Српска Војска

[Плаво Небо]

ДАВНО је речено како у сваком рату страдају они који се међусобно не познају, за рачун оних који се итекако добро знају. Једна од тих прича испричана је пре стотину година, почетком Првог светског рата на београдској Ади Циганлији.

Гост „Београдских прича“ је Олга Николић Куновчић, пензионисани професор и уредни хроничар невероватних прича своје породице. Њен стриц био је Петар Куновчић, јунак овог рата, ретко образован човек, и мудри записничар бурних догађаја свога времена. Куновчић је био адвокат, амбициозан човек који је муњевито завршио студије права, а за собом је оставио необјављене белешке које његова рођака до данас са љубављу чува. Био је један од оних који су издржали сурову судбину Срба који су преживели Велики рат, али тако што је морао да прегрми све муке преласка преко Албаније и повратка кући.

Олга Николић Куновчић нам је испричала на који се начин Куновчићева јединица борила на Ади Циганлији 1914. године, како су је одбранили, и како је то био крвав и мучан сукоб.

Изнад свега, дирнули су нас документи које је сачувала и које су сачинили српски војници после окончања сукоба.

 

 

 

Кобно писмо

- Мој стриц Петар Куновчић био је поручник и чета којој је командовао била је једна од јединица која је имала задатак да одбрани Аду Циганлију и на тај начин спречи пад Београда - објашњава наша саговорница. - Под жестоком артиљеријском ватром са Бежанијске косе, непријатељ је на почетку сукоба већ заузео трећину острва и ситуација на ратишту била је веома тешка за српске војнике.

Требало је извршити противудар, и то „на нож и бомбу“, како се говорило у ондашњем војничком жаргону, али Ада је била неприступачна, зарасла у жбуње и густо растиње, па је било тешко пробити се кроз њу ноћу и тако напасти непријатеља. План је ипак скован.

Петар Куновчић је забележио како је „план осмислио мајор Ђукић, а моја чета била је распоређена и посела је обалу рукавца према Ади Циганлији“.

Друга чета, поручника Радишића, запосела је положај код тадашње карауле „Јарац“, а трећа је отишла на утоку Топчидерске реке у Саву. Једна чета, капетана Обрада Лазаревића остала је у резерви на Чукарици, „вешто склоњена позади кућа, да људи узалудно не гину“.

- Према плану мајора Ђукића и његовом личном руковођењу, требало је дочекати Аустро-мађаре и тек онда кренути напред - бележи Куновчић. - Чим су кренули у напад, чета са Обреновачког пута отворила је бочну ватру, а артиљерија са Бановог брда тукла је у главу нападача. У једном тренутку, када је требало да кренемо на јуриш, одједанпут је устао командант 32. регименте потпуковник Аугуст Шмит, машући сабљом лево и десно и позивајући на јуриш. После тога, као изнебуха, долетео је један аустријски војник салутирајући и пруживши му једно писмо. Тај тренутак био је одсудан за даљи ток битке.

 

 

 

Није наређење

- Мој стриц је после причао како су сви разумели да је писмо у рукама аустроугарског официра сигурно било наређење за напад, и решили су да крену напред, макар последњи пут - објашњава Олга Николић Куновчић. - Очајнички су прибрали последњу снагу и почели да бацају бомбе. Остало је записано име каплара Милутина Јанковића, који је успео да добаци бомбу до аустроугарског команданта, а ова је експлодирала тачно пред потпуковником Аугустом Шмитом, усмртивши га на месту, заједно са једним мајором и једним поручником.

Тада је битка преломљена, а освајачи су почели панично да се повлаче понтонским мостом ка левој обали Саве и Бежанији. Штавише, српски топови са Бановог брда су чак погодили понтон, па су се многи аустроугарски војници нашли у Сави.

После сукоба, на Ади је остало много погинулих, а српски војници су сахранили све жртве.

- Официре, наше и њихове, сахранили смо, како ред налаже, са свим војничким почастима - забележио је поручник Куновчић.- Пре него што смо команданта покопали, нашли смо у његовом џепу још неотворено писмо које је дошло из Швајцарске од његове кћери јединице, а које му је предао његов војник, ордонанс, уочи самог нашег јуриша. А нас је предавање тог писма нарочито раздражило и увећало нашу енергију за борбу, мислећи да он то предаје наредбу за напад и тиме је потенцирано наше херојство. Тако смо, благодарећи томе ордонансу, а у том критичном моменту, пре времена кренули у напад и наш циљ остварили, уништењем непријатеља на Ади.

