Ораховац: Гробови између Бриселских споразума

[александар живаљев]

Гробови између Бриселских споразума

 

11. октобар 2016.

Ораховац, 21. век, година 2016. месец октобар. Кишовит 11. дан. ,,Магла паднала" а с маглом туга, неизвесност, сваким даном већа, неподношљивија...А уши ослушкују, увек опрез, свака вест, дотакне сваког...И добра и лоша... Не као у таблоидима, да се чује да л се нека старлета породила, заљубила, раскинула везу, или не дај Боже умрла, убијена... 

Овде је све то другачије. Ослушкује се због истинске радости због рођења детета, женидбе ил удадбе нечије, због и макар једног радног места... А тугује због сваке продате куће иновернику (што наговештава нови проблем у најчешћој варијанти) одсељавања једног човека... и због смрти. Смрт није само туга за један живот! Смрт као страх од још једног покојника којег, због немања места у црквеној порти, и незаинтересованости званичника да се друго решење пронађе,морамо сахранити на старом гробљу!

Па неко ће рећи,, да што да не, па то је добро, сахрањује се тамо где су му преци, родитељи, браћа, комшије!". Да али тамо су сви споменици поломљени, тамо се гробови раскопавају, тамо је место где се оставља смеће, бацају цркнуте животиње... И одлука, не одлука, већ морање да се покојник тамо укопа, је прихватање чињенице, да се на његовом гробу ломи крст, баца смеће, гомила измет животињски...

Тешко је то, ТЕШКО, ПРЕТЕШКО! Али избора нема, а уши које би требало да чују муку и помогну, оглувеле, или су глуве од почетка? Да, знамо да је ,,душа претежнија од тела", и знамо да душа одлази у чиста, светла, цветна, Небеска станишта, али зар гроб није светиња? Зар имамо право да препустимо наше покојнике, њихове гробове да се скрнаве, руше, кости разносе? ,,Ох, горе високо, доле тврдо!", рече једна старица, и остави аманет да је не сахрањују ,,тамо" (на старом гробљу) већ у цркви. А како кад места нема?

И једино решење родбини однети покојника тамо негде, вани где места има, у Краљево, Крагујевац, Београд, Рударе код Звечана (како учини породица са покојним Голубом Кујунџићем)! А питам ја вас све ,, Имамо ли право да прогонимо покојнике? Имамо ли право да их селимо, ако за живота нису хтели да напусте Ораховац?!? И још једно питање на које само неки људи могу да дају одговор и нађу решење: Шта учинити, а да не навучемо и гнев мртвих, када се о живих огрешисмо? Где ћемо се сакрити, када се од нас затражи одговор ,, Је ли, а шта ви учинисте!" И од ОНИХ који не виде ништа од овога ,, Што прихватате одговорност, ако не можете, не, него нећете, ни најмањи проблем, да видите, а камоли да решите?"

П. С. Сахрањујемо данас упокојеног 78-огодишњег Јована Уламовића на старом гробљу. То је био не избор, већ морање! А нама задатак и питање, ако и на његовом гробу поломе, колико смо ми саучесници у томе?!!

Оливера Радић

Фото: Ђорђе Бојовић - негде на Космету

 

 

http://www.srbi.org.mk/sr/otvoreno/1779-grobovi-izmedju-briselskih-sporazuma