Одликовање за САНУ – признање за национализам

[Милан Ракић]

Поступак Томислава Николића јасно говори да се Србија није одрекла своје националистичке прошлости, кажу саговорници Ал Џазире.

Одлуком да Српску академију наука и умјетности (САНУ), поводом 175. годишњице оснивања, награди највећим државним признањем, Сретењским орденом, предсједник Србије Томислав Николић одао је признање институцији која је у протекле три деценије имала активно негативну улогу у процесима јачања српског национализма и распада Југославије. Оно што је посебно засметало јавности земаља бивше Југославије јесте дио Николићевог образложења одлуке у којем је рекао „ово је одавање части свим досадашњим члановима САНУ-а“, што је протумачено као апологија свеукупног академијиног деловања. А деловање САНУ-а у БиХ и Хрватској доживљава се изузетно негативно и штетно, јер су се многи „угледни“ чланови Академије истицали у ширењу национане мржње.

Саговорници Ал Џазире кажу да Николићева одлука није случајна нити безазлена и да је вријеме, када се у српској јавности реафирмира академијин углед, помно одабрано.

Угледни српски књижевник Филип Давид у Николићевој одлуци препознаје повратак „погубне“ политике из деведестих година прошлог стољећа када је САНУ био идеолошка подршка Милошевићевим хегемонистичким плановима стварању Велике Србије.

Николић, близак Милошевићев сарадник

„Таква изјава ме од председника Николића не чуди, јер је он и почетком деведестих био један од првих Милошевићевих сарадника. Много је допринео свему што се догађало, том трагичном и крвавом распаду Југославије. Не треба заборавити да је Николић од Војислава Шешеља добио четничку титулу и да се те титуле никада није одрекао, па ни онда када је постао предсједник Србије. Тај његов чин је потпуно у складу с његовим понашањем, које се није много променило од почетка деведесетих година. Сви ми који знамо шта се догађало тих година и знамо колики је био допринос САНУ-а, посебно са оним меморандумом који је наводно изнет из Академије, али је тамо био довршен. Тај меморандум се сада поново понавља у неком мало другачијем и допуњеном облику. Та политика започета деведесетих година заправо суштински није промењена“.

Давид каже да до суштинског одмака од политике, која је спровођена деведесетих година, никада и није дошло, а да академијино условно „мировање“ може да се протумачи као чин мимикријског прилагођавања новим политичким околностима и новој политичкој култури деловања.Посебно опасном сматра ново приближавање САНУ-а и политичког врха Србије, јер се показало да увијек када дође до њихове симбиозе у Србији и регији избије озбиљна политичка криза.

„Па видите, када се појаве тако неки поводи и обиљежавања годишњица и када дође неко из високог политичког руководства да држи говоре онда се види да се политика академије није суштински променила, јер није било никаквог дистанцирања од тог меморандума као неког политичког програма који је допринео распаду Југославије. Академија се на становит начин и привидно удаљила од политике. Руководство Академије стално тврди да се не мешају у политику и да имају неке друге задатке на пољу науке и културе, међутим нисам сигуран да је то тачно и мислим да ту праве промене није било и да је тешко са овим саставом Академије и овим политичким руководством могу очекивати неке стварне, суштинске и дубоке промене које би донеле стабилизацију региона. Мислим да од политичке ситуације у Србији зависи политичка стабилизација читавог региона“, јасан је Давид.

САНУ деловала на хомогенизацији Срба

Хрватски књижевник и лексикограф Велимир Висковић деловање САНУ-а доживљава као изузетно негативно и штетно, а Николићеву одлуку да ода признање њеном раду разумије, али не оправдава. Из угла српске нацоиналистичке политике деловање САНУ-а увијек је било на истом идеолошком фону, али то није разлог да се академијин рад и понашање предсједника Србије не подвргне озбиљној друштвеној критици.

„Једнозначну оцјену свих чланова академије, будући да је у њој ипак увијек било и људи различитих мишљења, није лако дати. Међутим оно што је излазило из докумената које је продуцирала САНУ, поготово негде осамдесетих година и касније, очито је видљиво да је она на неки начин предводила један курс националне хомогенизације Срба и стварала документе на темељу којих је вођена заправо српска политика која је финализирана у ратним сукобима почетком деведестих година. Наравно, сви изван Србије, а мислим и они који критички промишљају ставове и потезе србијанског руководства и цијелу политику рушења Југославије, имају критички однос према том политичком деловању САНУ-а. Мислим да је та њезина деструктивна улога прилично замијећена. Пазите, опет разумљиво ми је поготово из аспекта ставова које је имао Томислав Николић, односно припадници његове странке током 90-тих, да су они чврсто везени за тај тврди национални курс САНУ-а и на неки начин је логично да САНУ, која је ипак и некаква национална институција, знанствена и умјетничка, да јој се додељује награда“.

Висковић напомиње како је деловање САНУ-а у свим земљама бивше Југославије детектовано као штетно осим у Србији, која још увијек нема унутрашње снаге да се суочи са посљедицама њеног деловања. Стога је много важније да се не забораве они појединци који су у најтежа времена Милошевићеве страховладе јавно проказивали штетно деловање САНУ-а.