Тако је једно дечје писмо учинило преокрет у пресудној бици за одбрану Београда.

- Текст писма ћеркиног које сма нашли неотворено био је обичан, као што општи дете са својим оцем, а нарочито нежност женског детета провејавала је кроз све редове - бележи Петар Куновчић. - У свакој реченици опомињала је свога оца да се чува и да се много не излаже смрти. Као јединица ћерка нарочито је нагласила, да би желела да види свога тату јунака, после свршеног рата, да са њиме и даље као његово дете проживи, и томе слично.

Тада су војници и официри урадили нешто што данас изгледа незамисливо, али тада је витештво још постојало. Одлучили су да одговоре кћери потпуковника Аугуста Шмита, а, будући да су код погинулог пронашли и одређену своту новца, послали су и паре поштанском упутницом унесрећеној девојци.

Он је био непријатељ, али и војник, баш као и они. Препис писма које је српска војска послала госпођици Шмит поручник Петар Куновчић је сачувао и „Београдске приче“ преносе га у потпуности.

Иако је ратна бура тек почела, а затим и однела више од 10 милиона жртава широм планете, наши војници су после неколико месеци чак и добили одговор госпођице Шмит.

У време у којем је заборављено витештво оног доба, захваљујући Олги Николић Куновчић, преносимо текст оба писма које је ова пажљива дама сачувала.

У знак сећања на оне који су били витезови свих зараћених страна.

Писмо госпођици Шмит: Извештај ћерки о херојској смрти очевој

„Ми, српски официри, на челу са мајором Ђукићем, сматрали смо за своју дужност, да гђицу известимо о херојској смрти њеног оца и написали смо јој писмо, отприлике следеће садржине“, бележи Петар Куновчић.

- Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо и морамо ми да будемо ти који ћемо први да Вам јавимо тешку вест, која Вас је задесила, да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту на Ади Циганлији. Иако сте изгубили оца, имате са њиме да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза хероја-официра, пао на пољу части, бранећи своју отаџбину. Ма колико да Вам је тешко, имаћете једну моралну сатисфакцију, која ће Вас у животу одржавати, и са којом ћете се Ви у свакој прилици са својим оцем поносити и дичити. У исто време извештавамо Вас, да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, преко надлежних, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом, и молимо Вас да нас о пријему овога новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо.

Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако, да кад се сврше ове операције ратне и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате достојно сахрањено и гроб очуван, па кад бар нисте били те среће да живог оца видите, оно бар да видите његов гроб, и да учините даље шта за сходно да нађете.

Примите наше најискреније и витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот.

 

 

 

Одговор из Швајцарске Захвалност и поштовање

„После дужег времена, и то почетком 1915. године, добили смо одговор гђице Шмит из Швајцарске“, преноси у својим записима Куновчић.

- Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је оно за мене било посве кобно без бзира на све лепе моменте које сте Ви у том писму изнели. Заста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам примила на коме Вам такође хвала. У овим тешким моментима по нашу целу породицу, ово Ваше писмо заиста је окрепљујуће утолико пре и више, што је наш тата заиста завршио свој живот на бранику своје Отаџбине, достојно сваког дивљења и заиста ћу се вечито поносити својим драгим оцем, који је умео и знао како се ћесар и Отаџбина брани и он је потпуно одговорио својој дужности, и као официра и као човека Аустро-угарске монархије и ми се дивимо и дивићемо се његовом ретком херојству, како Ви то у Вашем писму нарочито наглашавате и подвлачите. Ја сам већ многим мојим другарицама, уплаканих очију давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи Српских хероја официра. После овога писма нарочито ценимо херојске подвиге малене Србијанске војске, која је достојна сваког дивљења, поштовања и хвала.

Ја Вас молим, да верујете у то, да сам ја и цела наша породица Вама вечито захвални и радоваћу се, ако будем жива и здрава, а по завршетку овог несретног рата, да могу да дођем у Србију, да обиђем гроб мога оца и евентуално преместимо га у Беч, а да Вама и лично захвалим на свему учињеном око достојне сахране мога витешког родитеља, као и извештаја о свему.

Поред моје захвалности молим да примите уверење мог одличног поштовања.

 

Извор: Вечерње новости

 

 

 

[Плаво Небо]

По наредби војводе Живојина Мишића: „Са непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину!“ – војнички речено, српска војска је извршила пробој Солунског фронта и исписала једну од најсветијих и најсветлијих страница српске војне историје.

О српским јунацима француски маршал Франше д’ Епере је у извештају својој влади о пробоју Фронта записао: „Операције се морају успоравати, јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред.“

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД, тим истим поводом је рекао: „Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА.“

Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета што тај мали народ није мој савезник.“

Нови бечки „Греие Прессе“, лист са најизраженијом кампањом против Србије, писао је 1918. године о српском народу: „Остаће загонетка како су се остаци Српске војске, који су се спасли испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар.“

Келнске новине од 1918. године, у чланку „Психологија повлачења“, пишу: „Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи.“

Фелдмаршал Макензен: „Ја необично ценим и волим вас из Шумадије. Ви сте херојски народ, пун части и поноса, народ велике и сјајне будућности.“

Аустријски генерал Алфред Краус такође има високо мишљење о Србима, због чега се не устручава да каже: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни с малим, довитљиви, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, богато снабдевени муницијом, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, мржњом и одушевљењем загрејани за борбу, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа него Руси, Румуни и Италијани.“

Занимљива је изјава чешког књижевника Ервина Киша, каплара 11. пука 9. Аустроугарске дивизије и учесника Колубарске битке: „Тек у Србији 1914. године схватио сам да је слобода малих народа јача сила од насиља великих и моћних“, пише он. „Тек сам овде схватио Шатобријана да неумитна сила – воља савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу.“

Јапански професор медицинског факултета у Токију, за време Првог светског рата шеф мисије јапанског Црвеног крста у Паризу, рекао је у свом говору: „До овога рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите, господо Срби, што смо на то мало и љубоморни.“

Норвешки пуковник Карстен Ангел 1915: „Дошли смо са мало поштовања за српске војнике, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју.“

Француски маршал Франше д’ Епере такође не крије одушевљење квалитетима српских војника, због чега се готово песнички пита: „Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива.“

Из књиге „Српска војска у великом рату 1914 – 1918“ Душана Бапца. Издање Медија центра „Одбрана“.

Извор: Сајт http://www.dijaspora.gov.rs на основу сајта serbia.com

 

[Ненад Р.]

Прелеп текст. Наши су преци били хумани и у најтежим тренуцима,

 

[Плаво Небо]

Права истина о Боју на Косову

Доста је било лажи о нашој светлој историји! Србска војска је победила на Косову, 1389. године. Ево праве и истините верзије.

Неколико месеци пре косовског боја султан Мурат шаље писмо великом кнезу Лазару да се преда, положи оружје и буде покоран Мурату. Кнез Лазар није одговорио писмом већ је послао Милана Топлицу да да одговор Мурату. Топлица код Кратова сусреће турску војску и даје кратак одговор Мурату од Лазара речима: „Само рат“!

Мурат је провео Топлицу кроз многобројну турску војску желивши да уплаши Топлицу Милана који му одговара да је србска војска мање бројна али боља и вратио се Лазару.

Кнез Лазар се први улогорио на Косову Пољу, а дан касније и Мурат. Постоји неколико верзија о броју ратника. Највероватнији број је био 180.000 Турака и 60.000 Срба. Једно је сигурно, број је био 1:3 у корист Турака. Турску војску је у првом реду чинила пешадија и лака коњица, а у другом реду јањичари, резерву је чинила черкешка коњица. Испред Мурата су биле камиле. Србску војску је чинила тешка оклопљена коњица и тешка пешадија. Обе војске су имале резерву. Пре боја србска војска се причестила у цркви Самодрежи. У центру србске војске је био Кнез Лазар, лево крило је водио Влатко Вуковић а десно Вук Бранковић. Турску војску је у центру предводио Мурат, лево крило је водио Јакуб, а десно Бајазит.

Битка је почела око 8 сати ујутро, на Видовдан, 15. јуна 1389. године (28. јуна по Грегоријанском календару). Срби изводе брз и жесток напад да би избегли стреле одапете од стране турских стрелаца. Србска тешка коњица коју је на десној страни водио Вук Бранковић разбија турско лево крило, меље га и наставља даље према Мурату. Бајазит видевши пропаст турског левог крила врши противудар на србско лево крило које је водио Влатко Вуковић. Противудар не успева. Милош Обилић видевши пролаз ка султану са 12 својих ратника формира клин и пробија се до султана те га убија копљем. Да ли је копље бацио или држао у руци не зна се. Милош је довршио убиство Мурата мачем. Ратници око Мурата убијају Милоша Обилића. Везири око Мурата покушавају да сакрију да је Мурат убијен, те по гласнику јављају Бајазиту да иде по резеврну војску из разлога да га извуку из битке и остане жив, јер је смрт Јакубова била неминовна, те је требало сачувати наследника престола да не дође до грађанског рата око власти. Србска војска долази до турске коморе и долази до расула у турској војсци која почиње махнито да бежи. Видевши то Бајазит се склања у шуму са одабраним ратницима да би након битке покупио тела оца и брата. Путници трговци који су ишли ка Дубровнику су посматрали битку и касније се прикључили Влатку Вуковићу који се враћао након боја у Босну. Ти трговци су били гласници о великој хришћанској победи којој су у част звонила звона на цркви Нотр Дам у Паризу.

Битка се завршила око поднева, након битке Лазар са малим бројем велможа одмара и одлази у цркву Самодрежу на литургију у част србске победе. Бајазит долази на место битке око 6 сати по подне и видевши људе у Самодрежи прилази цркви, опколи је и убија кнеза Лазара. Након тога Бајазит се повлачи у Турску да учврсти своју власт.

РЕЗИМЕ БИТКЕ

Ако су Турци победили зашто су звонила звона цркве Нотр Дам у част хришћанске победе?

Зашто је „победник“ Бајазит побегао у Турску, од када то победник бежи?

Зашто је на споменику косовским јунацима Кнез Стефан Лазаревић написао да подиже споменик погинулом оцу и србској господи који су погинули (цитат): „негде око 6 или 7 сати, не знам тачно које време“??????? Што се тиче вазалства Србије ка Бајазиту, Милица је то урадила из разлога да спречи краља Твртка да загосподари Србијом. Хтела је сину Стефану да стави круну Немањића. Прича о издаји Вука Бранковића је настала због каснијег скривања истине. Од 12 пратилаца Милоша Обилића њих неколико је преживело, касније се помињу као дародавци манастира Хиландар.

Зашто турски хроничари Леши, Заједедин и Шукурлах до детаља описују начин погибије Мурата и у записима признају пораз Турака?

 

Извор сајт: crveneberetke.com

[Плаво Небо]

Спустио сам гомилу ствари на земљу, пушку са метком у цеви сам и даље држао у рукама и загледао се у даљину, у планине које су нас окруживале. Долазио сам и ранијих година у те дивне пределе, док је још мир био, али сада сам некако другачије на те планине гледао. Деловале су ми некако огромне, непремостиве и опасне. Знао сам да из њихове утробе вреба смрт. Неки моји пријатељи су већ улазили у ту злокобну планину, у њену утробу и нису се вратили.

– Шта се мислиш, носи ствари,

чуо сам тихи глас свог командира, стајао је поред мене, затрпан својом опремом.

-Идемо да се распремимо, напољу нема задржавања,

рекао је кратко и пошао испред мене у зграду у коју смо се требали сместити.

Покушах некако да средим ствари, да сложим али тога је толико било да је то скоро било немогуће. Бацих поглед на остале другаре не бих ли приметио да су они успели, ситуација као код мене. Гомила опреме је скоро код сваког била велики проблем. Почесмо да коментаришемо и да се шалимо на сопствени рачун.

-овде неко изгледа одлучио да ми мало дуже останемо.
-хаха може бити, неће ти бити први пут да дочекаш нову годину са пушком у руци.

А тек је било лето, помислио сам у себи.

-Слушај овамо, чуо се глас командира.
– Рано на спавање и добро се одморите, ујутро, раном зором полазимо на задатак.

