Дан реформације први пут се званично обележава у Србији

[Милан Ракић]

Дан реформације, 31. октобар, који чува сећање на закуцавање чувених „95 теза” Мартина Лутера на врата катедрале у Витенбергу, ове године биће много више од празника који претежно обележавају протестантске цркве. Први пут ће на обележавању Дана реформације, на свечаности у Шведској, заједно са највишим званичницима Лутеранског савеза, учествовати поглавар Римокатоличке цркве. Биће то увод у велики јубилеј, пет векова реформације, који се навршавају 2017. године.

Са нарочитом пажњом очекује се Заједничка изјава папе Фрање и бискупа Муниба Јунана, председника Лутеранског светског савеза, који окупља 145 покрајинских цркава и представља 74 милиона хришћана. Овај документ, који ће бити објављен у понедељак, најављен је као „камен међаш” и израз постигнутог напретка у католичко-лутеранском дијалогу. Екуменска свечаност требало би да изрази и кајање због огромне патње коју су проузроковали верски ратови у 16. и 17. веку у Европи.

 

У Србији, где три протестантске цркве имају статус традиционалних цркава, док их је у регистар цркава и верских заједница уписано десетак, трибином у Дому омладине, како истичу организатори овог догађаја, први пут се званично обележава Међународни дан реформације. На трибини ће бити речи о утицају реформације на економију, друштвени живот, савремену теолошку и филозофску мисао, као и историји реформације у Европи и код нас. Сергеј Беук, програмски уредник у Дому омладине и суоснивач Центра за истраживање религије, политике и друштва, каже да је један од циљева трибине да се подсети на значај реформације, али и на најважније делове дуге историје протестантизма у Србији. Како истиче наш саговорник, традиционалне протестантске цркве присутне су у Војводини вековима. Реформаторска хришћанска црква, на пример, коју већином чине Мађари, основана је 1785, а четрдесетак година раније у Војводини је настала и прва верска заједница Словака евангелика. По Закону о црквама и верским заједницама, статус традиционалних, какав на пример имају и СПЦ или Римокатоличка црква, имају и Словачка евангеличка црква аугзбуршке вероисповести, Евангеличка и Реформатска хришћанска црква.

 

– Од Панчева до Зрењанина наћи ћете велики број протестантских цркава које су веома старе, неке су и саставни део градских разгледница, попут реформатске цркве у Новом Саду. Вероватно најпрепознатљивија протестантска црква у Београду, иако деценијама неактивна, јесте бивша лутеранска црква на Бајлонијевој пијаци, познатија као Битеф театар. Лутеранство је у Србији, иначе, доживело велику трансформацију јер су га до Другог светског рата чинили Немци, а после Словаци – каже Беук.

 

Он додаје да у Србији данас протестанти чине нешто више од један одсто становништва, а представници традиционалног протестантизма јесу Мађари, који чине већину верника реформатске цркве, и Словаци, евангелисти.

 

– То је код нас занимљиво, да традиционалне цркве окупљају националне заједнице. Међутим, у последње време примећује се раст броја верника Рома у еванђеоским црквама, што је, такође, веома интересантно. Нажалост, традиционалне протестантске цркве су врло неактивне, готово да уопште нису присутне ни у јавности ни у медијима, али ни у екуменском дијалогу. Он се махом одвија између Римокатоличке и Српске православне цркве. Као и друге традиционалне цркве и верске заједнице, и протестантске организују веронауку у школама, имају право на своје свештенике у болницама и касарнама, могућност да оснују своје медије и образовне институције. Али, нема образовних институција где се изучава протестантска теологија – наглашава Беук.

 

Он истиче да православна црква никада није имала сукобе са протестантима, као и да СПЦ данас има релативно добре односе са лутеранским и реформатском црквом. Патријарх Иринеј недавно је био у посети једној протестантској цркви, Англиканској, што је био поводом да се подсети на значајан догађај у односима СПЦ и Англиканске цркве: стогодишњицу проповеди владике Николаја Велимировића у лондонској Цркви Светог Павла. Владика Николај био је први православни хришћанин којем су англиканци уступили своју цркву за богослужење и проповед.

 

Жене свештеници и епископи

 

Истовремено када и српски патријарх, у Великој Британији је средином октобра боравио и руски патријарх Кирил, поводом 300 година присуства Руске православне цркве на британским острвима. Том приликом, он је архиепископу Англиканске цркве Џастину Велбију предочио да руска црква не гледа благонаклоно на рукополагање жена у свештенички и епископски чин.
– Рукополагање жена у свештенице и епископе јесте сметња у теолошком, међухришћанском дијалогу, али није свима једнака сметња, будући да постоје реформатске цркве које не рукополажу жене. То питање није само теолошко, већ и културолошко, па и питање традиције. С друге стране, данас имамо нове, много озбиљније проблеме и искушења пред свим црквама. Избегличка криза, ратови на Блиском и Средњем истоку, економска криза, све су то теме  о којима цркве треба озбиљно да разговарају. Питање је да ли оне данас имају ту снагу, да ли могу да учине нешто на пропагирању мира или не? Да ли је нама мир ултимативни циљ или није? Ако није, све је узалудно. Ако јесте, онда имамо одговорност према томе, потпуну: и верску и црквену и теолошку – каже Сергеј Беук.

 

Политика