало преиспитају свој став. Ја не кажем да је нормално, ево малопре смо помињали Црну Реку, не желим да осуђујем човека. Никад га нисам ни изблиза видео, тог свештеника који је тамо био управник донедавно, али сам из медија видео да шета са телохранитељима. Шта нама требају телохранитељи, мени не треба телохранитељ. Ја сам свугде безбедан, а ако нисам, шта да радим. Друго, не можемо да возимо џипове или аутомобиле који заиста иритирају, који показују или наш снобизам или неку нашу неосетљивост за муку другога.

Кажете ли то свештенику кад га видите у џипу?

– Свакако! Мислим да у мојој епархији и нема таквих случајева. Али не кажем, моја изјава је недавно била да је човек, ако није препорођен љубављу Божјом, врло кварљива роба. То се односи на свакога, и на мене. Ако не бдим над собом, и ако нисам довољно савестан, наравно, може ми се десити.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1014/tekst/na-stvaralacki-nacin-odgovoriti-izazovima-svog-vremena/

Slusalica · Јул 10, 2009

Nije bila losa ova emsija ali bilo je vidljivo da je glavni cilj emisije da se jos vise ocrni licnost oca Branislava.Svestenik sa telohraniteljima (bivsim sticenicima) koji sigurno znaju zasto skupa hodaju.Ko god hoce da zna sta je droga i sta sve stoji iza i ispred nje,onda su mu neke stvari jasnije.

Пријави се

Njegovo Preosveštenstvo Episkop Bački dr Irinej (Bulović)

Препоручена порука

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Светлана

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Светлана

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова