Писмо огорченог Сарајлије: Сит сам свега! Ако је Српска геноцидна творевина, зашто је не пустимо да оде?!

[Милан Ракић]

Писмо огорченог Сарајлије коме је доста и политичара, и предсједника странака, и махања оружјем, и национализама, и лажи и обећања…, и свега онога што данас чини (немогућим) живот у Сарајеву и БиХ.

Како подносите стање у којем се поново маше ратним сјекирама? Ја сам особно сит свега, тешко дишем. Задњих тридесетак година страхујемо. Од вишенационалних избора, ентитета, одвајања, припајања, демокрације, национализма, будала, рата. Чекасмо и дочекасмо. Рат се десио. Крвав, да крвавији не може бити. Треба ли нам опет?

Остала је пустош након рата. Гробови, инвалиди, примитивизам, национализам, сиромаштво, растурене фамилије. Помињање имена наше земље диљем свијета асоцира на злочин, страдања, корупцију, биједу. Имамо нове одреднице, нове ознаке наше сународњаке: онај Бошњак, онај Хрват, онај Србин. Интелигенција је побјегла, а оно мало паметних људи измијењало дресове иу борби за очување властитих фотеља удружило се са црним врагом. Гдје смо? Покушат ћу то објаснити у неколико точака:

1. Федерални дио ове напаћене земље цијело вријеме након рата говори да је Република Српска геноцидна творевина. Не схваћам. Желимо да живимо у заједничкој држави Босни и Херцеговини, а један њен дио тако називамо. Ако је Република Српска геноцидна творевина, због чега су нам пуна уста Босне и Херцеговине, због чега не пустимо Српске Републику да оде. Рат је давно завршен, не можемо о њему говорити цијели живот. Што желимо, териториј без Срба? Престанимо с вријеђањем ако желимо очувати државу.

2. Након рата српски компонента отворено, а хрватска полуотворено у заједничким органима минирају све одлуке у којим се спомиње држава Босна и Херецеговина.Већина српских и хрватских представника у државним службама има рачун својих Властодавац да ни ради, да не чини ништа. То су они што узбрдо коче. Што црње, то боље. Став је јасан, државу урушити, убиједити свијет и Међународну заједницу да је заједнички живот немогућ, подијелити земљу и припојити је националним матицама. У томе им нажалост помажу неки бошњачки политичари који испуњење својих снова виде у малој филџан држави.

3. Моћ и новац се дијеле унутар странке – клана. Ако не припадаш клану, не можеш се надати некој функцији. Клан све контролира, за тебе мисли, каже ти које је гледиште исправно. Људи изван клана понекада добијају понеки посао (инжињери, софтвераши,…) за који странка нема интереса. Награда за ову врсту послова је обично потцијењена. Одузимањем накнаде за стручност и вјештину стварају се вишкови којим се нечасно награђују значајни чланови клана.

4. Волите ли непријатеље? Окретати други образ онима који те опале по првом, нуткати хљебом оне који тебе гађају камењем и сличне глупости су по мени немогуће и неморалне прокламације. Дебеле књиге нас уче да зло треба бити кажњено, украдено враћено, а неправда исправљена. Што ми чинимо?Претварамо религијске вође у неког супер родитеља, хероја, заборављајући при томе да нам је та љубав нанијела немјерљиво више зла од било које друге. Коначно, та нас је љубав одвела у торове у којим се фаворизира и амнестира фашизам. Погледајмо неке називе улица, тко су људи чија имена носе?

5. Је ли вам логично да двије главне робне куће у Сарајеву немају алкохолног пића и свињског меса, да од рата у Сарајеву није саграђена нити једна црква? Је ли то позив свим конститутивним народима Босне и Херцеговине да се настане у главном граду. Нетко ће рећи, то је тако јер је инвеститор на томе инзистирао. Зашто пристајемо на вазалне односе? Толико сиромашни нисмо. Можемо ли ми у земљама које су дале новац за изградњу робних кућа отворити наш бар с некад познатим, сада већ изумрлим, Босанку брендом: “Шљивовица”? Можемо ли бар у земљи инвеститора по начелу реципроцитета купити некретнину?

На крају бих предложио и замолио предсједнике странака… Немојте махати оружјем, причати како је рат неизбјежан, потезати референдуме, отцјепљења, плашити народ, понашати се као дјеца у вртићу. Превише је крви овдје проливено, превише је имовине опљачкано, превише се калоричне хране пробавља у вашим стомацима. Доста је било, превише. Пустите омладини да води ову земљу. Ја вам не вјерујем. Идите, халал вам била сва имовина коју сте отели.

Писмо сам написао на нашем језику. Зар је важно како се језик зове. Сви га савршено разумијемо.

Сарајево 29.09.2016. године
Ненад Маглајлић