Опала, помислио сам, тек што стигосмо одмах у борбу. Не знам ни сам зашто ми то прво паде на памет, могао је бити и неки извиђачки задатак. Уосталом видећемо већ. Те ноћи ретко ко да је спавао, повремено се чуо пригушени разговор међу људима. Међу нама је било људи који су први пут на ратишту, који још нису доживели ватрено крштење али било је и оних који су били већ прекаљени и искусни борци, међу те искусне сам и ја спадао. Иза мене је већ подужи ратни стаж био. Сетих се на тренутак речи нашег Команданта изговорених пред наш полазак из Заплањских села.

-Очекујем да будете као један, пазите се и чувајте један другог.

Камиони су већ били паркирани, светла нису палили иако је била мркла ноћ. Постројили смо се у тишини. Командир поче да нас загледа и дошавши до мене кратко, тихо и оштро упита.

– Где ти је панцир
-Па, горе у соби
-Одмах трчи по њега, без њега нећеш ићи

Нисам ни реч проговорио, потрчао сам по тај глупи панцир који сам толико мрзео. Био је врло тежак и доста непрактичан али са друге стране и веома користан. Но, мени је било само у глави да ће ме оставити и да нећу отићи ако га не узмем. Трчао сам колико могу брзо само да га узмем и случајно не останем. Нисам био једини који је пошао без њега и сад је нас неколико трчало ка својим спаваоницама. Нико није желео да остане.

Возили смо се по мраку непознатим путем који нас је водио у непознато. Свако је био заокупљен својим мислима. Међу собом се нисмо могли добро видети због мрака.

Кад сиђосмо са асфалта и кренусмо земљаним путем замало да пола нас поискаче и пешице крене, ма бубрези нам се испомераше по том макадаму. Коначно смо стали, уз гунђање полако искачемо из камиона у мрак. Осврћем се около, видим неку белу кућу, примећујем да смо на крају неког села.

-Тихо, без приче, у колону један по један, размак неколико метара

шапатом се преносило наређење командира од једног до другог падобранца. Све је деловало некако злокобно.

Кренули смо, излазимо из села, нигде никога, све је пусто, ни кучета којих по селима обично доста има. Тишина, чују се само кораци нас падобранаца по тврдој Косовској земљи. Корачам ћутке и пазим да из вида не изгубим силуету војника испред себе. Село смо већ одавно оставили иза себе. Зашли смо у шуму, видим да се крећемо неком већ утабаном стазом. Ослушкујем, покушавам да кроз мрак нешто угледам. Како гледам у шуме около чини ми се још већи мрак. Шума је сакрила и оно мало светлости које је месец давао. Корачам и даље ћутећи. Не знам можда идемо већ више од сата. Почињем да осећам тежину панцира, жуља ме. На глави ми шлем, муниција свуда где се могла ставити. Доста муниције смо понели. Зоља на леђима и бомбе које висе на све стране. Пушку носим у руци са метком у цеви и откочену. Спреман сам за било шта али шта ће то бити, хоће ли уопште нешто бити. Немам појма где и зашто идемо, шта нес очекује. Поучен искуством са ранијих задатака видим да све ово неће баш бити једноставно. Нешто нас густо чека али шта?

Почело је да свиће. Ми и даље идемо уједначеним кораком . Шуме и пропланци се смењују. Кад будемо на некој малој чистини убрзамо корак, потрчимо. Опет шума, колона је мало успорила, трудим се одржим растојање. Стиже ме колега који је био иза мене, тек сада видим ко је то, стари другар, доста смо заједно прошли на ранијим задацима.

– Знаш ли бре где идемо
-Немам појма, одговорио сам кратко већ прилично задихан

Само је заклимао главом и ћутке наставио даље поред мене. Колона је убрзо стала, шапатом се пренело да станемо и мало се одморимо. Пођох још мало напред до једне мале групице која се формирала. Њих неколико је остало са стране да пази на околину. Приђох и видех пар мојих падобранаца, разговарају са два војника, граничари убрзо сазнах. Поред њих и два пса. Иако ми сви стојимо они не устају из својих заклона. Види се, уморни, смрзнути и неиспавани. Делују равнодушно, незаинтересовано али примећујем да им погледи нон стоп лутају ка шумици која је била недалеко од нас. Редовна војска је то, схватио сам брзо, граничари на одслужењу војног рока, млади и голобради момци, чија се младост претворила у опстанак за живот. Утроба тих злокобних планина је била ту надомак њих, били су свесни да их зачас може прогутати.