Дисидентски гласови

„Мене више занимају они гласови који су се критички односили према том курсу српске политике и српских научних и умјетничких институција унутар саме Србије. Треба поздравити та критичка мишљења најчешће храбрих и усамљених појединаца од којих су неки прилично рано критички проговорили о деловању САНУ-а, а припадају самом врху српске умјетности и интелектуалног живота, мислим прије свега на Богдана Богданаовића. Иначе, морам споменути да је и унутар саме Академије било неких дисидентских гласова који су били дистанцирани према том генералном курсу САНУ-а“, закључује Висковић.

Када говори о деловању САНУ-а предсједник бх. ПЕН центра БиХ Неџад Ибрахимовић каже да је то институција која је играла активну улогу у ширењу српског национализма и разбијању Југославије, али најпогубније деловање институције препознаје у трајном контаминирању друштава, која су настала након уништења бивше државе. САНУ је иницирао и потицао идеологију мржње, а његово деловање инспирирало је хрватске и бошњачке националистичке одговоре.

Највећа штета нанешена српском друштву

„Сасвим је јасно да јесте нанесена штета не само бх. и хрватском него, и на крају и на почетку, највише српском друштву. Све што је у тим друштвима било либерално и демократско, све што је стремило универзалним људским правима је деструирано од стране једне кровне куће, која нема други задатак осим да легитимира друштвене вриједности. Познато је мишљење Мирка Ковача да је САНУ у једном периоду одиграо веома прљаву улогу у томе и било би добро када би се могла појавити једна другачија страна, једна другачија страна медаље, али мислим да то за сада није могуће очекивати, јер не видимо промјену доминантних идеологија ни у једном друштву. Ова три национализма се међусобно потхрањују тако да и академије функционишу као промотори таквих вриједности“, каже Ибрахимовић.

Поред тога, он са дозом скептицизма тумачи деловање САНУ-а које је само привидно другачије од оног које је било у недавној прошлости. Баш због тога не вјерује да у блиској будућности може доћи до „оздрављења“ српског друштва и једног значајнијег и примјетнијег отклона од националистичке идеологије.

„Тај отклон би могао постојати уколико постоји отклон од идеологија у којима су ти појединци, који више нису живи, функционисали. Дакле политичко-идеолошком контексту у којем су они функционисали. Али, тог отклона нема па онда не можемо очекивати ни отклон од предсједника државе. Очито не постоји отклон према тим идеологијама и тим политикама“, закључује Ибрахимовић, уз опаску, да све академије делују по истом принципу и да између САНУ и академија у другим републикама, насталим распадом Југославије, нема велике разлике.

Исти људи, иста политика

На крају разговора за Ал Џазиру, Филип Давид сасвим песимистично посматра стање српског друштва данас и политику која се спроводи у земљи. Каже да су на српској друштвеној и политичкој сцени још увијек активни актери који су у Милошевићево вријеме играли значајну улогу у уништавању Југославије и то је разлог што мисли да је „европски пут Србије“ само обична и неискрена флоскула.

„Можда се овако наизглед чини да неке ствари, које су толико утацале на распад Југославије, у Србији нису, у овом тренутку, у жижи јавности, да се води наводно та проевропска политика. Међутим, ја сам један од оних који подржава проевропску политику и сваки гест који би водио уласку Србије у Европску унију. Међутим ако погледате који су људи данас на политичкој сцени Србије, који су људи сарадници Вучићу и Николићу, то су све људи који су били активни почетком 90-тих. Питање је сада колико нас из ових свих проблема могу извлачити они који су нас упорно водили у све те проблеме. Исти ти су људи Србију заправо довели на ивицу економског распада и од Србије створили неку врсту парије међу европским народима. Велико је питање колико су њихове намјере искрене и колико је та политика искрена“, јасан је Давид у својим критичким опсервацијама.

Јасмин АГИЋ

[Милан Ракић]

пре 18 минута, Милан Ракић рече

САНУ деловала на хомогенизацији Срба

Ово је баш симптоматично...

Иако сам и саам "спреман" да искритикујем многа понашања САНУ у претходне 3-4 деценије, заиста мсм стварно. Па шта су требали Срби? Да се не хомогенизују... Да допусте опет да их кољу тек тако... И паз` богати, српски национализам изазвао `рватски и бошњачки. Е није него. Уз ограду да се може дискутовати везано за Бошњаке ака муслимане, који су највећим делом заиста у БиХ били "Југословени" као и велики део Срба, ово за Хрвате просто није тачно...

[kopitar]

Trebalo bi prvo razriješiti i očistiti savjest iz prošlosti pa tek onda ići dalje , to vrijedi za sve . Srbija bi trebala snositi i priznati najveći dio odgovornosti za devedesete a Hrvatska za Ndh . Obično oni koji se prvi opiru ovome nisu ljudi iz crkve , nažalost .