OČUVANJE I ZAŠTITA BIODIVERZITETA “EX SITU” ZAŠTITA

[Marko Vesic]

ZAŠTITA BIODIVERZITETA SRBIJE I CRNE GORE

Sveobuhvatna zaštita ugroženih biljnih i životinjskih vrsta i ekosistema izuzetno je složen i odgovoran posao koji se sastoji od čitavog niza metoda i postupaka koji zalaze u oblast fundamentalne nauke, u oblast prava i zakonodavstva, kao i u oblast primenjenenih bioloških disciplina (šumarstvo, poljoprivreda, hortikultura, farmacija, lovstvo, ribarstvo, veterina i sl.). Sve ove metode i postupci mogu se grupisati u tri osnovne celine.


I - Metode za utvrđivanje naučnih osnova za zaštitu ugroženh vrsta
II - Postupci formalno-pravne zaštite
III Aktivnosti u zaštiti biodiveraziteta koje se sprovode u praksi

[Marko Vesic]

I METODE ZA UTVRĐIVANJE NAUČNIH OSNOVA ZA ZAŠTITU UGROŽENH VRSTA

Crvene knjige i Crvene liste flore i faune

Za razliku od zakonskih-normativnih oblika zaštite biljnih i životinjskih vrsta (prirodne retkosti; kontrola sakupljanja, izlovljavanja i prometa=trgovine; in - situ zaštita čitavih staništa), koje imaju uglavnom preventivan, upozoravajući ili ograničavajući karakter, kao i za razliku od metoda ex - situ zaštite koje podrazumevaju aktivan-ofanzivan pristup u očuvanju vrsta van njihovih prirodnih staništa, Crvene knjige i Crvene liste predstavljaju nešto sasvim specifično. One nemaju zakonsku - obavezujuću težinu, niti bilo koga mogu sankcionisati.
“Crvene knjige” i “Crvene liste” su specijalizovane publikacije koje već samim svojim nazivom i crvenom bojom svojih korica opominju (upozoravaju) na opasnost od iščezavanja za ugrožene biljne i životinjske vrste. U svetu se već nekoliko decenija intenzivno radi na projektima ovog tipa i to na različitim nivoima geografskog prostora i taksonomskih kategorija. U tom smislu, postoje Svetske (globalne) Crvene knjige i Crvene liste, pojedinih kontinenata, regiona, subregiona, država, provincija, okruga ili kantona. Istovremeno, postoje i opšte Crvene knjige flore i faune, ali i posebne za floru i faunu, kao i za određene sistematske grupe (npr. orhideje, kičmenjake, ptice, sisare, leptire i dr.).
Smisao i cilj izrade Crvenih knjiga je da blagovremeno upozori na opasnost, ali i da jasno ukaže na puteve i mehanizme različitih metoda ex-situ i in-situ zaštite da bi se sačuvao genom ugrožene vrste koji, kada se jednom izgubi, nije moguće više vratiti u svetski genofond.

Crvene knjige
Predstavljaju izuzetno značajnu stručno-naučnu osnovu za zakonsku i praktičnu zaštitu organskih vrsta na određenoj teritoriji. Naime, pored ukupnog “inventara” ugroženih vrsta, one sadrže čitav niz korisnih informacija o kategoriji (stepenu) ugroženosti vrste, statusu vrste u međunarodnoj zaštiti, ekologiji, opštem rasprostranjenju i rasprostranjenju vrste na datoj teritoriji, karakteristikama staništa, faktorima ugrožavanja ili iščezavanja, specifičnostima biologije i reprodukcije, preduzetim merama zaštite, mogućnostima reintrodukcije i sl. Jednom rečju, Crvene knjige nisu samo puko upozorenje da neke biljke i životinje treba zaštititi. One su polazište i sastavni deo svih ozbiljnih akcionih programa o načinima i konkretnim rešenjima problema očuvanja vrsta.
Međunarodna organizacija za očuvanje prirode IUCN (INTERNATIONAL UNIT OF CONSERVATION OF NATURE) je 1994. godine definisala nove kriterijume i kategorije ugrožnosti taksona.

EX - izumrli (extinct)
Takson je izumro kada nema osnovane sumnje da je poslednji primerak mrtav.

EW - iščezli u prirodi (extinct in the wild)

Takson je iščezao u prirodnim uslovima kada je poznato da opstaje jedino u kulturi (kultura tkiva) ili u zatočeništvu (botaničke bašte, zoološki vrtovi) ili kao naturalizovana populacija (rezervati). Takson se može smatrati iščezlim (pretpostaviti da je iščezao) u prirodi, ako isrpnim pretraživanjem poznatih i/ili verovatnih staništa tog taksona, vršenim u odgovarajuće vreme (doba dana, sezone, godine) širom nekadašnjeg (istorijskog) areala rasprostranjenja, nije registrovan ni jedan primerak. Pretraživanja treba da budu u vremenskom okviru koji odgovara životnom ciklusu i životnoj formi taksona.
CR - krajnje ugrožen (critically endangered)

Takson je krajnje (kritično) ugrožen kada je suočen sa izgledom najviše verovatnoće da u neposrednoj budućnosti iščezne u prirodi, što se utvrđuje na osnovu više kriterijuma (smanjenje populacije, smanjenje prostora koji zauzima određeni takson, velike verovatnoće iščezavanja u narednih 10 godina ili tri generacije, itd.).

EN - ugroženi; taksoni u opasnosti od iščezavanja (endangered)

Takson je ugrožen ako nije krajnje ugrožen, ali se suočava sa vrlo visokom verovatnoćom da će iščeznuti u prirodnim uslovima u bliskoj budućnosti, što se utvrđuje na osnovu više kriterijuma (smanjenje populacije, smanjenje prostora koji zauzima određeni takson, velike verovatnoće iščezavanja u narednih 10 godina ili tri generacije, itd.).

VU - ranjivi (vulnerable)

Takson je ranjiv kada nije ni krajnje ugrožen ni ugrožen ali se suočava sa visokom verovatnoćom da iščezne u prirodnim populacijama u nekoj srednje bliskoj budućnosti, što se utvrđuje na osnovu više kriterijuma (smanjenje populacije, smanjenje prostora koji zauzima određeni takson, velike verovatnoće iščezavanja u narednih 10 godina ili tri generacije, itd.).

LR - niža verovatnoća opasnosti (low risk)

Takson je izložen niskoj verovatnoći opasnosti (niskom riziku - manjem izgledu) da bude ugrožen, kada se odredi da ne zadovoljava kriterijume za bilo koju od ugroženih (prethodnih) kategorija. Taksone uključene u kategoriju niskog rizika treba svrstati u tri podkategorije:
cd - zavisni od zaštite (conservation dependent)
Taksoni koji su u žiži interesovanja programa očuvanja specifičnih za taj takson ili njegovo stanište, a čiji bi prestanak imao za posledicu uvršćivanje taksona u jednu od napredpomenutih kategorija ugroženosti u okviru pet godina
nt - skoro ugroženi (near threatened)
Taksoni koji nisu određeni kao zavisni od zaštite, ali se nalaze blizu kategorije osetljivih
lc - poslednja briga (last concern)
Taksoni koji nisu određeni kao zavisni od zaštite ni skoro ugroženi

DD - bez dovoljno podataka (data deficient)

Takson je bez dovoljno podataka kada nedostaju adekvatne informacije u pogledu njegovog rasprostranjenja i/ili stanja populacije, a za utvrđivanje verovatnoće posredne ili neposredne opasnosti (rizika) da iščezne. Takson iz ove kategorije može da bude dobro proučen i njegova biologija dobro poznata ali da nedostaju odgovarajući podaci o brojnosti (abundanciji) i/ili rasprostranjenju. Kategorija “bez dovoljno podataka” nije kategorija ugroženosti niti “niske verovatnoće opasnosti”. Popisivanje taksona ove kategorije ukazuje da je potrebno više saznanja, na osnovu kojih će taksoni iz te kategorije biti odgovarajuće svrstani. Važno je da se bilo koji dostupni podatak pozitivno koristi. U mnogim slučajevima potrebno je da se ispolji velika opreznost prilikom izbora između kategorije “bez dovoljno podataka” i kategorija ugroženosti. Ukoliko se smatra da je areal nekog taksona relativno dobro opisan i da je proteklo dosta vremena od poslednjeg nalaza taksona, svrstavanje u neku od kategorija ugroženosti može biti sasvim opravdano.

NE - neopredeljivan (not evaluated)

Takson je neopredeljivan kada još nije bio podvrgnut proceni po ovim kriterijumima.

