Марко Вековић: (Не)искоришћен потенцијал верских заједница

[Милан Ракић]

У САД верске заједнице финансирају више од 1,5 милиона разних друштвених програма. А код нас?

Најновије истраживање о друштвено-економском утицају верских заједница у САД доноси нам један, за наше прилике, незамислив закључак: допринос који верске заједнице дају америчком друштву и економији, заједно с верским институцијама и пословима у вези са религијом, износи 1,2 трилиона долара на годишњем нивоу!

Међутим, ако детаљније погледамо методологију истраживања, друштвено-политички и историјски контекст деловања, онда овај закључак не треба да нас чуди. У САД постоји око 344.000 верских конгрегација чије деловање није ограничено само на ствари по питању вере и религије, већ је много шире. Њихови храмови представљају не само места где се моли богу и обавља богослужење већ су то и образовни и хуманитарни центри, места за бригу о деци и старијима или, како рече Кенет Волд, познати политиколог с Универзитета Флорида, цркве у САД су својеврсне школе демократије. У њима се верници уче грађанским врлинама, нормама и вештинама, вежбају ораторске и организационе способности, формирају политички ставови и политике, спроводе кампање. Поред тога, зграда верске заједнице често је прво место у којем грађани и грађанке потраже помоћ када им је потребна. Због тога ове заједнице финансирају више од 1,5 милиона разних друштвених програма. Ту спадају и 56.000 група које се боре против расизма, 129.000 група за људе који се боре против алкохолизма и дроге, 25.000 група за помоћ људима зараженим ХИВ-ом, 120.000 група за помоћ незапосленима итд. Ови подаци нам показују да верске заједнице имају огроман друштвено-економски потенцијал и улогу која није само апстрактна, већ мерљива и конкретна.

Да ли је тај потенцијал искоришћен када су у питању верске заједнице у Србији, а поготово доминантан верски актер – Српска православна црква? Сматрам да није. И то барем из два разлога. Први се односи на другачије институционалне услове деловања, а други део одговора лежи у пасивности самих верских актера.

У складу с тим, и поред немерљивог и неупитног доприноса који је СПЦ дала нашој земљи (верски, историјски, политички, културни…), сматрам да њена друштвена улога данас треба да се мења. У ком правцу? Рецимо, нека истраживања говоре да постоји више од 400 православних храмова у региону. Само у Београду постоји 46 цркава и три манастира. Колико се још цркава гради и колико је новца уложено у те подухвате – не знам, али знам да је већина њих, нажалост, празно током године.

Црква треба да осети пулс свог народа, да осети његове потребе и да се у складу с тим мења и прилагођава. Не говорим овде о догматским, већ о животним питањима. Не треба нашем народу још цркава и манастира. Баш о томе је говорио и владика Григорије пре неколико дана. Између осталог, нама су потребна решења за сиромаштво, проблем с алкохолизмом, дрогом и коцкањем, треба нам решење за насиље у породици, растућу нетолеранцију и нетрепељивост на свим нивоима и, наравно, за проблем о којем се све чешће говори – проблем наталитета.

Да ли Црква може да реши ове проблеме? Тешко је рећи. Међутим, чини ми се да би својим ауторитетом, вековном традицијом и огромним поверењем које ужива требало барем да проба да понуди своју помоћ. Лекције из САД могу бити корисне. На крају крајева, црква је ту због народа, а не обрнуто…

(Аутор је асистент на Факултету политичких наука у Београду)

Политика