-Ко сте ви људи, која сте јединица, питају
-Падобранци, одговарамо
-63.падобранска Бригада, додаје неко од присутних

Очекивао сам изненађење али оно је изостало, равнодушност се примећивала у њиховим очима.

-Идете горе, запитао је један од њих

Заклимао сам потврдно главом, мада нисам уствари имао појма где идемо. Тада схватих да идемо негде горе. Значи на ту злокобну планину се пењемо.

-Много је њих већ покушавало да се попне горе
Погледао сам граничаре изненађено.

-Доста смо њих морали да однесемо назад…

Пас је залајао, граничари су одмах залегли још више у своје заклоне, ми се брзо спустисмо на земљу и загледасмо се у правцу где су и пси гледали и лајали. Није се ништа видело. Граничари се после пар минута опустише и један од њих рече.

-Момци тако натоварени нећете далеко стићи, нећете моћи изаћи горе, то је убитачан успон.

Ћутао сам и само гледао тог граничара. Схватио сам да он зна где ми идемо а ја не. Хтео сам да сазнам. Већ сам схватио да смо на самој граници и да је непријатељ ту негде близу.

-Пролазило је овуда доста војске, нико није стигао више од пола и богами доста их је настрадало, ма нон стоп носимо неке рањене и мртве.

Гледао сам у те голобраде момке. Гледао сам како су наједаред постали зрели, опрезни и реални. У очима им се није видео страх, напротив одлучност се осећала у свакој њиховој изговореној речи. Били су прекаљени борци иако су тек закорачили у живот.

Наставили смо даље. Успон је почео да се појачава, да бива све тежи и тежи. Дан је већ одавно. Крећемо се неким јаругама, покушавамо и даље да држимо растојање између себе али нам то тешко успева због лошег терена. Често помажемо један другом. Умор нас све више стиже. Онај глупи панцир ми све више смета, све ми је тежи и тежи. Ноге већ и не осећам али знам да морам даље. То ми даје неку додатну снагу. Од другара чујем да колону води један наш официр који је вишебојац. Уф, где баш он. Тачно је да сви имамо добру кондицију али са вишебојцем баш није да се такмичимо. Ипак сви идемо даље, дувамо ко парњаче али метри ка врху се полако смањују. Гледам испред себе и видим да ускоро излазимо из шуме, наћи ћемо се на потпуној чистини. Не ваља. Зашто, мислим се. Некако ми нелагодно али шта се може. Колона је већ добрим делом била на тој чистини. Гледајући уз брдо испред себе колона је личила на неку дугу шарену змију. Вијугала је лево десно крећући се тако да нађе себи колико толико лакши пут међу ниским растињем на великом и стрмом успону. Успон је толико био велики да смо често и четвороношке морали да се крећемо. Душа ми је на нос изашла. Чини ми се да ћу цркнути од напора. Једва дишем. Али знам, морам даље, не смем да заостанем, кочићу све иза себе. Опет смо стали, више и нисмо тако тихи. Зашто да шапућемо кад се ионако можемо видети километрима далеко из подножја планине. Већ смо доста високо на потпуној чистини.

Тешком муком се спуштам на земљу. Боли ме цело тело, ноге су ми се упалиле. Помишљам да скинем чизме али се плашим да их више нећу моћи обути. Одустајем и трпим. Гледам око себе, неко седи, неко се само свалио на земљу и тако остао не мичући се. Види се на крају смо снага али нико не одустаје. Бацам поглед у даљину, далеко испред себе у котлину која се простире испод нас. Још мало па ће подне, сатима већ пешачимо по овој планини. Сунце је скоро изнад нас. Гледајући тако учини ми се да видим нешто у даљини. Изгледа као неке две тачкице које лебде у ваздуху.
Боже помислих, халуцинирам. Не ипак то не може бити. Загледах се мало боље у даљину у те две тачке на небу.

Апачи, била су то два америчка хелихоптера, лебдела су у ваздуху и посматрали нас. Цеви су им биле окренуте ка нама. Нисам могао да верујем. Гледам у њих и не трепћем. Шта сад, шта ће бити. Сетих се неких прича и снимака који приказују како они пуцају. Оооо, па неће ваљда.