Srbija je krajem 1999. godine dobila svoju prvu Crvenu knjigu koja se odnosi na iščezle i krajnje ugrožene biljne vrste. Naime, nakon desetogodišnjih detaljnih istraživanja, obrade podataka i pripreme teksta, grupa od 30 vrhunskih botaničara predvođena prof. dr Vladimirom Stevanovićem obradila je, u skladu sa najvišim svetskim kriterijumima, 171 biljni takson (oko 5% ukupne flore Srbije) u rangu vrsta ili podvrsta iz najugroženijih kategorija (EX=iščezli; EW=iščezli u prirodi i CR=krajnje ugroženi).
Iz flore Srbije iščezlo je 50 taksona (1,5% flore Srbije). Od toga su 4 vrste nepovratno izgubljene iz svetskog genofonda (EX), s obzirom da su pre iščezavanja živele samo na području Srbije; 46 taksona je iščezlo sa prostora Srbije (EW), ali se srećom još uvek mogu naći u susednim područjima ili u ex - situ uslovima botaničke bašte, odakle se mogu i reintrodukovati na nekadašnja prirodna staništa u Srbiji; Krajnje ugrožen (CR) u Srbiji je 121 takson (ko 3,5% flore Srbije) sa velikom verovatnoćom da u bliskoj budućnosti nestane sa naših prostora ili čitavog sveta ukoliko im se ne posveti odgovarajuća pažnja.

U detaljnu analizu svakog biljnog taksona uključene su sledeće informacije:

IUCN kategorija ugroženosti u Srbiji i Crnoj Gori
Opis taksona
Osobenosti reprodukcije
Životna forma
Stanište
Opšte rasprostranjenje
Rasprostranjenje u Srbiji (sa koordinatama UTM kvadrata 10 x 10 km)
Florni element
Taksonomski i fitogeografski značaj u flori Srbije
Uzroci iščezavanja
Mogućnosti reintrodukcije (samo za iščezle taksone)
Brojnost populacije i tendencije njene promene
Delovanje negativnih faktora
Neophodne mere zaštite (samo za krajnje ugrožene taksone)
Preduzete mere zaštite
Stvarne ili potencijalne vrednosti taksona
Literatura
Na kraju teksta za svaku biljku, nalazi se ime autora koji je/su obradio takson.
Karta rasprostranjenja
Autorizovan crtež taksona u crno-beloj tehnici
Kolor fotografije biljke i/ili staništa.

“Crvena knjiga flore Srbije 1.- Iščezli i krajnje ugroženi taksoni” urednika Prof. dr Vladimira Stevanovića predstavlja kapitalno delo srpske i evropske botanike i zaštite biodiverziteta. Štampana je zajedničkim naporima 3 izdavača: Ministarstva za životnu sredinu Republike Srbije, Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Zavoda za zaštitu prirode Republike Srbije.
S obzirom na realnu procenu naučnika da je danas u većoj ili manjoj meri ugroženo čak 20% ukupne flore vaskularnih biljaka Srbije, odnosno blizu 700 vrsta, proističe jasan zaključak da se dalji posao na izradi sledećih tomova Crvene knjige flore Srbije mora brzo nastaviti. U sledećim tomovima Crvene knjige flore Srbije biće obrađene vrste iz nižih kategorija ugroženosti (EN=ugrožene vrste, VU=ranjive vrste, LR=vrste sa niskom verovatnoćom opasnosti i DD=vrste bez dovoljno podataka). Istovremeno, predstoji i hitno pokretanje projekta za izradu Crvene knjige faune Srbije.

Crvene liste
Predstavljaju popis biljnih i/ili životinjskih taksona organizovan po abecednom ili filogenetskom nizu familija, odnosno vrsta, sa kategorijama ugroženosti za neku određenu teritoriju. U listama nisu zastupljene ostale informacije koje su prisutne u Crvenim knjigama, ali je njihova prednost što one mogu obuhvatiti veći broj ugroženih taksona koji su konstatovani za određeno područje. Takve su na primer Svetska Crvena lista ugroženih biljnih vrsta (IUCN Red List of Threatened Plants) iz 1997. godine ili Svetska Crvena lista ugroženih životinjskih vrsta (IUCN Red List of Threatened Animals) iz 1996 godine.

[Marko Vesic]

II POSTUPCI FORMALNO-PRAVNE ZAŠTITE

Prvi zvaničan korak u zaštiti ugroženih biljnih i životinjskih vrsta i ekosistema predstavlja takozvana administrativno-pravna (normativna) zaštita, koja podrazumeva donošenje različitih pravnih akata (zakoni, uredbe, naredbe, deklaracije, kodeksi, konvencije, rezolucije, strategije) na nacionalnom ili međunarodnom nivou, na osnovu kojih se različitim vrstama u zavisnosti od njihovog stepena i karaktera ugroženosti dodeljuje odgovarajući nivo pravne zaštite. Naravno, ovi pravni akti zasnovani su na konkretnim naučnim podacima o stepenu ugroženosti vrsta, koji su u najvećem broju slučajeva objavljeni u različitim Crvenim knjigama i Crvenim listama.
Na našem nivou postoje dva osnovna dokumenta vezana za pitanja zaštite životne sredine i ugroženih biljnih i životinjskih vrsta. To su: "Rezolucija o politici zaštite i unapređivanja životne sredine u SR Jugoslaviji" i "Rezolucija o politici očuvanja biodiverziteta u SR Jugoslaviji".
Osnovni pravni dokument koji reguliše pitanje zaštite životne sredine u Srbiji je "Zakon o zaštiti životne sredine". Pored ovog Zakona, najkonkretniji pravni akt kojim se štite najugroženije vrste svakako predstavlja "Uredba o zaštiti prirodnih retkosti" kojom je 217 najugroženijih biljnih, i 427 životinjskih vrsta i njihovih staništa na području Srbije stavljeno pod najstrožiju zaštitu. Na osnovu najnovijih rezultata istraživanja obrađenih u Prvom tomu Crvene knjige flore Srbije, pripremljena je nova, izmenjena i dopunjena Uredba koja će uskoro biti važeća, i u kojoj će pod zaštitom biti 402 najugroženije vrste flore Srbije.
Veoma značajan pravni dokument je i "Naredba o kontroli korišćenja i prometa divljih biljnih i životinjskih vrsta" koja je doneta zbog prekomerne i nekontrolisane ekspoloatacije biljaka i životinja iz prirode. U njoj su sadržane zakonske mere sakupljanja, korišćenja i prometa 129 samoniklih biljnih vrsta koje su ugrožene ili mogu postati ugrožene nekontrolisanim korišćenjem. Ovim pravnim aktima pod zaštitu države biće uključeno 12,5 % ukupne flore Srbije.
Na teritoriji Crne Gore do sada je zakonski zaštićeno svega 57 biljnih vrsta, kao i svi predstavnici roda Ophrys iz familije orhideja i 314 životinjskih vrsta. Glavni zakonski akti kojima se na ovom području zaštićuju ugrožene biljne i životinjske vrste, kao i njihova staništa su "Zakon o zaštiti prirode", "Zakon o Nacionalnim parkovima" i "Rješenje o stavljanju pod zaštitu rijetkih, prorijeđenih, endemičnih i ugroženih biljnih i životinjskih vrsta".
Radi uspešnog očuvanja ugroženih vrsta i ekosistema, neophodno je usklađivanje naših zakonskih propisa sa međunarodnim konvencijama i deklaracijama iz ove oblasti, od kojih se kao najznačajnije svakako mogu izdvojiti:
"Deklaracija o čovekovoj sredini" doneta na prvoj Konferenciji Ujedinjenih Nacija o čovekovoj sredini u Štokholmu 1972. godine. U njoj je istaknuta neophodnost očuvanja vode, vazduha, zemljišta, flore, faune i reprezentativnih ekosistema za dobrobit sadašnjih i budućih generacija.
"Konvencija o očuvanju biodiverziteta" doneta u Rio de Žaneiru 1992. godine, naglašava značaj očuvanja biološke raznovrsnosti u planetarnim razmerama.
"Deklaracija o očuvanju flore, faune i njihovih staništa" usvojena od strane Ekonomske komisije za Evropu UN (ECE) 1988. godine reguliše pravila ponašanja prema ugroženim vrstama flore i faune od međunarodnog značaja, u cilju njihovog očuvanja.
"Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje flore i faune", skr. CITES ili tzv. Vašingtonska konvencija (Vašington, od 12. februara do 2. marta 1973.), međunarodni je sporazum kojim se obezbeđuje međunarodna saradnja u zaštiti određenih vrsta divlje faune i flore od prekomerne eksploatacije putem međunarodnog prometa.
“Konvencija o zaštiti močvarnih staništa koje su od međunarodnog značaja naročito kao staništa ptica močvarica" (Ramsarska konvencija, Iran, 1971).
"Konvencija o zaštiti evropskog ("divljeg") živog sveta i prirodnih staništa", ili tzv. Bernska konvencija (Bern, 1979.), međunarodni je sporazum o očuvanju vrsta flore i faune u prirodi i njihovih prirodnih staništa, naročito onih čija zaštita zahteva međunarodnu saradnju

[Marko Vesic]

III AKTIVNOSTI U ZAŠTITI BIODIVERZITETA KOJE SE SPROVODE U PRAKSI

Ova treća celina, objedinjuje sve aktivne metode zaštite, odnosno metode:
“Ex-situ” zaštite - koja podrazumeva očuvanje vrsta van njihovih prirodnih staništa;
Reintrodukcije - koja predstavlja proces veštačkog vraćanja biljnih i životinjskih vrsta na prostor sa kojeg su iščezle;
Introdukcije - koja predstavlja pokušaj da se u cilju očuvanja, vrsta veštački naseli na prostor u kojem ranije nije živela;
“In-situ” zaštite - koja podrazumeva očuvanje izvornih ekosistema, očuvanje, održavanje i oporavak populacija vrsta na njihovim prirodnim staništima;
Edukacije i prezentacije dosadašnjih saznanja i rezultata u oblasti zaštite biološke raznovrsnosti, odnosno objavljivanje prigodnih publikacija i postera, snimanje televizijskih emisija, CD rom-ova, organizacija popularnih predavanja i izložbi, koje predstavljaju specifičan vid aktivnosti na polju zaštite ugroženog biljnog sveta.

[Marko Vesic]

Ex - situ zaštita ugroženih vrsta

Ex-situ zaštita ugroženih vrsta podrazumeva niz postupaka i metoda za očuvanje, gajenje i razmnožavanje biljaka i životinja izvan njihovih prirodnih staništa. Ta druga (ex-situ) staništa, koja se nalaze izvan onih prirodnih (in-situ), su botaničke bašte i zoološki vrtovi, privatne kolekcije živih biljaka (male bašte, alpinetumi, akvarijumi i sl.), banke gena odnosno banke semena i plodova, kao i specijalizovane laboratorije u kojima se pod strogo kontrolisanim uslovima na specijalnim hranljivim podlogama može dugo vremena održavati i razmnožavati (“klonirati”) biljni i životinjski materijal sakupljen na prirodnim staništima.
Za razliku od zakonskih - normativnih oblika zaštite biljnih vrsta, koji uglavnom imaju preventivan ili upozoravajući i pasivan karakter, ex-situ zaštita podrazumeva aktivan-ofanzivan pristup. Kada svi prethodni, preventivni oblici zaštite ugroženih vrsta "ne urode plodom", odnosno kada brojnost populacije neke ugrožene biljne vrste na njenom prirodnom staništu padne na kritičnu granicu iščezavanja, pristupa se, po hitnom postupku, primeni nekih od aktivnih metoda ex-situ zaštite. Kada su u pitanju ugrožene biljne vrste pristupa se formiranju programa njihovog gajenja u Botaničkim baštama i vrtovima; formiranju privatnih kolekcija živih biljaka; formiranju Banaka gena (semena, plodova i vegetativnih delova) i razvijanje tehnika proizvodnje novih biljaka u laboratorijama “Kultura biljnog tkiva”.