Почех инстиктивно да скидам зољу. Погледах на трен лево и десно и видех да су Апаче приметили и остали, и исто тако почеше да скидају зоље. Било је доста далеко за гађање, а и шта би им зоља могла. Ама баш ништа али инстикт је ваљда прорадио. Не би ни стигла ракета до њих а они би нас већ спалили, једноставно би упалили целу планину. Чудно је то кад гледаш у нешто што те може спржити у тренутку, а ти си беспомоћан. Помислих одједном, па да су хтели то би већ урадили. Можда само посматрају. А шта ако чекају да виде хоћемо ли кренути даље. Где је то даље, где ја то уопште идем помислих. Нема везе, где сви ту и ја. Сигуран сам само у једно, официри знају где идемо и остало није моја брига. Да, сви официри и подофицири су са нама, са војском да деле и добро и зло.

Стиже информација за покрет, идемо даље. Устајем полако, све некако још више боли. Крајичком ока гледам у правцу оних Апача, још су на истом месту. Покушавам погледом да видим неко добро место за заклон ако распале по нама. Нема ништа , никакав заклон. Шта се може, устајем и полако крећем. Тешком муком се полако крећем и повремено бацам поглед ка оним истим хелихоптерима који се не померају. Полако грабимо ка врху који је већ близу, види се коначно. Није ми било важно шта је горе само да се више не пењем уз брдо. Земљу и камење полако замењује лепа зелена трава, а у даљини се види и по које омање дрво.

Били смо скоро на врху, близу, још неколико десетина метара. Колона је полако почела да заузима положај за фронтални напад. Са својом групом сам био негде у средини, можда мало ближе десном крилу. Код себе сам имао радио станицу. Полако смо се кретали једном малом удолицом, испред нас једно мало узвишење. Пођосмо горе, изађосмо на врх….. и тада је настао пакао.

Запуцало је по нама са свих страна. Меци су зафијукали око глава нас падобранаца, земља поред ногу је само праштала од зрна која су ударала у њу. Понеки каменчић одбачен од зрна који удара у земљу долети и до мојих ногавица. У трену се сви бацисмо на земљу, фијукало је и даље без престанка. Подигох мало главу, погледах лево и десно да видим није ли неко погођен, видим да у мојој близини није нико. Добро је, помислих. Људи су већ почели да одговарају на ватру, почело је и са наше стране да пршти, да сева. Једна осамдесет четворка није престајала да бљује ватру. Падобранци су одговорили на ватру свом снагом. На мотороли сам једва чуо да лево крило напредује и да жестоко напада.

Са десне стране је стизала информација да су приковани за земљу жестоком паљбом. Одговарају на ватру, не повлаче се али не могу ни метра кренути напред. Са својом групом сам почео да пузим полако напред, пуцали смо појединачно, тражили сигурну и јасну мету. Шиптари су се видели са друге стане сасвим добро. Претрчавали су од заклона до заклона, мењали положај. Били смо удаљени једни од других 70-80 метара. Видео сам да је неколико шиптара погођено, а информација о нашим губицима још није било. Жестоко смо пуцали и полако се кретали напред пузећи све време. Време је пролазило. Стигла је информација да је лево крило исувише напред, затим се чуло да је и десно крило почело да напредује, успели су да се изборе и да потисну непријатеља. Круг је полако почео да се затвара. Ми из средине смо такође напредовали. Полако смо освајали тај врх. Шиптарска пљаба се све мање чула, пуцали су али нас је било тешко погодити. Сетих се одједном оних граничара шта нам рекоше. Док сам мењао оквир насмеших се на тренутак…

Крећем се полако али сигурно напред, све време гледам около себе. Падобранци као један, смиреност и хладнокрвност код сваког. Кад нестане муниције, извале се у страну, смиреним покретима мењају оквир истовремено осматрајући около. Видим Мајора, начелника, клечи поред једног дрвета. Нешто говори и показује руком нешто борцу поред себе. Таман сам помислио да ће се све ускоро завршити кад почеше да падају минобацачке гранате. Чини ми се 120mm. Ухватише неки ред падања и то све по нашим линијама. Боже колико је то само било прецизно. Ма као да су оловком нацртали линију паљбе. Гледам лево и видим како се експлозије смењују једна за другом и полако се крећу у мом правцу. Бацих поново поглед ка Мајору, налазио се на линији ватре. Био је неких 50 метара од мене. БУМ, заглушујући прасак, дим, прашина, каменчићи. Земља ме засу… Набих главу у земљу и покрих је рукама. Утиша се, дигох главу погледах у правцу где је пукло. Мајора није било, није више клечао. Раздрах се да се сви повуку двадесет метара уназад, да се склоне са те линије смрти. Схватио сам да бију тачно и прецизно по нашим линијама. Само што се померисмо падоше две гранате баш где смо прво били.