Botaničke bašte su u pogledu naučno-stručnih i organizaciono-tehničkih mogućnosti svakako najpogodnija i najsigurnija ex-situ mesta zaštite ugroženih biljnih vrsta. U svetu postoji oko 1.600 botaničkih bašti u kojima se gaje desetine hiljada biljnih vrsta koje u prirodi rastu. Predpostavlja se da je u kolekcijama živih biljaka svih botaničkih bašti sveta sadržano više od četvrtine ukupnog broja poznatih cvetnica i paprati.
Malo je danas botaničkih bašti u svetu koje u svojim programima razvoja nemaju definisane i specijalne programe ex-situ zaštite ugrožene flore datog područja. Botaničke bašte u svetu sve više preuzimaju ulogu "azila", svojevrsnog "izbegličkog depoa" odnosno veštačkog refugijuma, a samim tim i eksperimentalnog poligona za očuvanje i razmnožavanje kritično ugroženih biljnih vrsta. Takve programe ima i naša Univerzitetska botanička bašta "Jevremovac", Biološkog fakulteta u Beogradu, koja je na predlog Josifa Pančića osnovana još davne 1889. godine. Od 330 vrsta vaskularne flore SCG koje imaju status međunarodno značajnih, odnosno 171 vrste flore Srbije koje su označene kao kritično ugrožene ili iščezle, u Botaničkoj bašti "Jevremovac" već se nalazi, ili se planira za uvođenje u program ex-situ zaštite preko 20% tih najugroženijh predstavnika naše flore. Među njima se posebno izdvajaju: nikolićeva kandilka (Aquilegia grata subsp. nikolicii), pančićeva kandilka, (Aquilegia pancicii), derventanski različak (Centaurea derventana), peščarski različak (Centaurea sadlerana), balkanska dioskorea (Dioscorea balcanica), jugoslovenski zvončac (Edraianthus jugoslavicus), golocvetna mlečika (Euphorbia glabriflora), serpentinska mlečika (Euphorbia serpentini), ušasta mlečika (Euphorbia subhastata), balkanska forzicija (Forsithya europaea), glavičasta žutilica (Genista subcapitata), dalmatinski zdravac (Geranium dalmaticum), cvakija (Halascya sendtneri), kitaibelov slez (Kitaibela vitifolia), pančićeva grahorica (Lathyrus binatus), rtanjska metvica (Nepeta rtanjensis), pančićeva omorika (Picea omorika), ramonda kraljice Natalije (Ramonda nathaliae), srpska ramonda (Ramonda serbica), serpentinsko kovilje (Stipa novakii), beli bun (Scopolia carniolica).

Banke gena (semena, plodovi, vegetativni delovi) predstavljaju posebno organizovane i visoko specijalizovane kolekcije živog biljnog materijala koji se sakuplja, magacionira, održava i razmnožava pod strogo kontrolisanim i specifičnim uslovima. Takve uslove moguće je obezbediti samo u dobro organizovanim botaničkim baštama, ili sličnim naučnim institucijama.
Pored kritično ugroženih divljih biljnih vrsta, ovaj način ex-situ zaštite odnosi se i na kultivisane biljke, kao i njihove divlje srodnike, različite varijetete i linije. Pri tom je moguće korišćenje i kriogenog magacioniranja (hladno skladištenje-zamrzavanje) celih organizama, embriona, jajnih ćelija, polena, matičnih ćelija i matičnih linija. Mada nije prava zamena za žive zbirke, tempo izumiranja vrsta zahteva primenu i ovakvih metoda da bi se sačuvao izvorni genetički materijal kao potencijal za korišćenje dobrih osobina u budućnosti (biotehnologija).

Kultura biljnog tkiva predstavlja poseban način proizvodnje novih individua u laboratorijskim (in vitro) uslovima. Naime, iz jednog jedinog primerka, donetog sa prirodnog staništa, moguće je iz vegetativnih delova biljke (lista, stabla, korena) proizvesti stotine novih jedinki u laboratorijskim uslovima, i posle toga ih vratiti na prirodna staništa.
Kultura biljnog tkiva jedan je od strateških pravaca ne samo u globalnoj zaštiti genofonda flore, već i u komercijalnoj proizvodnji "biološki čistog" odnosno "zdravog" sadnog materijala. Na ovaj način moguće je efikasno zaštititi i obnoviti genofond retkih i ugroženih biljaka, ali istovremeno, ovom biotehnologijom se otvaraju velike mogućnosti u farmaciji, šumarstvu i hortikulturi, čime se bitno smanjuje pritisak na divlje populacije biljaka koje su od značaja za pomenute privredne grane.
Primera za ovaj oblik ex-situ zaštite naših ugroženih biljaka ima dosta i sve ih je više. Jedna od njih je balkanska dioskorea (Dioscorea balcanica) koja je tercijarni relikt balkanskog poluostrva i endemit jugozapadnog dela Srbije i Crne Gore, zapadne Makedonije i severoistočne Albanije. Kao retka i ugrožena vrsta nalazi se pod zakonskom zaštitom na području Crne Gore. Karakteriše se izuzetno velikom količinom diosgenina koji je veoma tražena supstanca u farmaceutskoj industriji jer se koristi u proizvodnji kortikosteroida. Kako je potreba za dobijanjem diosgenina velika, a raspoloživi prirodni resursi vrlo ograničeni, postoji velika opasnost da ova vrsta bude zauvek uništena. Zbog toga je Dioscorea balcanica uvedena u kulturu in-vitro sa ciljem da se: a) dobije kalusno tkivo kao potencijalni izvor diosgenina, b) da se putem mikropropagacije iz malog broja primarnih eksplantata regeneriše veliki broj biljaka, c) da se in-vitro regenerisane biljke prenesu i gaje na odgovarajućim prirodnim staništima, ili u botaničkim baštama. Slična situacija je i sa mnogim lekovitim biljkama kao što su lincure, (Gentiana spp.) čiji su korenovi i rizomi bogati glikozidima i drugim aktivnim supstancama koje imaju komercijalni značaj. Lincura (Gentiana lutea) je u tom pogledu najtraženija, a samim tim i najugroženija, zbog čega je i stavljena pod zakonsku zaštitu kao prirodna retkost. To je bio dovoljan razlog da se pristupi ispitivanju mogućnosti laboratorijskog (in-vitro) razmnožavanja, ne samo ove vrste, već i drugih vrsta roda Gentiana, kao i alternativnih izvora ovih aktivnih supstanci. Na području naše zemlje je, pored pomenutih vrsta, u kulturu tkiva "uveden" još čitav niz retkih, endemičnih i ugroženih biljaka kao što su: rtanjska metvica (Nepeta rtanjensis), pančićeva kandilka (Aquilegia pancicii), derventanski različak (Centaurea derventana), stepski badem (Prunus tenella), divlji kesten (Aesculus hypocastanum) i dr. zatim različite dekorativne-hortikulturne vrste: perunika (Iris spp.), afrička ljubičica (Santpaulia johnthlaspii), drvo života (Dracaena spp. i Yucca spp.), kao i mnoge jestive i privredno značajne vrste kao što su: lucerka, krompir, spanać, heljda, pšenica, kukuruz itd.
Katedra za fiziologiju biljaka Instituta za botaniku i Botaničke bašte "Jevremovac" Biološkog fakulteta u Beogradu i Odeljenje za fiziologiju biljaka Instituta za biološka istraživanja "Siniša Stanković", već dugi niz godina uspešno rade na ovoj problematici i postižu rezultate koji su zapaženi na evropskom i svetskom nivou.
Smisao i krajnji cilj primene različitih metoda ex-situ zaštite je sačuvati po svaku cenu genom ugrožene vrste koji, kada se jednom izgubi, nije moguće nikada više vratiti u svetski genofond. U slučaju neuspeha, gubi se nešto što je evolucija oblikovala hiljadama ili milionima godina. U slučaju gubitka bilo koje vrste nepovratno se gubi i svaka mogućnost njene eventualne primene, odnosno korišćenja za dobrobit čoveka i čovečanstva u celini.
Uspeh preduzetih mera ex-situ zaštite zavisi od niza faktora. Pre svih, to je nužnost prethodno dobrog poznavanja biologije i ekologije svake konkretne vrste koju hoćemo da zaštitimo na ovaj način. To je preduslov je da se što vernije "simuliraju" prirodni uslovi na veštačkom, ex-situ staništu. Istovremeno, uspešnost preduzetih mera ex-situ zaštite zavisi u velikoj meri i od pravovremenosti njihove primene.
Pored osnovnog cilja da se po svaku cenu sačuva genetički materijal, smisao i krajnji cilj ex-situ metoda zaštite je, ipak, vraćanje - reintrodukcija ugroženih vrsta na njihova prirodna staništa sa kojih su iščezle ili im preti velika opasnost da nestanu. To, naravno, podrazumeva i istovremeno sprovođenje strogih mera in-situ zaštite reintrodukovanih vrsta na njihovim prirodnim staništima.

[Marko Vesic]