Гледао сам забезекнуто. Идемо напред, поново горе, опет сам се драо. Мислио сам да ћу на тај начин избећи гранате, сетио сам се неке приче да граната не пада никад на исто место. Опет гледам у правцу где је био Мајор, видим болничара. Оооо настрада Мајор, да ли је жив уопште? И болничар се одједном затеура, и он погођен. Ипак иако погођен наставља да пружа помоћ Команданту. Поред мене се појави један од Капетана, пузао је у правцу Мајора не обазирући се на гранате. Моторола се опет чула, са десне стане су јављали да су приковани гранатама, лева страна је исто стала поклопљена минобацачком ватром. Терен је био такав да заклона није било. Па ако падне на тебе пала је, ако не ништа. Чекаш да падне и видиш хоћеш ли остати жив. Мнобацачи су нас налазили у метар, просто је било невероватно. Неколико војника падобранаца је дотрчало до Мајора, ставили су га у шаторско крило. Мајор је понет на доле, није се знало да ли је жив или не, знаке живота није давао.

Крв је била свуда по њему, неко црнило га је прекрило. Зар и другог начелника да изгубимо у тим Косовским планинама. Гранате су и даље падале, а и шиптари осокољени кренуше напред, ми се од граната нисмо могли ни макнути. Било је апсолутно јасно да даље нећемо моћи, било би то самоубиство, против пушака и митраљеза да, али против минобацачких граната на чистини нисмо могли ништа. Почели смо да се повлачимо. Шиптари су кренули за нама, пуцали и покушавали да нас ухвате. Нас тројица, активни подофицир, један војник и ја остадосмо да штитимо људе који су носили , мислио сам тада мртвог Мајора. Често су нам прилазили на десетак метара али се ми нисмо дали, узвраћали смо паљбу, пуцали не одступајући ни корак назад. Успевали смо да их задржимо прецизном ватром. Били смо испод њих због стрмог терена и често су на нас бацали бомбе. Ипак борили смо се, подофицир је само кратко једном у паузи пуцања рекао: „вала нећете док смо нас тројица живи.“

Мајор је полако али сигурно спуштан у долину, на сигурно. Тешко је било низ ту планину ићи на доле и сам, а камоли носити човека. Али уз надљудске напоре падобранци су свог начелника снели на сигурно. Живог или мртвог нисам знао.

Касније, много каснија сазнали смо да је преживео, међутим ….

На Косову смо остали, изгубили смо још људи али се нисмо предали. Нисмо допустили да више нигде прођу и ништа заузму. Иако је Нато помагао шиптарима, те су нас стално бомбардовали.
Онда је дошао Кумановски споразум..

Падос…

(Дан ветерана)

 Преузето са сајта: srbin.info

 

[Плаво Небо]

Ljiljana Karađorđević Žikić

Kada je u martu 1999. godine počela agresija NATO-a i šiptarskih terorista na Srbiju, među dobrovoljcima koji su se prijavili da brane otadžbinu bila je i Ljiljana Karađorđević Žikić iz Kragujevca. Raspoređena je u 125. motorizovanu brigadu koja je bitke protiv neprijatelja vojevala u podnožju Prokletija. Poginula je 1. aprila u ataru sela Lubenić kod Peći. Imala je četrdeset i dve godine. Iza ove hrabre i veoma lepe žene ostalo je šestoro maloletne dece. I njena izjava, zabeležena negde u Metohiji, u predahu između dve bitke, a objavljena četiri nedelje posle njene smrti u novosadskom "Svetu": "Braniću Srbiju i kad budem mrtva".

[Плаво Небо]

Зашто су припадници Петог коњичког пука „Краљица Марија“, на почетку Великог рата, певали „Марсељезу“ док је свитало?

Зашто је француски војни пилот заменио своје ордење за један српски цвет?

Рађање српске авијације!

Причу пилота и истраживача Предрага Торбице из Смедеревске Паланке, забележиле су Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/27/radio-beograd-1/2677537/kojekuda.html