Stanje i ugroženost specijskog diverziteta Jugoslavije

Ugroženost specijskog diverziteta generalno, kao i posebno za odgovarajuće grupe, direktno je uslovljena stanjem i ugroženošću ekosistemske raznovrsnosti. Zbog toga se, često, procene ugroženosti pojedinih grupa životinja izvode posredno, preko faktora ugrožavanja i stanja ekosistema. To naročito važi za one grupe koje su manje istražene (npr. beskičmenjaci generalno, posebno insekti, grinje i dr.), ali i za one grupe koje su danas dobro istražene ali gde ne postoje prethodna saznanja o njihovoj ranijoj raznovrsnosti i rasprostranjenosti koja bi se mogla porediti sa današnjim stanjem, Ova činjenica samo ističe i naglašava značaj i potrebu za pristupanje organizovanim, sistematskim i sveobuhvatnim fundamentalnim istraživanjima živog sveta naše zemlje, naročito grupama koje su malo poznate kao što su: bakterije, lišajevi, gljive, mahovine, insekti i drugi beskičmenjaci. Bez ovih istraživanja nikada neće biti moguće pravilno i pravovremeno proceniti stepen ugroženosti, a pogotovo neće biti moguće definisati i sprovoditi odgovarajuće i efikasne mere zaštite.
Fauna kičmenjaka je, za razliku od nekih - napred navedenih grupa, relativno dobro istražena na području naše zemlje. Faktori ugrožavanja faune kičmenjaka su mnogobrojni, opšti ali i krajnje specifični, deluju pojedinačno i sinergistički i teško se mogu generalizovati i jednostavno i kratko predstaviti. Ipak, dosadašnja saznanja o diverzitetu i ugroženosti faune kičmenjaka naše zemlje mogu se u najkraćem rezimirati na sledeći način:
Diverzitet faune slatkovodnih riba u SRJ (sa ukupno 127 vrsta i podvrsta)još uvek je očuvan, mada su pojedini akvatični ekosistemi, a time i zajednice u njima, izloženi drastičnim promenama koje ugrožavaju njihovu strukturu. Takav je slučaj sa Dunavom u oblasti Đerdapa, sa Skadarskim jezerom, sa sistemom Tara-Piva-Drina i manjim rečnim slivovima (Studenica, Pek, Timok i druge). Stepen ugroženosti je različit, u zavisnosti od uzroka i dužine trajanja perioda ugroženosti (Janković, D. & Krpo-Ćetković 1995).
Raznovrsnost faune vodozemaca i gmizavaca na području Jugoslavije je izuzetno velika (oko 70 vrsta). Zajedno sa Italijom, Grčkom i Španijom naša zemlja ima najveći diverzitet u Evropi. Međutim, populacije vodozemaca i gmizavaca opadaju, a pojedine vrste nestaju u mnogim delovima sveta. Iščezavanje je zabeleženo na svim kontinentima. Uzroci iščezavanja vrsta i opadanja populacija uglavnom su vezani za ljudsku delatnost, mada ovi organizmi nestaju i u oblastima za koje izgleda da su pošteđene antropogenih uticaja, što posebno zabrinjava i zbunjuje biologe. Pošto u ovom trenutku još ne postoje čvrste činjenice po kojima bi se odredili globalni faktori odgovorni za iščezavanje herpetofaune, svu pažnju treba usmeriti na ljudsku delatnost kao osnovni uzrok procesa nestajanja pojedinih vrsta vodozemaca i gmizavaca i opadanja veličine njihovih populacija (Džukić 1995).
I pored još vrlo visokog diverziteta ukupne ornitofaune Jugoslavije od 382 redovno, neredovno i potencijalno prisutnih vrsta, jasno je da sadašnje stanje predstavlja samo jednu fazu u dugotrajnom opadanju diverziteta ptica. Prema nepotpunim podacima, u kategoriju iščezlih vrsta već može da se svrsta 10 % ptica Jugoslavije, dok su lokalno i regionalno ti procenti dostigli i zastrašujuće vrednosti od preko 50 % (Vasić 1995).
Fauna sisara SRJ u celini, prati promene u fauni sisara evropskih zemalja. Od ukupno 98 vrsta sisara koji žive na području SR Jugoslavije, 25% se nalazi u različitim kategorijama ugroženosti. Oko 70% vrsta nalazi se na preliminarnom spisku za Crvenu listu Srbije. Zakonskom zaštitom je obuhvaćeno 60% vrsta u Srbiji, a 30% vrsta u Crnoj Gori. Na svetskim indikativnim listama nalazi se 65% vrsta. Retko ili proređeno je 60% predstavnika faune. Ukupno možemo konstatovati da je ugroženost faune srednje visoka i da su sve vrste osim papkara obuhvaćene zakonskom zaštitom. U celini uzev, diverzitet faune sisara naše zemlje je ipak očuvan, ali je neophodno, radi održanja postojećeg nivoa, preduzeti niz konkretnih i dugoročnih mera zaštite, kao i revalorizovati i intenzivirati postojeće mere, naravno uz stalni monitoring stanja populacija sisara i ekosistema u kojima čine važnu komponentu (Savić & Paunović & Milenković & Stamenković 1995).